(00112)
*
(МАРИЈА, БЕЛА КУМРИЈО) ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ / Белатукадруз
… ЗЕЛЕНА ТРАВА ИЗМЕЂУ ПЛОТА И ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ
Волим ту траву у заклону, густу, зелену, натприродну појаву.
Зеленија је од иглица борова, од гранчица јела под снегом…
*
Туга; жалост; бол, болест; тужан, жалостан – љубав, миловање, љубавна чежња, страст, занос, ватрена жеља, жарка склоност – сета,туга,потиштеност, туробност, снужденост, меланхолија; севдалинка – љубавна песма. Било ми је тешко, неиздржљиво; чинило
ми се да ће ми глава пући.
Читавог дана сам седео и читао тешке ствари.
У каквој неимаштини живимо! Деда Воја несвесно осећа језик.
Имам двеста трешања… почиње причу, али га неко од укућана прекида.
Брат ме зове да вечерамо : – Батоо!
Понедељак, 24. 11. Сипи, сипи снег. Чујем цвркут чешљугара, зеба, сеница, срнајки; видим из постеље кроз прозор орах у дворишту Воје Сибиног сав у белом сатену…
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/2013/01/20/%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4/
*
(АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА) ФАТАМОРГАНА КОМПЛЕКСА СПАСОВО
Да ли ми је Бог послао Фатаморгану Комплекса Спасово да би последње године мога живота ставио на највећа могућа искушења?
Понекада ми се чини да ћу и на другом свету сањати МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, ако не успем да га оснујем на овом.
Треће издање МУЗЕЈА НЕМОГУ]ЕГ РАТАРА било је припремљена за штампу средином јесени 1999. године. Из финансијских разлога није објављена крајем исте године.
Сам наслов књиге је веома привлачан; могао би, једнога дана, бити и назив новог часописа.
То је прва књига мојих објављених есеја; сва три издања се разликују. Могуће да ће се и четврто издање, ако једнога дана до њега дође, разликовати од овог трећег; али је сасвим сигурно, да ће ово треће бити основа или језгро за сва будућа. То је прва моја књига која је доживела и треће издање.
Прво издање је имало своју адресу.
Било је упућено –
Непознатим и познатим.
Данашњим и будућим.
Племенитим. Паметним. Богатим.
Предузимљивим и далековидим. Визионарима.
И оним најнезнатнијим.
Живима и мртвима.
Српском ратару и плугу.
У новом, другом, измењеном и проширеном издању (Београд, Заветине, крајем јуна 1998. ), прештампана су само неколико текстова из првог : Музеј Немогућег Ратара ( у целини), и још три одломка из једног подужег есеја, као самосталне целине: Чељусти разјапљене према бескрајности, Сетва никла сред огњишта и Музеј живе традиције….
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/arhiv-u-osnivanu-i/utraganuzapogodnimpodneblemzamuzejpodvedrimnebom/fatamorganakompleksaspasovo
*
(АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА) Мисли које ми се враћају, опет и опет
(аксиоми бездане књижевности) / Белатукадруз ( необјављени рукописи)
У каквом су односу бездана књижевност и амбијент у којем се назире?
У каквом су односу бездана књижевност и амбијент у којем се назире?
Можда је на ово питање одговорио директно и индиректно један велики човек, који је себе сматрао глупим? Служи ли коме бездана књижевност?
Бодлеров аксиом: … песник не припада ни једној страници.
Сви они песници који су се учланили у неку од странака промашени су људи, залутали игром случаја у литературу.
У официјалној литератури, званичној, најзваничнијој, бирократској, много има мимикрије, залуталих, великана. Не један је од њих био љубимац тиранина, и с времена на време, кандидат за Нобелову награду за књижевност, па и добитник највише награде на свету за књижевност!Шта показују два последња века у Европи?
Бодлер тврди:“теже је волети Бога него веровати у њега. Напротив, људима овога века теже је да верују у ђавола него да га воле. Сви га служе а нико у њега не верује. Недостижна истанчаност ђавола…“
Тешко је овом песнику противуречити. У једном од нацрта предговора за Цвеће зла, Бодлер је и ово посведочио:“ Овај свет је стекао простачку тупост која презиру духовног човека даје жестину страсти.Но има срећних љуштура које ни отров не би нагризао“….
Видети више: https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/neobjavleni-rukopisi/mislikojemisevracajuopetiopet
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Критичар: Мр Трчомочолог / Белатукадруз
(Из Прашњавих рукописа)_______ Предвидео сам много тога, дијагностификовао у “Влашкој гозби 1 – 3”, припремио терен за превредновања; тога су се поплашили. Предвидео сам и “вампирске зубе”; махера и махерода. Учинио сам и више него што треба; сад чиним оно што се мора; разобличавам најподмуклије варалице…
________
….
…Нештампани рукописи су понекад опаснији од штампаних. Никако да им уђеш у траг, а они врте, буше, поткопавају темеље друштва. Зато је, можда, најбоље ухватити писца онда када се спрема да дело почини. Само, за то треба имати и телепатију; ништа без телепатије….
Ђорђије Вуковић : ДРУГА СТРАНА, Филип Вишњић, Београд, 1985, 112 стр; проза Поетика и криминалистика, стр. 61
Ето, можда, делимичног одговора на питање постављено у последњој реченици, претходног параграфа. Да је “критичар” прочитао роман “Доктор Смрт” до краја, открио би то, ако већ нема времена и воље да чита књиге својих даровитих вршњака.И клонио би се, као ђаво Крста, инсинуација о некаквим фантомским рукописима!
