(Репринт: Објављено у књижевном часопису БРАНИЧЕВО, 3-4/2011, у оквиру темата Књижевна критика или проветравање критичарских ложа)
______________________________________
Велика је разлика између прича и приповедача на оном крају света где сунце излази, и оном где сунце залази. На Западу је прича пре свега замисао, план, нарација, духовитост, стил; на Истоку је прича пре свега чарање. На Западу најлепше приче причају уметници; на Истоку пустињаци, маги, мудраци, вешци и свеци. На Западу приповедач даровито рукује идејом и материјалом; на Истоку је приповедач медијум кроз који се приповетка сама прича. На Истоку, рекли бисмо, човек од маште треба само да заклопи очи, и прича је готова… У великој мери важи то што је казано и онда кад се ради о уметничкој причи Истока, тј. причи инспирисаној Истоком и писаној од писца коме је Исток завичај. Кад западни писац жели да да неки детаљ који обичан друштвени живот није асимиловао, и не може да асимилује, он зајми чудне ствари однекуд из метафизике, и говори малом броју људи; кад источни писац то хоће, он каже каму, или табу, то јест каже свакидашњу реч свакидашњег човека, јер тамо, на Истоку, људи из дана у дан верују у тајанствено и имају доказе о натприродном. За Мопасана Орле каже се да је био велики психолог и уметник, а мисли се у себи још и да је носио клицу поремећености ума; кад је реч о Р. Тагори и његовим драмама, тада се, сем на психологију и уметност, мисли такође још и на нешто треће, али сигурно никоме не долази сумња у неку предиспозицију за душевну болест. Кад Метерлинк хоће смрт да дозове, он инсценира театар: ноћ, гроза, утваре, „отворена врата, угашене лампе“; код Тагоре, у по бела дана, дечко чека смрт на прозору, међу играчкама. Западна прича је пре свега одломак живота, студија, истина, доказ. Источна прича је, и кад је модерна, пре свега неко „тихо ткање“, неко бајање; фантазија и богато шарена слика; пакао или рај; хука и покори крви, или шапат дубоко сакривених тајни.
*
У приповеткама Ива Андрића има много Истока, и има га од сваке врсте, стравичног, мрачног, поетичног, шаљивог, мудрог. Сарајлија, „дете са Истока“, Андрић има бескрајно и врело интересовање за исламски елемент који је толико времена био господар и судбина његова завичаја, за све примитивне, сурове, грозне, а уз то загонетне и живописне типове из тог старог, турског времена Босне. Тај је интерес код Андрића дубоко интиман. Прича његова је зато до бизарности оригинална, језовито непосредна, и огрезла у колориту. Понекад је тешко веровати да је приповедач Андрић истоветан са деликатним, сентименталним, хришћанским, типично западним писцем књига Ех Ponto и Немири. Многострадална Босна, која, као и болан човек, нити је могла спавати, нити је другом давала да заспи, та Босна је од тешке своје несанице оставила много у наслеђе једном од најбољих својих песника. У причама Ива Андрића, према томе, устаје пред нас оно од чега је Босни било тешко, али што је, у исти мах, бацало на црни живот њен богате шаре и гротескног и страшног муслиманског Оријента. Устаје пред нас некадашњица, са логорима и хановима, вазда живим друмовима, са чаршинлијама и кахвама, са прљавим и суровим животом, са страшним и тајанственим, бива и смешним типовима, какви су Ђерђелез Алија, Мустафа Маџар, Мула Јусуф и други. Нож, пушка, мегдан; богато одело и бесни ати; лој, лук, зној, дроњак; беспосличење и пустоловине; пијане главе, бесни ћефови; нетакнуте примитивне снаге и пресне страсти. Па онда, све то реално и одвратно и страшно и јесте и није такво, јер је потонуло у ону тамну и слатку стародревност у коју се сви тако радо гњурамо. Загњуримо се, жмуримо, ослушкујемо, трептимо: певање неког невидљивог, укуисање неког невидљивог, стари адет нечег давно потонулог. Долазе, затим, читаве прегршти оријентализама у сликању турцизама у језику, које, кад не разумемо, везујемо за мистичне представе; кад разумемо, везујемо за слатка сећања из прича и песама. Па се онда раскалашне и вриштаве шале одмењују са слутњом нечега што је вечито сакривено, или што човек вечито сакрива. Искачу, затим, тамни нагони, као руље звери, и, жедни крви и блуди, снажни као у дан стварања света, заустављају часом све, и заповедају пир страсти и умирања. У гробној и мудрој тишини која остаје после тога, мешају се и изједначују судбине, сујеверја и истине… И све то, апсолутно све, и псовка, и ласцивност, и пожуда, и комика, и ужас, казује се полако, равномерно, помало монотоно, помало тајанствено, са жарком и слатком речитошћу, која не да задремати, али не да ни сасвим пробудити се. За све на свету се не смемо разбудити, јер, као и стари Багдад, сав се Исток најбоље види онда кад су око нас „лојаница, кутови пуни сенки, на прозору парче модре ноћи“
