(00108)
*
(РЕНЕСАНСА) СВАКИ ЗЛАТАН ЛИСТ / Владимир Јагличић
1. Непознато чтамоч
Што се мог случаја тиче, превредновања су отпочела штампарским грешкама. У књигама штампаним без компјутерске технике добио сам, одмах, штампарским грешкама превредноване песме. Ово је прилика да извршим накнадно превредновање превреднованог. Ако неком затреба понека моја песма, боље да је добије у облику у којем ћу их сада изнети.
У другој мојој збирци, “Тамни врт”, штампаној у СКЗ-у, песми “Теби”, постоје стихови “Ја видим себе, не окоље, а тамо – слику твог дослута”. Међутим, “твог” је превредновано у “свог”. Грешни песник је хтео да каже како у себи види слику оне којој се обраћа.
У песми “У задрузи”, у где се говори о певању са сељацима нашим, пред задругом, стоји “Ал јаук песме, сад, тим бдењем,\ поредим с другим, већ, рођењем”. Но, “друго рођење” је превредновано у “другим, већ рођеним”, што је, очито, некаква уредничка интервенција.
А у песми “Овца” испао сам овца, јер у стиховима “Тако то мора бити, ту на селу,\ и свуд на свету”, стоји “и свуд на селу”, као да “ту на селу” већ није било довољно, док у песми “Ранка”, “сенка њена”, како треба, постаје “сенка њина”; у песми “Русија”, до које ми је стало, први катрен је изненада изгубио на музици, јер је неко скратио слогове….
Видети више: http://principova.wordpress.com/2013/01/12/%D1%81%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B/
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) 0 ЈЕДНОМ ЗБОРНИКУ / Миленко Д. Јовановић
Ненад Грујичић: Антологија српске поезије – Бранково коло, 2012
Синтесезијска ружа језика или надобудност вредна помена
Песник малене снаге Ненад Грујичић подухватио се да без скела и крупне механизације зида кулу српске поезије у времену од
Бранка до краја протеклог века. Та књига-цигла окићена фотографијама унетих аутора ништа друго није до одраз ауторове мегаломаније за јефтиним публицитетом наводног зналца и праведника. Дебеле корице са златотиском, 978 страна, у тиражу од 1000 примерака, тежи на ваги више од цигле старог формата и тешко је одржива на рукама. Колико та ствар кошта сиромашну српску зајеницу – не зна се. Зна се само да је њена цена мало нешто испод 50 евра. На потезу су математичари.
Аутор овог Зборника песничких текстова је утрошио несумњив напор да будућем читатељству пружи …
Видети више: http://antologijaol.wordpress.com/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%83-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
(ПИСМА) Молба „Православља“
Веома поштовани господине Лукићу,
Молимо Вас да нам више не шаљете обавештења о томе шта је ново постављено на Вашем блогу.
Колико ми је познато, никада се нисмо пријавили на Вашу имејл листу. А добили смо стотине имејлова од Вас. …
Видети више: http://70653dotcom.wordpress.com/2013/01/12/%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B1%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0/
*
(ШИБАЊЕ) Србија је земља пркоса и ината / Став Чворовића
Бунт Културе Србије
Он само неразговетно истиха, жамори. Све је наравно, „као и прије“. Понека представа као и паметни, праведно исекирани писац, глумац или режисер (сликари, композитори, балет-мајстори, зависно од укуса уредника-новинара, само нас подсете да постоје) и, доста!
….
Видети више: http://zavetineaneks.wordpress.com/2013/01/12/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2-%D1%87%D0%B2/
*
(РЕЧНИК НЕМОГУЋЕГ) Рана која стално крвари / Душанић
Послије шетње
(За неутралне посматраче је свеједно)
Док прекопавам и пребирем изблиједјеле забиљешке, неке сасвим нечитке и записане на новинској хартији, између вијести о гологузим секретарицама на израелској плажи и апокалиптичних пророчанстава из далеких осамдесетих, које се нису оствариле, јер не бих могао сад да Вам пишем… И док тражим то моје „Злато непознато“, тај богати рудник, са којим бих потврдио, да сам и ја некад имао снове, да сам користио ријечи, а не само бивствовао зурећи у
бјелину зида… И док се, по ко зна који пут сам демантујем…
Сјећам се јутра када сам се отиснуо у непознато. Хладног децембарског
јутра 1990. И страха. И страха се сјећам. Али… Несрећа ме није стигла
на ауто-путу. Био сам увјерен да је вратоломно јурила за мном, чак сам
сумњао и у ископњело лице једне старице, које се цијелим током вожње
смјешкало залеђеним погледом. Можда и утученим… Широкооцртаним.
Изашли смо на истој станици…
*
(РЕЧНИК НЕМОГУЋЕГ) Gomorrha / Гомора / Душанић
Gomorrha
Es ist gekommen, um all unsre Totems zu vereinen
und all unsere Völker.
Ernesto Cardenal
Mit dem Feuer füllen sich alle Räume
alle Felder in dunklem Dunst.
Und für eine Zeitlang alles brennt,
alles fliegt, alles springt und zerfällt
in der feurigen Umarmung.