Значи, није прочитао а критикује! …
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) ИСТОРИЈСКА СИЛА, ТЈ. ПРОЛЕТЕРИ И КУФЕРАШИ / Белатукадруз
То, о чему говорим, Берђајев је називао ИСТОРИЈСКА СИЛА. Она је наметнула, кроз читав 20. век ( а нарочито у његовој другој половини), у друштвеном животу, у уметничком стваралаштву, у новинама и по књижевним часописима, у школама и на факултетима, у редакцијама издавача ПРОЛЕТЕРЕ, и куфераше (при том, ове две речи не употребљавам само у социјалном смислу). Берђајев је видео шта ће се догодити на самом почетку двадесетог века и већ 1907. године, он је у књизи „НОВА РЕЛИГИЈСКА СВЕСТ И ДРУШТВЕНА РЕАЛНОСТ“ (изд. М. В. Пирожкова, С. – Петербург, 1907). На историјску сцену су ступиле три моћне силе : и Берђајев је написао књигу против њих, тј. против старе мртве цркве и старе религиозне посустале свести која је посветила схватање државности; против позитивизма и атеизма и социјалдемократских лажних религија које је посветила некадашња рационалистичка свест; и против анархистичког ирационализма, хаотичне мистике и друштвеног нихилизма који полази од такве мистике…
Нова религијска свест коју је Берђајев условно називао неохришћанством, по његовом веровању, налазила се у основи онога што је он супростављао лажним тенденцијама. Основа његовог религиозног, филозофског и друштвеног односа према бићу извирала је из његовог релано – мистичног осећања личности. То је ништа друго до интезивирано самоосећање које у светској тајни открива индивидуалне судбине…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/2013/01/20/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B0/
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) ПРЕЋУТАНО Прећутана историја / Белатукадруз
Прошлост је неописиви рудокоп низа наслага, који треба овидљавати и подвргавати јаким сноповима светло-
сти. Хоће ли се појавити критички духови, који су „наштимовани“ на посебан начин, и који имају јаке диоптрије
кроз које гледају и виде, и оно што генерације нису хтеле да виде, и оно што још није виђено? Све треба подвргну-
ти темељној критици, а посебно песнике и уметнике друге половине 20. века, ствараоце уопште, код нас, учинити ви-
дљивијим сва та сидра која су бацали да се укотве, сва та њихова пристаништа, и све те њихова принудна, изнуђена
одморишта. Јер та одморишта великана тзв. бирократске књижевности, то су споредни коловози уметности. Замка
Система. Страшна места где се зарад уживања допуштало духу да узме правац најмањег отпора и да усмери прамац
где му је најлакше и да се ту усидри. Иако су и реке и море и језера, живот и енергија, текли и текли, даље и даље.
Винавер је тврдио да историју српске књижевности треба поново написати. Тврдио је да ми друге књижевно-
сти осим бирократске једва да имамо!
У сваком случају, Винавер није био усамљен и једини, у уверењу да историју српске књижевности треба поново
написати, а са тим у непосредној вези, отпочети и дуготрајан и мукотрпан посао вредновања и превредновања у
нашој литератури.
Сувише је оклевања, оклевања, одлагања, одлагања, заборава! Сувише је прошлости! Суштинске прошлости,
стравичне и надмоћне, која наступа као бескрајна литија …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) СКРИВЕНО Мирослав ЛУКИЋ : ЈАПАНСКИ ДРВОРЕЗ. 26.књига Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА
…. Научио сам на тужном примеру покојног Винавера да не чекам на милост савременика и на милостињу потомака! Знам да је мој Опус “преголем залогај” за овакву, каква јесте данашња српска култура и књижевност. Приметио сам са извесном сетом да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импрсеивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу? …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/
*
(ЗАВЕТИНЕПресс) Како су забрањиване књиге у окупираној Србији | Новости
САМО неколико дана после застрашујућег бомбардовања Београда немачки војници су 12. априла 1941. запосели Универзитетску библиотеку (данас са именом Светозара Марковића) која, срећом, није доживела трагичну судбину Народне библиотеке.
Ипак, било је великих оштећења, па је после сређивања просторија и расутих књига и успостављања колико-толико редовног рада окупатор почео да остварује очигледно много раније сачињен план: да се велики број „неподобних“ књига и часописа уклони од читалаца, а затим и уништи. Немачка команда начинила је списак од неколико хиљада књига и гласила за „одстрел“, али се то није догодило захваљујући довитљивости и упорности библиотекара и других који су били обавезани да ураде овај посао.
Списак је први пут сада пред очима јавности на изложби „Забрањивање књига у окупираној Србији 1941-1944.“ и у истоименој књизи чији су аутори Никола Марковић и Даница Филиповић. Због великог интересовања, посебно млађих посетилаца, поставка на којој су изложени и пропагандни нацистички плакати, биће продужена и у фебруару месецу …
Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2013/01/20/kako-su-zabranjivane-knjige-u-okupiranoj-srbiji-kultura-novosti-rs/
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Петар II Карађорђевић на путу за отаџбину
КОМЕРЦИЈАЛНИМ летом у недељу из Чикага у Цирих стижу посмртни остаци краља Петра Другог Карађорођевића. Одатле ће у уторак тело последњег југословенског краља бити допремљено на београдски аеродром „Никола Тесла“ у 14 часова!
