(0082)
*
(ШИБАЊЕ) Novinar, po B. Tomaševiću, i „Politika“
… Uvek su mu da piše o nekome drugi naredili. To je lament novinara bez lica. Isti je navodno novinar koji uplivisano proizvodi laži, to jest neko ko je upravo stoga neslobodno biće. Koje, recimo, zavisi od volje jedne Vesne Roganović, a njena volja zavisi od kabineta nekog ministra za kulturu ili nekog aparatčika stranke. Ili zavisi od moćnih izdavača, poput “Službenog glasnika”, “Arhipelaga”. Svi su novinari, navodno, neslobodni, ali oni su upravo stoga i tu da budu neslobodni, da bi bili neko koga vode na povocu. Laž tako postaje delo nekog navodno nepoznatog Monstruma koji ne dela u ime nekakve podrazumevane potrebe za istinom, ako ista uopšte postoji, no služi čemu god mu je «naredjeno» da služi. Malogradjanski novinar je sluga palanački organizovane države. Mala Srbija je u pogledu novinarstva oduvek bila takva, to jest cicvarićevska. …
Видети више: http://zavetineaneks.wordpress.com/2012/11/23/novinar-po-b-tomasevicu-i-politika/
Elektr. verzija: https://zavetine.wordpress.com/2012/07/13/politikin-dodatak-bosko-tomasevic/
*
(ЗАПИС LVIII) Мислити себе/ Конференција за јавност:КОВ
Представљање књиге есеја Радмиле Лазић Мислити себе (КОВ,2012)
Говоре : Радмила Лазић
Драшко Ређеп
Једна од најбољих књига коју сам икад читао о поезији.
Чарлс Симић
Видети више: http://saharaamazon.blogspot.com/2012/11/blog-post.html
*
(ЗАПИС LVIII) СВЕЧАНА АКАДЕМИЈA поводом 120. годишњице СКЗ
… Књижевно-уметнички програм
Учествују:
Академски хор „Иво Лола Рибар“
Диригент: Милован Панчић
Солисти: Љубица Вранеш мецосопран, Ивана Петровић сопран
Клавирска пратња: Иван Јовановић
Балетски уметници: Соња Нинковић, Александар Илић,
Горан Станић, Михаило Стефановић, Милош Кецман, …
Видети више: http://saharaamazon.blogspot.com/2012/11/a-120.html
*
(Српска РЕНЕСАНСА) Последња сфера мистике / Миодраг Мркић
И на крају, да поновим, оно што сам прибележио после Ускрса 2004. године: Сви аутори, који су до сада писали о песнику М. Лукићу ( а нема их много), нису се много задржавали на мистици овог песника. Па и на екстази појединих песама овог песника. Сфера мистике у поезији М. Лукића је гранична сфера, која прелази “границе објективног, објективираног света”.
Лукићева поезија припада свету мистике а не религије. Лукић је песник продубљене духовности и пожељнога стваралачкога развоја. Узме ли се у обзир читав његов објављени песнички, али и прозни и есејистички опус – Лукић је – ишао кроз тескобу, стихију и бројне баријере ка новој духовности и новој мистици.
Узалуд ћемо тражити у поезији М. Лукића тип лажне мистике, лаж колективизма…
Берђајев није написао књигу о последњој сфери мистике. Можда је пише на ономе свету? Али Берђајев је знао да “једини начин за разарање објективацијског света је човеков стваралачки напор”. Велике је стваралачке напоре Лукић уложио у стварање свог, у оквирима матичне српске књижевности, јединственог Опуса….
*
(ЗАПИС XXIV) ПОВРАТАК У ПИСАНУ ЈЕЛУ / Драгомир Брајковић
њижевно вече
(Избор и предговор: Слободан Ракитић)
Учествују: Радомир Андрић, Срба Игњатовић, Селимир Радуловић, Витомир Теофиловић.
Стихове казује: Гојко Шантић, драмски уметник.
Уредник и водитељ: Миљурко Вукадиновић….
видети више: http://alajbegovaslama.blogspot.com/2012/11/blog-post.html
*
(Канал ФИЛТРА) БЕЗ ИЛУЗИЈА / Белатукадруз
Љиљана Шоп : О наивности и невиности, Српска реч, Београд , 1995 , 285 стр.
….У светској књижевности је незаобилазан пример Дневника писцаФ.М. Достојевског. Таквих и сличних публицистичких радова у нашој новијој књижевности је мало. Наравно, изврсни Дневник писца Достојевског је испод онога што чини главнину његовог Дела. У нашој књижевности већ је објављен један дневник писца – Србе Игњатовића, врло добра књига. Како ми је жаба улетела у уста, који је скоро – прећутан. Није за потцењивање околност да је ту књигу написао човек који је најширој јавности више познат као критичар, него као песник и приповедач. Мислим да је, такође, срећна околност што је још један дневник писца – О наивности и невиности – написао писац- критичар. И, што је још битније : критичар који нема длаке на језику. И кад критикује јавно публиковане ставове др Мире Марковић, или редакцију „Дуге“ , или Јасмину Михајловић, или отужно хваљене књиге Милорада Павића, или првоначалнике постмодернистичке критике, или наш културни живот, (ресавску школу „преписивања модела, понашања, мишљења и механизама нашег нимало културног политичког живота“), или наше самодовољно и у себе затворено поднебље, или „губитак компаса“, или „сувопарни и мазохистички плес по сопственим и туђим нервима“, или метастазу „запретених, лоше залечених, тињајућих комплекса“, или Дух из боце Б. Тирнанића, или министра вере Драгана Драгојловића, или младе људе „како машу црвеним “уједињено-пролетерским’ заставама и куну се Титу“ (стр.80), или Брану Црнчевића, или свеопшти заборав, и глиб пре и у току санкција, или актуелног председника, или сироти народ, или доктора Војислава Шешеља, или понашање хорде „интелектуалаца“ на њиховом конгресу , или распад изд. предузећа „Књижевне новине“, или медијске „пљуваонице , најревносније удварачке установе ове јадне земље“, – и да не набрајамо даље – кад све то критикује, Љиљана Шоп то не чини са књижевним отровом ниског памфлетисте, већ са жељом да раскринка неке појаве и стања свести. ..