Nichts wird wie es war, denn
jeder ist durch dieses Gesetz gezeugt
und nur vorübergehend da.
Гомора
Дошла је, да све наше тотеме уједини
и све наше народе.
Ернесто Карденал
С ватром се пуне сви простори
сва поља у тамној измаглици.
И једно вријеме све изгара,
све лети, све поскакује и пропада
у ватреном загрљају.
Ништа неће бити као што је било,
јер свако је по овом закону створен
и ту само пролазно.
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/gomorrha-%D0%B3%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0/
*
(МАГИЈА МОЈИХ ПОСЕДА) ТРАНСРАДАНСКИ КРУГ
Дужина бициклистичке стазе Трансрадански круг износи око 22 км
Потребно време да се савлада око 120 минута, уз коришћење пратећих садржаја (справе за вежбање, одмор, читање паноа). Креативно време на овој јединственој планинској бициклистичкој стази може да буде и до 180 минута. ПОЧЕТАК (И ЗАВРШЕТАК) СТАЗЕ ЈЕ ИВАЊСКИ СПОМЕН ДОМ НА РАДАНУ (неколико стотина метара изнад некадашњег сасвим запуштеног војног аеродорома).
Висинска разлике се креће (од полазишта до врхова планинских) од 653 – 1150 м….
Видети више: http://s1957.wordpress.com/2013/01/13/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D1%80%D1%83%D0%B3/
*
(ПИСМА) “Заветине” нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности ” Заветована”сам и ја Драги Мирославе,
Жао ми је због свега што се дешава са “Заветинама” од стране групе организованих криминалаца који добро знају шта раде и шта им је циљ а циљ им је, не само отимање или просто крађа неколико сајтова, већ много дубље затирање једног става, идеје и могу рећи Мисије коју Ви, као усамљеник, спроводите ево већ тридесетак година уз нередовну помоћ ретких појединаца а колико сам закључила, највише су вам помагали они који вам нису одмагали.
Свесни сте да сте својом уникатношћу означени и то како у погледу раритетног уметничког стваралаштва тако и у погледу вансеријских личносних квалитета и тај знак, тај жиг одваја вас од остатка света .Ако је за утеху ” да сте њихови не би вас ни кушали”. Ваше визионарство у погледу једне другачије, отвореније и здравије, светлије Србије некоме је засметао.Они су не само вама него и свима нама који смо вам својим све многобројнијим присуством дали охрабрења да истрајете, послали знак да у Србији треба да буде и заувек остане мрак, све прозоре (и васе) треба затворити, затрти истину и …
*
(ПИСМА) Ako se sama dela ne izbore za svoje mesto čovek iz književnog miljea će uvek biti na pogrešnoj strani… / Boško Tomašević
Dragi i poštovani Miroslave,
naravno da sam video postavku stranica na kojima su objavljeni moji radovi kao i postavku “PRETEK-a” na čemu sam ti veoma zahvalan, i to, dakako, ne od danas, nego, što se toga tiče, od trenutka kada sam to primetio.
U okvirima materijali koje svima nama šalješ saznajem puno toga što nisam znao. Meni je sve to dragoceno, iako ne stižem baš sve da pročitam.
Dugo nisam bio u Beogradu. Živeći i radeći u Austriji, nisam mogao da budem tamo gde me je srce vuklo.
… видети више: http://70653dotcom.wordpress.com/2013/01/13/ako-se-sama-dela-ne-izbore-za-svoje-mesto-covek-iz-knjizevnog-miljea-ce-uvek-biti-na-pogresnoj-strani-bosko-tomasevic/
*
(МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА) Из писама пријатеља пристиглих ових дана / Шајтинац, Бранковић…
…. На сам Божић,око поднева, самоубила се највећа риба из Угљешиног
акваријума.Никава сметња у даху, нукаква веза с ваздухом,никаква
непрестана тишина. Винула се ,преко стакла,ранила и умакла….
Видети више: http://pomocdotwordpressdotcom.wordpress.com/2013/01/13/%D0%B8%D0%B7-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%85-%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%B4/
*
(Бифе „БРИОНИ“) У друштву мртвих уметника / Белатукадруз
Не много млађи песник по годинама од Милића Станковића, Милан Комненић, – битнији и уверљивији песник, плоднији, у књизи ЈЕКА има добар циклус песама Узлетео пали анђео, који – нисам довољно расветлио. То расветљење овде може бити подстицајно, да би се схватила Милићева „магла“ на крају Милићеве књиге о којој је реч. Поред добрих песама у том Комненићевом циклусу, постоји и занимљива песма Молох : У босанским бестрагијама / држава је важнија од свега, / иако се до јуче умовало / да ће одумрети. / Погорелце враћају у средњи век. / Уставна начела се одбацују, / телефаксом се шаљу хрисовуље. / Византију оживљавају протуве, / гусарећи на Дунаву. // На првим борбеним линијама / не знају да је Хегел / сматрао државу / ходом Бога у свету./ Бог не корача овом земљом, / корача Молох, идол амонитски , / коме се на жртвеник / приносе људи (стр. 194 Комненићеве Јеке ). Зашто да не : могу се поредити песме два песника Комненића и Милића Станковића.