Ову информацију јуче је „Новостима“ потврдио Оливер Антић, члан Одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице и саветник председника Републике Србије Томислава Николића…
Видети више: http://m950.wordpress.com/2013/01/20/petar-ii-karadordevic-na-putu-za-otadzbinu-reportaze-novosti-rs/
*
(ЗАВЕТИНЕ Пресс) Иван Ивановић: Пролазио сам као у Страдији
Намерно сам ставио тај наслов – каже Ивановић.- Студенти су се 1968. побунили против црвене буржоазије и тај термин је био прокажен. И, ако постоји црвена буржоазија, наравно да постоји и црвени краљ. Тито у мојој књизи није ни поменут, то је надимак једног фудбалера. Али, догодило се да је у то доба Броз мењао косу, и то у црвену боју. У иностранству се много писало о црвеном краљу, а да ја то нисам ни знао. Све месне заједнице на југу Србије морале су да ме осуде. И увек је фигурирало да сам напао Тита и синтагмом “црвени краљ” алудирао на њега. Али, то није била истина….
Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2013/01/21/ivan-ivanovic-prolazio-sam-kao-u-stradiji-kultura-novosti-rs/
*
( ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Трагови цветова, лишћа : Трагови уметника. Какве све цветове и лишће чува душа песника? / (Из Бележница Белатукадруза)
Дописујући се са Ренатом Швајцер (преписка је потрајала до последњих дана Пастернакова живота), Пастернак је, у писму датираном 7. маја 1958. године , искористио прилику да Р. Швајцер заобилазним путем напише „мало више и слободније“, следеће: …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%86%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0/
***
(00113)
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) ТУНЕЛ : Тито је умро пре 32 године, а ми још увек (у Србији) живимо у дугом тунелу титоизма!
… Ево једног цитата Иљина, који упућује на очигледност нашег српског посрнућа:
Ми немамо права ни основа да наш крах приказујемо као “невину” и “безопасну” случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљину: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?….
(Извор: Иван Иљин: Пут ка очигледности, поговор, О духовном зтачењу, стр. 194. – Логос, Београд, 2012)
Оног тренутка када је Тито сахрањен, Срби су имали једну државну идеју: Живео Краљ!
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%82%D1%83%D0%BD%D0%B5%D0%BB/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Из ТИТОНИКА / Феномен титоизма …./ Бела Тукадруз
Феномен титоизма не може бити схваћен ако се игноришу најгоре црте балканског, српског, хрватског, југословенског менталитета. Титоизам се бавио безбројним фалсификовањима, прилагођавањима прошлости. Све што се чинило деценијама чињено је да се докаже “да је овакво стање било одувек, из чега се извлачи закључак да другачије никад не може бити, то јест да овакво какво је сад треба да остане заувек. Све, и прошлост и будућност, треба да се окамени у стању у коме је данас”.Ове речи преузете су из есеја, Потоп у капима, песника Љ. Симовића.Као и следећа два примера. Вреди их се подсетити…
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Краљ Петар II Карађорђевић
Краљ Петар II Карађорђевић је после Другог светског рата проглашен за издајника и одузета му је сва имовина, укључујући и дворски комплекс на Дедињу, у који се Тито уселио одмах по ослобођењу Београда, октобра 1944. године.
Дачић је рекао да “не зна зашто краља нису вратили у Србију” пре него што је он постао премијер Србије.
– Ево, као републиканац, ја сам ту да исправим грешке и допринесем националном помирењу – рекао је Дачић.
Видети више: http://m950.wordpress.com/2013/01/23/kralj-petar-ii-na-srpskoj-zemlji-reportaze-novosti-rs/
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Стравични коментари , 1 (уз чланак „Краљ Петар II Карађорђевић…“ )
… Прота 23. јануар 2013. 11:24 #2307389
Јел донео злато које је поно са собом?
зокс 23. јануар 2013. 12:25 #2307510
Требао је то злато оставити фасистима и комуњарама као сто си ти !Сколски пример како су комуњаре испрале мозак појединцима!Туга! Ти си један од оних који су „усисавали“комуњарску политику и пропаганду као нпр „пази Мирко лети метак….уфффф…хвала Славко спасао си ми зивот“!!Јадно српство угасено!
зоран 23. јануар 2013. 12:41 #2307549
еее јадна и неписмена будало!!! хехехеее колико си бедан???
Видети више: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:416070-Kralj-Petar-II-na-srpskoj-zemlji
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Стравични коментари уз чланак (2) Петар II у Србији после 72. године Б92.
(секула, 22. јануар 2013 21:26)
Секула о којим партизанима прицате, о Тихом, Прлету и осталој екипи?
Па у Србији није било партизана , цисто да знате званицну историју Србије.
Срби су били у краљевој восјци која се борила против окупатора.
Партизани су досли тек 44-и 45 на силу у Србију када су побили десетине хиљада градјана Србије да би им отели имовину и завели бољсевицку дикактуру из отетих вила на Сењаку и Дедињу.
Мање Булајицевих партизанским филмова , висе цитања праве историје Србије.
Удбаски партизански бандити су направили масакр по Србији.