*
(Канал ФИЛТРА) Књижевна критика или успомене на1 – 2.Колекцију НОМОКАНОН.1 -2
… НАПОМЕНА после 14 година
Алманах је штампан у стотинак примерака; и још увек има пар комада непродатих! То значи, да је већина мојих књижевних критика остала далеко од очију српске јавности, посебно од књижевне јавности. Због тога би било добро, макар и после 14 година, учинити доступним, ако не све књижевне критике, а оно барем део оних штампаних у споменутом Алманаху. Дуго су чекале те књижевне критике, рецимо то без устезања, да допру до најширег круга прво српских, а онда и других читалааца по свету. И оне, ево стижу, не захваљујужи неком од официјелних српских издавача – погледајте шта и сада штампају разне лагуне, отоци, архипелази, гласници, и стубови-наметачи у Србији! – већ захваљујући „Сазвежђу Заветине“, уз подршку WORDPPRESSA i GOOGLa. …
*
(ЛИТУРГИЈА) Куси Брко
(33. наставак романа-литургије)
Кад стигоше зле вести о погибији буљукбаше Вељка
Петровића и о одласку Вожда из Србије, ја се лецнух. Сетих се шта је
бунцала Марија Русаља. Пошто је била без игде икога, позвах је да
живи са мојом фамилијом у пећини. Тако ми је била на оку и даље од
народа. Падала је и заносила се и даље, пророкујући злосретна будућа
времена. ….
Видети више: http://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/11/23/%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%BA%D0%BE/
*
(ПРОТИОТРОВ) Српске жртве нису добиле правду …. / Весна Пешић
Српске жртве нису добиле правду у оним пресудама трибунала у којима су починиоци били војно повезани са интервенцијама које су предузимале САД. Тај утицај се јавља од средине 1995. године, када је председник Клинтон решио да војно интервенише из ваздуха у Босни, а као копнене снаге су му послужиле јединице хрватске војске које су претходно обучавали амерички војни стручњаци и стратешки их припремили за извођење „Олује”. Ја ствар разумем тако да САД не желе да буду упетљане у мрачни подухват протеривања Срба који је припремао Туђман. Знало се и да је Милошевић одустао од одбране Крајине. То је контекст у коме би САД могле утицати на пресуду Готовини и Маркачу ….
*
(СРПСКА ФАБРИКА ИЛУЗИЈА) БЕЋКОВИЋЕВА – „Похвала лудости“?
… – Испада, гле парадокса, да је класик виталнији и свежији од „младих лавова и лавица”, награда и венаца, поетика и поетичица, у којима нема, или тек има – понешто од поезије, показујући да је и даље млађи, да не кажем најмлађи, јер, да се и ја мало нашалим, године су једино мерило младости – приметио је Марко Крстић.
Матија Бећковић, наглашава Крстић, српски је Еразмо Ротердамски, пророк глобалних лажи и паралажи, демистификатор интернета и технолошких новотарија. Бећковић, закључио је Крстић, написао је урнебесну апотеозу глупости, са најозбиљнијим предзнаком….
*
(ШИБАЊЕ) Мамурлук „Политике“.Коментар / проф. др Зоран Стокић
„Mamurluk“?Kasno se „Politka“ setila građanskog društva! 22 g sam pokušavao da ukažem na važnost građanskog društva koje u Srbiji nikada nije postojalo jer smo oko 700 g bivstvovali u sociološkom despotskom poretku. „Politika“ (mediji uopšte!) nije našla za shodno ni jedan takav tekst da objavi na svojim stranicama. Te generacije građanskog protesta ’96/7 su: 1/3 emigrirala, 1/3 pomla, a mi preostala 1/3 smo platili debelu cenu (što smo se suprotstavili despotskom modelu vladanja) gurnuti smo na MARGINU DRUŠTVA (duhovnu, stukovnu, materijanu) …
***
(0083)
*
(ШИБАЊЕ) КАД ЈЕДНОМ БУДЕМ СТАРИЈИ / Радивој Шајтинац
А задесим се,доконо и провокативно
Пред огледалом,најлепшим местом
за мумлање и цупкање
Одмах ћу отркрити тај одојчета сјај
У оку кад му време подругљиво одсликује
И пријавити се онима који лече предсмртни свраб
Лепу љупку озареност бесмртношћу
С мирисом цимета из малог џепа
Оног
у ком је и сат што послушно откуцава,
Сели време у мошнице и зглобове,
Мислима бели почасна коначишта,
Глача леђа од камене маховине,прсте од воска
Провидно и лагхко,
Крилце мокраћно
Под облаком, седефасто зеленим испљувком
Ког узалуд сматрам да није одозго већ чиста
Туђа таштина, завист баш у овој соби с огледалима…
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) Последња сфера мистике/ Миодраг Мркић
(одломак из 3. издања књиге истоименог наслова, што је тренутно у припреми за штампу)
….Код нас се углавном награђују коњуктурне идеолошке тривијалности, књижевна дела из друге руке. Свеједно је да ли су комунистичке идеологије или антикомунистичке. Већ смо поменули и књиге и писце. Можда је апокалипса и тиме иснспирисана? Лукићева књижевност, песништво, није комерцијална.