И ако је приповетка Ива Андрића несумњиво реалистична, и западно-уметничка по свему – по строгости плана, личном тону, савршености композиције и стила – она је, како већ рекосмо, сва Исток, Исток и као документ и као поезија. Недавно штампана прича У мусафирхани износи пред читаоца фратра Марка, који двори тешко оболелог, на досаду остављеног мрског Турчина Мамелеџију, двори га и грди га: „Пфу, ђенабете, никад нећеш видјети божијег лица“, а у исти мах носи у души тежњу и план да му спасе душу, да га пре смрти преведе у хришћанство. У одсудном тренутку, Турчин пљуне на принето распеће. Али кад је мало затим Мамелеџија умро, фра Марко је „ојађен“, и моли се богу за покојника. А моли се не по некој калуђерској дужности, или по некој божјој заповести, него баш из сама себе, просто и природно, баш као што, просто и природно, у исто време поткида у башти лишће на репама, и моли се богу и за њих: „Хај! расти, боже помози.“ У тој причи, о тупоглавом и грубом фра-Марку који није за „свети ред“, има врло много финог, дубоког, општечовечанског, суптилног и умилног. Али ту причу, таква каква је у Андрића, никада не би могао инспирисати западни фратар, нити би је, такву каква је, написао западни приповедач. Она је израђена без „психологије“, без градације ефеката, без врхунца. Свега једно „тихо ткање“. Не треба се варати да у оном саблажњивом моменту око распећа лежи нека успетост причања. Напротив. Чар лежи у чудној, ако смемо рећи, немој хармонији двеју тишина, оне мртвачке у мусафирхани, и оне манастирске у скривеном и светом преживљавању фра-Марка. Оно што би могло бити поента, молитва фра-Маркова, опет је скроз непатетично; та се молитва јавља у благом пленеру баште, и у више комичном него мистичном мешању ствари – репе и мртваца. Симболизам кроз комичне детаље, то је еминентно источни уметнички квалитет.
Прво од источних обележја Андрићеве приче лежи у начину излагања садржине, који подсећа на усмено причање. Епизоде и детаљи су многи и шарени, али кратки, крећу се брзо, нижу се нови и нови – на једној малој страници Ђерђелез Алије има их понекад три и четири – забављајући једнако, а не напрежући читаоца многим везама и односима. Наравно, детаљи ти, баш зато што су такви, морају бити савршена уметност у ораховој љусци, и јесу то. Наиђете, напр., на неког фратра који има посла свега у десетак редака приче, али он је такав да се ви до краја приповетке осврћете за њим. Са детаљима упоредо, и главна линија развоја у причи држи се старе схеме говорене источњачке приче: путује се, па законачи, па се ујутро даље иде, па се сретне калуђер, па Цигани, па неко весеље, па река коју треба прећи. Ђерђелез путује, путује; Мустафа Маџар јаше, јаше, бежи, бежи; паше и војске селе се, селе, из логора у логор; све пролазници, хаџије и скитнице живота, Исток са својим радозналим и жељним и доколним страсницима и сладострасницима. Најважније се дешава уз пут, на друму, у хану. Уз пут се пије, воли, разрачунава, убија, умире. То је углавном ритам и тон приповетке. Дугачких разговора, опширних описа, тумачења ситуација, филозофисања, нема. Мудрост долази у пошалици: „Ноћ, ракија и плитка памет немају мјере.“ Дијалог никада није ни дуг ни заплетен. Опис личности је нагао, снажан, као ударање белеге. Опис природе, покрета, или чега било, такође је брз, али што шаренији и гласнији, како би кроз чула прошао у душу, или што јаче остао у чулу. „Шкрипе браве, стружу мандали, сакривају се дјевојке.“ „Одмиче Ђерђелез и бива све краћи, као да му ноге улазе у тијело.“ Андрићеви описи, то су шумови, мириси, панораме, импресије пипања. Мустафа Маџар, банувши опет једаред кући, откључава чардак, дохвата у мушему замотану зурну: „Туу тититатаа… Тишина прима непријатно звук.“ И за објашњења читавих ситуација има даровити Андрић начин живом речју казиване приче: место сложеног излагања, долази гомила и улица са својим досетљивим, карактеристичним, индискретним узвицима. Кад се Ћоркан – из приповетке Ћоркан и Швабица – појави из апса, кад је дакле ту расплет и завршетак приче, целу ситуацију и сав унутрашњи смисао дају неколико мангупски пакосних узвика чаршије, и оно незаборавно, и ничим незаменљиво: „ти-ридам, ти-ридам, тиридиридиридириди-ридам“ човека који се једва једном отарасио љубавне среће… Топлина, непосредност и манир живе речи стоје мање-више у свима приповеткама Андрићевим, али је Ђерђелез Алија класичан пример за то. Ту би ствар добар рецитатор могао говорити као врсту народног епа, и као од народног епа остале би за њом све шаре живота читавог једног времена и племена.