(маца, 22. јануар 2013 21:52) …
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%82%D1%83%D0%BD%D0%B5%D0%BB/%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-2/
*
(ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ) Петар Јевтовић: МОДЕРНА ВРЕМЕНА И СТАРИНСКИ ПЕСНИК
Волим следеће редове1, понављам по ко зна који пут, јер се
тичу свакога писца. Тичу се једне важне паралеле и двојности. Тичу се,
у ствари, пакла и незадовољства, пишчевог живота и дела. Тичу се
игара с временом и вечношћу. Тичу се живота писца, који је б е г ,
губљење. Тичу се, коначно, и пожаревачког песника Петра Јевтовића,
чије сам песме, први пут читао 1974. године, као што сам и средином
лета 1994. године – двадесет година доцније – читао све Јевтовићеве
књиге објављене до данас.
Читајући т р е ћ у објављену Јевтовићеву књигу А ОНА
НИЈЕ – ОНА (Пожаревац, 1974) , пре тачно двадесет година, сећам
се, суочио сам се са оним неизбежним и суштинским питањима и
проблемима писања, поезије, о којима тако разговетно пише Рајнер
Марија Рилке …
Видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/petre-krdu/petarjevtovic
*
(ЗАВЕТИНЕ Пресс) НОВИЦА ТАДИЋ ПРОКЛЕТНИК СТИХА
ПОДСТИЦАЈ ИЗ БЕЗДАНА У бележници “Грдана” Тадић је записао и ово: – Поезија је за мене извор сазнања: свет сам кроз стихове сазнавао, отварао се бесмисао и празнина. И обрнуто. Из тог отвореног бездана, долазили су инспирација и подстицај.
– Моја поезија је лирски мозаик, састављен од разних каменчића, а сваки ме је ударио и тај делић од мог невољног живота попримио понешто што не могу описати и рационално докучити …
Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2013/01/23/novica-tadic-prokletnik-stiha-kultura-novosti-rs/
*
(Едиција ЦАРСКИ РЕЗ ) Меланхолија у Хилденсхајму / Душанић
exilskizze
man sagte zu mir exil
es war als würde mein eigenes gedicht
dem feuer ausgesetzt
als ob es einen spiegel gäbe
und hinter ihm keine welt
da sitze ich nun im exil
der fremden sonne ausgesetzt
webe gedichte als
ob es außer verfolgung
nichts anderes gäbe in dieser welt
Miroslav B. Dušanić
Und ich bin jetzt selber kaum noch in der Lage, zwischen diesen beiden Illusionen zu unterscheiden: zwischen der Wirklichkeit des Lebens und derjenigen der Literatur; sie durchdringen sich so sehr, dass es nahezu unmöglich ist, eine klare Trennlinie zwischen ihnen zu ziehen.
Danilo Kiš
Извор: http://miroslavdusaniclyrik.blogspot.com/2006/12/exilskizze-man-sagte-zu-mir-exil-es-war.html
У ДРУГОМ ОГЛЕДАЛУ
Немам утицај на болове, не очекујем ни да посустану,
чак ми се чини да је тијело прихватило ту стварност,
више се не одупире, не пропиње, не урличе.
Болови су изгубила своју атрактивност и све мање
тема озбиљнијих разговора. Постали су нешто сасвим
свакодневно, као нпр. лоше вријеме, као осама
и ћутање, као затвореност човјека на Западу
видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/dela-na-stranim-jezicima-srpskih-pisaca-koji-zive-izvan-srbije/melanholijauhildeshajmudusanic
*
(ОРЛУШИНА) О сведочаству /Александар Марић
Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба
Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном…
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2013/01/23/%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B/
*
(ОРЛУШИНА) Лутке / Драгица Савић
Ми смо лутке само,
чије конце повлачи судбина
и одређује коме ћемо себе да дамо
и каква ће ватра у срцу да тиња.
Могу за тобом и сто пута бити слуђена,
али ништа ми то не вреди.
Ако ти нисам суђена,
та слуђеност ће као хартија да избледи. …
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2013/01/26/%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
***
(00114)
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) ЛИТИЈА ИСТОРИЈЕ СТРАВИЧНА / Бела Тукадруз
ГРАЂА ЗА ПРЕВРЕДНОВАЊЕ: СВЕДОЧАНСТВА, ОПОМЕНЕ.
НАПОМЕНЕ уз текстове Лазаревића, Младеновића и Лукића
Двадесети век се завршио – пре десет година! Када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) Тајна професора Младеновића / Бела Тукадруз
…Када је увидео да се више не могу одстранити из Академије, нити лишити дужности која ми је у њој као научном саветнику поверена, Глигорић је, да би онемогућио откриће крађе мог рукописа о српским реалистима, уз помоћ учесника у томе, Војислава Ђурића (који је 1961. године изабран за дописног члана академије и постао секретар Одељења литературе и језика) покушао да онемогући сваки мој утицај рада у њој.Одбор за издавање корпуса народних песама преименован је у Одбор за народне умотворине и одузет му је задатак прикупљања и издавања народних песама, који му је био наменио Белић, а према аманету Стојана Новаковића, давне 1887.године. Када сам Одељењу поднео пројекат за издавање петотомног зборника необјављених песама из Вукове заоставштине, оно га је одобрило као свој предлог и одредило тобожњу Редакцију за издавање Вукове заоставштине, која се никада није састајала, тако да сам цео пројекат извео сам, једину уз помоћ Академије, коју сам обезбеђивао уз званичне захтеве председника Одбора Милоша Ђурића….
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) Прећуткивање – као српски стил?
Може ли прећуткивање таквих ствари – какав је случај са присвајањем рукописа пок. проф. Младеновића од стране “писца” који је догурао до председника САН – користити српској култури, књижевности, науци?