Комерцијална подразумева тржиште – трговину, цену, фетиш робу (идеолошку), новац еквивалент робе, итд.
Значи – комерцијални писци износе робу на политичко-друштвено тржиште и „незасито тржиште“ „тражи“… Незасито тржиште је тражило робу идеолошку некад „несврстану социјализма наших боја“. Љигаву игру између Истока и Запада. Дакле на робу отрцане идеологије такозваног социјалистичког реализма: лакировка, агитпроп, пропаганда, утилитарност, показивање пута којим треба ићи итд. Наравно, ту су и комерцијални писци да „задовоље гладно тржиште“ да дају робу која иде.
…Комерцијална књижевност, као део књижевности из друге руке, тривијалног кича, и даље се „развија“ и „радикално се мења“ (за разлику од поезије, уметничке књижевности код које нема развитка и радикализма) и доспева до антинационалности јер више националистичка књижевност не служи разарању комунизма и што је посебно важно не служи интернационали капитала. Сада она служи не интернационали радничке класе, пролетаријата, но интернационали капитала. Све се то ојачава са идеолошким зачинима: вером, национално испразним темама, анђелом, Ђаволом, Богом, Белим анђелом. Паклом, Хиландаром, византијским, светосавским итд. Опет су, значи, ту комерцијални писци, чак још живи из социјалистичког реализма, који је био филован са популизмом и пролетерском школом са почетка 20. века; јер ми као сателитска
литература увек каснимо.
Уз све то ојачало је „женско писмо“, „женскирукопис“; али са мушким плајвазом, и обрнуто – мушкописмо, мушки рукопис (мушкарчина) са женскомалатком, пенкалом, и са „темпоралном неутралношћу“.
То су прототипови за литерарне детективе истручњаке да установе чији је који рукопис, а чија јеоловка, плајваз. Углавном су у питању рукописи режима, полиције, и рукописи аутора шићарџија, каријериста,бирократских протува.
Литерарно тржиште подразумева и активност снобова, скоројевића, домаћица, нашег духа рекла- казала; духа који не чита књиге а гледа ТВ и понекад чита новине…
*
(ОРЛУШИНА) УТВАРА ЖИВА : Ружна сећања / Есон Јаос
Bez prozora noc
pauk tmina
prozdrljiva praznina
ugusenih reci
ko opelo
odzvanja tisina
s pola oka zbilja
uobrazilja
pokrovu mesto
na lezaju od sumnji
poleglo telo
guje leglo ….
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2012/11/24/utvara-ziva-ruzna-secanja-eson-jaos/
*
(ЗАВЕТИНЕ Пресс) Katastrofalna odluka / Herta Miler
– Kinezi su sami rekli da je Mo Jan zvaničnik u rangu ministra – rekla je nemačka kniževnica rumunskog porekla.
Ona je rekla da Mo Jan „slavi cenzuru, što je vrlo uznemiravajuće“ i osudila odluku da se Nobelova nagrada dodeli potpredsedniku Udruženja književnika u Kini, koje podržavaju vlasti, dok je dobitnik Nobelove nagrade za mir Liu Sjaobo u zatvoru.
Видети више. http://misljenovac.wordpress.com/2012/11/25/katastrofalna-odluka-herta-miler/
*
(ПРОТИВОТРОВ) Интервју Матије Бећковића, и коментари
У чему је енглески бољи од српског, а латиница од ћирилице?
Можда ће ускоро бити превазиђена и латиница и енглески. Колико знам, свако ко жели добро својој деци и мисли на њихову будућност, давно их је уписао на кинески. ….
*
(ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА) О мистици „Песама из романа“ / Миодраг Мркић
Закључне есејистичке варијације
Већ се зна о извесној блискости уметности, религије и мистике.
… Тај дух – душа синкретизма изгледа вечно траје. Потврђују то песници света. Тај дух се види и у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Види се на нивоу
самобитка, тубитка и небитка. Лукићев мистицизам и религиозност су извесни
еклектицизам који подразумева пре свега најважнију ствар – оригалност
Лукићевог мистицизма. Осветљавање простора, пејсажа Лукићевог доживљаја
паралелног, метафизичког. Треба и овде да поновим да ја мислим да је
метафизика исто и физика која још није освојена. Нешто што је јуче било
метафизика данас је физика. Као оцењивач уочавам да и Лукић то уочава, али
Лукић у свом доживљавању не прави механичку разлику између две свести –
уметничког, песничког и религиозног, мистичног. Још се примећује еклектичност код песника: хришћанско, али и са мало народне религије. Ту еклектичност сматрам за природну и мотивисану самобитком песника, и тубитком ( степеном развитка и специфичним условима), и наравно немогућношћу сазнања Апсолута, Небитка, Есенције…, или да узмем скоро синоним тим појмовима Лукићев појам Тишина. Иначе тишину употребљава систематски, мотивисано. Тишину која је у апокалипси Лукићевој мутирала у тишину – еквивалент, синоним Апсолута (скоро тако). …
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) УМРО САВА БАБИЋ / Л. Лазић
IN MEMORIAM У суботу, 24. новембра, ујутру, преминуо је у Београду доктор Сава Бабић, универзитетски професор, књижевник, есејиста, књижевни критичар, истраживач културне баштине и знаменити преводилац. Најширим кругу поштовалаца уметничке и научне литературе познат као преводилац књижевних и научних дела с мађарског језика, Сава Бабић је велики број дела мађарске лепе књижевности, нарочито есејистике, представио …
*
(СЕБИЧНИ МУЗЕЈ) ЦРНИ / Ђорђе Николић
Баба Невена,
До судњег дана ојађена,
До века у жалости и црнини,
У молитви Богородици Утешитељки,
Мајци Превечног Младенца,
Црна и кукавна,
Црно забрађена,
На црнину осуђена,
И промени светом;
У црнину окованој,
Црнини за века преданој,
Тек јој смрт црнину раскова
И у црнину снова
У мртвено црно-одену.
