ФАТАМОРГАНА “ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ” / Белатукадруз

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од “ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ” остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…”

Мирослав из Трешњевице

Драги Имењаче, ево ме на кратко у Нишу, са теретом тешке прехладе и искуством трудбеника који се позно уверава у горке истине овоземаљског живота на овом простору, овом казану, авлији, проклетој како је то Андрић већ на-писао.

Не знам да ли си добио нови број Унуса, обиман, 630 страна, 1.5 кг. са књигом Д. Стојковића. Јави. Данас смо дали у штампу нови бр.  Садр: Ранко Павловић, Мирољуб Тодоровић…Уз ово ево и неких мојих бележака и фотографија. Мним, можда ће ти ваљати.

Најважније је да те ова пошиљка наđе у добру, у здрављу.

Твој Имењак, срд. Мирослав

 _________________________________

ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић

Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба

http://misljen.blogspot.com/2012/05/blog-post.html

 

Мирослав из Трешњевице

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

Април, 2012, Трешњевица, свеска са хујем ветра понад гора, са  облацима који су узнемирени витлали на небеској позорници, белешкама о  сусретима петком са Добрило Ненадићем,  мојим мислима  да је Т. С. Елиот имао на уму овај април у Трешњевици када је написао: Април је најсвирепији месец…

 

видети више http://mladisuzovci.blogspot.com/2012/05/blog-post.html

ДУНАВ ПУПАК СВЕТА ЖИВА ВИНЧАНСКА ЗАГОНЕТКА И ЗЕЈА

Подигао си дебелу усну плећати Заклопио небески шестар

У тројству КолоВенског златног знамења

Таласима привезао Белу Лађу уз смедеревску тврђаву

До степеника где услед тежине времена обитава град

Кост бела огледа се у твој плави овал

Тежак од неразумевања испупчен у озарењу

Да путницима намерницима изгледа као нестварна кула

У ваздуху обешени метални новчић риболика лепенска

Фигурина матица златног саћа Лењ у светлоносној дубини

Достојанствен у пуноћи код Градишта се шириш

Говориш заборављеним гробницама Шапућеш име народа

Народа Књиге Просипаш бело-зелену огрлицу исписану

Вишебојним писмом Сањар цртач додирује твој потопљени

Језик корен – темељ сојенице на води дуговрате чамце

И риболовце у густој магли која притиска као плава

Камена плоча Пигоза Зејине имагинативне слике-ћелије

Мед-Ум-Восак спајају линије бескрајном плавом мировозрењу

У средишту отворена шкољка Анабеја Матица Жена

Која сеје и прима плодни прах-руне исписане творчевом

Руком Сликовити орнаменти у даху носе праПисмо

Со тешку од памћења Живу Винчанску Загонетку

Колонија, 23 цветни, 7516

Игор Ремс/Тајна Етруске Тишине, 2009, Нолит

ДУГОКОСА / Слободан Бранковић

Моја прва песма

Била је тајна посвета.

Врхом ножића урезана у стабло

Испод овлаш подигнуте коре.

Бејах још коњушар тада

А она средњошколка млада.

Ако некад застане,

Сврати у хладовину,

Или се склони од кише…

Ако се још и наслони

Док траје пљусак,

Па и погледа у храпави ослонац,

Можда јој се допадне који стих…

И сети се  мене.

Од кад се отиснух у свет,

Наиђем ли на непознат крајолик,

Помислим колико има

До дрвета крај пута,

На коме дугокоса једном беше ослоњена,

Кад ветар донесе облак.

ШТА ЈЕ ТО ПЕСНИЧКО НАДАХНУЋЕ / ШАНДОР ВЕРЕШ

Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се скоро до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, наговештаји, алузије – пре замагљују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа.

Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. Решити какав рачунски задатак, написати чланак – могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем.

Који су безусловни критеријуми душевног стања у којем настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности  не буде само механичко: то је надахнуће, сва његова безусловна карактеристика.

За обичан духовни рад потребна је мисаона концентрација; писање поезије захтева  надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења, него и нервног система целокупне духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална напестост и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо. То стање на крају једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме“, с лакоћом се у њега укључујемо и исто тако лако из њега излазимо.

Када је наше душевно стање чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему“ ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости.

Али, ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда заљубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Челик се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика…

Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатично узбуђење.

1975.

__________________________

* Шандор Вереш  (1913 –1989)  један  је од оних ретких, богомданих песника, каквих је веома мало. Не само да је највећи мађарски песник двадесетог века, него и светски великан.“  Сава Бабић

На питање Да ли сам ја Песник? – давно је одговорио Шандор Вереш.Описао је шта се све догађа у току поетског чина, па, ево, млади песниче, пронађи своје симптоме.

Превод и белешку је послала Мирјана Булатовић (УКС),  уз напомену да Удружењу “повремено стижу писма младих песника који нису сигурни да ли је то што су написали права поезија.”

 

Шта читаоци “Политике” мисле и пишу

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Arch- Duke | 13/11/2011 22:22

Tokom NATO bombardovanja je navodno je nestala ogromna zbirka minerala muzela RTB Trepca.Na izvestan nacin ova zbirka je predstavljala nesto najvrednije sto Srbija ima.Trebalo je prokopati desetine kilometara tunela da bi se sakupila.
Neki su navodno bili unikatni primerci,neispitanih svojstava.Neznam da li je ovo tacno.Valjda svaki novi minral koji pronadju i ispitaju ali…

Agim Doda | 14/11/2011 03:17

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства,

Nije ni americka a ni globalna. Ova je mala firma registrovana u Vankuveru (Vancouver), Kanadi i jedva ima jednu sekretaricu da odgovori na telefonu. Ja sam ih nazvao i proverio ovo sto kazem. Oni su potpisali licencu za istrazivanje rudnih naslaga sa vladom Kosova a onda idu po svetu da bi mogli preprodati tu licencu vecim rudarskim kompanijama koje imaju financijsku i tehnicku moc. To su samo snovi, jer na Kosovu do sada su investirali neki Ruski Jevreji iz Izraela u Feronikal kod Glogovca.

Taj clanak iz World Street Journal-a je u stvari prevara. Neko pokusava da promovise sebe pa je uspeo da manipulise internet kao toboze ovo je pravi Vol Strit Zurnal.

Sto se tice tih velikih brojki u dolarima Zvonimir Jankovic je najbolje odgovorio. Znonko izgleda da je covek iz profesije pa zna sta govori.

Srbija je prakticki zatvorila borski rudnik a komoli da razmislja o rudnicima izgubljenog Kosova.