Или Милића Станковића и Јосифа Бродског. Или Милића Станковића и његовог покојног кума Васка Попе.
Кад је реч о миту у поезији, Јејтс је успешније једрио у Византију- од Милића Станковића, Ивана В. Лалића и других наших песника. Оживљавајући Византију, Милић као песник једва да се као човек уздигао до снатрења о томе. Митологија је подесан језик , мит је употребљаван у поезији и сликарству и у прошлом и у овом веку. Тај метод повратка миту и старини и Византији, који је скицирао Јејтс ….
Видети више: http://zavetinebr1.wordpress.com/2013/01/16/%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80/
***
(00109)
*
(ЗАВЕТИНЕ YouTube) НОВОГОДИШЊИ ГАЛА КОНЦЕРТ
ИВАНКА РАКОВИЋ КРСТОНОШИЋ: арија Аделе
Видети http://youtu.be/l0G-pa2sGYI
Александра Ангелов, арија Изабеле
Видети: http://youtu.be/8hvVMhfhhJU
Pjero Đuliači
R. Reonkavalo, Pajaci, arija Kanija
novogodišnji gala koncert , 3
Видети: http://youtu.be/XtMO6wiZdds
*
(ЗАПИС XL) „Људи говоре“ 17-18/2012; нови чланови УКС
Видети више: http://zavetineabovo.blogspot.com/2013/01/17-182012.html
*
(МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА) Писмо уз трећу песму о риби / Радивој Шајтинац
Драги Лукићи,још ми је у ушима глас Александров,лепо је било,прелепо чути се.
Поменусмо ЗАВЕТИНЕ,рекох му то је још једина веза песника с временом и ноћним сатима вечности.Тако поезија личном животу дарује неку редовност.
Ролан Барт је рекао да утопије стварају смисао,шта је друго поезија ако није утопија?
Ролан Барт је рекао и следеће-на крају свака се религија сведе на фасцинацију ритуалима.
Нису ови цитати потреба да се буде у праву али јесу израз жеље да се очајнички спасе дигнитет знака и неуништивости поезије.Зато сам упоран у слању раскомаданог у три дела, триптиха о Рибљем самоубиству.Даља су објашњења непотребна,није достигниће бити миран,треба бити осетљив,тако се повезују утопије и фасцинсције, у божанству Појединца.
Братски поздрав Р. Шајтинац …
*
(ПИСМА) Сећајући се Ристовића, Петровића, Павића, „Пасије по Амарилису“/ Мирослав Тодоровић
… Често, врло често, ми се јављају, у мојим размишљањима, Његошеве речи:
„У нас Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге бијеле не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу.“ …
Видети више: http://70653dotcom.wordpress.com/2013/01/16/%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%98%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B8/
*
(Група ЗАВЕТИНЕ) СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ / Душан Стојковић
…Мирослав Тодоровић не пише по морању, већ по хтењу. И о писцима који, најчешће незаслужено, нису у центру пажње наше критичарске јавности (уколико ове уопште и има). Не пише о извиканим писцима. Прати оно што се дешава на читавом српском литерарном простору. За њега не постоје књижевна престоница и књижевна периферија. Једини прави параметар јесте вредност дела о којем се подноси критички рачун. Чести су текстови о савременим нишким писцима, као и о оним који су својим литерарним деловањем за нишку средину везани. Више је писано о песницима него о прозаицима и критичарима.
Тодоровић гради своју мапу савремене српске књижевности. Она јесте помало искошена, али је и сасвим аутентична. Ретко кад се, посебно у последње време, на нашој критичарској позорници говорило овако поштено. Без плаћања икаквих рачуна, робовања измишљеним вредностима. Наш литерарни Олимп нипошто не изгледа онако како се уморним, крмељавим, дежурним критичарима чини. Писац о којем пишемо, на пример, зна и не либи се да прибележи, како је српски роман био дарован (то даривање још траје) изванредним романом Пасија по Амарилису – својеврсном нашом „људском комедијом“ и поред све трагичности онога о чему се у њему приповеда, правом фреском свог (и сваког) времена, истинском вредношћу – Мирослава Лукића, писца који је, упркос несумњивој песничкој снази, оштрини и експлозивности критичког суда, изворној, разложној и убитачној полемичности, као и храбрим и прекретничким антологијама песништва, остао у сенци и није ишчитан како ваља.
Вреди навести писце о чијем делу Тодоровић пише (пре свега да би се подстакао неки потенцијални, будући читалац да за тим писцима и тим делима посегне; ако се то збуде, наш критичар је обавио свој задатак, а он о многим од ових дела тако пише да би било право чудо да се тако нешто не догоди): Властимир Станисављевић Шаркаменац, Милутин Лујо Данојлић, Обрен Ристић,…
Видети више: http://1983z.wordpress.com/2013/01/16/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
(ОРЛУШИНА) Жад / Игор Ремс
У сусрет Кустендорфу
Жад
Жад
Жад цури обронцима Дрвенграда
Седам дана плод у оку
Голем
Голем као Твоје чело
Гребен са којег ми машеш
Разапетим једром ….