И Црном,
Свом првенцу,
У црном оде
Из црног живота,
Црна срца,
А ничије срце не поцрни
И не препукне
Као мајчино,
Кад је мени била осамнаеста.
(…..)
Напомена: Балада, реквијем или трагично сећање, под насловом „Црни“, Николић је објавио у својој најновијој књизи Ви нисте од овога света. (стр. 62 – 75) Она спада у ред оних песама, које на најуверљивији могући начин проговарају о стварима за којима је упорно, деценијама трагала антологија српске поезије 20. века „Несебичан музеј“, а то су примери бездане књижевности, трагедије људског постојања и утопија; сфера мистике. У ту врсту песама иде још неколико Николићевих песама, које сам препоручио одмах по изласку његове најновије књиге, како српској књижевној критици, тако и преводиоцима широм планете: „МАЈКА ИВАНКИНА“, „Не убиј“, „Епископ Хризостом“. Очигледно је да је Николић, за разлику од многих других српских песника, па ако хоћете и књижевних „пресудитеља“, имао пожељнији стваралачки развој, на којем сам ја увек инсистирао, а које официјелна и наметачка комунистичка критика заобилази као окужено место. Тај пожељни стваралачки развој, потврђује у целини књига Ви нисте од овога света, а посебно песма „Црни“. Та песма је пуна многих, разоткривених тајни, и незацељених „рана“ српског друштва друге половине века. За разлику од многих „песничких мутаната“ у српској поезији, наметаних са свих страна, овај тих, скроман и побожан песник, и Србин, али и светски грађанин, родом са Опленца (Шумадија), спада у оне дуго чекане, попут песника А. Лукића (књига У вагону Розанова, или Кукавичлук – да наведем прву и последњу), у песнике којима се верује, јер као да нису од овог света. И нису, ето зашто су ушли у ову антологију, мода патетично названу Себични музеј….
*
(ПРЕВРЕДНОВАЊЕ) ZAVETINE My Opera / Миодраг МРКИЋ
Књига о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу)
или
Последња сфера мистике
Увод у моје Сабране радове о Белатукадрузу
О Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) написао сам књигe, које су, углавном, својевремено, штампане у академским, малим, симболичним тиражима. И са великим бројем штампарских и других грешака (из Белешке о писцу, на крају ове књиге, читалац се може обавестити подробније о тим књигама). Крајем лета 2012. године, напунивши 81. годину живота, пожелео сам да све те књиге, угледам између истих корица, прештампам – али отклонивши штампарске и друге грешке, јер – чинило ми се, ако се то не учини сада, онда – када? Тако је настала ова књига ZAVETINE My Opera Књига о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу) или
Последња сфера мистике.
Предуг наслов, зар не? Нашао сам га на – интернету, тј. нашао сам профил ZAVETINE My Opera, – профил Лукића, и некако ми се допао. Можда то и није најбољи наслов; можда би био адекватнији Последња сфера мистике, оно најбоље што сам написао о Лукићу? Уз „Мистификацију и демистификацију“ (прелиминарни наслов Рукопис у ћоравој соби нађен)? Све у свему, највише сам текстова написао о Белатуадрузу као песнику и уреднику „Заветина“, читавог низа часописа, а затим и управника комплексног „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“. Ова књига, ипак, не обухвата тумачење целокупног опуса Белатукадруза – то је задатак оних који долазе, млађих. Ова књига има 9 целина, које су у већини случајева прештампавају по хронолошком редоследу, онако како су прелиминарно штампане, осим прве две целине и уводног дела ….
Видети више: http://prevrednovanje.blogspot.com/2012/11/zavetine-my-opera.html
*
(АРХИВ БЕЛАТУКАДРУЗ) Поезија и мистика у „Песмама из романа“ Белатукадруза / Миодраг Мркић
III
КА СКИДАЊУ ОМОТА
СА НЕБИЋА, ТИШИНЕ…
(Трачеви о Апсолуту, оговарање Тишине). Оговарање небића
Све напоре мистика, философа, религиозних мислилаца, великих
посвећеника, разапетих, будних, негативно утопијских, јуришника на небо…
доживљавам као нервозан покушај да се у сазнању допре до Не(бића),
Апсолута.
Наше време је и Празнину, Не(биће) убацило у маркетиншки бурдељ замка умовања о Есенцији, Апсолуту. Ипак, има песника који блеском свога очаја хоће да допру до суштине. Да скину бар омот са Не(бића), Тишине, ако не могу корице. Изгледа да је, можда, људском уму и песничким ирационалним вруљама дато да бар покушају да скину омот небића, ако не могу корице.
Песник Мирослав Лукић је атрактиван у свом лирском гневном покушају у оговарању Не(бића).
