*
(ЗАВЕТИНЕПресс) ТАДИЋ У ДРУГОМ ФИЛМУ
… SASTANAK Odmah pošto je obelodanio da napušta DS i da će uskoro saopštiti svoje dalje političke planove, Tadić se, kako saznajemo, sreo sa liderom Zajedno sa Srbiju Dušanom Petrovićem. Prema našim informacijama, sastanak je održan u Tadićevoj novoj bazi, u Centru za razvoj naučne politike, u beogradskoj Jagićevoj ulici. Dvojica bliskih saradnika još iz vremena zajedničkog delovanja u DS, u četvrtak su razmatrala dalje korake u izbornoj trci.
Tadić je rekao da njegova odluka nije protiv članova DS, već za njih:
– Ubeđen sam da je Srbiji potreban novi DS, koji će ispuniti svoju misiju. Vidimo se u nekom drugom filmu!
Time je Tadić praktično najavio da rat između njega i Dragan Đilasa nije završen na nedavno održanom Glavnom odboru DS, već da tek počinje. Odluka da napusti Krunsku, uvertira je u nove podele među demokratama.
Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2014/01/31/tadic-u-drugom-filmu/
*
(ЗАПИС 18) НИСАМ ЗАВЕЛА УЧЕНИЦУ
U VIŠEM javnom tužilštvu u Novom Pazaru u četvrtak su
saslušane Nataša Prtinac (40), profesorka u ovdašnjoj gimnaziji, koja
je pre dva dana uhapšena pod sumnjom da je počinila krivično delo
obljube zloupotrebom službenog položaja, i Nezrina Čeli (34),
nezaposlena frizerka, koja je osumnjičena za krivično delo trgovine
ljudima i zavođenje i seksualno iskorišćavanje maloletnog lica. …
Видети више: http://trecasrbija.blogspot.com/2014/01/profesorka-nisam-zavela-ucenicu.html
*
(ЗАПИС 20) POŽAREVAC – U Požarevacu iz smetova spaseno 19 putnika
Na lokalnom putu Požarevac – Kličevac, u blizini ugljenokopa
Drmno, evakuisano je 19 osoba iz desetak vozila koje su zarobili jaka
košava i nanosi snega. Među spasenim putnicima bilo je i dvoje dece.
U spasavanju putnika učestvovala je Vatrogasno-spasilačka brigada iz
Požarevca, koja ih je prebacila u kontejnersko naselje na kopu Drmno,
namenjeno smeštaju rudara.
U akciju evakuacije uključili su se i
zaposleni u Termoelektrani Kostolac sa svojom teškom rudarskom
mehanizacijom, jer vatrogasna vozila, kao ni vozila Preduzeća za puteve
Požarevac, nisu mogla da se probiju do svih zarobljenih automobila.
Видети више: http://xn--agregatzavetin-ewl.blogspot.com/2014/01/u-pozarevacu-iz-smetova-spaseno-19.html
*
(ЗАВЕРА) МАЈСТОР ЕВГЕНИЈЕ (1955)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Евгениј Ијевљев се родио у Харкову. Завршио је руско одељење филолошког факултета Московског државног университета. Кретао се, као млад песник, у совјетској дисидентској средини, прогањан је, добијао отказе, чак смештан у душевне болнице.
Победник међународног конкурса „Мрав на глобусу“.
Свет без мене
И на наше очи ево пробија корито
прекрасни нови свет, већ без нас
Алексеј Петрович Цветков
Неодбацив – за Харков, Кијев спремљен –
од бесмртности примам радост врелу:
ко Евгеније Борисович Ијевљев
у поднебесном да васкрснем селу, ..
Видети више: http://trgovcisvetloscu.wordpress.com/2014/01/31/%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-1955/*
(ЗАВЕТИНЕ цео свет) Тимур КИБИРОВ (1955)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Тимур Јурјевич Кибиров родио се 15. фебруара 1955. године у Шепетовки, Хмељцинска област. Осетинског је порекла, право његово презиме је Запојев. Његов отац био је официр совјетске армије, а мати учитељица. Завршио је историјско-филолошки факултет у Москви. Радио је у телевизијским компанијама и на радију. Преводио је песме Ахсара Кодзатиса са осетинског језика. Од 1995. члан је руског ПЕН-центра, а од 1997. члан уредничког колегијума часописа „Књижевна осмотришта“.