Таман посла!
Прећуткивање је аморално!О томе су се, до сада, огласиле “Заветине” , на прво месту; а остали?
Прећуткивање је, изгледа, исплативије? Како је то могуће? Могуће је у земљи Србији где још увек доминирају Глигорићеви и Ђурићеви следбеници и директни наследници. …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) О елиминацијама / Бела Тукадруз
Латински глагол – eleminare – значи изнети преко прага, тј. искључење, излучење; уклањање, одстрањење. Персоне са «групне фотографије» које се наводно баве избором, тј, арбитрирањем, у суштини се баве једним проклетим занатом. Старим занатом –занатом елиминисања, искључивања, одстрањивања. Одмах ћу рећи: добро су га испекли. И додаћу још: да они нису некомпетентни, напротив – учествовали су у одржавању Потемкинових села тзв. послератне српске бирократске књижевности. Елем, лица са «групног портрета» «испекла» су посао књижевних елиминатора, и у ужим књижевним круговима имају познат статус… Само по тој логици могли су се и наћи тамо где су се нашли (на оним «издајничким» већ спомињанима «групним фотографијама»). Не могу да потврдим да ли су досегли ниво књижевних терминатора; можда и јесу; и баш зато, вероватно, за њих, као књижевне критичаре у будућности, неће – слутим – бити ни слуха ни спаса? Кад-тад мора да се плати цех – сваки грех, свако уклањање, одстрањивање, искључивање.
Књижевне елиминације временом постају све стравичније; време их разоткрива; разоткрива махере и махероде и тзв. књ. критичаре, тј. плаћенике и најамнике. Упркос свему, књижевна елиминација Беле Хамваша – вратимо се на тај најпознатији случај – није успела. У српској књижевности најутицајније књижевне награде су осниване, доласком комуниста на власт, али и након њиховог тобожњег одласка, како би омогућиле најжалосније облике књижевних елиминација ….
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D0%BE-%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) СКРИВЕНО > БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ / Бела Тукадруз
…. Сва три песника – Раичковић, Попа и Павловић били су дуги низ година уредници поезије у најутицајнијим издавачким предузећима ондашњег времена.
Одабирали су рукописе песника према свом осећању, укусу и мерилима, и у том послу, што је и природно, грешили, или – ако је то тешка реч (а чини ми се да није!) – неке су песнике „форсирали“, а рукописе других песника су, елиминисали.
Постоји та врста одговорности, о њој је, додуше, деликатно говорити и писати.
Уредници често проживе свој живот а да и не буду до краја свесни своје одговорности, „вредности“ онога што су елиминисали, из овог или оног разлога.
Читајући Раичковићеву књигу Један могући живот, осећао сам, морам признати, известан мучан отпор, јер – иако је Раичковић на постављена питања Максимовића, одговарао искрено, нешто ми је увек недостајало у његовим одговорима….
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D0%B1%D1%80%D1%88%D1%99%D0%B0%D0%BD-%D0%BE%D0%BA%D0%BE-%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) СКРИВЕНО > САВЕСТ / Бела Тукадруз
… Раичковић је писац кога никада нисам лично упознао… Реч је о песнику чију поезију нисам престао да волим. Но овде уопште није реч о поезији овог песника. Пре ће бити да је реч о уреднику, или о миту о уредницима (Просвете, Нолита…); није ли тај мит био заснован на миту о песничком ауторитету? Читајући Један могући живот, покушавао сам да схватим целовитог Раичковића. Ко је он, у ствари? Није ли он један од оних српских послератних, најконтроверзнијих, блиставих, трагичних, најпромашенијих писаца прозе?[3]
Раичковићу је прву књигу објавио Давичо, онај славни песник што се, поред осталога, прославио и удворичком одом најмоћнијем удбашу Титове Југославије. О том свом првом сусрету са Давичом у кафани „Москва“, Раичковић је оставио писано сведочанство.[4] Зар не, веома искрено, скоро дирљиво! И изузетно уверљиво за оне претпостављене Раичковићеве читаоце Великог дворишта. За мало скептичније, одрасле читаоце остаће, наравно, тајна: како то да Раичковић не може никако да се присети – кад многих других ствари може – како је до тог првог сусрета са Давичом дошло? Шта је то било непријатно, чега се стиди?
….
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D1%81%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(РЕНЕСАНСА) Борхесов чувар књига… / Бела Тукадруз
… Захвалан сам, дакле, Видовићу, као писац једног романа у рукопису који је дуги низ година био нека врста генеалошке епопеје српског народа, и у коме је Зло виђено од Косова на овамо трагедијски. Нема издавача у Београду који ми није одбио тај позамашни рукопис, без образложења или са неискреним образложењем, и хвала Господу да је било тако. Тек када сам схватио прави однос трагедије и литургије, било је могуће да се поново вратим том рукопису и да од њега створим створим нешто…битно друкчије…
Видети више: http://principova.wordpress.com/2013/01/26/%D0%B1%D0%BE%D1%80%D1%85%D0%B5%D1%81%D0%BE%D0%B2-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%80-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(МАРИЈО, БЕЛА КУМРИЈО) Вадемекум > Тзв. „светиња“ официјелне књиж. критике је, коначно, обесвећена!