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2013/01/16/%D0%B6%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80-%D1%80%D0%B5%D0%BC%D1%81/
*
(РЕЧНИК НЕМОГУЋЕГ) Избјеглички сузарник / Душанић
Ако икада зажелиш да ме искрено упознаш
сврати у мој сузарник
Помало оку скривена иза пјесама Васка Попе
и Андрићевих романа
налази се стара кутија за ципеле
у којој још увијек болесно жута чами слика
овјековјечено младих моје мајке и оца
са дјететом плачног лика
Ту су и писма из Босне и Србије ћирилична …
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE-%D0%BA%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8/%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D1%83%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA/
*
(Библиотека ПРЕТЕК, 3) Стихови Мирослава Б. Душанића
Снови
/сцена с мајком/
Анђели разиграли
А мајка плаче
Из суза изничу
Немушти цвјетови
У свим врстама
У свим бојама
– У мојој башти
Црни кукуријек ….
Видети више: https://sites.google.com/site/tragovi1/pesnici-prevodioci/miroslavbdusanic
*
(Бифе „БРИОНИ“) У друштву мртвих уметника/ Белатукадруз
Овај текст сам написао крајем новембра 1995. године , а уносим га овде , после дужег оклевања , тек почетком маја 1997. године. После другог читања ова књига стихова није исто што и после првог, као што ни после трећег читања није оно што је после другог.
Питање које је себи поставио овај аутор, сликар 1976. године , ја сам постављао себи пишући тај текст. Ко је, заиста, Милић Станковић?
Да ли је Милић , “неоспорно, као пјесник пандан себи као сликару ” , како пише на клапни ове књиге Др Василије Калезић (мада се Калезић убрзо и ограђује , кад каже да Милић “говори и нешто другачије од онога како слика”) ( Калезић пише да Станковићу слике “често служе као мотив за пјесму , објашњава нешто што се тешко може разумјети без представа о слици , иде у борбу прелазећи од кичице на перо , али “тјера” своје у новом надахнућу које је пјесничко : сам и пуст, немиран и неспутан , “загњурен у себе”, итд.). Ко је, дакле, Милић од Мачве : лудак – како сам за себе тврди , или јуродиви? Или опсенар? Како разумети наслов његове друге објављене збирке стихова и колико садржај песама одговара наслову?
(На маргини књиге: Милић од Мачве : ПАЛИ САМ АНЂЕО ИЛИ ЈОШ ЛУТАМ: Песме са палете, 1988-1993 , Београд , Милићево здање на Звездари, 1994, 152 стр. )
Видети више: http://zavetinebr1.wordpress.com/2013/01/16/%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80/
*
(ЗАВЕТИНЕ YouTube) Мансарда „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“
(Из Фонда документарних филмова „Заветина)
Зеленика јабука.
Књижевне награде ЗАВЕТИНА
Родно место ЗАВЕТИНА
Видети више: http://youtu.be/9o32LJlrajc
***
(00110)
*
(Златни Расуденац) Питања за српског писца / Радивој Шајтинац
Пре коначних,историјских,духовних и других весељенских и вечних питања
Да ли је српски писац,одговорио на прво,неизбежно,најближе,оно које се тиче
Самопоштовања?Има ли себе у Почетку и Исходу,има ли циља и смисла,зна ли оно што не зна и спреман ли је на најтеже, на интроспекцију.Ако није нико и ништа,ако тим статусом следи и окружење које му то деценијама ,вековима.годинама и данима непрестано потврђује,онда којом се узвишеношћу држи идентитет који би да реши васколике
Тегобе, нечасти и нејасноће? …
Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2013/01/16/%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D1%88%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B8/
*
(Група ЗАВЕТИНЕ ) Из Чворовићевог угла
…. Међутим, ево и треће-позивног предлога, на који би могла да се прене, бар намигне, Српска Културна Свест у свим сегментима, на почетку 21-ог века. Део културне јавности, интелектуалне-славних подвижника, без плата, (све им је наплаћено вишеструко,) заговара Споменик Спаса по узору на димензију нестварних порука српских манастирских фресака, народних јуначких песама, све окренутих Спасу Душа; димензије која се сада тек стидљиво уводи у сиви, нервозни, дан Србије:
СПОМЕНИК
1. свим који су изгинули од стране УЧК-а и самих војника УЧК-а,
2. споменик Спаса душа свих изгинулих Албанаца,
3. споменик Спаса душа свих изгинулих Срба,
4. споменик спаса душа свих о чијим именима и судбинама нико не зна и нико не води рачуна. Велики Споменик великог Умира Душа на југу Србије, на Косову и Метохији!…
видети више: http://1983z.wordpress.com/2013/01/16/%D0%B8%D0%B7-%D1%87%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D1%83%D0%B3%D0%BB%D0%B0/
*
(Канал ФИЛТРА) У друштву мртвих песника – Зоран Милић / Белатукадруз
Овај непотпуни инвентар веровања и празноверица о змијама, указује да она спада у Бестијаријуму нашег фолклора у повлашћеног створа. Милић пева и бави се најопаснијим змијама. Милић не црпе само из српског фолклора ( рецимо она песма, симулација басме против змијског уједа : „Стави се у ведро мало воде / Три четири угљена / Змијска глава // И непрестано се понавља // Страшан је твој ујед“) , већ и из других извора, БИБЛИЈЕ пре свега. Милић се почео приближавати заметку извесне синтезе, која се наслуђује и коју је природно очекивати у његовим следећим књигама. … „Успузала се уз храст змија. Палаца. / Пењала би се још, али нема пута“, пише Милић у једној од песама у књизи Писма небу (стр. 35).