Друга црта Истока у приповеткама Ива Андрића, то је одсуство буржоаског живота, буржоаских типова и интеријера. Нема мужа и жене, господина и госпође и неког трећег, нема интимних страдања или херојства породице, њених чланова или чланова друштва, нема нервних потреса ни суза. На старом исламском Истоку су интеријери били махом недокучни, стајали леђима окренути и према јавном мишљењу и према судници, нису се давали поезији. Ако је неко и улазио у њих, имао је очи и уши да остави у предсобљу, заједно са кондурама. А ако би се нашао делија, јунак, шалџија, дегенерик, или каква било снага, недуг, обест или талент, то је излазило на чаршију, на друм, на мегдан. Тако је највећим делом у приповеткама Ива Андрића. Његове су фигуре понајчешће сирови јунаци и крвници, или божјаци и фукара, пустолови, бастарди, Цигани и Мађари потурчењаци, у Босну отеране и незадовољне Стамболије, „разнолика чељад“ која тумара по земљи и свету, иде тобоже „у трговину“, а стварно онамо ,,куд их воде мутни и страшни нагони“, фантомске или крваве фигуре које пројашу пола живота, тако да их људи знају већином само по имену, по причању, и по страху. Таква су лица, дакако, далеко од свега буржоаског, баш ако се међу њима нађе и који фратар, и који врло домаћи кадија. Према томе је и приповетка о тим лицима далеко од оне западне психологије по којој се јунаку, слично оном нацртаном човеку у Јестаственици, сваки откуцај срца, сваки покрет и рефлекс налазе тачно под нумером и именом. Него се дегенерици, хуље, бадаваџије, чаршијске будале или божји људи бацају пред нас са спољашњим животом нагона, тела, или прве помисли, са два-три момента кад у индивидуи искочи дно на врх, надме се цело срце, и она се избацује јака и императивна као да у том моменту располаже целим својим животом. За доста велики број Андрићевих јунака може се казати да су „славни и смешни“, онакви отприлике какав је Ђерђелез прошао „пола царевине“. У такве, сем фра-Марка, Абдурахман-ефендије, Ћоркана, долази и Крилетић, Мостарац, из приче Дан у Риму. Њему је додуше сцена Рим и доба Великог рата, са неким интернационалним реквизитом, али је Крилетић ништа мање сав балкански и источни, непријемљив за Запад, пијаница, инаџија, авантурист из малих ресторана, можда чак „турски безобразан“ са женама, само што се, случајно, место по друмовима Босне или Херцеговине, ломата и тетура као курир по свима европским престоницама… Али има, затим, код Андрића фигура које, колико су далеко од свега буржоаског, толико су исто далеко и од малочас изнесене карактеристике, то јест од тога да буду „славни и смешни“. То су они познати случајеви Андрићевих јунака, главних и споредних, где тамни и страшни нагони и дегенерисаност вуку јунаке и причу у баладичне језовитости и у перверзне злочиначке страховитости. Такви су Мула Јусуф из приче За логоровања, делимично Абдуселам-бег из приче Мустафа Маџар, и пре и изнад свега страшни, сложени, неваљали и јадни Мустафа Маџар сâм. Полна природа Муле Јусуфа превазилази Ропсове слике, а Мустафа Маџар је, са својим језовитим бесаницима и страном прошлошћу, тип пред којим човек дрхти. Западни сатанизам је спиритуална ствар крај тих појава. Врхунац помаме код тих бестијалних природа не лежи у неком предмету, који се, најзад, жив или мртав савлађује, него у бесној хајци с ножевима, у говљењу страсти кроз перверзност и злочин док се, ако је могућно, не сруши хајкач, а не жртва. Мула Јусуф има девојку коју је хтео у затвореној собици, дакле у кавезу. Али он ипак вија то полулудо створење по том кавезу, и то с бријачем у руци, и не пада на девојку после прве крви, него после треће, кад јој црвени млаз бљуне из грла, кад, то јест, умире или је умрла, кад је дакле хајки дошао последњи крај… Како би тај материјал изгледао у западној причи? Сигурно бисмо бацили књигу из руке. Овако, та чудна бића нису грађани, нису друштво, нису ничији оци ни браћа, скоро и ничији синови, него су језовите источне скаске. И онда их читамо са оним чудним дрхтањем од којег нико од нас не бежи; са дрхтањем од којег нам је уз правог песника и у паклу добро. Али уз источног песника. Аждаје и змајеви су само на Истоку уметност.
