*
(ЗАПИС 2) Vučić: Hoću širok dogovor za izlečenje Srbije
VEOMA je bitno da 16. marta ljudi pokažu da li žele da idemo
hrabro napred u reforme ili ne. Ukoliko dobijemo poverenje građana
insistiraćemo na ozdravljenju srpske ekonomije i uspostavljanju stabilne
i pravne države. Ali, oni koji misle da ćemo ovaj rak koji nas proždire
izlečiti tako što ćemo umesto gorkih pilula progutati žele bombonu,
onda neka svoj glas daju drugima.
Ovako rezonuje Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade i
lider SNS, kome ankete i analitičari već stavljaju oko vrata lovor
apsolutnog pobednika predstojeće izborne trke.
Prvi je u subotu ujutru protrčao i kroz vrata Vlade. Razgovor nam je bio
zakazan u 6.30. Kada smo došli, nije bilo žive duše. Nisu bili uključeni
čak ni detektori za metal na ulazu…
– Subota je, a ovde kao da je grad duhova. Eto zbog čega pričam da moramo da promenimo loše navike – kaže nam usput….
Видети више: http://bermetiardelija.blogspot.com/2014/02/vucic-hocu-sirok-dogovor-za-izlecenje.html
*
(SERBIAN PRESS CENTER) РЕАГОВАЊА : Културни геноцид
Удружење књижевника Србије, Друштво књижевника Ко-
сова и Метохије, Друштво књижевника Војводине, Српско
књижевно друштво, Српски пен центар
Иако сам стално, за овдашње погро-ме над српским народом, више осуђивао моћне налогодавце но мале послуш-нике (извршиоце), данас су, за рушење споменика и одношење бисте песника Лазара Вучковића, 7. јануара, на Божић, на српском гробљу у Горњем Селу (Сре-дачка Жупа), једини кривци Албанци. И пре десетак дана званична призренска власт (хвала богу, ту не треба истрага), у селу Драјичићи код Призрена, руши српску основну школу, стару више од сто година. Ни призренски управитељи не верујем да су имали било чији налог, чак ни прећутно одобрење, за вандалско рушење. Тако, у истом дану кад косовски премијер Хашим Тачи позива избегле косовске Србе да се врате у своја села и градове на Косову и Метохији, сведо-чимо о најопаснијем, и најподмуклијем, злочину: након изгона српског живља, ваља уништити сваки, пре свега култур-ни (духовни) белег, који речито сведочи да су ту до јуче, стотинама година, жи-вели Срби.
Овакав културни геноцид – униш-тење трагова једног народа – тешко би поднео и најзабитији кутак на планети, као и било које минуло време, а он се, ево, на наше очи, збива у старој, културној Европи, и у 21. веку; о чему је ових дана, детаљније од многих београдских медија, известио и „Глас Америке“…
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/2014/02/16/%D1%80%D0%B5%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%B4/
*
(ЗАПИС 50) Dačić: Lopove neće spasiti ni bog otac
Premijer Srbije i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je u subotu da
nikoga ne štiti od istrage u Univerzal banci i da one koji su pljačkali
državu „ne može spasiti ni Bog otac, a kamoli Ivica Dačić“.
Видети више: http://zavetine.blogspot.com/2014/02/dacic-lopove-nece-spasiti-ni-bog-otac.html
*
(КАРТЕ МАДАМ ЛЕНОРМАН) Kacin: Postoje dokumenti o pozadini atentata na Đinđića
NOVI SAD – Izvestilac Evropskog parlamenta za našu zemlju Jelko
Kacin izjavio je danas da je obavešten o tome da postoji dodatna
dokumentacija, van Srbije, u vezi sa pozadinom atentata na Zorana
Đinđića.