Као песник, дебитовао је крајем осамдесетих година. За његову поезију карактеристични су пародија, сакривени цитати, склоност ка соц-арту и концептуализму. О поред његових ироничних варница, Андреј Левкин сматра да је Кибиров „најтрагичнији руски песник за последњих десет година“, изузимајући Бродског. Дакле, Кибировљева иронија озбиљно је схваћена, као замена за очајање. Кибиров је, такође, писац дужих песничких облика, склон нарацији, „с тежњом ка епској ширини“, као пише Јелена Фанајлова. У размаку од 1990. до 2010. објавио је двадесетак збирки песама.
* * *
Је ли далеко од краха? Нимало!
Па крени, мили, и леђа погури.
Живи! Сусрет је оно преостало!
Други пут, ти у живот не пожури!
У ноћ се расу, ко ће га сад наћи,
с олујом, мужик тај, лукава лица.
Време пред ноћ је. Путеви су краћи.
Вучјим погледом пропламса ватрица.
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine1/ociglednost/timurkibirov1955
*
(Из ЗАОСТАВШТИНЕ) НАТАЛИЈА ХАТКИНА (1956-2009)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Наталија Хаткина родила се 2. септембра 1956. године у Чељабинску. Детињство је провела у грду Каган, у Узбекистану. Завршивши филолошки факултет Доњецког университета, двадесет година је радила у Доњецкој обласној дечјој библотеци. Такође је радила као учитељ и новинар, у Доњецку. Аутор је пет песничких збирки (1981-2000) – „Дотицај“, „Од срца срцу“, „Лек од љубави“, „Поеме“ и „Птичица Божија“. Писала је и поезију за децу. О себи је волела да каже: „Породица: кћи Маша, пас и три мачке“. Њена кћи Маша такође је песникиња. Наталија Хаткина је кћери посветила једну песму у којој говори о суштинском размимиолажење старије и млађе генерације. „Кад сам имала пет година“, пише Хаткина, „покупила сам на улици маче. Мени су рекли: `То никад не чини!` А ко је рекао, то је без важности – мама или бака. Узела сам маче у руке и кренула у продавницу, тамо почевши да говорим стихове које сам сачинила успут:
Маче, ја сам сама,
маче, ти си само,
нас не воли нико,
ником не требамо!
Видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/petre-krdu/natalijahatkina1956-2009*
(ВИРТУЕЛНИ МУЗЕЈ) ОЛЕГ ХЛЕБНИКОВ (1956)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Олег Никитјевич Хлебњиков родио се 1959. године у Москви, у породици инжењера. Прве стихове објавио је 1973. године. Студирао је на филолошком и историјском факултету Московског државног университета, али их није завршио. Радио је као пазикућа, радник у геолошким истраживањима, столар, стражар, новинар. Уписао је Ижевски механички институт који је завршио 1978. године, а године 1983. одбранио је дисертацију из области кибернетике. Био је један од млађих учесника групе „Московско време“. Године 1975 објавио је збирку песама „Април“ коју је у рецензији приметио Борис Слуцки. Аутор је неколико збирки песама („Извори“ 1975, „Насамо с људима“ 1977, „Град“ 1981, „Писма пролазницима“ 1982, „Локално време“ 1986, „Гвоздени пут“ 1989, „Надвожњак“ 1989, „На крају века“ 1996, „Сурови диск“ 2002, „Нагон самоочувања“ 2008, „Људи страсне суботе“ 2010), као и низа превода са немачког језика. Од 1991-95. био је секретар Савеза писаца Москве. Ради као заменик главног уредника „Нових новина“ у Москви.
За Хлебњикова важи мишљење да је урбани песник и да је преовлађујућа тема његових песама унутрашње доживљавање света са актуелним проблемима свакодневице који траже од човека, као и он од самога себе, место, у животу и свету.
* * *
Да рађаш, ноге рашчепити треба,
у страсним загрљајима муке.
Да лебдиш, крила ширити до неба –
ко пред распеће руке.
Одвећ су штедри загрљаји ови?
То љубомора пита, и све већа.
Спреман питање бејах да поновим.
Глуп, смешан, срећан….
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/testimonials-1/oleghlebnikov1956
*
(ПОЕЗИЈА.РУ ) Зоран Пешич Сигма (1960) Баллада о молчаливом мечтателе
(С сербского – Владимир Корман)
Не оглянусь, какое б ни случилось
громыханье.
Давно привык к пейзажу,
текучих капель
с потолка снимаемой квартиры.
Привык к хмельному галдежу,
что здесь идёт часами. ..