Даља црта Истока у Андрићевим причама: носиоци догађаја, јунаци, увек су мушкарци. Жене су сакривене, споредне, испод живота, и нису личности, него једино покретне снаге. Или се јављају само као зло привиђење, напр. жена из Ерзерума у грозничавим сновима Мустафе Маџара; или промичу умотане у бошчу или се тек дају слутити иза затворених прозора, дражећи уосталом и тако сву мушку околину, до жутог и крезубог идиота Алије; или искачу и пролазе епизодично, насмејане и раскалашне, заподевајући у мушкарцу оно што ће дати детаљ приповетке; или, као Ивка Гигуша, „стара пезевенкуша“, да мушкарцу у љубавном лову посредују. Примитивна, путена, једонолика, жена је ту да би је мушкарац вијао, мамио, плашио, дражио, ловио и имао; или да мушкарцу причини неко страдање, и тако крене у њему право или погано јунаштво, учини да буде „срећан што је дошао час кад ће снага да проговори“. Ђерђелез узвикује пред Земком, „белом Циганком“: „Она је… мој душманин!“ ђипа на ноге, отима се, шири руке, и да није трештен пијан, ко зна шта би урадио… Севдах, међутим, који је још нарочито појава балканског Истока (где је провалија између муслимана и ђаура стварала тешке љубавне муке), севдах у сентименталном смислу не долази у Андрићевој приповеци. Не долази зато што Андрић, насупрот Св. Ћоровићу, од кога су нам остали бесмртни севдаси, није до сада радио интеријер, ни уопште меланхолични Оријент са тананим, чежњивим источњачким душама. Али оно што му је улазило у план, смешног севдалију, дао нам је, као нико што није, у своме Ђерђелезу. Ђерђелез, са читавим редом дертова и скандала, уздише, жуди и промаша, једну за другом, каурку „у крзну и сомоту“, па Катинку, па Земку, па „гојну удовицу и страсну Јеврејку“, да заврши са оном до које се може кад год се хоће, и кад год се ништа боље нема, са Јекатарином у Доњим Табацима.
Јавља се Исток код Андрића још са једним карактеристичним потезом, са слепом, лудом, варварском пожудом за женом, са оним што би Б. Станковић звао „нечистом крвљу“, а што Иво Андрић зове „несрећном крвљу“. Турци из његових прича пружају руке за женама као суманути. Уз инат и кавгу, уз ексцесе у јелу у пићу, ту је стално и полни немир. Мамелеџија умире, а вуче се по голом поду да додирне женине димије. Ђерђелез, пред затвореним прозором кауркиним, добија напад помаме, и седа на коња „у безумном прохтеву да убија и вређа ма кога“. Ти људи воде између себе најласцивније говоре кад их подиђе ватра; а уз рамазански пост, „у сумрачно доба пред ифтер“ пошто „од звијезде до звијезде“ нису смели ни јести, ни пити, ни пушити – помахнитају, и све се уздржавање прометне онда, ноћу, у пожуду за женама. Најблажи акорд у којем та страственост може да се сврши, то је дерт. Ђерђелеза као неку крпу витла машта и мука кад види Земку на љуљашци, кад гледа како јој се димије „плету у сто набора и шибају небо“. А кад још Циганке запевају: „Разбоље се Ђерђелезе, аман, аман“, песму која је постала некада раније, кад је он лежао тешко рањен, њега обузима туга, не може да раздвоји оно и ово време, меша све, и свега га пролази „час врела час хладна језа“.