Видети више: http://bibliotekez.blogspot.com/2014/02/kacin-postoje-dokumenti-o-pozadini.html
*
(ИЗМЕЋАРИ ВЛАСТИ) Petar Pijanović: Nema većeg interesa od nacionalnog
IMAJU li Srbi kulturni obrazac, opšteprihvaćeno merilo vrednosti; šta je on bio u proteklom veku; koliko je srpska elita tog vremena koja je utopila srpski kulturni i politički identitet u neodređenu nadnacionalnu ideju, odgovorna za posledice koje još traju, tema je kojom se podrobno bavi profesor Petar Pijanović. Istaknuti književni istoričar, teoretičar i kritičar u studiji “Srpski kulturni krug 1900 – 1918″ (Institut za književnost i Učiteljski fakultet) otvara i istražuje ovaj period srpske kulture, daje sliku naše kulturne elite sa početka prošlog veka (Dučić, Skerlić, Mokranjac, Rakić, Bogdan Popović, Cvijić, Pančić, Milanković, Slobodan Jovanović…) koja je uzdigla srpsku kulturu i naciju u dotad neslućene visine, ali u njih ugradila i klicu programiranog samorazaranja. Sistematičnom slikom o tome kako je građena i razgrađivana kuća srpske kulture od kraja 19. veka do 1918. Pijanović u stvari odgovara i na pitanje: traje li to samorazaranje i danas i ima li nam spasa. ..
Видети више: http://zavetine41.wordpress.com/2014/02/16/petar-pijanovic-nema-veceg-interesa-od-nacionalnog-kultura-novosti-rs/
*
(ПИСМА ЗАВЕТИНАМА) ИЗ ПИСАМА „ЗАВЕТИНАМА“
…………. Војводић се захвалио истог дана: „To je lepo od vas!
Pozdrav!“
Данас, 15. фебруара 2014. отварам најновији број „Књижевних новина“, јануар-фебруар 2014 (1221 -22) и видим поред осталог, на 5. стр. КН текст Радослава Војводића „СРПСКИ НЕПОРАЗУМ.Је ли Иво Андрић разумео Његоша?“ Прегледао сам текст, скоро да је идентичан ономе што сам ја публиковао пре 2 дана на “Сазвежђу ЗАВЕТИНА”. Заправо, неко је исекао почетак тог текста, ово: „(Овај текст био је понуђен „Новостима“ (у којима сам као новинар, 1957, готово увео рубрику о књижевности, уз разговоре са писцима; последњи је био интервју са Исидором Секулић, децембра 1957. године) и „Политици“, у којој сам за последњих више од педесетак година објавио много – песама, прича, есеја, итд. Може се наћи на веб-сајту radevojvodic.rs.) „
Ко је то исекао – Војводић, или редакција КН? Да сам знао да су КН штампале тај текст, не бих га публиковао ни у сну. Војводић је то знао – зашто ми је онда послао свој већ штампани текст? Зато што је љут на „Новости“ и „Политику“, што су му одбиле тај исти текст? Или на КН, што су га и оне цензурисале.
Чему још један неспоразум?
Драги пријатељи, колеге, сарадници „Заветина“, немојте ми, молим Вас, убудуће слати Ваше публиковане или штампане радове! Штампане на другом месту. А ако има разлога да то учините, наведите их, и препустите ми да сам одлучим… Не правите од мене, већ знате шта… М. Л.
Видети више: http://70653dotcom.wordpress.com/2014/02/15/%D0%B8%D0%B7-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B0/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ПРОФИТ НА ДРУМОВИМА РИМСКИХ ИМПЕРАТОРА (МИЉОКАЗ) / Ранко Соколовић
Одевени у тоге, уз чашу римског вина и кришку дадарског сира, туристи ће крстарити Србијом
…
Коначно, како је могуће да је њима Радан планина, Видојевица, Пасјача и Подгорско – лесковачка котлина омогућавала да благословено и лагодно живе од земљорадње и рударства, а да ми наводно технолошки неупоредиво супериорнији, нисмо у стању да Свету барем откријемо њихове локалитете попут Бране, МАРИНО КАЛЕ, ГОЛУБОВАЦ, МАЛИ КАМЕН, АКВАДУКТ и бројне друге. Нажалост, ми у пропадању идемо толико брзо да се то може назвати колективним СУНОВРАТОМ на свим пољима. Илустрације ради, данас 15. децембра 2013.године брао сам јабуке с дрвета, предивне кожаре, и крушке „што збирају уста“, што сведочи о томе да смо ми неспособни, лењи да подарје природе оберемо и користимо. Поставља се питање да ли и заслужујемо овакав драгуљ земље? Верујем да ће Вам фотографије које следе, дочарати сву лепоту и монументалнст ове Бране која је сестру Миру, Микија и мене који сам је по први пут видео предивног 14. децембра 2013.године, оставила готово без даха, без речи…
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%80%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D0%BC%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BE/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ОРАТАЉКЕ / Ранко Соколовић Памтим један чудесан обичај чији сам сведок – учесник био годинама, током детињства у периоду од 1965. до1975.године, подно Радан-планине. Обредно, колективно призивање пролећа житељи села Ивање, уобичајавали су тако што су слали, сву децу “на буљук”, у оближња поља, почетком марта, на Белу Недељу. V предвечерје одлазили бисмо у велики шљивар, тик иза…
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/2014/02/16/%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ЦАРИЧИН АМФИТЕАТАР / Шоле
Мој “центар света” сачуван је за будућа времена захваљујући фотоапарату моје старије сестре Мирјане. Она је, откако се као млада девојка, отиснула у свет (Беч) имала неколико великих страсти : путовања, уметничку фотографију и учење страних језика. Научила их је неколико. И успела је да пропутује читав свет, да обиђе све континенте.