Та Милићева песма могла би бити окосница, почетак извесне синтезе мотива змије у његовом песништву. Та песма потврђује да је реч о једном песнику од кога се могу очекивати нове, друге и друкчије књиге, баш зато што мотив змије у његовој поезији задире у нека битна питања постојања, историје и митологије. „Тамо су звезде посејане, простирка / мека. Цврчи угљевље. Прогореће“, каже песник . ( Нестаће у ватри зло – јер је змија у Милићевој поезији оличење Зла и Сатане – јер змија се може убити само ако се баци у ватру да сагори.) “ Поручује са гране језиком немуш – / тим, да је не чују. / Вратила би се, да не падне у прова – / лију пуну коза, брадатих јараца, срди – / тих козара./ Док трепне, пробошће је хиљаду и / један рог. // Неће умети ни да зашишти. Дозива – / јући у помоћ змијског цара“…
Видети више: http://tajna2012.wordpress.com/o/%D1%83-%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B/
*
(Речник немогућег) Одбацивање терета / Душанић
Одбацивање терета
У крвотоку ниткови као и увијек. Намјерно
се ствара привид. И ништа није случајно.
Ни ратни покличи, ни војевање,
ни блијесак пуцња
неког хировитог момка из предграђа.
Ни на спектакуларан начин
било која друга
крвопролића. Све је то само изражајна
форма људског бића и дио потребе, да се
скрене пажња на себе.
И то је оно у нама најсуровије. Све је видно
и провидно. И излагање лешева…..
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/gomorrha-%D0%B3%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0/%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B0/
*
(Канал ФИЛТРА) ПОРЕКЛО ЗЛОЧИНА ЈЕ ЧОВЕКУ БЕЗГРАНИЧНО :поновно читање романа ЋУП КОМИТКОГ ВОЈВОДЕ Милисава Савића
… На то је смерао Сад, умножавајући призоре злочина, као што је знао да ваља увећавати брзину дотле да се кретање више не види. ПОРЕКЛО ЗЛОЧИНА ЈЕ ЧОВЕКУ БЕЗГРАНИЧНО… УМЕО ЈЕ ДА У СВОЈОЈ СТРАСТИ ПРЕПОЗНА НЕШТО ОД ИСТИНЕ ЗЛОЧИНА (подвлачење – М.Л.)“. И Савић у Ћупу комитског војводе открива порекло злочина у својим јунцима. Нема сумње у то која је машта моћнија у Савићевом роману: машта зла тријумфује над маштом добра.Снага и имагинација злочина у Ћупу комитског војводе шокирају…
Видети више: http://tajna2012.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82/%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D1%83-%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BD/
*
(ТРАГОВИ КА СОПСТВЕНОСТИ) ПРИЧА НЕМОГ ВОДЕНИЧКОГ КАМЕНА / Су Танасковић
Да би живот могао даље, згариште старе дедине воденице морало је да зарасте у коров, јер можда у њему неки багрем изникне поново на том истом месту и процвета једног дана. Осећај мириса белих гроздастих светова ветар разноси по долини мојих слутњи које извиру из пепела једне урушене илизије. Неки немиран дух их развејава по мојој души. Оплемењивање згаришта старих здања и пепелом пођубрене земље и духом терано време извлачи последње издахе снаге која се забила у дубину неке ненаслућене провалије. На том месту остала су само два воденичка камена, сама, у здруженом ћутању немог говора који одзвања долином. Ослушнем понекад и чујем чакарање у воденици коју моје очи нису додирнуле, чујем како се вода прелива из дрвеног бадња, како ципун бије о витло и чекетало одзвања така-така-така-така… Звуци матерње мелодије одзвањају утробом магличастог постојања уз фијук северца из правца давно порушене бране, обрасле шипражјем, као какве питоме прашуме, и разноси сећања. Сећања на топлине извора испод залеђеног тишака реке. Али вртлоге немоћног беса, што илузију не претворише у стварност, још нико није умирио. Северац откинут од ваздуха брије кожу са лица откривајући слојеве које нам језу задржавају у слутњи да нам не заустави ток непрепознатљиве неминовности. Страх је попут паучине нераскидива нит која везује истину у петље невидљивих чворова. Испод коже чворови увезаних идеала. Испод коже замршене петље недоречених љубави, неостварених у духом преплављеним долинама, узбуркани снови једног неприхваћеног постојања, слепила очињег вида, сећања слутњи да смо можда и били у загрљају богова…
Видети више: http://moji-tragovi.blogspot.com/2012/01/prica-nemog-vodenickog-kamena.html?spref=fb
*
(ТРАГОВИ КА СОПСТВЕНОСТИ) Одломак из приче ЧЕТВОРОДУПЛА МАТЕРИЦА БЕЗДАНА (за сада позајмљен наслов) / Су Танасковић