Boki Lajic | 14/11/2011 08:03

Eto zasto su nam oteli Kosovo.Zbog strateskih i ekonomskih ciljeva,a prica o zloglasnom Milosevicu je bila prica za malu djecu.Naravno,kao i uvek,samo manjina uvek zna prave razloge svih ratova,ostali uvek veruju propagandi

 

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Коментари, на тему: рат због природног богатства

gradjanin obicni | 13/11/2011 00:06

Posle Turaka, Beograd je (naj)bolje znao od ostalih sta skriva Kosmet. OZNA i UDBA prva posle rata, znaci prvo Rankovic, potom Rusi, pa tek onda Tito i ostali. Milosevic je sve imao u malom prstu, ali niko, nikada nije to javno pricao. Svi kao da su cekali neko drugo vreme, pa da se ubace u biznis, prosto receno. Onaj Civut iz Budimpeste, prvi je javno umesao svoje prste. Pa tek potom Ameri, zvanicno. Tu astronomsku cifru od jedan bilion dolara, tek sada cujemo glasno. Sve vreme se melje o sporednim temama. Brnjik i Jarinje, mos misliti. Posle ovog clanka Srbi nece priznati Kosovo kao nezavisnu drzavu, dok je sveta i veka. Tako im i treba, kada su sve vreme (politicke vrhuske) lagali, najvise narod u Srbiji. Sad im ostaje Fiat, mogu da peku rakiju, i da se secaju sa nostalgijom kako su izgubili Kosovo i Metohiju.

proterani radnik | 13/11/2011 00:09

Снаге НАТО-а, око 3.000 војника, упале су у Топионицу олова у Звечану 14. августа 2000. око пола пет ујутро, затворили је и хиљаде запослених отерали на улице.
Da li su to Siptari bili oterani sa posla? Kakva je bila nacionalna struktura zaposlenih???

Nenad B. | 13/11/2011 00:18

I gospodin Bogdan Denic je Sorosev covek.

Srdjan Dragojlovic | 13/11/2011 00:19

И ови хоће то да поклоне…

Petar Vasiljevic | 13/11/2011 00:24

Nista novo od Amera, samo potvrđuju svoje metode zlostavljanja drugih nacija radi ostvarivanja finansijske koristi :/

Novakov Kum | 13/11/2011 00:51

Samo ne pominjete Novaka Bijelice, poznatog po tome sto je nova postrojenja u Trepci prodavao kao staro gvozdje…

обичан грађанин који воли своју земљу све више | 13/11/2011 00:52

Питам се колико милијарди $ помоћи очекујемо од Европске уније у следећих 100 година? Можда 50? Или 100? Пошто се цитира и амерички извор, а не само наш, овде је значи био рат за рудна богатства на Космету. А ми мислили људска права или нешто слично. И пошто смо изгубили тај рат сада је логично да изгубимо и територију.
А како би смо и добили рат против највеће оружане силе на свету? Њима је једноставно, како сад стоје ствари из овог читања, био циљ да дођу до наших ресурса, о којима ми нисмо ништа знали, осим појединаца. А игром случаја избише толики грађански ратови на северу Африке, а и они имају разна богатства, којима ће се сада неко други бавити. И када нам траже да се одрекнемо наше земље зарад Европе, да гледамо напред, а не у прошлост, људи, па то звучи након овог текста толико безобразно. И сада би требало да буду најмудрији они који кажу да треба што пре да идемо у Европу, а да заборавимо прошлост. Овим текстом им треба махати да виде још нешто осим лепе Европе.

Drazen Mladenovic | 13/11/2011 01:42

Sad je i malom detetu postalo jasno zbog cega je bio rat na Kosovu i zasto su nas SAD bombardovale. Pa zar to nije bilo sve isto i u Libiji? Demokratija, ljudska prava i sve ono sto nam je stiglo u paketu su samo refleksija mracnog plana pod nazivom: “Zavadi, miri pa vladaj”. Zato srpske zrtve u Bosni, Hrvatskoj i Kosovu nisu ni bile bitne. Vazan je cilj, a cilj opravdava sredstva. Vrhunac je kad srpski politicari ucestvuju u ubijanju sopstvenog naroda.

зашто зато | 13/11/2011 01:44

НАПОКОН да и ове чињенице угледају светлост дана!
ХВАЛА “ПОЛИТИЦИ”!
Мирослав Лазански у свом чланку “Берлин на северу Косова” пише о рудном богатству Космета.
У емисији Милована Дрецуна “Изазови истине” у издању “Тајне косметског угља” маја ове године (Јутјуб – MILOVAN DRECUN – IZAZOVI ISTINE 281) запослени у ЕПС-у врло детаљно говоре о рудном богатству Космета и будућности експлоатисања.
Ово је можда последња епизода приче, а ипак главна, о разлогу агресије НАТО-а (САД-а) на СРЈ(Србију).
Често је велико богатство проклетство малих народа.
Космет заиста јесте (и економско) срце Србије…

 

видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=197583

Тема: природна богатства Косова и Метохије

Тј. рат за ова природна богатства. Према писању београдске Политике.

______________________________________

Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) на Космету и до 1.000 милијарди америчких долара

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, недавно је „са задовољством објавила“ да почиње бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана.

Почетком фебруара 2010. почели су истраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Бакар истражују у Режњу.

У јулу ове године „Волстрит џорнал“ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара.

Извршни директор корпорације „Албански минерали“ Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато, сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је „Волстрит џорнал“.

Министарство енергетике Републике Србије проценило је 2009. да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде, противправно отете на Космету, око 1,5 милијарди долара. У Министарству је Танјугу тада речено да би „вредност тог богатства износила до 100 милијарди евра, када се узме у обзир перспектива и износ који би се добио експлоатацијом и претварањем тог енергетског богатства у електричну енергију“….-

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Коментари:

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

mile milence | 13/11/2011 11:31

Само да кажем овим незналицама које не знају Српску историју..АКО СЕ НЕШТО РАТОМ СТЕКНЕ..ТО НИЈЕ ДОБИЈЕМО..ТО ЈЕ СТЕЧЕНО ПОШТЕНОМ БОРБОМ..добија се нешто без борбе..на превару или уз помоћ некога трећега који је јачи и који отима..То сада ради нато пакт на Св.Косову и Метохији..Србија није никада ништа добила….СВЕ ШТО ЈЕ ДОБИЛА ЈЕСТЕ ОД ГОСПОДА нашего.. и добија и сада и добијаће од Њега увек и у све векове векова АМИН!..А ви који сте погрешном животу научени то НЕ РАЗУМЕТЕ..НИТИ ћете икада разумети..па зато и лупетате толико…противу Св. Српскога и све православнијех народа на земљиној кугли!..Боже опрости им јер не знају шта раде.

tata mata | 13/11/2011 11:36

@Bazooka Joe
Srbija dobila Vojvodinu `45? Netačno.
Austro-Ugarska se raspala probojem solunskog fronta i gomila potlačenih naroda proglašava nezavisnost (Poljaci, Česi itd.)…
Nemci, Austrijanci i Mađari (austro-ugari) kao sile koje su izgubile 1. sv. rat nisu mogle polagati pravo na Vojvodinu (teritoriju u kojoj su objektivno bili manjina) uprkos vekovnoj germanizaciji (naseljavanju Nemaca) i slično.
Komunisti izdvajaju Baranju iz Vojvodine i pripajaju je SR Hrvatskoj, paralelno zabranjujući povratak na KiM Srbima izbeglim sa njega tokom 2. sv. rata i naseljavanjem Albanaca iz Albanije (pominje se brojka od oko 300 000, ali se ne može precizno znati) u skladu sa Titovom pretenzijom pripajanja Albanije Jugoslaviji kao nove federalne jedinice.
Nad Srbima se sprovodi genocid tokom čitavog 20. veka, pa i od komunista (u skladu sa učenjima Marksa i Engelsa koji su takvu sudbinu namenili i Škotima i Baskijcima)…

 

 

Добар предлог

 

„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uchitelj-koji-je-spasao-Stari-savski-most.lt.html