Видети више: http://www.poezia.ru/article.php?sid=103339
*
(АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА) Јелена КРЈУКОВА (1956)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Јелена Николајевна Крјукова родила се 1956. године у Самари. Завршила је Московски државни конзерваторијум, одсек клавир, и Књижевни институт који носи име Горког, на семинару А. Жигулина, одсек поезија. Добитник је награда Марине Цветајеве, Буњина и других. Бави се критиком, пише и прозу. Објавила је шест збирки песама и седам романа. „Последњи таласи страсти, чини се, пре Крјукове постојали су само код Цветајеве. Крјукова је унука цветајевљевског темперамента, закључаног у комуналки“, пише Јевтушенко. Јелена Крјукова живи у Нижњем Новгороду. Удата је за сликара Виктора Фуфачова, с којим има сина.
* * *
Гледа ме Чајковски,
мрак у мрачном трему.
– Лоше ми, Чајковски –
признала сам њему.
И теби је рђаво,
тврђаво бронзана…
С горе падох, тврђаво,
на ту крчму срозана.
Од чашица – река.
За пропале – Мека.
Један жгољав ноћник,
стар ко стара чизма,
у сусрет ми моћни
разговорчић призва….
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/nikola-jovanovic/od-iznenadnog-bola/jelenakrjukova1956
*
(Едиција ЦАРСКИ РЕЗ) СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВСКИ (1956)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Сергеј Анатољевич Александровски рођен је 21. новембра 1956. године у Харкову. Завршио је факултет иностраних језика Харковског државног университета, а почео да штампа од 1989. године. Посећивао је песнички семинар Евгенија Витковског кога сматра својим главним књижевним учитељем, Преводио је са португалског (Песоа), шпанског (Хулијан дел Касал, Хосе Марти), и енглеског (Милтонов „Враћени рај“, Чосер, Лидгејт, Бекон, А. Монтгомери итд).
* * *
Успомени моје баке
Лидије Григорјевне Шувалове-Александровске
Памтимо, како су у првим вековима отшелници наши…
А. Н. Мајков
Где си, однегованости руског говора, с умећем
лагане свечане беседе, у блиставом стиху ил прози?
Где је славуј који о ружи пева, у срамежљивој пози?
Бисеру на ђубришту како те наћи? Помози!
Време је да се запале, Диогене, погребне свеће.
Речи родна, не чекај у потомству да заблисташ!
Русија осироте и тешко корача, пут тамнице;
Злато Фортуне се просипа ван, из котарице,
а иза подивљалог лика крију потомци парице –
мрачни зајмљени бакрењак русизираног латинства.
Век-вукодав! Не беше лукавијег, ни с већом преваром.
За двоногом џукелом котио је џукелу,
да се плоде у општем добру, пред општу расподелу…
Спуштајте црни брод у освештану воду: на делу
изгубљени је коштац са бесмисленом псетаром.
Преци су стварали – потомци ни да прикупе темеље!
Кулу од песка, чак ни ваздушну, ја више не градим своју:
не заборављам судбину која је постигла Троју…
Ти, Салтикове, подилазио си сивошапастом соју –
па се и радуј: Русијом у целини сад владају Јемеље….
Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/sergejaleksandrovski1956
*
(ПЛУС УЛТРА) Генадиј АКИМОВ (1956)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Генадиј Акимов рођен је 1956. године у Курску. За себе каже. “Филолог по образовању, Стрелац по хороскопу, по начину живота несмајник”. Завршио је Филолошки факултет Карагандинског државног университета. Заљубљеник је у музику, стихове објављује на интернету, где је, не једном, победио на песничким конкурсима појединих портала. Члан је уредништва часописа “Прозори”. Живи у Курску.
Улис чека пролеће
Пенелопо, шта ти то отка,
кроз даљ ћилима, белу чар?
Ходом киклопа тешким протка
своје ближење фебруар.
Завија Бореј монотоно
над јамом, живот где тражимо…
Скувајмо вина, нама склоно
зло исполинско да зблажимо…
Видети више: http://novosazvezde.wordpress.com/2014/01/31/%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98-%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%B2-1956/
*
(SERBIAN PRESS CENTER) Александар ШАТАЛОВ (1957)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Александар Шаталов родио се 10. новембра 1957. године у Краснодару. Завршио је Московски институт инжењера цивилне авијације. Поезију и критику пише од 1985. године. Радио је као новински дописник (1984-1990), као уредник у издавачкој кући (под његовим уредништвом у Совјетском Савезу су први пут штампана дела Џејмса Болдвина, Бероуза, Стивена Спендера, Е. Форстера, Буковског, такође и прва издања Лимонова, Медведеве, Харитонова, Нине Садур, Волохова и других аутора). Од 1993. године има емисију из области књижевности и издаваштва на телевизији. Са Т. Пинском аутор је документарних филмова о Оскару Рабину и Ерику Булатову. Објавио је пет збирки песама (“Директна реч” 1985, “У прошлом времену” 1991, “Други живот” 1996, “Стихови о љубави и смрти” 1997 и “JFK airport“, 1997), као и једну књигу прозе. Његове песме превођене су на енглески, бугарски и немачки језик.
