(0035)
Веома Поштовани пријатељи,
„Заветине“ шаљу сажети Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ једном ширем кругу пријатеља који су изразили жељу да им то шаљемо.
МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА / Александар Лукић
Трећа Србија је у клими општег колективног лажидуха, још увек неостварен пројекат. Он почива у срцима неколицине нас који залажући се за Њу пристајемо да идемо раз света. Труд је био и остао вредан напора. Ми нисмо вољни да будемо потчињени.
Уобичајено скривање иза народа, чине лицемери, намерни чекању нових прилика како би показали свој егоизам и пустош епохе. Њих смо се нагледали, јуче, данас, нажалост, примери накарадног наслеђа и ђубришта какистократије која једе своју идеју неће изостати ни сутра.
И ћорав човек види да октобарска револуција у Србији, није упокојила тоталитарни дух комунистичког диносауруса.
Демонтирање политичког система у коме је доминирао коминтерновски дух и култ Вође је изостао. И након револуције, на цени су остали одани и послушни, како рече приповедач Мирољуб Милановић: “Држали су се један другог као пијан плота и на изборима редовно мењали положаје”. Помоћи нам није било. …
*
ПРИНОВА У МАЛИЊАКУ / Мирослав Тодоровићу
….Са апаратом у руци већ десетак минута настојим да у цвету маслачка снимим две пчеле. Две пчеле на истом цвету. Испод ока видим малинара М. како зачуђено гледа моју операцију, подиже руку, одмахује. Усихћен видим како на један цвет слећу две пчеле, али једна од њих одлеће.. Све је то трајало кратко колико око да види, а ја о томе напишем ову реченицу…
*
ОПТУЖНИЦА : ПОСТХУМНО ИЗРАВНАЊЕ / Живомир Младеновић
Или о томе како је и уз чију помоћ Глигорић украо рукопис „Српски реалисти“
Када је јуна 1947. године рукопис „Српски реалисти“, којем је недостајао једино Радоје Домановић, кога није могао да коначно уобличи до одређеног рока, предао, под шифром „Литист“, две године млађем колеги Војиславу Ћурићу, тадашњем руководиоцу Главног просветног савета и помоћнику министра просвете Митре Митровић, он се јако изненадио и изустио: „То ће им добро послужити!“ Младеновић тада није схватио смисао тих његових речи. Сматрао је да су чланови Комунистичке партије са највишим школским образовањем и на највишим државним и културним положајима узор поштења и правде. Није знао да је тобожњи конкурс за српски реализам био само замка за лаковерне да би послали своје рукописе, како би се њима могао користити Велибор Глигорић, тадашњи хонорарни професор српског реализма на Филолошком факултету у Београду, који тада, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа о српском реализму, па је уводно предавање засновао на општим појмовима о совјетском критичком реализму, а то му знање није ништа вредело у јеку борбе против Информбироа, коју је он тада водио у име Централног комитета партије.
У рукопису о српском реализму Живомира Младеновића Глигорић је нашао све оно што му је тада било неопходно, а што нигде на другом месту није могао наћи: објективно, свестрано и занимљиво приказан овај српски књижевни покрет, како га нико раније није приказао, нити је на овај тобожњи конкурс стигао још неки такав рукопис. С овим рукописом могао се пред студентима појавити као ненадмашни познавалац реализма, па је био доживотно захвалан Војиславу Ћурићу, што му је, злоупотребивши свој положај, овај рукопис поклонио, очекујући од њега да му помогне да, заједно с њим, оствари успешну научну каријеру.
Како није било потребно да у рукопису ишта мења, нити је он био у стању да то чини, Глигорић је почео да га неизмењена чита с катедре студентима ….