УЧИТЕЉ ХЕРОЈ! Улица са његовим именом налази се у насељу Греда, или Борча IV, између улица Ранка Миљића и Северина Бијелића. Представља сокаче, у њој су само четири зграде од жуте фасадне цигле, у једној од њих становао сам годинама. Миладину Зарићу ваља одати веће поштовање. Предлажем, постхумно га прогласити за хероја, а мост назвати његовим именом. Заслужио је.    (ЗОРАН ШУНДИЋ | 16/10/2009 22:47, Политика, Коментари читалаца )

______________________________________________

laky  | 17/10/2009 02:49

Ovaj dogadja je godinama prepricavan i ucitelj zaric je bio cenjen i ugledan gradjanin Beograda sa svojom porodicom , pogotovu u komsiluku u ulici KARADJORDJEVOJ>
Ja sam bio klinac , a kada sam 1945 godine posao u GIMNAZIJU , u PRVOJ MUSKOJ , divio sam se najmladjem njegovom sinu lipom LAZI , koji je isao sa generacijom 1928 godiste i druzio se sa Ristom Ljubenkom, Jocom Baronijanom , Bidjom Konstatinovic Jovicom Velickovic i drugim, dok se dobro secam starijeg sina , koji je svirao trubu i dugo godina bio predsednik Udruzenja Dzez muzicara u Dusanovoj ulici preko puta moje kuce mislim u broju 96.
Narocito sam posle cenio ucitelja Zarica , kog su komunisti zbog popularnosti kod Beogradjana postavili za Prvog Predsednika IIIReona, ali da je on ubrzo uvideo njihove ZLE NAMERE i da se povukao u miran zivot?
laky

_____________________________________________

Иси­до­ра СЕ­КУ­ЛИЋ: ИС­ТОК У ПРИ­ПО­ВЕТ­КА­МА ИВА АН­ДРИ­ЋА

(Репринт: Објављено у књижевном часопису БРАНИЧЕВО, 3-4/2011, у оквиру темата Књижевна критика или проветравање критичарских ложа)

______________________________________

 

Ве­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу при­ча и при­по­ве­да­ча на оном кра­ју све­та где сун­це из­ла­зи, и оном где сун­це за­ла­зи. На За­па­ду је при­ча пре све­га за­ми­сао, план, на­ра­ци­ја, ду­хо­ви­тост, стил; на Ис­то­ку је при­ча пре све­га ча­ра­ње. На За­па­ду нај­леп­ше при­че при­ча­ју умет­ни­ци; на Ис­то­ку пу­сти­ња­ци, ма­ги, му­дра­ци, ве­шци и све­ци. На За­па­ду при­по­ве­дач да­ро­ви­то ру­ку­је иде­јом и ма­те­ри­ја­лом; на Ис­то­ку је при­по­ве­дач ме­ди­јум кроз ко­ји се при­по­вет­ка са­ма при­ча. На Ис­то­ку, ре­кли би­смо, чо­век од ма­ште тре­ба са­мо да за­кло­пи очи, и при­ча је го­то­ва… У ве­ли­кој ме­ри ва­жи то што је ка­за­но и он­да кад се ра­ди о умет­нич­кој при­чи Ис­то­ка, тј. при­чи ин­спи­ри­са­ној Ис­то­ком и пи­са­ној од пи­сца ко­ме је Ис­ток за­ви­чај. Кад за­пад­ни пи­сац же­ли да да не­ки де­таљ ко­ји оби­чан дру­штве­ни жи­вот ни­је аси­ми­ло­вао, и не мо­же да аси­ми­лу­је, он зај­ми чуд­не ства­ри од­не­куд из ме­та­фи­зи­ке, и го­во­ри ма­лом бро­ју љу­ди; кад ис­точ­ни пи­сац то хо­ће, он ка­же ка­му, или та­бу, то јест ка­же сва­ки­да­шњу реч сва­ки­да­шњег чо­ве­ка, јер та­мо, на Ис­то­ку, љу­ди из да­на у дан ве­ру­ју у та­јан­стве­но и има­ју до­ка­зе о нат­при­род­ном. За Мо­па­са­на Ор­ле ка­же се да је био ве­ли­ки пси­хо­лог и умет­ник, а ми­сли се у се­би још и да је но­сио кли­цу по­ре­ме­ће­но­сти ума; кад је реч о Р. Та­го­ри и ње­го­вим дра­ма­ма, та­да се, сем на пси­хо­ло­ги­ју и умет­ност, ми­сли та­ко­ђе још и на не­што тре­ће, али си­гур­но ни­ко­ме не до­ла­зи сум­ња у не­ку пре­ди­спо­зи­ци­ју за ду­шев­ну бо­лест. Кад Ме­тер­линк хо­ће смрт да до­зо­ве, он ин­сце­ни­ра те­а­тар: ноћ, гро­за, утва­ре, „отво­ре­на вра­та, уга­ше­не лам­пе“; код Та­го­ре, у по бе­ла да­на, деч­ко че­ка смрт на про­зо­ру, ме­ђу играч­ка­ма. За­пад­на при­ча је пре све­га од­ло­мак жи­во­та, сту­ди­ја, исти­на, до­каз. Ис­точ­на при­ча је, и кад је мо­дер­на, пре све­га не­ко „ти­хо тка­ње“, не­ко ба­ја­ње; фан­та­зи­ја и бо­га­то ша­ре­на сли­ка; па­као или рај; ху­ка и по­ко­ри кр­ви, или ша­пат ду­бо­ко са­кри­ве­них тај­ни.

 