* * *
Умире Слуцки.
Јутрима иде с цегером по млеко,
од “Аеродрома” до станице метроа “Соко”.
Своју руту објашњава тиме да га тамо знају.
И одиста, продавачица поздравно му се смеши.
“Изволите, Борисе Абрамовичу, какво је млекце по вољи?”
Потом он намрштено окреће главу и каже увек исто:
“Ускоро ћу умрети”. Говори озбиљно и с поштовањем
према будућем процесу сопственог умирања….
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/2014/01/31/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2-1957/
*
(ПЕЛАЗГИОН) АЛЕКСЕЈ ПРОКОПИЈЕВ (1957)
Алексеј Петрович Прокопјев рођен је 1957. године у Чебоксарију, Чувашка совјетска република. Студирао је историјски факултет Московског државног унуверситета (1976-1981). Почео је да пише и преводи као студент. Својим учитељем у области превођења сматра Владимира Микушевича и Евгенија Витковскога. А кад је о поезији реч Мандељштама, Ањенског и Хлебњинова. После завршетка факултета, дуго је радио као ноћни стражар, како се зове једна од његових најпознатијих песама, као и његова прва збирка (1991). Ноћни стражар, разуме се, није само професија, колико поглед на свет и начин живота. Као преводилац објавио је неколико песничких књига, углавном са немачког (Хајм, Бен, Тракл, Рилке), али је преводио са енглеског (Вајлд, Милтон, Чосер, Спенсер, Милтон, Џон Клејр, Манли Хопкинс, Обри Бердсли). Себе сматра песником “унутрашње емиграције”, јер су московски часописи, за разлику од иностраних, на руском језику, одбијају да штампају његове стихове (сам песник наводи да 25 година нису штампали ниједан његов стих).
Ноћна стража
Стражару, колико је у ноћи? Стражару! Колико је ноћи?
Стражар одговори: приближава се јутро, али још је ноћ.
Исаија, XXI, 11-2
Не дај ми, Боже, с ума сићи
Пушкин
Ноћни је стражар – луд, јер осокољен
Рајнер Марија Рилке
1
Боже, о не дај ми да сасвим сиђем с ума,
Лутка, играчка, не спавам, не радим ништа, слабим.
Знам, живим на земљи, чувам куће крај друма
Тело не познајем – Месец тело незрело граби.
Повезаше се складом музике сан и сен сиња.
Месечеве струне звоне у празној равни. Тон
с врапчјих клавијатура – си и сол – ко да тиња –
јутро је. Сјај надломљен. И сада гори он.
Учинићу нешто, устати ко сен нечег огромно залебделог,
реч ћу рећи, да зачују, жив још, жив сам још, свете.
Боже, о дај ми глас дрвећа занемелог.
У трену, кад једино пси над крововима лете.
Видети више: http://pudinadolina.wordpress.com/2014/01/31/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%98%D0%B5%D0%B2-1957/*
(ЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе) Јуриј Лифшиц (1957)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Руске руине. Посвећене Орску
Кад онколошки диспанзер заврше, (сад тек оцртан)
никоме неће више требати, па ни нама,
и црни рак, гребући по још црњим барама,
зашљепетаће, после кишице, у четвртак.
А када почну, наузад, перинатални центар,
рађати се и неће деца, та бића најсветија,
и ко ће овде умрети – ови ил раса јетија,
потом ће налагати учени геометар.
Доћи ће Ацтеци, или Асиријци, сред руине
орске ројећи се, причајући вицеве.
И колачиће очи на рабљене шприцеве
и, с кикотом, пљувати на туђе прљавштине….
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/Home/dale/jurijlifsic1957
*
(ЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе) ВИТАЛИЈ КАЉПИДИ ( 1957)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Виталиј Каљпиди родио се 1957. године у Чељабинску. У својој седамнаестој години био је искључен с прве године књижевног института „као идеолошки незрео“. Радио је као утоваривач, ложач итд, живео у Перму и Свердловск, а од 1990. године поново у Чељабинску. Прве стихове објавио је 1987. године. од тада је штампао пет збирки песама, књигу изабраних стихова „Трепавице“ (1997), и добио награду Академије руске савремене књижевности. Ради као уредник, уредио је многе књиге из области културе уралског региона (антологија уралске прозе и поезије, часопис „Немодерне белешке“ итд).