*
МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ[1] / Данило КИШ
- ПОСЛЕРАТНИ РАЗВИТАК српске прозе видим као споро мицање и болну конвулзију, као случајан и спорадичан блесак неког талента, неке књиге; као лагано мицање и отварање ка Европи, ка свету, у тим случајним и спорадичним блесцима талената; као скривен или несвестан напор појединаца да се одвоје од теорије натурализма, реализма и соцреализма; као наметање једне одређене функције књижевности као јединоважеће теорије, где критичари, задојени прагматичким духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена, још увек проповедају писцима тезу о књижевности као „одразу народног живота“, једнако верујући (заједно с писцима) у исцелитељну, просветитељску и историјску функцију књижевности, а да се дела, срећом, рађају с времена на време, упркос тим теоријама и тој тенденцији. Због те и такве климе, у послератној српској прози још се није развила широка лепеза књижевних проседеа у оквирима прозног жанра…
*
УВОД / Данило КИШ
(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)
НЕВИЂЕНА ХАЈКА која се подигла око књиге Гробница за Бориса Давидовича и њеног аутора остала је за нама као какав провинцијски šabbat; прозори су поново у мраку, завесе су спуштене, пси су умукли, а по трговима ветар преврће стару новинску хартију – последње сведочанство те валпургијске ноћи, тог вештичјег (књижевног) карневала.
И како ће, можда, једног дана неки књижевни историчар покушати да се разабере у свему томе, у целој тој работи коју су новине крстиле „највећом послератном књижевном афером у нас“, да покупи, дакле, на гомилу ту пожутелу новинску хартију како би сагледао из аспекта књижевноисторијског, непристрасно, што се све збивало на том пијаном вашару наше књижевности, то ја овде желим да њему, том будућем истраживачу, пружим неколико података о стварима које би могле тада да га интересују и да му помогнем да се снађе у том мраку….
*
ПИСАЊЕ КАО НАГРАДА / Александар Лукић
Иза ковчега Достојевског хтели су студенти да носе његове окове.Умро је у радничкој четврти, на четвртом спрату, куће – са много станова за издавање.Ове речи записује у свом дневнику Франц Кафка 15. марта 1914. године.
Где је и како умро Србољуб Митић, знамо. Или многи и то не знају?
Говоре о њему као уклетом песнику, а он је био самоук и песник – необичне судбине. Стасао је и израстао из мита и традиције краја у коме је рођен. Припадао је свом народу у најисконскијем смислу као уосталом и Вук Караџић. Није се дао завести ….
*
КЉУЧЕВИ / Академија алхемије / покренута нова страница
Овде ћемо убудуће публиковати поезију, прозу или есеје, писаца и других уметника – потенцијалних чланова будуће Академије Алхемије. Према избору наших антологичара, оних што иду путем на коме нема прашине.
Видети више: http://akademijaalhemije.wordpress.com/%D0%BA%D1%99%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8/
*
И НАЈЗАД, ЈЕДНА УТВАРА НОВОГ БЕОГРАДА / Борислав ПЕКИЋ
(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)
Ако човек привремено, за овај тренутак и ову тему, занемари основни задатак који има у Београду, а то је сачувати голи живот на пешачким прелазима и тротоарима, преостаје му онај тежи: да се сачува од исповести познатих и непознатих људи… (Дневник, 1979)
*
КЉУЧЕВИ : BASIC ТОМАШЕВИЋ / Бошко Томашевић
(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)
….УВИД У ДОСИЈЕ
изненађен сам
да постојим
и ако већ постојим
да сам чинио
оно што нисам
знао да сам чинио.
увек неко зна
више од тебе самог
и ко си и шта си
и шта си чинио
и шта ниси.
има залудних људи
и залудних служби
постоје људи над вама
*
БИФЕ „БРИОНИ“ / Новица Тадић
Ту на углу – трафике се расцветале.
Раскрсницом, око коцке-сата, тутње
Аутомобили. Унутра познати гости:
Друг Сифон, Професор, Таксиста, Гадафи.
На целом једном зиду постер
Острвља: палме повијене према
Облацима и лучини, плажа пуста,
Само стопе у песку. У преподневним
Часовима празна је сала за ручавање. …
*
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ:
Штампана верзија књижевног часописа „БРАНЧЕВО“ 1-4/2012 исцрпена је почетком лета ове године. Дигиталну верзију, овде, могу преузети сви они наши пријатељи широм Србије и република бивше Југославије, али и Европе и осталих континената, који нису стигли да купе штампану верзију. Ова дигитална верзија у свему је адекватна штампаној. Часопис ће овде моћи да се преузима све до краја 2012. Коментаре, након читања, можете записивати овде, такође.