… Немам илузија да је ова књига – савршена, али је у приличној мери – хоћу да верујем – правична (Бодлеров израз), што значи да има разлога за постојање. Иако је писана ангажовано , већина текстова у њој је писана са гледишта са којег се отвара н а ј в и ш е в и д и к а.
Ову књигу је стварао, првенствено а у т о р , који никада није робовао постојећем, већ традиционално устаљеном убеђењу по којем – како пише Данило Киш – није писац тај који треба и који зна да говори о своме делу, него је то искључиво право критичара и читаоца, као да је писац сомнабул који је писао своје дело у заносу неког мрачног надахнућа …
Видети више: http://marijobelakumrijo.wordpress.com/%D0%B2%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BC/%D1%82%D0%B7%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9A%D0%B0-%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5/
*
(ПРОТИВОТРОВ) Pater familias / Бела Тукадруз
… Отац који има комплекс што му синови
нису на претке, Прави џинови, већ „дегенерици“
(ту реч је чуо од полит. комесара,
Па је радо употребљавао у пригодним приликама,
збуњујући Својом интелигенцијом и
ученошћу и – сеоског учитеља, Који је
научио да га избегава, схвативши беду и
пакао Једноумних умишљених и размажених
идиота, каквих се нагледао и наслушао,
селећи се из села у село, трбухом за крухом)…
Видети више: http://zavetine.wordpress.com/2013/01/26/pater-familias-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/
*
(СКРИВАЊЕ БОСИОКА) ЗМИЈА/ Бела Тукадруз
Јосифу Бродском
Земља земљу љуби,
немој да је љуби!
Ја знам добро шта
пољубац гујин значи.
Гуја вреба из прикрајка.
Одатле се боље види
Христова вечера,
Христова постеља,
Христов подглавач,
Христов покривач.
Скакавци и многе бубе,
таштина таштих, лица
заражена надама, које ће
већ прва бразда да
затрпа и сједини
са сламкама и опалим
лишћем, гранчицама,
подмуклом тишином земље,
воденицом која меље
ситније и финије
од свих других воденица …
Видети више: https://sites.google.com/site/vlaskeiciganskepesme/sveska-homolski-motivi/zmija
*
(ЗАПИС XXXV) КРСТ / Ђорђе Николић
Распели су живи крст
На дрвеном крсту.
Васкрснут,
Живи се вознесе у небо,
Часни оста на земљи.
Да нас подсећа
На крст у нама самим – …
Видети више: http://litija1.blogspot.com/2013/01/blog-post.html
*
(ОРЛУШИНА) Лутке / Драгица Савић
Ми смо лутке само,
чије конце повлачи судбина
и одређује коме ћемо себе да дамо
и каква ће ватра у срцу да тиња.
Могу за тобом и сто пута бити слуђена,
али ништа ми то не вреди.
Ако ти нисам суђена,
та слуђеност ће као хартија да избледи. …
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2013/01/26/%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%BA%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
***
(00115)
*
(ГУВНО) Гувно
… На „Гувну“ звишких Лукића одавно је постављен стожер, око кога се прикупља жито савремених српских писаца, без обзира где живели…
Видети више: http://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B3%D1%83%D0%B2%D0%BD%D0%BE/
*
(ГУВНО) Мирослав из Трешњевице: Инсталација на зиду пушнице
… КУЋА ПУНА КЊИГА
Повратник преко огласа купи кућу у бањи. Цена повољна, продају је наследници. Журе се, кућа их је завадила. Сваком мало оно што припада. Кажу да их ствари не интересују, може с њима да чини шта му је драго.
Дођем, видим чудо. Собе пуне књига. Од пода до плафона. Ту годинама живео, веле неки чича, писао књиге. Сви су га знали. Замишљен шетао је бањским стазама, затим се повлачио у кућу, писао. Писао, писао…Познат писац, награђиван, био у лектири. Сетим се да сам и ја читао његове романе. Тада сам мислио да су писци богови. Гледам лепе књиге, све је ту сложено. Издвојене с посветама. Једном недељно је долазила жена да чисти, само је стари писац сам брисао књиге. Није дозвољавао да их узима. Благо, казивао је, ово је благо.
Шта ја да радим с књигама? Зовем, кажу, нас то не занима. Распитујем се, нудим, причам. Неће библиотека, ко ће то да заводи, неће ни црква. Ама, људи, то је чувени писац, књиге су вредне. Одмахују руком, чуде се. Хајде, да видим у школама. Лето, нигде никога. А, ни они, кажу, неће. Почеше са мном да збијају шегу. Изгубих тако месец дана. Стиже жена, да полуди. Оставила свој посао, бави се трговином. Пита, јесам ли излапио? Знам ли где се налазим. Није ово Шведска. Ово је Србија. И киптећи позва отпад. Истог поподнева испразнише кућу. Стари папир, на кило, ни трошкове превоза, чишћења.