+ + +
Рецимо, умро си тек, прах завртложен,
у ходнику, падом тела је граница
зрака који продре кроз застор – не може
да сегне, али ће. Лепо се, без птица,
за прозором ваздух стврдну од чуђења,
под погледом твојим, што се натраг, наднет,
вратио у тебе, по одразу клена
у окну – још није, ал ће бити сажет
њиме ваздух – кратко, да ли да проплаче,
твој смеђеок поглед уздрхта јер схвати –
без скоро злаћане и фине рожњаче
та два-три тренутка мораће – чекати
остаде још мало. Велика природа
у плен сопствен пиљи. Велим ти, при крају:
не успори корак на улазу, ходај,
и не бој се – бићеш још данас у рају….
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/plus-ultra/vitalijkalpidi1957*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) НИКИТА ВИНОКУРОВ (1958)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Усамљени бициклиста
Пале светлост у суседовој вили.
Возим стазицом кроз борик, са жаром.
Ал поскакује бицикл, тек мили,
ко по ребрима, по корењу старом.
Гракће у сутон гавран (тај не пева).
Пода мном седло шкрипуће упропањ.
Чија то ребра штрче из путева?
Чији је скелет безимен укопан?
Је л страшно, браћо? Страшно је, још како.
Ноћна оштрина над теменом реже…
Из мртве честе сова прхну, мраком,
миришу тамјан и гробнице свеже.
Безумно дивља подмосковска шума –
не упознаш је, ма век проживео.
Погледаш – не знаш – јагода крај друма,
ил пут у крви (досад се сивео)?….
Видети више: https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/prepevi—mostovi/nikitavinokurov1958
*
(СУЗ Mагазин Групе „Сузовци“) Нова страница РУСИЈА-СРБИЈА
Стубове тог моста чине преводиоци, поезија, несебичност, разумевање и узајамност.
Последњих година и месеци, “Сазвежђе ЗАВЕТИНА” је публиковало на својој разгранатој Платформи на стотине, хиљаде стихова, захваљујући пре свега преводиоцима, који су, гле, да ли случајно, и песници! Последњих дана и ноћи публиковали смо на стотине стихова “из новије руске поезије, у избору, препеву и са напоменама” одличног и неуморног српског песника Владимира Јагличића, и ти препеви из Јагличићеве радионице стигли су у тзв. “лабораторију” “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” под шифром “БЛОК910″ …. Мостове граде читаве војске грађевинаца и других, везе између језика и култура и народа, културне и духовне, дуг и мукотрпан рад несебичних преводилаца. Ових дана, добијамо често молбе са разних страна да примере “из новије руске поезије” Владимира Јагличића публикујемо на једном месту. Рукопис је обиман и интересантан, многима ће – прво у Србији – показати колико ми недовољно познајемо савремену руску поезију. Покушаћемо да овде, отварајући ову страницу, публикујемо што више примера Јагличићевог преводилачког труда, али не и целину, јер је то скоро немогуће. На овој страници има датих линкова других препознатљивих и дефинисаних интернет локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” ма којима радознали могу потражити и оно остало, што не може овде бити штампано из разноразних разлога…
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/*
(СУЗ Mагазин Групе „Сузовци“) АНДРЕЈ БАЗИЛЕВСКИ (1959)
из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Андреј Базилевски је рођен у Москви. Преводилац са пољског и српског, доктор филологије, аутор вишетомне „Антологије српског модерног песништва“, од Лазе Костића до наших дана. Са Мирославом Тохољем уређује двојезичну едицију руских и српских песника у којој је изашло неколико запажених књига. Аутор двојезично штампане поеме о стрељању у Шумарицама „Једном и заувек“.
Неми говор
1
Ни корак даље. Август, гледај,
чак и он плаче, не зна меру,
ко стари глумац пред премијеру.
Отри му сузе. Сузи не дај.
До септембра смо дошли, мада
не пахне јесен, још, у грању.
Глава је празна, ко на пању,
дрхтањем не знам да овладам.
Ни будућност, ни љубав век не
штеди, трајаће јесен дуго,
одбацићемо једно друго
ко сви, ни трен да не претекне.
Згужвани листић са подине.
И то је нешто… Бар смрт није…
Твоја љубав у коверти је:
ал не сусрети и године.
Видети више: http://1983z.wordpress.com/2014/01/31/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B1%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-1959/
ЛеЗ 0007972
(002) Архив ДИБИДрУС 