У мојим књигама¹ у очају немоћи пред том немогућношћу ја се спрдам са собом и са подухватима скидања омота са Не(бића). Понављања лажи о небићу – очајанка због апсолутне равнодушности апсолута према човеку….
*
(ИЗРАВНАЊА) ЛОМАЧА / Зоран М. МАНДИЋ
На ломачи смо и када не знамо где смо да ли на пољани на којој је тешко рањен Пушкин или на оном језеру на чијем се воденом огледалу заледи и најтоплији поглед Глупо је јурити међу узорима за сопственим алтер егом а још страшније не чути звук мисли усред окупације у кланцу визуелног тренутка Мученички …
***
(0084)
*
(ПИСМА) Из преписке Белатукадруз – Чворовић
Ako smo se zaista sreli na 4. galeriji, kako pišete, pa to je dobar znak. Svet postoji u znaku br. 4, kako je pisao Šejka, ili kako su alhemičari, neki drugi verovali.
Što se tiče ostaloga, pa, „Zavetine“ su bile misterija, došle su iz misterije, iz najneočekivanijeg pravca. ….
*
(ШИБАЊЕ) После вашара књига у Нишу / Мирослав Тодоровић
….Данас у Србији књижевност ништа не значи и нема никаквог утицаја, важне ствари се откривају на телевизији, а наше власти чак ни то не потреса, па ако их не брину документоване оптужбе које се износе пре милионима људи, зашто би се бактали књигама које се продају у неколико хиљада примерака. Медији више не прате књижевност, осим ако се не ради о делима такозваних славних личности. Међутим, интернет отвара нове пролазе….
Мирјана Новаковић Политика, Магазин, 18. новембар 2012.
***
Латинска пословица каже: Куће без књиге, као тело без душе. „Што се тиче културе и књижевности (поготову) све је то сведено ни на шта, обесмишљено и маргинализовано. Приватна ствар, наша заблудна забава. Скупљамо књиге као деца сличице или као колекционари поштанске марке“. –тако мисли С. Игњатовић,
***
…Пре неки дан обишао сам 5 београдских књижара – Геца, Киш, ЛМС, Плато, Академија, и – све само шљашти страна књига. А још почетком 20 века у време краља Пере и Боре Станквића, Скерлића, Сремца, да наведем само неке, српска књига је поштована била, од угледа; и Црњански то подвлачи, у време пред други светски рат и напредовање комуњара. И ми сад живимо рецидиве. Окупирала нас је страна књига. Упркос томе, што овде има барем једно 50-ак ако не више живих писаца, који су бољи од свих странаца које намећу само зато што су странци. (Из мејла Мирослава Лукића)
*
(КОВИОНА) КОВИОНА
… Ковиона – Да се никад ништа не заборави!
Ковиона – Двестогодишњи брест- запис, који у својим годовима носи прошлост и садашњост и будућност. И небеско-земаљски паралелизам.Тело и душу. Када је у српској култури и књижевности кулминирало само тело, само један део, то је било опасно, неприродно и погубно.Многе су цивилизације нестајале зато што су губиле равнотежу тела и душе. Сетимо се опет Лазаревићевих лековитих речи:”Ићи само у једном правцу носи катастрофу.Кад је египћанска цивилизација била на врхунцу, рај је био и на небу и на земљи. Тако је то било и са осталима. Треба тражити Бога на оба места, и једновремено. Ако је тражен и нађен само на једном месту, катаклизма је пред вратима…”
Ковиона – призива ону уметност која као и велике реке делтом утиче у бескрај. Призива писце и критичаре чија је мисао “делтоидна”.
Ковиона – зна да религија и уметност иду заједно, да ритуална акција тражи уметнички приказ. И дозива критичарски дух, широк, на свим путевима, који мири све противуречности и може да живи под свим констелацијама…
Видети више: http://zavetinekruna1.wordpress.com/about/
*
(ЦЈЕЛОМУДРИЈА) Балзак и Стендал / Владимир Јагличић
У селу немаш времена за читање. Стално те позива нелак физички посао, а кад он престане, премами те постеља, да се од диринчења одмориш. Књига, каткад, помогне да се на постељи очи лакше склопе. Подигнеш књигу са обе руке, али руке брзо клону, књига онемоћало склизне низ дланове и – буп! – за кратко те, као шамаром, пробуди из наслађег првог сна. Промешкољиш се, књигу бацнеш на патос, пребациш јорган преко рамена и окренеш се на сатке. Слатко је уснути, чак и у хладном влажном гробу, некмоли у топлој, сувој и чистој постељи!
И сањати је слатко, а да лепше сања, селу, од позне јесени, помаже нова библиотекарка ….
Видети више: http://cjelomudrija.blogspot.com/2012/11/blog-post.html
*
(ЗАПИС XVI ) ЛЕКТИРА ЗРЕЛЕ ТИШИНЕ / Ранко Павловић
Није случајно Мирослав Тодоровић за мото насловне пјесме своје најновије збирке Божја визура (а могло би се рећи да је то уједно и мото првог циклуса, па и цијеле књиге) узео Шекспирову мисао:Свет је позорница на којој свако игра своју улогу. Јер заиста, пјесник, уздигнут понад својих гора, кроз визуру појединца усамљеног у свом космосу, мотри (опет, не случајно, чест појам и одредница у његовим стиховима) свеколикост онога што је у визури Створитеља, баш као и у пјесниковом схватању свијета, оличено у свемоћној природи чије смо честице, јединке које играју своју суђену им и досуђену улогу. Он ствара своје предјеле, аутентичну атмосферу, само њему својствен амбијент, истовремено земаљски и астрални простор, у који смјешта свој свијет, осликан подједнако запитаношћу и интензивним бојама властитог доживљаја свега што јесте и што слутимо.