…Нека чудна светлост још увек обасјаваше то место око хладног студенца. Поток је одувек тихо и споро текао, с времена на време разливајући воду и наливајући меку земљу тајнама црне јаруге, низ коју се вода потоком сливала ка доњим њивама и ливадама. Забраном су и даље чудно шумели неки непознати спори ветрови, спуштајући тежину скривених тајни на површину светлом застакљене тамне воде, која је и извирала и увирала у саму себе. Ратни вихор се приближио забрану и помешао са домаћим ветровима. Том истом забрану, где су газда Марковом и Маријином сину, Ленкином мужу пред крај рата 45-те, зарили с леђа нож у срце, где још увек надвисују урвину столетне лужњаке, усамљени очевици људких зала. Газдински син је платио животом своје порекло пред надолазећим победницима новог времена које је мутило воду студенца још више. Шаптали су већ високо израсли багремови на ивицама јаруге, неме ужасе мајке које је оплакивала судбину свога сина, претварајући их у тугу коју је ветар наносио у увир црне баре, заувек га утапајући у мртви бездан материце њених дубоких невидљивих вода које су извирале у црној земљи таме, и поново увирале враћајући их у своју прапостојбину. Све док јој срце није препукло опорим звуком пуцања кртих грана старих церова који су се обнављали, затрпавајући опалим лишћем још једно умирање. Разносио је годинама троми ветар и причу Милутинових глувих тумарања шумом, са пушком на леђима коју никада није закочио, и која је у сред једног мајског дана много година касније опалила, сама од себе, последњи пут, као да је ороз повукао неки надошли дивљи ветар право уз усека тамне јаруге, која је мамила његове крте и од дубоке старости сасушене кости.
Ленкина туга је остала у тишини њене душе закопана, пред животом који је рођен у чудној светлости, који је тражио радост за своје листање и светлост новог дана која је мамила развигорце упослене у ширењу зелених боја ливада по којима је својим детињством боса трчала мала Роса, Росанда ђевојка, рођена као бели крин у сред тамне земље натопљене тихом водом бездана црног студенца…
Видети више: http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/07/cetvorodupla-materica-bezdana-crnog.html
*
(ЗАВЕТИНЕ) ВОДЕНИЦЕ НА ИВАЊСКОЈ РЕЦИ / ШОЛЕ
Наша воденица била је тик уз кућу. Рано сам као дете помагала баби и мајци да наметну на грбину жито и сипају
га у кош и да из сандука поцрпу брашно и донесу га кући.
То је ритуал који се понављао од јесени до пролећа, чим окопни да није мраз.
Мислила сам да је то врло једноставно, да тако треба и да воденице имају сви.
Оно што је за моју породицу изгледало једноставно и природно, мислила сам да је и Богом дано. За друге је ипак било мучно.
У истом том периоду многа домаћинства су по киши, покривајући жито да не “одвугне”, утоварено на колесарима, довозили до ту|их воденица и млело се, а власници
су узимали ујам. Често се причало да је овај ономе украо жито, умањио брашно… Једно знам: жито је било извор живота за људе и значило је огромну сигурност.
Куповни хлеб до неких година многи мештани Ивања никад нису окусили. Наравно, воденице су млеле и сточну
храну, кукуруз, овас, раж, јечам…
Не сећам се да смо јели хлеб од кукурузног брашна.
Знала сам да постоји кукурузни хлеб, проја, али се укуса не сећам…
Видети више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/2013/01/18/%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%80%D0%B5%D1%86%D0%B8-%D1%88%D0%BE%D0%BB%D0%B5/
*
( ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ ) Из Архива ЗАВЕТИНА (Из Бележнице Једног Срећоносца) / Белатукадруз
Ово писмо ти је послато да ти донесе срећу. Оригинал писма је у Енглеској. Обишло је свет и сада је срећа послата теби. Када примиш ово писмо, мораш га послати даље. Ово није шала, стићи ће ти поштом срећа. Мораш га у току од девет дана послати даље. Пошаљи двадесет копија, молим те и обрати пажњу на то шта ће се догодити за четири дана.
ЛАНАЦ СРЕЋЕ потиче из Венецуеле, а написао га је Соол Тунг Донцан из Јужне Африке и зато што писмо обиђе свет, пошаљи га у 20 примерака. Пошаљи га познаницима и пријатељима и за неколико дана ево ти изненађења стварно. Није потребно да будеш сујеверан, али прочитај ово : Константин Вицх је добио ово писмо 1953. године и задужио своју секретарицу да му направи 20 копија и да их пошаље. Неколико дана касније, имао је добитак на лутрији. Карло Доунт, службеник, није послао писмо даље и догодило се да је баш у то време добио отказ. Сетио се писма, умножио га и послао даље и добио бољи посао. Један официр је добио 10 милиона долара.. Сиц Алакатип је добио 20 милиона долара, али их је изгубио јер је прекинуо ланац среће. На Филипинима је Кано Вали изгубио жену само пет дана касније, пошто је примио писмо, али га је послао даље. Доналд Паинфоло није веровао у писмо и бацио га је у корпу за отпатке. Након девет дана од пријема писма, умро је. Једна девојка је 1967. године примила ово писмо, било је нечитко и нејасно. Обећала је да ће га преписати и послати, али га је оставила за касније ….