Овде (Бев сајт часописа ТАЛОГ, алманах за живу традицију, књижевност и алхемију) : https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/branicevobroj1-42012januar-jun2012#
*
ВЕЛИКИ ДОНАТОР РАДМИЛА МИЛЕНТИЈЕВИЋ
Видети више: http://zavetinedonacije.blogspot.com/2012/08/1987.html
**
(0036)
Веома Поштовани пријатељи,
АЛТЕРНАТИВНА ИСТОРИЈА: Zaštita od čini, vradžbina i magije – pravoslavna molitva protiv magijskog dejstva duhova
….Duhovna zaštita od čini, vradžbina, bele i crne magije, i sredstva protiv magijskog dejstva duhova i demona
Od pamtiveka je narod verovao u bacanje čini i vradžbina, u urokljive oči i štetne simbole, gatare i vračare. Do dana današnjeg to pagansko mišljenje, i što je još tužnije, ta magijska praksa bacanje čini i vračanja, bilo bela ili crna magija, održala se u verovanju i delanju ljudi svih uzrasta i staleža na ovim prostorima, a i šire. Nekada su se tim problemima, pre svega psihološkim, bavili samo sveštenici, dok danas imaju pomoć i u lekarima, psihijatrima i psiholozima, za rešavanje nastalih psihičkih poremećaja
Видети више : http://alternativnaistorija.blogspot.com/ ,
*
Београдски меридијан: БЕОГРАД / Зоран М: МАНДИЋ
Душановом кроз Земун
Старим Београдом до
Гандијеве тринест
кривуда пут испод звезда
расоквирених у дијалогу са
Теслом о
немогућности преноса
допаљивости слике испод адресе
Кафане Пролеће на
Топличином венцу
Овде смо Душан Мандић и
његов имењак Ћурковић звани Ћале
смишљали карактр испада ако се
поведе реч о поезији
Рачунали су на моје мишљење …..
Видети више: http://identitet2007.blogspot.com/2012/08/blog-post_8.html ,
*
Покренута је Библиотека српска књижевност:Заветине, нова библиотека „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Видети ише: http://antologijaol.wordpress.com/%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/
*
Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ је средином лета 2012. године, идући у сусрет тридесетогодишњици постојања Заветина (2013), отворило ЗЕЛЕНУ КЊИЖАРУ – мобилни планетрани интернет Дућан Сазвежђа на следећој интернет адреси.
https://sites.google.com/site/zavetine2012/
Преко овог Дућана се могу наручити актуелна и стара издања Заветина, као из места по Србији, тако и са најудаљенијих тачака других ваневропских континената. Уверите се и сами.
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services ,
https://sites.google.com/site/zavetine2012/contact-us ,
*
КАКО СЕ РЕШИТИ ПОКОЈНИКА / Александар Лукић
У српским селима, те тако и у овим, који се тичу браничевског региона, сахрана покојника, представља догађај од посебног значаја. Сахрана драгих особа по неписаном правилу протиче у несвакидашњој напрегнутости, да се последње почасти морају обавити у журби, „на врат, на нос“, што би се казало „помоћу штапа и канапа“. Сахрањивање покојника, (претрајава на исти, рудиментаран начин двестотине година уназад) претварајући последње почасти у ноћну мору (чињеницом да тело покојника, бива изложено у просторијама сеоских домаћинстава) због непостојања адекватних услова – пристојних капела, трпезарија за подушје …
*
(Препоручено) СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ / Мирјана Д. Стефановић
Милошу Црњанском најблискије наше столеће био је XVIII век.Подоста је истраживано о том како је користио архивску грађу и Мемоаре Симеона Пишчевића за своје дело.
У Сеобама , је, потом, уочено и присуство граничарске епике (…), али и других песничких извора(….).
Атмосфери Друге књиге сеоба, чини ми се, доприноси управо присуство стихова српске грађанске поезије….
*
Одабрано из књиге „Поседи“, Владимира Јагличића
Требиње
Дивим се олеандру. И то је све што чиним.
Седим на челопеку насред хотелске баште.