У Тодоровићевој поезији природа је уздигнута до божанства с којим сједињујемо своје биће …
Видети више:http://identitet2007.blogspot.com/2012/11/blog-post.html
*
(ЗАВЕТИНЕ) Циклус „Родна кућа“ / Милан Ранковић
(Милисав Миленковић: Родна кућа, „Просвета“, Београд, 1994.)
Милисав Миленковић није песник од јуче. Али је такорећи јуче доживео да објави књигу која је искочила из наше релативно богате песничке продукције. Написао је до сада много песама. Али песници се не вреднују по броју написаних песама, већ по својим највишим дометима. Дисов троглави врх „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“ уздигли су га на сам врх српске поезије, иако Дис није написао много песама, а многе од оних које је написао неупоредиво су слабије од наведене три. Лаза Костић са „Santa Maria della Salute“ такође винуо се у те, последње, највише сфере песничке вредности, где је касније доспео и „Ламанет над Београдом“ Црњанског. Ове чињенице ми дају за право да, и кад је реч о поезији Милисава Миленковића, приступим једном издвајању које се сваком песнику мора учинити неправедним, па можда и болним, али које је за развој поезије неопходно. У овоме излагању посветићу посебну пажњу првом од пет циклуса који чине ову збирку, циклусу „Родна кућа“, по коме је и збирка названа, јер сам уверен да је у њему Миленковић учинио квалитативно нови продор у српској поезији, продор који отвара врата и другим песницима…
*
(КОВЧЕГ БЕЗРАЗЛОЖНИХ УСПОМЕНА) УМЕТНОСТ САМОМУЧЕЊА / Белатукадруз
ЂАВО
Досадно је са тобом. Увалио си се међу књиге, опет, а? Хајмо мало до гробља; шта ако је пут до тамо завејан? Нека звижди Кошава; то је њено запослење.
За покој душе баба Живки од унуке Мице из Америке (написано снежним словима на црном сатену, обавијеном око дебеле свеће, који су рођаци поклонили месној цркви).
– Да купиш једну подебљу свеску и у њу да записујеш све што ти падне на памет, ма колико све то било будаласто, бескорисно, неупотребљиво у сваком погледу…
*
(ЛИТУРГИЈА) …под снегом је било довољно жира за свиње
(34. наставак романа-литургије)
… Крџалија из Видина, Јусуф-ага, жели – кажу – ортаклук са
књазом Милошем у трговини.
Марко Абдулић шаље на једној кочији птичије главе, рибе и
пужеве и извештава: За господара малог Милана, којему разумео сам
не дозвољавате мрсити, шаљем мало рибе и пужева. Ја сам
намеравао читаву моруну послати, но изсечена је пре била, не жели
што сам ја разумео за њу. Но настојаћу штогод се уфати добре
рибе Дунавом да се на другу страну не троши, но тамо да ју
шаљем. Курјаке побијене од свију кнежина јоште збрао нисам, које
ћу по скупљењу таки на виденије послати…
Књаз Милошев момак Миљко кад дође у село Рам – прича
се -, чим с коња сјаше, одмах неког човека ишамара по свом ћефу.
Кнезови из Пореча Муселима поречког отпремили су у
Голубац водом, а његове сејмене пешке преко планине.
Након што је опљачкао у Раму Протиће, дође хајдук ГИЦА
до Голубачке планине и кнежеви пандури трагом у планину пођу, али
бадава. Имање хајдука Гице је одузето, а његова жена Јелена упућена
је књазу Милошу.Ајдук Гица побегао у Влашку, тамо је пофатао 40
Турака и одсекао им уши.
Свештеници почели да венчавају девојке-побегуље.
Сељаци престали да дају обавезе спахијама.Сељаци из
Смољинца узалудно су молили Књаза да трговачке радње из њиховог
села не пресељава у Пожаревац.
Турци око Неготина граде шанац. Милутин Петровић (брат
Хајдук Вељка) известио Књаза о гомилању турске војске у Влашкој.
Немци траже воденицу коју је лед Дунава пренео на српску
страну. Тома Вучић и Вуле Глигоријевић састали се у Звижду. Турски
војвода опоменут што је допустио насељавање Арнаута у Ћуприји.
Неки непознати Турчин дође близу села Душманића, ухвати
једно дете од оваца и без најмањег повода, одсече детету нос с усти до
браде, потом срете човека, који га упита шта то учини. Турчин ништа
не одговарајући, препали из пушке и убије га на место.
Нешто се међу Турцима догађа, спахије се скупљају и
разилазе. Везир није хтео да ноћи у Пожаревцу зато што га господар
Милош није дочекао.
Забрањено је делијама из Видина да скрећу са царског друма. …
*
(ЗАПИС VI) ЗАВЕШТАЊЕ / Леонид Шејка
Последњи запис
Ђубриште је за мене имало
значај прелазног искушења
модерне уметности; с тиме је
модерна уметност за мене
завршена.
Када бих се вратио животу
(животној снази) сликао бих
онако како сликање пружа
највише радости
по узору на старе мајсторе
по цену тога да не будем оригиналан….