Никада се није раздвајала од фотапарата. Насликала је на хиљаде незаборавнихфотографија. Њени албуми слика, када би се сакупили на једном месту, испунили би читаву једну собу од пода до таванице. Она је неуморно, из године у годину, долазећи у мој и њен “центар света” фотографисала све: пејсаже, ограде, куће, дрвеће, птице и стоку, облаке и изласке и заласке сунца, гробље и оронулу цркву, земљаке, сунцокрете, крајпуташе…Моја старија сестра овековечила је све појединости нашег “центра света” нагоном песника и анђела, и сачувала од заборава непроцењиво благо.
Познато је да је поезија језик онолико колико је пејзаж темпера. Уметничка фотографија и филм могу много више него поезија. Писала сам стихове као млада девојка, али ни један нисам посветила мом центру света, јер би сваки био фалсификат: уметничке фотографије далеко су надмоћније и уверљивије. Уметничке фотографије у боји омогућују споразумевање између људи великим делом без језика, без говора, без писања. Права књига о “центру мога света” није ово што пишем: права књига о њему био би албум пробраних слика моје старије сестре. “Говор” читавих серија слика снимљених у последњих тридесетак година у атару мога центра света, с легендама, не дужим од врапчијег кљуна, које би написао позван познавалац уметничке фотографије и човек упућен у тајне овог простора, превазишли би форму једне фото – монографије, дотакли би повест, која је некада била права књижевност, истинску поезију, која је у данашње време срозана, или затрпана као шумски кладенци…
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80/*
(Група ЗАВЕТИНЕ ЗАПИС) ТУЂА ПРИЧА. МОЈА ПРИЧА / Коли Ивањска
Кад једна “кћер” дође у манастир да тражи Мајстер Екхарта, вратар је упита: “Кога да најавим?”
“Не знам”, она рече.
“Како не знаш?”
“Зато што ја нисам нити девојка, нити жена, ни муж, ни супруга, нити удовица, нити девица, ни господар, ни спужавка, ни слуга”.
Вратар оде Мајстер Екхарту и рече: “Изађите да видите најчудније створење о коме сте икада чули. Допустите ми да и ја пођем са вама, а ви протурите главу и питајте:”‘Ко ме тражи?”
Мајстер Екхарт учини тако, а она му даде исти сдговор као и вратару, Тада он рече: ” Драго моје дете, то што кажеш је исправно и разборито апи објасни ми шта мислиш.”
Она рече: “Да сам девојка, још увек бих била у мојој првој безазлености; да сам жена, увек бих у мојој души вечну реч рађала; да сам муж, објавио бих непоколебљиви отпор свем злу; да сам супруга, бипа бих верна свом драгом, за кога сам се удала; да сам удовица, увек бих чезнула за оним кога сам волела; да сам девица, бипа бих смерно побожна; да сам служавка, понизно бих сматрала себе нижом од Бога и сваког другог створења; а да сам слуга, предано бих радио, увек служећи свога Господа свим својим срцем. Али пошто од свега овога нисам ништа, само сам нешто међу нечим…
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%B0/*
(СУЗ) Михаил ЈУДОВСКИ (1966)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Михаил Јудовски родио се 1966. године у Кијеву. Студирао је на уметничком техникуму и на институту страних језика Служио је армију на Далеком истоку, а од 1989. године је слободни уметник. Од 1992. године живи у Немачкој, у граду Франкентал. Бави се и сликарством.