Једно од најснажнијих, изнутрашњих зрачења Андрићева Истока јесте моћ сугестије, сугестивност која у његовим причама замењује западну анализу. Мустафа Маџар је може бити најјачи, а сигурно највиртуознији пример за ту моћ, моћ по којој се саопштавање приче не дешава тако да сте ви непомични очекивач, а јунак да се доводи до вас, и демонстрира вашем схватању и осећању, него, напротив, он, пластичан, цео и врео, остаје на своме месту и у своме времену, а ви, читалац, бивате одвлачени у његову непосредну близину, и увлачени у живи круг његове личности. Андрић је прави маг да то учини. Скине вас некуда где вам је као међу множином огледала, где се сваки детаљ са свих својих страна рефлектује стотину пута, тако да се ви формално опијете од непосредности и боја, почињете певушити и жмиркати, и тукли бисте се кад се шарени источњачки фењер угаси, и мејданџија, или буљук људи и жена пропадну у помрчини… Анализа ту, наравно, постаје сувишна. Одиста, ни пред којом анализом неће човек тако да трепне и стрепне као што ће трепнути и стрепнути ако га нека гомила понесе, или нека загонетна личност погледа, и близу њега дубоко уздахне или јаукне. Све одједаред бива јасно… Скала Мустафе Маџара је врло сложена. Дегенерик, хипохондар, халуцинатор, он је поганац, животиња, крволок, перверзан злочинац који, тако као што би други окинуо увис, „дохвата малу пушку и опали је у мрачан кут где су лежали фратри“. Али, с друге стране, у њему има неке рафинерије мисли – учио је школу, – рафинерије душе – свирао је, и волео музику, – чак рафинерије злочина – убија Абдуселам-бега духовито, елегантно и чисто као да добија партију шаха. Он на неки виши начин посматра и везује ствари, има момената стресања и страха; он једини у серији њему сличних Андрићевих јунака диже се до значајног, и консеквентно све јачег и, јачег унутрашњег гађења, и формира одређену мисао и поглед на живот у речима са којима и умире: „Свијет је препун гада!“ И тај Мустафа, заједно са страховитим својим бесаницама, визијама, нападима беснила и злочинима, стоји и остаје без сваке модерне анализе, чисто снагом сугестије приповедача, из кога не само да говори чудесна фантазија него бије нека, скоро да кажемо, некрштена сила, са којом дозива давнине и заповеда сенкама да живе… Рекли бисмо стога да та снага сугестије неће бити да је само особеност талента и уметничке технике у Ива Андрића, него да је нека и од талента још дубља урођеност. Директни дар оне старе Босне, која Андрићу не да мира кроз бог зна које претке, или кроз бог зна коју тајанствену силу источних крајева и живота… Шта је била, и шта је могла даровати та стара Босна? Да ли вештину анализе, да ли моћ сугестије? Раја, па муслимани Босанци, па Стамболије; мешавина, немир, трвење, насиље, мржња, и све у вечитом страху и мраку. Турчин Босанац мучи и презире рају, Стамболија презире све што је Босна. Лукавства, интриге, вребања, злостављања, освете. Крај тога ратови и сиротиња. И ништа друго. Такве су околности, наравно, избацивале животе аморфне, без тока и тенденција, час страховито раздвојене и туђе, час у једно клупко сплетене као животи најнижих бића. Чаршија глупа и лења, власти угурсузи, живот раје без икаквих модалитета, нагонима и страстима нигде правилне одушке. Најмањи узрок, дакле, довољан да узмути те страсти. Кад и у новије доба то чини већ једна циркуска играчица – Ћорканова Швабица, како ли је морало бити раније и давно, кад одједаред тресне нека јуначина, или нека пустахија, или неки „с правом неограничене власти“ снабдевени Стамболија!… Питамо зато поново каква посла ту има анализа, или психологија, или апстракција? Где да започну, на чему да се зауставе? Не, не, то је био живот који није знао за закључке. И зато се о том животу не да мислити. Место мисли долази машта, љубав за авантуру, конкретан и сугестиван израз. И још нешто: оно безимено и тајанствено што се крије у сваком детету Истока, а поготову уметнику. Оно специфично источњачко што нико не може имати и нико не може дати ако није рођен тамо где се сунце рађа. Оно нешто што Пјер Лоти није могао на Истоку да узме; оно због чијег недостатка је велики песник Барес досадан у своме Врту на Оронту. Оно што на исламском Истоку зазиђује куће, баште и људе; што на крајњем Истоку прави познате загонетне кутије и кесе, у које људи сакривају писма и драге предмете, ко зна, можда и сузе; оно, најзад, што тако силно бљешти и чара у приповеткама Ива Андрића.
*
Занимљив је размак од Андрића који је писао Ех Ponto и Немире па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре! До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки први олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и у души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за свога и ближњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа… Запад и опште-човечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у најфиније наше уметничке осетљивости. Али оно што вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо са жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега „крв у њима тка и расте“.
(Српски књижевни гласник, књ. X, 1923)