Видети више: http://cjutanje.blogspot.com/2008/12/blog-post.html
***
(0085)
*
(ЗЕЛЕНИ ДУЋАН) Ковчег безразложних успомена, 2006
…. БЕЛЕШКА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ.- Србија има многа своја заборављена, потиснута, друга, непозната лица; а једно као да је обрасло маховином североисточна Србија. Том лицу приповедач Лукић поставио је – овом књигом -једно особено, рукотворено огледало…
На основу ове књиге, могу се (на)правити филмови, те – ве серије – и те какви филмови, и те какве те – ве серије!
Деведесетих је, узгред буди речено, на југословенском анонимном њижевном конкурсу, добио прву награду за рукопис књиге прича „Извештај из манастира за спаваче“, тзв. „ВУКОВО ПЕРО“, у Лозници, Тршићу. Никада те приче није објавио, нити ће (колико знамо). Ово је прва објављена књига прича Мирослава Лукића; објављена у оквиру „УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА“. Лукић је пре ове књиге написао и објавио на десетине књига песама, романа, есеја, антологија. Лукић -овом књигом – надамо се оправдава књижевну награду коју је добио за књигу прича у рукопису. Ова књига је од оних какву би пожелели да је имају у свом опусу и највећи писци. / Књига је писана мајсторски. Написао ју је не само расни приповедач, већ књижевни полиграф првога реда…Напросто, Лукић се поигравао и књига као дасе писала сама од себе. Могуће је да једнога дана Лукић ову књигу и настави?…
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/antikvarnica/kovcegbezrazloznihuspomena2006
*
(ШИБАЊЕ) Националне пензије, Божићева оставка итд.
…Будимо поштени, барем мало | 30/11/2012 12:43
ИСТИНИ за вољу морамо признати ДА СВИ они који у својим коментатима категорички негирају ПОСТОЈАЊЕ и доделу ових Пензија Уметницима уствари Их И САМИ ПОТРАЖУЈУ. А , ДА ли је то онда рационални ( и оправдани!) прилаз целој ствари?
Исто ТАКО ме је зачудила јутрошња изјава проф. Божића „Блицу“
у којој , између осталог, каже “ ДА ОН ЛИЧНО НЕ ПОЗНАЈЕ
ПОЈЕДИНЦЕ и њихово дело “ (?!). Па, управо ТУ и лежи проблем:
треба ДА се просуђује НА ОСНОВУ јасних конкурсних критеријума а
не „по ПОЗНАВАЊУ “ или НЕ ( што нас поново баца међу
савремено таблоидно вредновање истинских невредности као
НАЈМОЋНИЈИМ !) Из ове читаве галаме проф. БОЖИЋ је изашао
као КУЛТУРНИ корифеј ДА би сутра био ПРОГЛАШЕН , што се већ и
догађа, за апсолутну вредност српске културе. Што НИ он није!
И ТАКО ће по који брица још више добити на моћи коју ионако
одавно држи у својим рукама .
Прави губитник је Министар Културе који нема НИКАКВИХ КРИВИЦА
а преломиће се СВЕ на њему.
Пљување нације се наставља
*
(ЗЕЛЕНИ ДУЋАН Антикварница) ШКОЛА ЖИВОТА / Библиотерапија
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine2012/
*
(ЗАВЕТИНЕ) Мирис и укус руског хлеба / Сергеј Роганов (Руска реч)
…Гроф Шереметјев је 1836. у писму великом песнику Александру Пушкину записао: „Не ваља, брате, овај живот у Паризу: храна је никаква, црног хлеба ни за лек“. Ове речи објашњавају оно што се подразумева као препознатљиви руски укус. Црни, тј. ражани хлеб, био је све до 20. века најважнија намирница не само на сеоским, него и на господским трпезама. Ражани хлеб је вековима чинио основу целокупне исхране, посебно у селима. Уз „шчи“ (густа чорба, обично од купуса) сеоска породица би обично појела и до килограм црног ражаног хлеба.
Све до средине прошлог века хлебно тесто је припремано уз додавање различитих врста природног квасца од хмеља, којим се изазивало врење и дизање теста. Такав хлеб је добио назив „кисели“ (због киселкастог укуса који настаје услед овог процеса) или природно ферментисани хлеб, за разлику од, рецимо, бесквасних лепиња какве припремају азијски народи …
*
(ПИСМА) KOНЦЕРТ ИЗ ВИЈЕНЕ / Благоје Свркота
… На лепом плавом Дунаву
Пун великог јада, неутешан,
Костић је испевао последњу строфу
Santa Maria della Salute
(И радостан послао телеграм штампару из Новога Сада)
Небо је било ведро
Венеција је занавек обасјала Ленку
Милост је умила Лазине страсне снове
На лепом плавом Дунаву
Никле су цркве нове
Исто једна на војвођанској страни
Тo су апостоли
Са Сином Божјим на тајној вечери …
Видети више:
*
(ТАЛОГ. Алманах за….) СУШТИНСКИ КРУГОВИ / Белатукадруз
ПРОЗОР(ЧИЋ)
Кроз њега могу да видим далеко далеко далеко
Исто тако и они што су далеко далеко далеко
могли би да ме спазе како седим
иза прозорчића и гледам у даљину
У даљини поглед ми се губи
У висини, у дубини.
Девет прозорчића
Србовласи праве на Вечној кући.
Кроз први умрлом да дође –
кроз други –
кроз трећи –
кроз четвртикроз
пети –
кроз шести –
кроз седми –
кроз осми –
и кроз девети –
Моја кућа
десет прозора има.