Мајстори за кратко време преуредише кућу. Писца, књиге нико више и не помену. Понекад ја испричам како је ова кућа била пуна књига, како је у њој живео и стварао велики писац. Требало је да буде музеј. После чујем да су у Херцег Новом кућу Иве Андрића претворили у ресторан. Пре неки дан добих дарак песму о томе коју је срочио Мирослав Тодоровић. Ето, после свега само прича и ми у тој причи остајемо заборављени. Песму прочитај, а када будеш у Херцег Новом сврати и попи пиће у кући Иве Андрића. …
Види више: http://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B3%D1%83%D0%B2%D0%BD%D0%BE/%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%B8%D0%B7-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%88%D1%9A%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD/
*
(ГУВНО) ТОДОРОВИЋЕВ ТАВНИ ПРОЗНИ КОВЧЕЖИЋ / Срба Игњатовић
… Има у овој књижици још таквих минијатура. Споменућу тек ону у којој напредна и раздрагана унучад поручују баби да јој је место на Бубњу, да је она већ тамо (дакле – на гробљу), или, пак, запис и „инсталацији“ с Мона Лизом на зиду сеоске пушнице. Наоко из исте равни пониче и ниска минијатура с нешто другачијим исходима, таквим да се у њима прожимају лирско и умствено, поезија и проза. Реч је о минијатурама какве су Камен,Несаница, Из живота, Страшан суд, Животи, Човек или писац, Човек и поготову закључна Тачка. Нису ни оне, наравно, монотипне, саздане све на исту „модлу“. Некад им је и оса и обличје споменути живи говор, директан исказ. У другим случајевима се, опет, непосредно опажа како „сарађују“ песник и прозаист – размењују, узајамно оштре и позајмљују један другоме своје алатке.
Када је о мотивима реч, извесно је да је Сандук пун таме мала целина заошијана у најразличитијим правцима. У том погледу аутор, наш прозаиста, „легитимише“ се као, какосе некад говорило, прави разбарушени песник. Искрено ћу устврдити да ми је то драго и блиско, то јест да ми пружа читалачко задовољство.
Дај, Боже, да тако буде и са тобом, неискварени читаоче! Пуна ми је пипа прозе писане као под шибер, макар да, као и М.Т. , знам да је то оно што се наводно тражи и лобистички слави и награђује.
Потоњом тврдњом приближио сам се и оном кругу причица Мирослав Тодоровића које се непосредно тичу, и које су поникле из доживљаја тзв. књижевног живота.
…. Видети више: http://rukopisnaknjiga.wordpress.com/%D0%B3%D1%83%D0%B2%D0%BD%D0%BE/%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2-%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%87%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Шта штампа штампа у Србији данас?
Удовица бившег председника СРЈ Слободана Милошевића Мира Марковић (70) финансијски све теже живи у Москви, па све више ради на томе да прода породичну вилу на Дедињу. Међутим, за ову некретнину нема заинтересованих, пише дневни лист Ало, а преноси портал Телеграф.рс. …
Прва београдска дискотека названа је по вама, али ју је заправо отворио ваш брат?
Те 1967. године, дискотеку су у сутерену Дома Јеврема Грујића, названог по мом чукундеди, министру правде и оснивачу Либералне странке, отворили Саша Николић, Брана Самарџић (касније високи саветник “Генекса”) и мој брат Милан Шећеровић…
Београд – Бивши шеф кабинета министра унутрашњих послова Србије Ивице Дачића, Бранко Лазаревић, је под истрагом јер се сумња да је нарко клану Дарка Шарића дојавио да су под надзором полиције, пише “Блиц”. …
БЕОГРАД – Мутно!
Приликом увођења система „бус-плус“ у јавни градски превоз, Град Београд није испоштовао Закон о јавним набавкама, показују истраживања ЦИНС.
ДИРЕКТОРКА ОТКРИВА СВЕ МИШКОВЕ ТАЈНЕ…
БЕОГРАД – Сведочи преко линка!
Татјана Јеронимидес, мистериозна директорка с Кипра која води све послове Мирослава Мишковића на тој острвској држави, ….
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D1%83%D1%82-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%B0%D0%B4/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B0-%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BF%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/
*
(ШИБАЊЕ) У ЗНАКУ ОВОВРЕМЕНОГ ЗАНАТА
КОЛУМНИСТИЧКА ЗАКЛЕТВА / Радивој ШАЈТИНАЦ
(Изузеци се нити заклињу
Нити подразумевају.РШ)
О,вазда,да сам оглашен и вољан и Кад и некад,
С поводом,разлогом,горушицом и сврабом.
Да ме инспирише сведотицање,
Опија гневно свезнање,светла мисија мирођије
Да сачиним еп од зуца
Полиптих од шеретлука,интимну да
озвиудим духовитост о свему и свачему
Да му дам сав вредни
Плагирани цинизам,да сам свој
надрндан и јасан
у сапуњавим порукама
сам у истинама још самљи у праведности
јединомислећи,јединопатећи
и Бог за мном да касни док га има
много их је којима бих да запроливим судбину
зачиним лик и дело,ћутање и одело
нек се открије кад ућутим ….
Видети више: http://zavetineaneks.wordpress.com/2013/01/27/%D1%83-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D1%83-%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) „Удба суди а одбрана бије, то су Титу двије најмилије“ / Бела Тукадруз
….Пред смрт ће један српски песник објавити опесму МАЛИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ПОКРЕТА (Књижевност, 1 -2 / 1992, стр. 46) :
“У време одржавања првог самита / несврстаних земаља / у Београду 1961. / млад песник / лепушкаст момак од 22 године / с дотад најуочљивијим успехом / код девојака / био је узет да скупља масерке / за чувеног сатрапа и сатира Бум Карна / – сваке ноћи по четири нове женске… – / После је писао аксетске стихове / песме неприступачне због своје чистоте / о звездама и свему што је недостижно / па отду и непожељно / за човека. / Све то у жељи да се ослободи / блуда сводништва и подвођења. / Свој херметизам и данас брижно негује. – 13. април 1991. “
Штета да песник Милидраговић, аутор ових стихова, није написао, макар, иницијале споменутога песника. Штета што је тајну однео у гроб…
Наравно да ове стихове нико не би објавио док је Вођа био жив, па ни низ година после његове смрти.