*

У при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа има мно­го Ис­то­ка, и има га од сва­ке вр­сте, стра­вич­ног, мрач­ног, по­е­тич­ног, ша­љи­вог, му­дрог. Са­рај­ли­ја, „де­те са Ис­то­ка“, Ан­дрић има бес­крај­но и вре­ло ин­те­ре­со­ва­ње за ислам­ски еле­мент ко­ји је то­ли­ко вре­ме­на био го­спо­дар и суд­би­на ње­го­ва за­ви­ча­ја, за све при­ми­тив­не, су­ро­ве, гро­зне, а уз то за­го­нет­не и жи­во­пи­сне ти­по­ве из тог ста­рог, тур­ског вре­ме­на Бо­сне. Тај је ин­те­рес код Ан­дри­ћа ду­бо­ко ин­ти­ман. При­ча ње­го­ва је за­то до би­зар­но­сти ори­ги­нал­на, је­зо­ви­то не­по­сред­на, и огре­зла у ко­ло­ри­ту. По­не­кад је те­шко ве­ро­ва­ти да је при­по­ве­дач Ан­дрић исто­ве­тан са де­ли­кат­ним, сен­ти­мен­тал­ним, хри­шћан­ским, ти­пич­но за­пад­ним пи­сцем књи­га Ех Pon­to и Не­ми­ри. Мно­го­стра­дал­на Бо­сна, ко­ја, као и бо­лан чо­век, ни­ти је мо­гла спа­ва­ти, ни­ти је дру­гом да­ва­ла да за­спи, та Бо­сна је од те­шке сво­је не­са­ни­це оста­ви­ла мно­го у на­сле­ђе јед­ном од нај­бо­љих сво­јих пе­сни­ка. У при­ча­ма Ива Ан­дри­ћа, пре­ма то­ме, уста­је пред нас оно од че­га је Бо­сни би­ло те­шко, али што је, у исти мах, ба­ца­ло на цр­ни жи­вот њен бо­га­те ша­ре и гро­теск­ног и стра­шног му­сли­ман­ског Ори­јен­та. Уста­је пред нас не­ка­да­шњи­ца, са ло­го­ри­ма и ха­но­ви­ма, ва­зда жи­вим дру­мо­ви­ма, са чар­шин­ли­ја­ма и ка­хва­ма, са пр­ља­вим и су­ро­вим жи­во­том, са стра­шним и та­јан­стве­ним, би­ва и сме­шним ти­по­ви­ма, ка­кви су Ђер­ђе­лез Али­ја, Му­ста­фа Ма­џар, Му­ла Ју­суф и дру­ги. Нож, пу­шка, мег­дан; бо­га­то оде­ло и бе­сни ати; лој, лук, зној, дро­њак; бес­по­сли­че­ње и пу­сто­ло­ви­не; пи­ја­не гла­ве, бе­сни ће­фо­ви; не­так­ну­те при­ми­тив­не сна­ге и пре­сне стра­сти. Па он­да, све то ре­ал­но и од­врат­но и стра­шно и је­сте и ни­је та­кво, јер је по­то­ну­ло у ону там­ну и слат­ку ста­ро­древ­ност у ко­ју се сви та­ко ра­до гњу­ра­мо. За­гњу­ри­мо се, жму­ри­мо, ослу­шку­је­мо, треп­ти­мо: пе­ва­ње не­ког не­ви­дљи­вог, уку­и­са­ње не­ког не­ви­дљи­вог, ста­ри адет не­чег дав­но по­то­ну­лог. До­ла­зе, за­тим, чи­та­ве пре­гр­шти ори­јен­та­ли­за­ма у сли­ка­њу тур­ци­за­ма у је­зи­ку, ко­је, кад не раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за ми­стич­не пред­ста­ве; кад раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за слат­ка се­ћа­ња из при­ча и пе­са­ма. Па се он­да рас­ка­ла­шне и ври­шта­ве ша­ле од­ме­њу­ју са слут­њом не­че­га што је ве­чи­то са­кри­ве­но, или што чо­век ве­чи­то са­кри­ва. Иска­чу, за­тим, там­ни на­го­ни, као ру­ље зве­ри, и, жед­ни кр­ви и блу­ди, сна­жни као у дан ства­ра­ња све­та, за­у­ста­вља­ју ча­сом све, и за­по­ве­да­ју пир стра­сти и уми­ра­ња. У гроб­ној и му­дрој ти­ши­ни ко­ја оста­је по­сле то­га, ме­ша­ју се и из­јед­на­чу­ју суд­би­не, су­је­вер­ја и исти­не… И све то, ап­со­лут­но све, и псов­ка, и ла­сцив­ност, и по­жу­да, и ко­ми­ка, и ужас, ка­зу­је се по­ла­ко, рав­но­мер­но, по­ма­ло мо­но­то­но, по­ма­ло та­јан­стве­но, са жар­ком и слат­ком ре­чи­то­шћу, ко­ја не да за­дре­ма­ти, али не да ни са­свим про­бу­ди­ти се. За све на све­ту се не сме­мо раз­бу­ди­ти, јер, као и ста­ри Баг­дад, сав се Ис­ток нај­бо­ље ви­ди он­да кад су око нас „ло­ја­ни­ца, ку­то­ви пу­ни сен­ки, на про­зо­ру пар­че мо­дре но­ћи“

И ако је при­по­вет­ка Ива Ан­дри­ћа не­сум­њи­во ре­а­ли­стич­на, и за­пад­но-умет­нич­ка по све­му – по стро­го­сти пла­на, лич­ном то­ну, са­вр­ше­но­сти ком­по­зи­ци­је и сти­ла – она је, ка­ко већ ре­ко­смо, сва Ис­ток, Ис­ток и као до­ку­мент и као по­е­зи­ја. Не­дав­но штам­па­на при­ча У му­са­фир­ха­ни из­но­си пред чи­та­о­ца фра­тра Мар­ка, ко­ји дво­ри те­шко обо­ле­лог, на до­са­ду оста­вље­ног мр­ског Тур­чи­на Ма­ме­ле­џи­ју, дво­ри га и гр­ди га: „Пфу, ђе­на­бе­те, ни­кад не­ћеш ви­дје­ти бо­жи­јег ли­ца“, а у исти мах но­си у ду­ши те­жњу и план да му спа­се ду­шу, да га пре смр­ти пре­ве­де у хри­шћан­ство. У од­суд­ном тре­нут­ку, Тур­чин пљу­не на при­не­то рас­пе­ће. Али кад је ма­ло за­тим Ма­ме­ле­џи­ја умро, фра Мар­ко је „оја­ђен“, и мо­ли се бо­гу за по­кој­ни­ка. А мо­ли се не по не­кој ка­лу­ђер­ској ду­жно­сти, или по не­кој бож­јој за­по­ве­сти, не­го баш из са­ма се­бе, про­сто и при­род­но, баш као што, про­сто и при­род­но, у исто вре­ме пот­ки­да у ба­шти ли­шће на ре­па­ма, и мо­ли се бо­гу и за њих: „Хај! ра­сти, бо­же по­мо­зи.“ У тој при­чи, о ту­по­гла­вом и гру­бом фра-Мар­ку ко­ји ни­је за „све­ти ред“, има вр­ло мно­го фи­ног, ду­бо­ког, оп­ште­чо­ве­чан­ског, суп­тил­ног и умил­ног. Али ту при­чу, та­ква ка­ква је у Ан­дри­ћа, ни­ка­да не би мо­гао ин­спи­ри­са­ти за­пад­ни фра­тар, ни­ти би је, та­кву ка­ква је, на­пи­сао за­пад­ни при­по­ве­дач. Она је из­ра­ђе­на без „пси­хо­ло­ги­је“, без гра­да­ци­је ефе­ка­та, без вр­хун­ца. Све­га јед­но „ти­хо тка­ње“. Не тре­ба се ва­ра­ти да у оном са­бла­жњи­вом мо­мен­ту око рас­пе­ћа ле­жи не­ка ус­пе­тост при­ча­ња. На­про­тив. Чар ле­жи у чуд­ној, ако сме­мо ре­ћи, не­мој хар­мо­ни­ји две­ју ти­ши­на, оне мр­твач­ке у му­са­фир­ха­ни, и оне ма­на­стир­ске у скри­ве­ном и све­том пре­жи­вља­ва­њу фра-Мар­ка. Оно што би мо­гло би­ти по­ен­та, мо­ли­тва фра-Мар­ко­ва, опет је скроз не­па­те­тич­но; та се мо­ли­тва ја­вља у бла­гом пле­не­ру ба­ште, и у ви­ше ко­мич­ном не­го ми­стич­ном ме­ша­њу ства­ри – ре­пе и мр­тва­ца. Сим­бо­ли­зам кроз ко­мич­не де­та­ље, то је еми­нент­но ис­точ­ни умет­нич­ки ква­ли­тет.