* * *
Реци ми, када бих био пас,
мален, смеђоок, риђ, који пези,
кад бих се бавио тучом, трчањем, кад би ме вукла само страст,
кад бих сањао тек о месу и о газдиној нези,
кад бих лајао на пролазнике, а од свега радије
на твоје поклонике (чија је похота све већа),
кад бих весело завиривао у туђе капије
и њушкао додељену ми хрпу смећа,
кад бих држао твоја рамена еластичним шапама,
лизуцкао ти образ, мрзео оглав, кад бих инстинктом ловца
осећао радосно сваки мирис над нама,
не познајући само мирис новца,
повлађивао твојим слабостима, врлини да не праштам,
кад бих био с многима умиљат, а за неке угрожљив –
реци ми, да ли би разлику нашла
међ мноме, двоножним и четвороножним? …
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BC%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB-%D1%98%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-1966/*
(СУЗ) Михаил ДИНКИН (1966)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Михаил Динкин родио се 24. маја 1966. године у Лењинграду. Завршио је географски факултет на Педагошком институту и ради као картограф.. Објавио је књигу песама „Не гатај по руци“ (Москва, 2007). Живи у израелском граду Ашдода.
Старац
сахранио три жене сад већ не трчи
дели стан с аветима и мачком издише
и суседи слева зову га “кадћевећцрћи”
а суседи здесна “зомби” и “чичиште”.
авети оживљавају ноћима на трен и
пуцкају прстима воњају знојем и тугом
па дуго наступа јутро и жиг ватрени
против њега завери стварност или шта друго.
он диже небу сузне очи
и неспоро заборавља зашто их диже, зашто,
на образ му зелени вилин-коњиц крочи
на подбратку остаци с ужином јучерашњом.
изашао по хлеб пао на ледину спава никако да ђипи
и сања крај прозора у гостинској соби тмином
прашњава фотеља љуља се и шкрипи
прекривајући се сивом паучином.
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BC%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB-%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%B8%D0%BD-1966/*
(СУЗ) Герман ВЛАСОВ (1966)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Герман Евгенијевич Власов родио се у Москви 24. августа 1966. године. Године 1983. уписао је Московски државни университет који носи име Ломоносова, одсек филологије. Факултет је завршио, прехтодно одслуживши војни рок. Свој дипломски рад посветио је стваралаштву Николаја Гумиљова. Ради као преводилац и живи у Москви.
* * *
ево јаме за темељ где су нам врт обећали
где смо базали с личним стварима већали
удисали шчи туђи креозот
О2 цеђени азот
постоји разлика где се смеса удише како угађа
дежурни војник ноћни ормарић записи из предграђа
лагуми то јест пут кући узалуд стреми
лети петите неми
ватрени и млади били смо
већ заљубљени још смо волели чисто
пролећа руине чудо бесплатно с друма
све само игра ума
сад смо злураде радости луткине
врти верглашу ручку лутрије
реп се покреће ружно грађеног едема
где мене уопште нема
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B3%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%B2-1966/*
(СУЗ) Николај ЗВЈАГИНЦЕВ (1967)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Николај Николајевич Звјагинцев родио се 4. јануара 1967. године у Московској области. Завршио је Московски архитектонски институт и бави се графичким дизајном у сфери рекламе. Заједно са Андрејем Пољаковим, Игором Сидом, Михаилом Лаптјевим и Маријом Максимовом био је члан московске песничке групе “Полуострво”. Као и сви чланови “Полуострва”, Звјагинцев наставља акмеистичку линију руског стиха. Његове песме се одликују херметизмом и асоцијативношћу (својственим позном Мандељштаму), при чему се труди да их прожме прозорљиво-дечјом наивношћу раног Мандељштама. Објавио је пет збирки поезије, живи и ради у Москви.
* * *
Црв. цигла и шапат креде беле,
стоваришта градска у луци.
Уз шугаве пределе,
из огреботина на руци,
Буковине заплашене неделом
у Француску, ка речном миру,
Паул Целан излази у белом
завраћеном колиру.
Тамо Париз-бродић, повозит,
у оку се пијанаца клима,
тамо с биљем на равној нози
људи ходају по пољима.