Кроз први – ограда (види се),
кроз други – орах и ћурани,
кроз трећи – бунар и црни врх,
кроз четврти – пут и распутница,
кроз пети – Богородичино цвеће,
цвет кајсије, шебој, бокори перуника,
кроз шести – гробље, узбрдица…
видети више: https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/krugovi/sustinskikrugovi
*
(ЗАВЕТИНЕ) Коловени : РОМЕИЗАЦИЈА СРБИЈЕ
…Poštovani gospodine Bradiću,
U prilogu Vam dostavljam original ruskog mesečnika „Federalna gazeta“ u kome je objavljen članak „500-godišnjica Arhangelskog sabornog hrama i zvonika Ivana Velikog“ o detaljima mog referata na naučnoj konferenciji u nacionalnom ruskom muzeju „Moskovski Kremlj“ u kome sam izneo dokaze (koji su fascinirali sve učesnike konferencije):
– da je struktura najvišeg simbola moskovskog Kremlja „Kolokoljne/zvonika Ivana Velikog“ identična simbolima/shematskim prikazima koji su očuvani na „Grivni Juhor iz Drmna“ i označavaju Kolo kao predstavu koloDara odnosno kalendara sa četiri godišnja doba koja daruju život na Zemlji i cikličnu obnovu prirode iz čega je bila izveden i pogled na svet drevnih SloVena, „Sve je Kolo“,
– da je takozvana „tajna Ruskog hrama“ petokupolni krstoobrazni hram kao predstava kosmogonije drevnih SloVena, koji su sebe nazivali KoloVeni, te da su na Arhangelskom petokupolnom krstoobraznom hramu kompozicija hrama i simboli na njemu izraz i dokaz daleko starije civilizacije i kulture koju nazivamo Vinčanska kultura (a kojoj je ime bilo RasSija) a ne izraz nekakve „romanike“ bez obzira što centi iz Italije kljukaju takvim dezinformacijam saradnike muzeja „Moskovski Kremlj“,
– da reč kultura potiče od reči KULT ali ne od bilo kog kulta već isključivo od kulta KOLO, koji je očuvan u Lepenskom Viru, jer su zahvaljujući mirovozrenju „Sve je Kolo“ (o jedinstvu Sunca, Zemlje i čoveka) drevni KoloVeni/SloVeni shvatili da se Kolo kao godišnji ciklus kretanja Zemlje oko Sunca materijalizuje na preseku drveta u obliku godova (jednina: god) na osnovu čega su odredili vreme obnove prirode, na osnovu čega su mogli da pređu sa nomadskog na sedelački oblik života, čime je započeta KULTURA čovečanstva …
видети више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8/
*
(ТАЛОГ. Алманах за….) Јесењи број књижевног часописа „БРАНИЧЕВО“ 5-6/2012 (ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ)
УЗ ОВАЈ ИЗБОР
Писати о „духу српске књижевности“ без сатиричне ноте узалудан је посао. О епохи социјализма више говоре речи које се избегавају од оних које се нашироко злоупотребљавају. Посматрате ли српске писце афирмисане после 1945. па до данашњих дана пажљиво, почев од Хомера, као често цитирани сатиричар? Да ли је сено у глави најнаметанијих песника доста добро послужило Пегазу?
Зашто овде није дошло до књижевне лустрације, књижевних ревизија?
Овај избор је могао бити и три пута обимнији да је којим случајем издавач имућнији и у милости владајућих књижевних котерија и других олигархија. Али, и овакав какав јесте, он је могући подстицај за разговор о једној горућој теми, као што је – истовремено – и нека врста огледала – текстовима који следе (прилозима писаца, који су се одазвали).
Зашто тако мало текстова има о духу српске књижевности у оквиру српске књижевности?
13. октобра 1943. Бранко Лазаревић записује у свој дневник следеће редове: Колико је путева, стаза и стазица људска мисао прокрчила и направила. Тушта и тма их је и најразличнијих. Она се мучила за ово пет хиљада година, и свака мисао је по један пут.Скоро и да их нема два истоветна. Сваки већи човек је правио свој пут. Сви они иду од човека ка човеку и сви су тако различни. По неки пође стазом којом је неко већ прошао и, после, одваја се и иде засебно.
Неки су од њих по правцу најмањег отпора, а неки стрмени и кривудави и камени. Неки иду правце, неки заобилазно, неки странпутицом, неки равницом, а неки узбрдо или низбрдо. На некима су тишине, на некима ветрометине, на некима заветрине. Какав је који дух, такав му је и друм…
Овај двоброј се може бесплатно преузети од уторка 3. Децембра 2012 на следећој интернет адреси https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/novi-pocetak
*
(ЗАПИС ХХХV) VUČICA, NAUK / Tatjana Mijatović Simjanić
Čovekustarom 70 ikusurgodinakojisecelog životabaviostočarstvom, tačnijeovčarstvom, državaodlučidapomogneudodelipenzijekojabimubiladovoljnadapreživi. Jednanovinarkagajetomprilikomzamoliladajojispričajedandeosvog životakojinikadnećezaboraviti, ikojimujeostaoiostaćeusećanjuza života. Staraczapočepriču: “Bilomije 20 inekakadsamnaišaonakučeu šumiuzeogasebiiprisvojio. Prolazilisumeseciikomšijemipočešegovoritidasvevišeličinavučicuidajesetrebamrešiti. ….
Видети више: http://litija1.blogspot.com/2012/12/vucica-nauk-tatjana-mijatovic-simjanic.html
*
(МОАРА ОЦАСКА – ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦА) ПОШАСТ / Белатукадруз
…. 2
Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско….
***
ЛеЗ 0007867
(002) Архив ДИБИДрУС 