Пр­во од ис­точ­них обе­леж­ја Ан­дри­ће­ве при­че ле­жи у на­чи­ну из­ла­га­ња са­др­жи­не, ко­ји под­се­ћа на усме­но при­ча­ње. Епи­зо­де и де­та­љи су мно­ги и ша­ре­ни, али крат­ки, кре­ћу се бр­зо, ни­жу се но­ви и но­ви – на јед­ној ма­лој стра­ни­ци Ђер­ђе­лез Али­је има их по­не­кад три и че­ти­ри – за­ба­вља­ју­ћи јед­на­ко, а не на­пре­жу­ћи чи­та­о­ца мно­гим ве­за­ма и од­но­си­ма. На­рав­но, де­та­љи ти, баш за­то што су та­кви, мо­ра­ју би­ти са­вр­ше­на умет­ност у ора­хо­вој љу­сци, и је­су то. На­и­ђе­те, на­пр., на не­ког фра­тра ко­ји има по­сла све­га у де­се­так ре­да­ка при­че, али он је та­кав да се ви до кра­ја при­по­вет­ке освр­ће­те за њим. Са де­та­љи­ма упо­ре­до, и глав­на ли­ни­ја раз­во­ја у при­чи др­жи се ста­ре схе­ме го­во­ре­не ис­точ­њач­ке при­че: пу­ту­је се, па за­ко­на­чи, па се ују­тро да­ље иде, па се срет­не ка­лу­ђер, па Ци­га­ни, па не­ко ве­се­ље, па ре­ка ко­ју тре­ба пре­ћи. Ђер­ђе­лез пу­ту­је, пу­ту­је; Му­ста­фа Ма­џар ја­ше, ја­ше, бе­жи, бе­жи; па­ше и вој­ске се­ле се, се­ле, из ло­го­ра у ло­гор; све про­ла­зни­ци, ха­џи­је и скит­ни­це жи­во­та, Ис­ток са сво­јим ра­до­зна­лим и жељ­ним и до­кол­ним стра­сни­ци­ма и сла­до­стра­сни­ци­ма. Нај­ва­жни­је се де­ша­ва уз пут, на дру­му, у ха­ну. Уз пут се пи­је, во­ли, раз­ра­чу­на­ва, уби­ја, уми­ре. То је углав­ном ри­там и тон при­по­вет­ке. Ду­гач­ких раз­го­во­ра, оп­шир­них опи­са, ту­ма­че­ња си­ту­а­ци­ја, фи­ло­зо­фи­са­ња, не­ма. Му­дрост до­ла­зи у по­ша­ли­ци: „Ноћ, ра­ки­ја и плит­ка па­мет не­ма­ју мје­ре.“ Ди­ја­лог ни­ка­да ни­је ни дуг ни за­пле­тен. Опис лич­но­сти је на­гао, сна­жан, као уда­ра­ње бе­ле­ге. Опис при­ро­де, по­кре­та, или че­га би­ло, та­ко­ђе је брз, али што ша­ре­ни­ји и гла­сни­ји, ка­ко би кроз чу­ла про­шао у ду­шу, или што ја­че остао у чу­лу. „Шкри­пе бра­ве, стру­жу ман­да­ли, са­кри­ва­ју се дје­вој­ке.“ „Од­ми­че Ђер­ђе­лез и би­ва све кра­ћи, као да му но­ге ула­зе у ти­је­ло.“ Ан­дри­ће­ви опи­си, то су шу­мо­ви, ми­ри­си, па­но­ра­ме, им­пре­си­је пи­па­ња. Му­ста­фа Ма­џар, ба­нув­ши опет је­да­ред ку­ћи, от­кљу­ча­ва чар­дак, до­хва­та у му­ше­му за­мо­та­ну зур­ну: „Туу ти­ти­та­таа… Ти­ши­на при­ма не­при­јат­но звук.“ И за об­ја­шње­ња чи­та­вих си­ту­а­ци­ја има да­ро­ви­ти Ан­дрић на­чин жи­вом реч­ју ка­зи­ва­не при­че: ме­сто сло­же­ног из­ла­га­ња, до­ла­зи го­ми­ла и ули­ца са сво­јим до­се­тљи­вим, ка­рак­те­ри­стич­ним, ин­ди­скрет­ним уз­ви­ци­ма. Кад се Ћор­кан – из при­по­вет­ке Ћор­кан и Шва­би­ца – по­ја­ви из ап­са, кад је да­кле ту рас­плет и за­вр­ше­так при­че, це­лу си­ту­а­ци­ју и сав уну­тра­шњи сми­сао да­ју не­ко­ли­ко ман­гуп­ски па­ко­сних уз­ви­ка чар­ши­је, и оно не­за­бо­рав­но, и ни­чим не­за­мен­љи­во: „ти-ри­дам, ти-ри­дам, ти­ри­ди­ри­ди­ри­ди­ри­ди-ри­дам“ чо­ве­ка ко­ји се је­два јед­ном ота­ра­сио љу­бав­не сре­ће… То­пли­на, не­по­сред­ност и ма­нир жи­ве ре­чи сто­је ма­ње-ви­ше у сви­ма при­по­вет­ка­ма Ан­дри­ће­вим, али је Ђер­ђе­лез Али­ја кла­си­чан при­мер за то. Ту би ствар до­бар ре­ци­та­тор мо­гао го­во­ри­ти као вр­сту на­род­ног епа, и као од на­род­ног епа оста­ле би за њом све ша­ре жи­во­та чи­та­вог јед­ног вре­ме­на и пле­ме­на.