За шта друго и друкче – сад ми недоста маште
јер све је домаштано умом једним-јединим,
а било би и одвећ, овако рано, наште,
да паметујем и да мисли гомилам таште.
Ваздуше, чудим ти се што пролазиш кроз мене,
кроз ту болесну цркву дрхтуравих органа.
Можда још не доучих, не видех сврху плана?!
Што ли са собом мешаш крв јурнулу у вене
док разгони од смрти страх спомен прошлих дана?
Здереш ли покорицу – оживи сушта рана ….
*
Проветравање критичарских ложа, Тајна, изабрано, превођење на друге језике дела српских писаца
Dve pesme Radivoja Šajtinca
MEKA DUŠA TVRDI SKAZ Oslepeo onaj koji nas je posmatrao Ogluveo onaj koji nas je slušao, Zalutao onaj koji nas je pratio Ogladnio onaj koji nas je hranio Ožednio onaj koji nas je pojio I to Jedan isti Jedan ….
Videti više: http://tamnivilajet.wordpress.com/2012/08/11/dve-pesme-radivoja-sajtinca/ ,
*
КАКО ДА ПАМЕТ ПОСТАНЕ ОРГАНИЗОВАНИЈА ОД ГЛУОСТИ ИЛИ Случај Наташе Пејин
Колико је расутих и неорганизованих, неповезаних, не само по Србији, него и по Европи, и читавом свету , српских пчелица по свету?
Зашто су бумбари и трутови и глупост , по правилу, много боље организованији од пчелица радилица? Незнаних и малих, српских пчелица широм ове планете? Зашто је српска глупост организованија од српске памети? Врло радо ћемо публиковати, убудуће, критичке текстове на ову тему, али засноване на правим аргументима! Госпођа Наташа Пејин није једина ни прва, која је проговорила на отворен начин о нечему што је рак- рана српског друштва, културе и државе, у крајњем случају : српског човека, ма где он био.
Погледајте, више него инспиративну грађу!
„Naša književnost je bogata, imamo jako veliki fond prevoda na francuski jezik, ono što retko ko u Srbiji zna od ljudi koji se bave kulturnom politikom Srbija na francuskom jeziku poseduje fond koji je po obimu i kvalitetu treći po redu, posle Rusije i Poljske“, kaže naša sagovornica, vlasnik izdavačke kuće za promociju srpske književnosti i literature o Srbiji i Srbima u frankofonskom svetu
(Н. Пејин)
**
(0037)
(Ћутање) KRIK PROTIV ODLASKA BANATA U NEPOSTOJANJE / Песме Радивоја Шајтинца
Jer preostaju samo obecani ruski gas ispod,uspomena na azur bivsim morem poslata nebesima i stari
zamkovi za bolesne od zivota
PESMA ZA SVETU LEDINU
Видети више: http://cjutanje.blogspot.com/2012/08/krik-protiv-odlaska-banata-u.html ,
*
IN EXTREMIS / Слободан Бранковић
Од свега
Кад остану речи само
Ти који их одвећ напушташ
Још би да их премешташ
Боља места да им тражиш
Где би која
Ти си тај
Који бираш
Коју хоћу
Коју нећу
Док не ућутиш
Без иједне
На крају
*
ГОСТ / Бранка Војиновић Јегдић
Из пропреатног писма : Бранке Војиновић Јегдић
Поштовани Мирославе,
ове пјесме шаљем као знак мог великог саосјећања са господином Слободаном Бранковићем и надам се да би му улиле снагу у даљњој борби.Ја сам водила неколике тешке битке и спасење нађох у поезији.У мојим пјесмама је лако открити које су биле моје борбе и ја сам проговорила о њима у нади да ће некоме бити ослонац.Иначе су оне (….) у збирци која је у припреми.
Уз жељу за оправак господину Слободану и Вас, Мирославе, срдачно поздрављам.
Бранка
*
ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ · Лист ЗАВЕТИНА:Едиција БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Васељена?