Видети више: http://m950.wordpress.com/2013/01/18/%D0%B8%D0%B7-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE/
***
(00111)
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Краљ Петар II ускоро у Србији
Краљ Петар Други Карађорђевић биће сахрањен у Србији, саопштено из Канцеларије принца Александра Карађорђевића. Његово тело биће пренето из Сједињених Америчких Држава, где је 1970 сахрањен у близини Чикага. Пре него што буде сахрањен поред предака у Краљевском маузолеју на Опленцу, тело краља Петра почиваће у Капели при Двору на Дедињу у Београду.
Посмртни остаци краља Петра II Карађорђевића биће пребачени у Србију, а датум његове сахране на Опленцу биће накнадно одређен током ове године, изјавио је принц Александар Карађорђевић. ….
Видети више: http://m950.wordpress.com/2013/01/19/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-ii-%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%BE-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Дописници
Позив дописницима широм света
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D0%B4%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ – Хајдучка воденица) Богојављење : Христос се јави
… Ако постоји објашњење ево мога гледања како се Бој јавља или појављује.
Бог је љубав, срећа и задовољство ,уметност,природа, зато и јесмо ту,на овој земљи да бисмо били срећни, то је наша Мисија. …
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D0%B4%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5/
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ – Хајдучка воденица) Вести са Балкана
Вијест из отаџбине / Душанић
У земљи Србији се догађају чуда.
Пријатељ из Београда помиње грчки синдром,
радикалне промјене у историји које боле;
говори о страхотама које премашују моја сновиђења.
Појавили се и духови прошлости,
ликови из мита и легенди запосјели наше куће.
За душу случајног пролазника и посматрача,
па и за моју, на чуда навикнуту балканску душу,
пуно тога несхватљивог и неухватљивог.
Извршни продуцент културне установе „Пароброд“,
искрено жали због српске памети,
што НАТО не поби бар трећину Срба.
Његово име је Златко Црногорац.
Сјећам се лешева разбацаних као цјепанице,
и ћутим. – На велику срамоту и држава ћути.
Ожалошћене породице и избјеглице, такође
нису рекле ништа…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/
*
(Речник немогућег) Преводилац (Душанић)
Jetzt kann der Winter kommen
(für Hélène Dorion)
Die Schatten kriechen über meine Stapfen
Und die Erde rinnt vor Blut
Der Tod schleift die Rasierklinge
Und ich merke dieses Nicht-sicher-sein
Im Inneren schlagen die Glocken
Die Abwesenheit wieder
Oder gar nicht mehr
(Mai 2008/August 2011)
Miroslav B. Dušanić
Сада може зима и да дође
(за Елен Дорион)
Преко мога тешког хода гмижу сјенке
И земља пред крвљу истиче
Смрт оштри бријач
И ја осјећам ово Не-бити-сигурним
У утроби звона оглашавају
Поново одсутност
Или скоро ништа више
(мај 2008./август 2011.)
Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%86/
*
(Речник немогућег) Став : НЕКОНТРОЛИСАНИ ИЗЛИВИ / Душанић
У нашем поднебљу је уобичајено, да се приписују и лијепе којекакве етикете, да прозивају, оптужују и „о нама све знају“, чак и оно што ми сами, о нама не знамо. А мој, назовимо га „њемачки блог“, је стварно шаролик. Многобројни прилози у минималистичком облику, многи од њих жуде за објашњењима – пропратним текстом, многи прилози су остали недовршени, а да и не помињем стилску неуједначеност. Мој блог је постао прашума из које ријетко ћвркућем, помало режим а највише урличем.
А урликао сам „свакаквим ријечником“, а по најмање пјесничким. А није да га
не посједујем. Бар толико сам самосвјестан, па ћу да Вам то и овдје поменем.
Могао бих ја из наше богате пјесничке ризниће да ишчачкам само лијепе
ријечи, милозвучне, танане и умиљате, да стих „гланћам и полирам“… Но, да
ли је то примјерно времену у којем живимо? …
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) (Хајдучки зимски бивак) Из рукописа „Пропаст ТИТОНИКА) / Белатукадруз
БУМЕРАНГ: ДНЕВНИК ПИСЦА. БОКСОВИ ПАКЛА…
Од уторка 11. до суботе 15. августа 1992. године, БОРБА објављује у неколико наставака “Дневник писца” Милисава Савића. Последњи – пети наставак Савићевог “Дневника писца” има карактеристичан поднасалов: “Оцеубице”. У редакцијском коментару БОРБЕ уз овај наставак пише : ” Враћајући НИН – ову награду, аутор је у кратком писму написао да су највећи идеолошки ликвидатори и батинаши потекли од оних који су, у име “свете идеје”, денуцирали своје очеве и родбину. У овом тексту се, на неки начин, појашњава та тврдња”.
У истом броју БОРБЕ ( 15. / 16. август 1992, стр. 19, Полемике), објављено је и “реаговање” Драгомира Матића “Анђели насиља над духом”.