Дру­га цр­та Ис­то­ка у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа, то је од­су­ство бур­жо­а­ског жи­во­та, бур­жо­а­ских ти­по­ва и ин­тер­и­је­ра. Не­ма му­жа и же­не, го­спо­ди­на и го­спо­ђе и не­ког тре­ћег, не­ма ин­тим­них стра­да­ња или хе­рој­ства по­ро­ди­це, ње­них чла­но­ва или чла­но­ва дру­штва, не­ма нер­вних по­тре­са ни су­за. На ста­ром ислам­ском Ис­то­ку су ин­тер­и­је­ри би­ли ма­хом не­до­куч­ни, ста­ја­ли ле­ђи­ма окре­ну­ти и пре­ма јав­ном ми­шље­њу и пре­ма суд­ни­ци, ни­су се да­ва­ли по­е­зи­ји. Ако је не­ко и ула­зио у њих, имао је очи и уши да оста­ви у пред­со­бљу, за­јед­но са кон­ду­ра­ма. А ако би се на­шао де­ли­ја, ју­нак, шал­џи­ја, де­ге­не­рик, или ка­ква би­ло сна­га, не­дуг, обест или та­лент, то је из­ла­зи­ло на чар­ши­ју, на друм, на мег­дан. Та­ко је нај­ве­ћим де­лом у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа. Ње­го­ве су фи­гу­ре по­нај­че­шће си­ро­ви ју­на­ци и крв­ни­ци, или бож­ја­ци и фу­ка­ра, пу­сто­ло­ви, ба­стар­ди, Ци­га­ни и Ма­ђа­ри по­тур­че­ња­ци, у Бо­сну оте­ра­не и не­за­до­вољ­не Стам­бо­ли­је, „ра­зно­ли­ка че­љад“ ко­ја ту­ма­ра по зе­мљи и све­ту, иде то­бо­же „у тр­го­ви­ну“, а ствар­но она­мо ,,куд их во­де мут­ни и стра­шни на­го­ни“, фан­том­ске или кр­ва­ве фи­гу­ре ко­је про­ја­шу по­ла жи­во­та, та­ко да их љу­ди зна­ју ве­ћи­ном са­мо по име­ну, по при­ча­њу, и по стра­ху. Та­ква су ли­ца, да­ка­ко, да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, баш ако се ме­ђу њи­ма на­ђе и ко­ји фра­тар, и ко­ји вр­ло до­ма­ћи ка­ди­ја. Пре­ма то­ме је и при­по­вет­ка о тим ли­ци­ма да­ле­ко од оне за­пад­не пси­хо­ло­ги­је по ко­јој се ју­на­ку, слич­но оном на­цр­та­ном чо­ве­ку у Је­ста­стве­ни­ци, сва­ки от­ку­цај ср­ца, сва­ки по­крет и ре­флекс на­ла­зе тач­но под ну­ме­ром и име­ном. Не­го се де­ге­не­ри­ци, ху­ље, ба­да­ва­џи­је, чар­шиј­ске бу­да­ле или бож­ји љу­ди ба­ца­ју пред нас са спо­ља­шњим жи­во­том на­го­на, те­ла, или пр­ве по­ми­сли, са два-три мо­мен­та кад у ин­ди­ви­дуи ис­ко­чи дно на врх, над­ме се це­ло ср­це, и она се из­ба­цу­је ја­ка и им­пе­ра­тив­на као да у том мо­мен­ту рас­по­ла­же це­лим сво­јим жи­во­том. За до­ста ве­ли­ки број Ан­дри­ће­вих ју­на­ка мо­же се ка­за­ти да су „слав­ни и сме­шни“, она­кви от­при­ли­ке ка­кав је Ђер­ђе­лез про­шао „по­ла ца­ре­ви­не“. У та­кве, сем фра-Мар­ка, Аб­ду­рах­ман-ефен­ди­је, Ћор­ка­на, до­ла­зи и Кри­ле­тић, Мо­ста­рац, из при­че Дан у Ри­му. Ње­му је до­ду­ше сце­на Рим и до­ба Ве­ли­ког ра­та, са не­ким ин­тер­на­ци­о­нал­ним ре­кви­зи­том, али је Кри­ле­тић ни­шта ма­ње сав бал­кан­ски и ис­точ­ни, не­при­је­мљив за За­пад, пи­ја­ни­ца, ина­џи­ја, аван­ту­рист из ма­лих ре­сто­ра­на, мо­жда чак „тур­ски без­о­бра­зан“ са же­на­ма, са­мо што се, слу­чај­но, ме­сто по дру­мо­ви­ма Бо­сне или Хер­це­го­ви­не, ло­ма­та и те­ту­ра као ку­рир по сви­ма европ­ским пре­сто­ни­ца­ма… Али има, за­тим, код Ан­дри­ћа фи­гу­ра ко­је, ко­ли­ко су да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, то­ли­ко су исто да­ле­ко и од ма­ло­час из­не­се­не ка­рак­те­ри­сти­ке, то јест од то­га да бу­ду „слав­ни и сме­шни“. То су они по­зна­ти слу­ча­је­ви Ан­дри­ће­вих ју­на­ка, глав­них и спо­ред­них, где там­ни и стра­шни на­го­ни и де­ге­не­ри­са­ност ву­ку ју­на­ке и при­чу у ба­ла­дич­не је­зо­ви­то­сти и у пер­верз­не зло­чи­нач­ке стра­хо­ви­то­сти. Та­кви су Му­ла Ју­суф из при­че За ло­го­ро­ва­ња, де­ли­мич­но Аб­ду­се­лам-бег из при­че Му­ста­фа Ма­џар, и пре и из­над све­га стра­шни, сло­же­ни, не­ва­ља­ли и јад­ни Му­ста­фа Ма­џар сâм. Пол­на при­ро­да Му­ле Ју­су­фа пре­ва­зи­ла­зи Роп­со­ве сли­ке, а Му­ста­фа Ма­џар је, са сво­јим је­зо­ви­тим бе­са­ни­ци­ма и стра­ном про­шло­шћу, тип пред ко­јим чо­век дрх­ти. За­пад­ни са­та­ни­зам је спи­ри­ту­ал­на ствар крај тих по­ја­ва. Вр­ху­нац по­ма­ме код тих бе­сти­јал­них при­ро­да не ле­жи у не­ком пред­ме­ту, ко­ји се, нај­зад, жив или мр­тав са­вла­ђу­је, не­го у бе­сној хај­ци с но­же­ви­ма, у го­вље­њу стра­сти кроз пер­верз­ност и зло­чин док се, ако је мо­гућ­но, не сру­ши хај­кач, а не жр­тва. Му­ла Ју­суф има де­вој­ку ко­ју је хтео у за­тво­ре­ној со­би­ци, да­кле у ка­ве­зу. Али он ипак ви­ја то по­лу­лу­до ство­ре­ње по том ка­ве­зу, и то с бри­ја­чем у ру­ци, и не па­да на де­вој­ку по­сле пр­ве кр­ви, не­го по­сле тре­ће, кад јој цр­ве­ни млаз бљу­не из гр­ла, кад, то јест, уми­ре или је умр­ла, кад је да­кле хај­ки до­шао по­след­њи крај… Ка­ко би тај ма­те­ри­јал из­гле­дао у за­пад­ној при­чи? Си­гур­но би­смо ба­ци­ли књи­гу из ру­ке. Ова­ко, та чуд­на би­ћа ни­су гра­ђа­ни, ни­су дру­штво, ни­су ни­чи­ји оци ни бра­ћа, ско­ро и ни­чи­ји си­но­ви, не­го су је­зо­ви­те ис­точ­не ска­ске. И он­да их чи­та­мо са оним чуд­ним дрх­та­њем од ко­јег ни­ко од нас не бе­жи; са дрх­та­њем од ко­јег нам је уз пра­вог пе­сни­ка и у па­клу до­бро. Али уз ис­точ­ног пе­сни­ка. Ажда­је и зма­је­ви су са­мо на Ис­то­ку умет­ност.

Да­ља цр­та Ис­то­ка у Ан­дри­ће­вим при­ча­ма: но­си­о­ци до­га­ђа­ја, ју­на­ци, увек су му­шкар­ци. Же­не су са­кри­ве­не, спо­ред­не, ис­под жи­во­та, и ни­су лич­но­сти, не­го је­ди­но по­крет­не сна­ге. Или се ја­вља­ју са­мо као зло при­ви­ђе­ње, на­пр. же­на из Ер­зе­ру­ма у гро­зни­ча­вим сно­ви­ма Му­ста­фе Ма­џа­ра; или про­ми­чу умо­та­не у бо­шчу или се тек да­ју слу­ти­ти иза за­тво­ре­них про­зо­ра, дра­же­ћи уоста­лом и та­ко сву му­шку око­ли­ну, до жу­тог и кре­зу­бог иди­о­та Али­је; или иска­чу и про­ла­зе епи­зо­дич­но, на­сме­ја­не и рас­ка­ла­шне, за­по­де­ва­ју­ћи у му­шкар­цу оно што ће да­ти де­таљ при­по­вет­ке; или, као Ив­ка Ги­гу­ша, „ста­ра пе­зе­вен­ку­ша“, да му­шкар­цу у љу­бав­ном ло­ву по­сре­ду­ју. При­ми­тив­на, пу­те­на, је­до­но­ли­ка, же­на је ту да би је му­шка­рац ви­јао, ма­мио, пла­шио, дра­жио, ло­вио и имао; или да му­шкар­цу при­чи­ни не­ко стра­да­ње, и та­ко кре­не у ње­му пра­во или по­га­но ју­на­штво, учи­ни да бу­де „сре­ћан што је до­шао час кад ће сна­га да про­го­во­ри“. Ђер­ђе­лез уз­ви­ку­је пред Зем­ком, „бе­лом Ци­ган­ком“: „Она је… мој ду­шма­нин!“ ђи­па на но­ге, оти­ма се, ши­ри ру­ке, и да ни­је тре­штен пи­јан, ко зна шта би ура­дио… Сев­дах, ме­ђу­тим, ко­ји је још на­ро­чи­то по­ја­ва бал­кан­ског Ис­то­ка (где је про­ва­ли­ја из­ме­ђу му­сли­ма­на и ђа­у­ра ства­ра­ла те­шке љу­бав­не му­ке), сев­дах у сен­ти­мен­тал­ном сми­слу не до­ла­зи у Ан­дри­ће­вој при­по­ве­ци. Не до­ла­зи за­то што Ан­дрић, на­су­прот Св. Ћо­ро­ви­ћу, од ко­га су нам оста­ли бе­смрт­ни сев­да­си, ни­је до са­да ра­дио ин­тер­и­јер, ни уоп­ште ме­лан­хо­лич­ни Ори­јент са та­на­ним, че­жњи­вим ис­точ­њач­ким ду­ша­ма. Али оно што му је ула­зи­ло у план, сме­шног сев­да­ли­ју, дао нам је, као ни­ко што ни­је, у сво­ме Ђер­ђе­ле­зу. Ђер­ђе­лез, са чи­та­вим ре­дом дер­то­ва и скан­да­ла, уз­ди­ше, жу­ди и про­ма­ша, јед­ну за дру­гом, ка­ур­ку „у кр­зну и со­мо­ту“, па Ка­тин­ку, па Зем­ку, па „гој­ну удо­ви­цу и стра­сну Је­вреј­ку“, да за­вр­ши са оном до ко­је се мо­же кад год се хо­ће, и кад год се ни­шта бо­ље не­ма, са Је­ка­та­ри­ном у До­њим Та­ба­ци­ма.