Недавно смо скренули пажњу, поводом случаја једне госпође, питајући се зашто је глупост, првенствено код нас Срба, али и код неких других, организованија од памети? Колико је наших паметних људи, вредних пчела, уметника уопште, живих и мртвих – потиснуто – стихијом и глупошћу? Узмите само случај „васељене“ ТОДОР – какав уметник, какав иноватор, каква доследност и креативност – а колико овог сликара има у јавности? Тодор није једини; он је можда имао и мало уметничке среће, ако смемо да кажемо; а колико је тек српских писаца, живих или мртвих, који су глупошћу и таласом стихије – потиснути, од својих читалаца на српском, од света уопште, превођења, јер тамо у неким амбасадама српским по свету или културним центрима, не седе паметни, најједноставније речено?Тодор је, не зам да ли се сећате, покренуо своје Васељенске новине Тодорове од којих је изашао пре меного година само један једини број у скромном библиофилском броју пртимерака? Али Тодор није био једини ни усамљен. Сетите се напора архитекте Машића, као независног издавача; или, ако одете мало даље и дубље у прошлост, на почетак 20. века, сетите се да је Бора Станковић свој изврсни роман Нечиста крв објавио о свом трошку, као пишчево издање. Говорио сам да постоји друкчија Србија, она непозната, у којој су два доминантна лика, сељак-брђанин и уметник; али некако то се није прихватало за српску јавност, зато што су такву јавност формирали и стварали невасељенски типови људи, бирократе, они што воле своју кочоперност и блискост власти (свакој власти) (свуда их има, па и у најзначајнијим српским културним институцијама, где доводе већ деценијама само себи сличне!!). Упозоравао сам да симболи Србије нису опанак и во, топ и ракија, већ пре труба, гавран, вир или круг – васељена српска….
**
(0038)
ОГЛЕДАЛО ЈЕДНЕ ЕПОХЕ / Влдимир Јагличић
Роман „Бувљак“ Здравка Крстановића је огледало једне епохе. Епоха се пречишћује на бувљој пијаци, тамо се она рециклира, тамо се нуди будзашто оно што је, до јуче, вредело улудо трошених живота наших читавих нараштаја. Негдашњу моћ и плаћену глупост бувљак данас узвраћа са поругом – као јефтину бижутерију која се, предуго, представљала драгим каменом. Скрајнути људи – шверцери, дилери, препродавци, губитници, избеглице, бескућници – сада одређују праву цену ономе што је до јуче одређивало њихове животе…
*
ORFEJ RECENZENT / Boško Tomašević
U knjizi Komadanje Orfeja Ihab Hasan (I. Hassan) iznosi mišljenje da „moderni Orfej svira na liri bez struna“. Mitski Orfej vodi do književnosti koja će doći. Pisanje poništava zvuk a tišina pisanja konvertira u pitagorejski žanr bez obala. Pevanje se premešta u govor, govor u ćutanje. Svirač na Apolonovoj liri, grčki protopoeta Orfej, pesmom „vređa život na neki skriveni izvorni način“ (I. Hasan). Orfej koji se okrenuo izgubio je od tog trenutka zauvek glas i da nije skončao tako kako je skončao izvesno je da bi počeo da piše. „Za situaciju literature nema jače slike“, kaže Peter Sloterdijk, „od one nestrpljivog pevača Orfeja, koji sa jednom skoro živom pokojnicom za leđima putuje kroz zonu smrti u susret danu“. Orfej ne treba da se okrene za objektom svoje žudnje, ali situacija Orfeja je da on to pre svega ne može. Orfejeva dionizijska greška vodi bestrunom iskušenju gde se dotiču bitak i ništavilo ….
Видети више: http://tajna2012.wordpress.com/o/orfej-recenzent-bosko-tomasevic/
*
ИЗ ЈЕДНОГ ЈОШ УВЕК АКТУЕЛНОГ ИНТЕРВЈУА Александра Лукића
БОРБА: Имате ли за неке и речи хвале?Александар Лукић: Овде нико не заслужује честити комплимент. Издавачи су се срозали до врага. Савремена српска књижевност, поезија, проза, есејистика, тзв. критика – то је позориште апсурда. Причати о уметничкој и небеској нацији, сасвим анонимној на небу и још непознатијој у свету посао је за домаће пауке. Савремена српска књижевност је као човек испод ормана. Пуна је књижевника и фарисеја, (…..)
преко ПАРОХИЈСКИ ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ / Александар Лукић.