За сто покерски седи, наравно
на диван можеш прилећи,
и ждрела дебло сакрално
црвеном шумом лебдећи,
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B7%D0%B2%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%B2-1967/*
(СУЗ) Денис НОВИКОВ (1967-2004)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Денис Новиков родио се 14. априла 1967. године у Москви. Студирао је на Књижевном институту који носи име Горкога и био члан груче “Алманах“. Неколико година је провео у Енглеској, а потом живео у Израелу, За његову другу збирку песама „Прозор у јануар“ (1995), поговор је написао Јосиф Бродски. Последњих година је прекинуо све књижевне контакте и скоро да није објављивао. Умро је 4. децембра 2004. године у Бер-Шеви, у Израелу.
„Познавао сам Дениса од његове седамнаесте године“; пише Олег Хлебњиков. „Некако сам покушао да му помогнем како би се укључио у околну стварност: позвао сам га да ради у свој, књижевни одсек, часописа `Ватрица`, који се био окренуо перестројки, затим сам покушао да га за собом одвучем у `Нови лист`, препоручио сам га за учешће на Европском фестивалу поезије… (више од тога, авај, нисам могао да му помогнем).
Касније је Европа одиграла своју улогу у Денисовом животу. Он се заљубио у Енглескињу Емили (њој је посвећен велики циклус стихова), научио је енглески и практично емигрирао. Покушао је да се усклади са друкчијим, лондонским, животом, нешто је радио за Би-би-си. Али – није се давало.…
Видети више: http://1983z.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2-1967-2004/*
(СУЗ) Екатерина Пољанскаја (1967)
Из новије руске лирике, избор, препев и напомене владимир јагличић
Екатерина Владимировна Пољанскаја рођена је у Лењинграду. Завршила је Лењинградски први медицински институт И. П. Павлова 1992 године. Ради као лекар, трауматолог, на Институту трауматологије и ортопедије у Санкт Петербургу. Лауреат је награде Љермонтова и Ане Ахматове. Преводи са пољског и српског језика.
* * *
Близу Одесе,
у месташцу чудног имена
Каролина Богаз,
сива шаша,
сва у локнама пужева,
суво на ветру шуми,
сићушне руже
и вишеспратни лукац
обгрлили су доксат
блатаре ниске
с прозорима на море.
Газдин синчић
сипа у длан ми песак
из свог уског,
од сунца црнпурастог, дланића,
и каже: „Све ово – теби.
Гле, колико много – и све теби“.
Струјкава зрнца,
измеђ прстију, теку ли теку.
Осам година ми је
и зато – уопште ме не плаши.
Видети више: http://1983z.wordpress.com/2014/02/16/%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%98%D0%B0-1967/*
(ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА) Пјесма која то није, Прича која хоће да буде пјесма / Мирослав Б. Душанић
глас ми је храпав и безвољан
док не почнем да причам о поезији
посебно у зимском периоду
кад сјевером овлада сивило
извучем писма и фотографије
старе поштанске марке и новчиће
географски атлас с картама
помислим на градове и уске улице
негдје на југу италије
на излоге антикварница
видим пространства житних поља
плантаже поморанџи
како испружене руке забацују удице
ријеке отичу с њима и лађе…
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0/%D0%BF%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D1%9B%D0%B5-%D0%B4%D0%B0/
*
(ЗАВЕТИНЕ.Јутубе) ОДГОВОР
Крајем августа 2012. изашла је из штампе у издању пожаревачке „Едиције БРАНИЧЕВО“ нова књига песника БЕЛАТУКАДРУЗА „Мoara parasita“ („Пуста воденица“). Тим поводом је Иван ШИШМАН, аутор једне од првих библиографских књига о богатом опусу Белатукадруза, замоло аутора да каже нешто о најновијијој књизи и можда прочита једну песму по свом избору…
7. septembar 2012
Видети више: http://youtu.be/F5QMzq8G32I
*
(ПЛУС УЛТРА) ПИСМА САРАДНИЦИМА / Александар Лукић
1
Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист… Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности.
Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света…»
Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». …
Видети више: http://novosazvezde.wordpress.com/2014/02/17/%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) ЖИВКО НИКОЛИЋ
ВАЈАЊЕ ПЕНЕ
шта радиш ту
на тој пустој обали
при толикој помрчини
вајам пену
од воде и ваздуха
од прашине и уздаха
имам унутрашњу
мистрију
под трбух сам
длето сакрио
од срца чекић начинио …
Видети више: http://antologijaol.wordpress.com/2011/08/02/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B/?relatedposts_exclude=800*
ЛеЗ 0007986
(002) Архив ДИБИДрУС 