Ја­вља се Ис­ток код Ан­дри­ћа још са јед­ним ка­рак­те­ри­стич­ним по­те­зом, са сле­пом, лу­дом, вар­вар­ском по­жу­дом за же­ном, са оним што би Б. Стан­ко­вић звао „не­чи­стом кр­вљу“, а што Иво Ан­дрић зо­ве „не­срећ­ном кр­вљу“. Тур­ци из ње­го­вих при­ча пру­жа­ју ру­ке за же­на­ма као су­ма­ну­ти. Уз инат и кав­гу, уз екс­це­се у је­лу у пи­ћу, ту је стал­но и пол­ни не­мир. Ма­ме­ле­џи­ја уми­ре, а ву­че се по го­лом по­ду да до­дир­не же­ни­не ди­ми­је. Ђер­ђе­лез, пред за­тво­ре­ним про­зо­ром ка­ур­ки­ним, до­би­ја на­пад по­ма­ме, и се­да на ко­ња „у без­ум­ном прох­те­ву да уби­ја и вре­ђа ма ко­га“. Ти љу­ди во­де из­ме­ђу се­бе нај­ла­сцив­ни­је го­во­ре кад их по­ди­ђе ва­тра; а уз ра­ма­зан­ски пост, „у су­мрач­но до­ба пред иф­тер“ по­што „од зви­је­зде до зви­је­зде“ ни­су сме­ли ни је­сти, ни пи­ти, ни пу­ши­ти – по­мах­ни­та­ју, и све се уз­др­жа­ва­ње про­мет­не он­да, но­ћу, у по­жу­ду за же­на­ма. Нај­бла­жи акорд у ко­јем та стра­стве­ност мо­же да се свр­ши, то је дерт. Ђер­ђе­ле­за као не­ку кр­пу ви­тла ма­шта и му­ка кад ви­ди Зем­ку на љу­ља­шци, кад гле­да ка­ко јој се ди­ми­је „пле­ту у сто на­бо­ра и ши­ба­ју не­бо“. А кад још Ци­ган­ке за­пе­ва­ју: „Раз­бо­ље се Ђер­ђе­ле­зе, аман, аман“, пе­сму ко­ја је по­ста­ла не­ка­да ра­ни­је, кад је он ле­жао те­шко ра­њен, ње­га об­у­зи­ма ту­га, не мо­же да раз­дво­ји оно и ово вре­ме, ме­ша све, и све­га га про­ла­зи „час вре­ла час хлад­на је­за“.