А када су објављени, било је касно; и представљали су само минђушу – ситан, непознат детаљ минуле епохе, који ју је расветљавао, као и они забрањени стихови народних песама који су се певали у понеким деловима Србије и за Титова живота: “Удба суди а одбрана бије, то су Титу двије најмилије”, “Друже Тито и Јованка, родила нам талијанка; вама жито, нама слама – ми нећемо више с вама!”…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%B4%D1%83%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BA/%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82-%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%BE-%D1%81%D1%83-%D1%82%D0%B8%D1%82%D1%83-%D0%B4%D0%B2%D0%B8/
*
(Бифе „БРИОНИ“) Порнографија нашег доба / Pro еt contra
…. Уистину, ствар са финансијама стајала је овако. Док је тираж био ог¬роман, додатни приходи нису ни били потребни. Напротив, Погледи су били на гласу по високим платама и хонорарима. Кренуло је низбрдо маја 1992. године, увођењем међународних санкција Србији. Поред осталог, Нови поредак је тада забранио и извоз По¬гле¬да у западне земље. Није потре¬бно посебно наглашавати како смо од¬једном лишени огромних прихода.
Јагличић не помиње овај моменат, који му је одлично познат, јер је присуствовао бројним састанцима редакције на ову тему. Међутим, важ¬није је што не помиње ни другу ствар: да смо ми управо тада почели да губимо трку са све бројнијим сорошевским новинама. Наиме, док су нама силом одузели приходе, њих су обасипали богатим донацијама!
После какве-такве амортизације овог удара, ускоро долази нови: страховита инфлација. Као што је познато, сав тираж новине изнесу на кио¬ске (“Политике”, “Борбе”, итд.), а онда чекају наплату. У регуларним ус¬ловима, до те наплате долази после месец и по дана. А режимске новинске куће намерно су одбијале да нам плате и по шест месеци! Како се инфла¬ција кретала и до 100% дневно, ми смо остали дословце без ичега. Ја¬гли¬чић се свакако сећа извештаја о продаји из “Политике”, где нам за 20.000 продатих Погледа уплаћују суму вредну пола марке! Једном је чак било немогуће да нам ма шта уплате, јер је та новчаница – неки силни мили¬они – била повучена из употребе. Ова документа сам редовно показивао на редакцијским састанцима да бих објаснио зашто касне хонорари. Иначе, у питању су тако велике суме, да нема говора о Јагличићевом за¬бораву. Наиме, када сам једном све сабрао, испоставило се да су нас “По¬литика” и “Борба” оштетиле за по 500.000 немачких марака! …
Видети више: http://zavetinebr1.wordpress.com/%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B3-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%B0-pro-contra/
*
(СЕВЕРЦИ) ЗОНА ДЕЛОВАЊА / ЗАВЕТИНЕ
Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.
Прва књига објављена са заштитним знаком Заветина био је роман Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, Заветине су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских. Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, жигосаној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“, једноумљем, почео сам да објављујем књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима.
До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.
Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера ….
Видети више: http://severci.blogspot.com/2013/01/blog-post.html
*
(ЗАПИС XIX ) РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ
… Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?
Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, – Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.
БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МЦ. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће…Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима…Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село….
Видети више: http://intervjuzavetine.blogspot.com/2010/09/blog-post.html?spref=bl
*
(КУЛА БЕЛА ТУКАДРУЗ > Магија јединствених поседа) „Constellation ZAVETINE (VOW) „: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ“ : an interpreter : позив преводиоцима
… Заветине су покренуле читав низ библиотека савремене српске књижевности, као и Едицију ЦАРСКИ РЕЗ Editio SECTIO CAESAREA, Едицију превода И препева српских песника на друге светске језике, И препева песника са свих других језика света на српски. Ова едиција је смештена на Веб сајту уз подршку ГООГЛа, И може се прегледати на следећој интернет адреси : хттпс://ситес.гоогле.цом/сите/едитионсецтиоцаесареа/прозори-заветина
Позивамо на сарадњу све заинтересоване преводиоце широм света – са српског на све дуге језике света, и са свих других језика света на српски. Спремни смо да преводиоцима пошаљемо електронском поштом књиге на српском, или енглеском, или другим језицима, које поседујемо у својим електронским библиотекама, као подстицај, као подршку.
Контакт особа је управник Сазвежђа Лукић. Најуспелије преводе са српског на друге светске језике, и са других светских језика на српски публиковаћемо онако како буду пристизали уз белешке о преводиоцима…
Видети више: http://s1957.wordpress.com/2013/01/27/constellation-zavetine-vow-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B5-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-an-interpreter-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2-%D0%BF%D1%80/
*
(ВЕСТИ ИЗ ОТАЏБИНЕ) Јагличић на руском
Московски књижевни часопис „Наша улица“ у броју 158 од 13. јануара 2013. године, донео је избор од 77 песама познатог српског песника Владимира Јагличића у преводима Виктора Широкова. У питању је један пресек из Јагличићевог стваралаштва од његове прве песничке збирке „Изван ума“, (1991) до песама из збирке „Поседи“ (2011)….
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/2013/01/28/%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/
***
ЛеЗ 0007872
(002) Архив ДИБИДрУС 