*
„Сети се човече, да прах си само“ / Слободан Бранковић
Неко не би ни спустио слушалицу
Кад би чуо како ће у мукама отићи.
Шта би то променило у последњем налазу,
Који је управо стигао, такав какав је?
Узалудни позиви, уобичајено сажаљење,
Па није ваљда, јао, куку, ух, Боже, несрећник…
На крају слегање рамена пред судбином.
Овако: не попустити као човек коме спаса нема.
Гура на житу, шапућу забезекнути,
Тако је пажљив да ни зрно не проспе…
*
POEZIJA KAO PUT SEĆANJA NA METAFIZIKU / Boško TomaševićIz rukopisa ESEJI O PESNIŠTVU Na kraju svoje knjige Uvod u filozofsko mišljenje (Einführung in das philosophische Denken, 1975) u kojoj se bavio razjašnjavanjem glavnih odredjenja filosofije Karl-Hajnc Folkman …
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/
*
Прилози аутора ЗАВЕТИНА
ESEJ O POETICI / Boško Tomašević (Kontrapoetika) Poetika je verzija pesništva, njegovo tumačenje. Ali poetika kao verzija pesništva u svom najširem značenju takode je verzija jezika kao one suštine kroz koju se čoveku do svetljenja dovodi bivstvovanje bivstvujućeg, Ako je pesništvo gotovo uvek pomalo izvan jezika, poetika je u klasičnom njezinom odredjenju uvek u jeziku, u pojmu, u diskursu, u jednoj posve prirodnoj samosvesti toga o čemu govori. Poetika je grana filosofije. Ona je to upravo od svoga početka, to jest ona je to još u vreme nastanka Platonove Politeia (Država) i Aristotelove Peri poetikes.Ovaj osej o poetici započinjemo da pišemo sa stanovišta njezine odbrane ali i sa stanovišta kritike i negacije njezine funkcije u okvirima onoga čemu je …
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/
*
ОДАБРАНО
Личност: Михајло Митровић, архитекта
Kvadrati koji proždiru umetnost
Koji pravac je zamenio socrealistički na našim prostorima i kakvi egzistiraju uopšte u svetu?
Mi danas pravaca više nemamo. Završeno je sa klasičnim stilovima i pojavljuju se sada neki termini koji imaju svoje zagovornike i oponente, i još uvek je glavni moderna, i van toga ništa. Postoji jedan koji je vezan za modernu arhitekturu, nije široko prihvaćen, ali je jedan od ozbiljnih stilskih pravaca brutalizam, kao poslednji. On se vrlo retko u našoj sredini koristi, ali je vrlo značajna svetska tema. Ima i takvih u kojima su kuće krive, ovakve i onakve, a ne možete to pod neki stil da podvedete i takve egzibicije u arhitekturi postaju već smešne…..
Видети више: http://m950.wordpress.com/%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BE/ ,
*
„Васељенске новине“: ПАПИР ТРПИ СВЕ : О ВЕСНИ РОГАНОВИЋ ОПЕТ : Да ли је овај текст о Весни Рогановић, објављен пре неколико година, бајат? Или је и данас, и после свега, и те како актуелан?Просудите својом главом.
_____________________________
Бетонирање Политике, према коментару Николе Малбашког (уторак, 24. новембар 2009, Нова српска политичка мисао)
*
КОГИТО КЛУБ : Развејавање илузија: Доручак у носталгичном пејсажу (1972)
….Аничић је отишао да живи у Париз, као сликар (са породицом). Последњи пут сам га видео пре више од десетак година, када је излагао неколико огромних слика – распећа у Београду. Аничић је, као сликар, схватио много боље време у коме живи, насликао је један Титов портрет,2 за који је на конкурсу у Тузли, чини ми се, добио неку од награда… Аничића је, седамдесетих година, на вашару у Кучеву, приводила месна полиција (као мог госта – не само због браде, коју је носио, верујем). После тога, Аничић никада више није дошао у наш дом у госте…Некако после тога смо, чини ми се, престали и да се виђамо …
видети више: https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/iluzije-i-razvejavane-iluzija/dorucakunostalgicnompejsazu1972
ЛеЗ 0007822
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 