Јед­но од нај­сна­жни­јих, из­ну­тра­шњих зра­че­ња Ан­дри­ће­ва Ис­то­ка је­сте моћ су­ге­сти­је, су­ге­стив­ност ко­ја у ње­го­вим при­ча­ма за­ме­њу­је за­пад­ну ана­ли­зу. Му­ста­фа Ма­џар је мо­же би­ти нај­ја­чи, а си­гур­но нај­вир­ту­о­зни­ји при­мер за ту моћ, моћ по ко­јој се са­оп­шта­ва­ње при­че не де­ша­ва та­ко да сте ви не­по­мич­ни оче­ки­вач, а ју­нак да се до­во­ди до вас, и де­мон­стри­ра ва­шем схва­та­њу и осе­ћа­њу, не­го, на­про­тив, он, пла­сти­чан, цео и врео, оста­је на сво­ме ме­сту и у сво­ме вре­ме­ну, а ви, чи­та­лац, би­ва­те од­вла­че­ни у ње­го­ву не­по­сред­ну бли­зи­ну, и увла­че­ни у жи­ви круг ње­го­ве лич­но­сти. Ан­дрић је пра­ви маг да то учи­ни. Ски­не вас не­ку­да где вам је као ме­ђу мно­жи­ном огле­да­ла, где се сва­ки де­таљ са свих сво­јих стра­на ре­флек­ту­је сто­ти­ну пу­та, та­ко да се ви фор­мал­но опи­је­те од не­по­сред­но­сти и бо­ја, по­чи­ње­те пе­ву­ши­ти и жмир­ка­ти, и ту­кли би­сте се кад се ша­ре­ни ис­точ­њач­ки фе­њер уга­си, и меј­дан­џи­ја, или бу­љук љу­ди и же­на про­пад­ну у по­мр­чи­ни… Ана­ли­за ту, на­рав­но, по­ста­је су­ви­шна. Оди­ста, ни пред ко­јом ана­ли­зом не­ће чо­век та­ко да треп­не и стреп­не као што ће треп­ну­ти и стреп­ну­ти ако га не­ка го­ми­ла по­не­се, или не­ка за­го­нет­на лич­ност по­гле­да, и бли­зу ње­га ду­бо­ко уз­дах­не или ја­ук­не. Све од­је­да­ред би­ва ја­сно… Ска­ла Му­ста­фе Ма­џа­ра је вр­ло сло­же­на. Де­ге­не­рик, хи­по­хон­дар, ха­лу­ци­на­тор, он је по­га­нац, жи­во­ти­ња, кр­во­лок, пер­вер­зан зло­чи­нац ко­ји, та­ко као што би дру­ги оки­нуо увис, „до­хва­та ма­лу пу­шку и опа­ли је у мра­чан кут где су ле­жа­ли фра­три“. Али, с дру­ге стра­не, у ње­му има не­ке ра­фи­не­ри­је ми­сли – учио је шко­лу, – ра­фи­не­ри­је ду­ше – сви­рао је, и во­лео му­зи­ку, – чак ра­фи­не­ри­је зло­чи­на – уби­ја Аб­ду­се­лам-бе­га ду­хо­ви­то, еле­гант­но и чи­сто као да до­би­ја пар­ти­ју ша­ха. Он на не­ки ви­ши на­чин по­сма­тра и ве­зу­је ства­ри, има мо­ме­на­та стре­са­ња и стра­ха; он је­ди­ни у се­ри­ји ње­му слич­них Ан­дри­ће­вих ју­на­ка ди­же се до зна­чај­ног, и кон­се­квент­но све ја­чег и, ја­чег уну­тра­шњег га­ђе­ња, и фор­ми­ра од­ре­ђе­ну ми­сао и по­глед на жи­вот у ре­чи­ма са ко­ји­ма и уми­ре: „Сви­јет је пре­пун га­да!“ И тај Му­ста­фа, за­јед­но са стра­хо­ви­тим сво­јим бе­са­ни­ца­ма, ви­зи­ја­ма, на­па­ди­ма бе­сни­ла и зло­чи­ни­ма, сто­ји и оста­је без сва­ке мо­дер­не ана­ли­зе, чи­сто сна­гом су­ге­сти­је при­по­ве­да­ча, из ко­га не са­мо да го­во­ри чу­де­сна фан­та­зи­ја не­го би­је не­ка, ско­ро да ка­же­мо, не­кр­ште­на си­ла, са ко­јом до­зи­ва дав­ни­не и за­по­ве­да сен­ка­ма да жи­ве… Ре­кли би­смо сто­га да та сна­га су­ге­сти­је не­ће би­ти да је са­мо осо­бе­ност та­лен­та и умет­нич­ке тех­ни­ке у Ива Ан­дри­ћа, не­го да је не­ка и од та­лен­та још ду­бља уро­ђе­ност. Ди­рект­ни дар оне ста­ре Бо­сне, ко­ја Ан­дри­ћу не да ми­ра кроз бог зна ко­је прет­ке, или кроз бог зна ко­ју та­јан­стве­ну си­лу ис­точ­них кра­је­ва и жи­во­та… Шта је би­ла, и шта је мо­гла да­ро­ва­ти та ста­ра Бо­сна? Да ли ве­шти­ну ана­ли­зе, да ли моћ су­ге­сти­је? Ра­ја, па му­сли­ма­ни Бо­сан­ци, па Стам­бо­ли­је; ме­ша­ви­на, не­мир, тр­ве­ње, на­си­ље, мр­жња, и све у ве­чи­том стра­ху и мра­ку. Тур­чин Бо­са­нац му­чи и пре­зи­ре ра­ју, Стам­бо­ли­ја пре­зи­ре све што је Бо­сна. Лу­кав­ства, ин­три­ге, вре­ба­ња, зло­ста­вља­ња, осве­те. Крај то­га ра­то­ви и си­ро­ти­ња. И ни­шта дру­го. Та­кве су окол­но­сти, на­рав­но, из­ба­ци­ва­ле жи­во­те аморф­не, без то­ка и тен­ден­ци­ја, час стра­хо­ви­то раз­дво­је­не и ту­ђе, час у јед­но клуп­ко спле­те­не као жи­во­ти нај­ни­жих би­ћа. Чар­ши­ја глу­па и ле­ња, вла­сти угур­су­зи, жи­вот ра­је без ика­квих мо­да­ли­те­та, на­го­ни­ма и стра­сти­ма ниг­де пра­вил­не оду­шке. Нај­ма­њи узрок, да­кле, до­во­љан да уз­му­ти те стра­сти. Кад и у но­ви­је до­ба то чи­ни већ јед­на цир­ку­ска игра­чи­ца – Ћор­ка­но­ва Шва­би­ца, ка­ко ли је мо­ра­ло би­ти ра­ни­је и дав­но, кад од­је­да­ред тре­сне не­ка ју­на­чи­на, или не­ка пу­ста­хи­ја, или не­ки „с пра­вом нео­гра­ни­че­не вла­сти“ снаб­де­ве­ни Стам­бо­ли­ја!… Пи­та­мо за­то по­но­во ка­ква по­сла ту има ана­ли­за, или пси­хо­ло­ги­ја, или ап­страк­ци­ја? Где да за­поч­ну, на че­му да се за­у­ста­ве? Не, не, то је био жи­вот ко­ји ни­је знао за за­кључ­ке. И за­то се о том жи­во­ту не да ми­сли­ти. Ме­сто ми­сли до­ла­зи ма­шта, љу­бав за аван­ту­ру, кон­кре­тан и су­ге­сти­ван из­раз. И још не­што: оно без­и­ме­но и та­јан­стве­но што се кри­је у сва­ком де­те­ту Ис­то­ка, а по­го­то­ву умет­ни­ку. Оно спе­ци­фич­но ис­точ­њач­ко што ни­ко не мо­же има­ти и ни­ко не мо­же да­ти ако ни­је ро­ђен та­мо где се сун­це ра­ђа. Оно не­што што Пјер Ло­ти ни­је мо­гао на Ис­то­ку да узме; оно због чи­јег не­до­стат­ка је ве­ли­ки пе­сник Ба­рес до­са­дан у сво­ме Вр­ту на Орон­ту. Оно што на ислам­ском Ис­то­ку за­зи­ђу­је ку­ће, ба­ште и љу­де; што на крај­њем Ис­то­ку пра­ви по­зна­те за­го­нет­не ку­ти­је и ке­се, у ко­је љу­ди са­кри­ва­ју пи­сма и дра­ге пред­ме­те, ко зна, мо­жда и су­зе; оно, нај­зад, што та­ко сил­но бље­шти и ча­ра у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа.

 

*

За­ни­мљив је раз­мак од Ан­дри­ћа ко­ји је пи­сао Ех Pon­to и Не­ми­ре па до Ан­дри­ћа при­по­ве­да­ча Бо­сне. Та­мо је он осе­ћај­ни, ме­ки, сјај­ни и еле­гант­ни про­за­ист и сти­лист. А ов­де, са ко­јом сна­гом и ве­шти­ном сте­же ону пу­те­ну и бе­со­муч­ну ма­су у жар­ке и жи­во­пи­сне фи­гу­ре! До ко­је ви­си­не ди­же при­чу о пу­стим си­ле­џи­ја­ма и цр­ним ду­ша­ма, ис­ти­чу­ћи их, ве­ли­ком умет­но­шћу, као не­ки пр­ви олуј ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и во­ље. Ка­ко не­за­бо­рав­не оста­ју пред очи­ма и у ду­ши те за­го­нет­не де­ли­је, ко­је ни­су зна­ле за дан и ноћ, за стид и страх, за сво­га и бли­жњег, за за­кон и отаџ­би­ну, ко­је је са­ма смрт мо­ра­ла да вре­ба и као гром из­не­на­да да по­га­ђа… За­пад и оп­ште-чо­ве­чан­ско про­ни­ца­ње, то је оно што у Ан­дри­ће­вим при­по­вет­ка­ма ди­ра у нај­фи­ни­је на­ше умет­нич­ке осе­тљи­во­сти. Али оно што ву­че као ду­би­на, што чи­ни да тим при­по­вет­ка­ма при­ла­зи­мо са же­ђу, то је Ис­ток. Ис­ток чи­ни те за­ди­вље­ни оста­вља­мо фи­гу­ре Ан­дри­ће­вих при­ча. Фи­гу­ре ко­је се та­ко ма­ги­страл­но ис­пр­су­ју, и ко­је су, по­ред свих по­ко­ра, на не­ки на­чин ве­ли­ке са оним за­го­нет­ним од че­га „крв у њи­ма тка и ра­сте“.

(Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, књ. X, 1923)