Широј јавности ссасвим непозната Б. Степановић, одговорила је краћим писмом, у коме се није извинила. Б. Степановић пребацује Матићу, што је потрошио много речи на једно дуго писмо, бранећи своје достојанство и част.
Драгомир Матић, тадашњи уредник пожаревачког часопиа “Браничево”, ликвидиран је потезом пера Б. Степановић, као расиста – тј. научно утемељени Србиславац!
Ничим споменута Б. Степановић није доказала да је Драгомир Матић расиста и фашиста! Напротив : Драгомир Матић је од оних придављених, широј јавности недовољно познатих писаца, који је тек као пензионер почео да објављује. Као пензионер, није био у прилици да подстиче насиље. Други су били у моћи да брзо и муњевито покрећу физичко и психичко насиље ради остварења личних циљева увек прикривених неким казаним или показаним (униформама) аргументима националистичко – верског садржаја.
Какве везе има књижевник Драгомир Матић са научно утемељеним Србиславцима, заиста није јасно.
Због чега, дакле, Б. Степановић шири клевету и једног српског интелектуалца сматра расистом? Који је прави разлог? Да ли зато што је јавно и храбро у чланку “Деца страве” (објављеном у НИН- у 6. марта исте 1992. године) устао против “денуцијаната, кротитеља и тамничара слободе мисли”, “налогодаваца…програмираних анђела насиља над духом, којима сметају текстови који заговарају моралну катарзу и историјско освешћење народа”? У том случају, ако је чланак Б. Степановић, само врста “увертире” за “ДНЕВНИК ПИСЦА” Милисава Савића, може донекле бити “схватљиво” и “разумљиво” зашто је Драгомир Матић* морао бити оклеветан као “етнички хигијеничар” и расиста.
….. видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%B4%D1%83%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BA/%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) (Хајдучки зимски бивак) Врло важно питање / Белатукадруз
Према Савићевој немуштој тези, и песник поеме ПОЉСКА МУШТИКЛА Александар Лукић, може се прогласити оцеубицом, вампироубицом, зато што је добро зашиљио глогов колац за вампирску авет . Истим „аргументима“ би се могао прогласити оцеубицом и Милован Данојлић због песме „Пуна празнина“, или Љубомир Симовић због песме „Јарац“ ( „Књижевне новине“, 749 -750 / 1. – 15 март 1988). У крајњем случају, и Фјодор Михаилович Достојевски би се могао – идући том савићевском логиком – прогласити оцеубицом због романа „Браћа Карамазови“. Наравно, да је то недопустиво, да је то нешто што припада арсеналу ниских страсти и удараца, који се временом враћају као бумеранг.
Дигла се, дакле, велика прашина, почела је уместо разговора мислећих људи, свађа – око чега су се на ђубришту историје узроци и последице отимали? Око отпадака?
У два своја романа „Ћуп комитског војводе“ и „Хлеб и страх“, Савић је заправо захватио површни део фолклора титоизма, његову „фотогеничну“ фотографију.
Ни у „Ћупу комитског војводе“, Савић није песник достојан теме које се латио, а у роману „Хлеб и страх“ је потврдио да је као млад човек, инфициран Системом „преко хлеба и страха“. Направио је успешну каријеру, као уредник, пре свега, и као писац. На томе му уопште не треба завидети. Догурао је до уредника највећег државног издавача титоистичког периода, Просвете, где је пре њега ведрио и облачио, претходник му Антоније Исаковић…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%B4%D1%83%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BA/%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/%D0%B2%D1%80%D0%BB%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) (Хајдучки зимски бивак) Мољковићев подсетник о цензури / Белатукадруз
… Књиге многих писаца написане током ХХ века нису прожете духом православног реализма.
Две душе бораве у грудима наших писаца. Фаустовски тип човека и књижевника наметнуо се у титоизму : њихове су књиге штампане у великим тиражима; они су живели грехом, осамљујући се, проглашујући себе за центар света, признајући само себе.
У свету самозваног Вође, било је много самозваних малих мизерних богова на своме ђубришту, много људи и писаца са кратким мислима, са кратким осећањима која нису могла да изиђу из себе и пређу на друге људе. Стран им је био Богочовек, који је први премостио, изривену грехом, провалију између времена и вечности, између човека и Бога, између човека и осталих бића, уклонивши грех. У царству ћесара владао је, најгрубље речено, грех. И смрт.
У Цркви је прошлост увек савремена; садашњост у Цркви је садашњост увек живом прошлошћу, јер Богочовек Христос је и јуче и данас онај исти во вјеки вјеков.
У Црвеној цркви садашњост је прошлост која је почела половином ХХ века да потраје пар хиљада година!
Насиљем је из Србије потиснута суштина православне црквености, осећање свејединства вере, живота и сазнања…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%B4%D1%83%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BA/%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/%D0%BC%D0%BE%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BE-%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B7%D1%83%D1%80%D0%B8-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) (Хајдучки зимски бивак) SVETOSAVSKI BAL : SKUD “ORO” FRANKFURT / Славица Илић
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D0%B4%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/svetosavski-bal-skud-oro-frankfurt/
***
ЛеЗ 0007871
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 