*
(ЗАПИС 46) Spisateljica Nađa Tešić preminula u Njujorku
PORODICA
U POSLEDNjIM danima, o Nađi Tešić brinuli su njen sin Stefan, Stivova supruga Rebeka i najbliži prijatelji iz Srbije. U samrtnom času, dugo je i nerazumljivo
govorila na srpskom jeziku, američki lekari su snimili njene reči u
želji da ih neko prevede, ali se malo toga moglo razaznati…
Видети више: http://zavetineplusultra.blogspot.com/2014/02/spisateljica-naa-tesic-preminula-u.html
*
(ЗАПИС 45) Karić „šef“ Tadiću
BORIS Tadić nije registrovao posebnu stranku, već se, sa svojim timom zvanično „pripojio“ Zelenima Srbije Ivana Karića – saznaju „Novosti“.To su morali da učine jer ne bi uspeli da do izbora 16. marta završe ceo proces registracije nove stranke, već bi nastupali kao udruženje građana….
Видети више: http://zavetineoglasi.blogspot.com/2014/02/karic-sef-tadicu.html
*
(ЗАПИС 63) Из огледа о богочовечанском реализму / Александар Лукић
ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ АНЂЕЛА
….
Некадашњим уредницима споменутих издавачких предузећа, УРЕДНИЦИМА ЈАЗОВА, међу којима има читав низ „угледнијих“ послератних српских песника, пресудило је ВРЕМЕ; или, боље рећи, антологичари који су дошли деведесетих година. Баш оне Лукићеве стихове које су споменути “другови уредници” избегавали да објаве, господа антологичари су радо увршћивали у своје нове антологије.
Да ли је (не)тачно, претерано, ако се каже, данас, када се баци дуг поглед уназад, да је једини и прави песник ЛИНИЈЕ ПРСКАЊА епохе Хокус – покуса Мирослав Лукић?
Међутим, овај песник није само песник линије прскања епохе, већ и песник прскања унутарње свезаности, отуђености, погубности велике суше, рак – ране бастиона књижевног и сваког другог официјализма.
Видети више: http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2014/02/blog-post.html
*
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Поклонички крст у част стоогодишњњице од почетка Првог светског рата
1. августа 2014. године обележава се велики датум – столеће од почетка Првог светског рата. Руски Господар Николај Александровић ступио је у тај рат да би спасао своју браћу Србе на далеком Балкану. Са становишта здравог разума, ступање у такав рат било је право безумље, требало је, наизглед, савршено не схватати своје најелементарније интересе да би се покренуле све своје армије зарад помоћи малом балканском народу, па макар и сродном по вери и крви. Цар је упозораван на неизбежне катастрофичне последице тог корака. Но, за Њега најважнија беше Његова хришћанска дужност, о којој сведоче речи Јеванђеља: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.
Руски народ са својим државним вођом ступио је у тај нечувено окрутан и крвопролитан рат. И тај рат до дан-данас није окончан. У наше дане људска цивилизација дошла је до оне тачке свог „развоја“ кад ће јој пасти у део да коначно бира између светлости и таме. …
*
(ЗАВЕТИНЕ My Opera) Убиство царске породице у Русији / Бела Тукадруз
…. Поворка маскираних прилика опходи Јекатеринбург и у свакој
кући чини прави ршум. На челу поворке иде невеста, са велом преко
лица, девери и младожења, ћутуруЏија и сватовски часници, поп, ђак.
Младожења носи штап и празилук. У тој маскираној поворци има
толико покладних сватова да их Јакушев не може пребројати. Сви су
одевени у преврнуте кожухе и имају маске на лицима. А клепетуше и
звона око појасева. Невеста има у наручју лутку детета. Они наступају
са халабуком; упадају у једно двориште, чине опход око једне виле.
БуЏама и тојагама ударају по вратима, прозорима. Пршти стакло. “Чија
је оно кућа?” пита Јакушев. “То је кућа Ипатјева”, каже неко непознат.
“Шта се у њој дешава?” Пита Јакушев. Непознати Рус му одговара да
умаже блатом своје лице и да преврне своју одећу наопако, да се умеша
у маскирану поворку. Тако ће се најлакше пробити у кућу Ипатјева и
видети својим очима шта се унутра дешава. Што Јакушев и чини.
Придружио се непрестаном опходу маскираних прилика око куће
Ипатјева са блатњавим лицем и преврнутом одећом. У згодном
тренутку шмугнуо је у неки мрачни подрум. Дуго није могао да се снађе
у мраку и сваког је тренутка очекивао да га нека рука шчепа за врат.
Неочекивано је наишао на неке степенице и кренуо уз њих. Док се
пењао, ногу пред ногу, зачуо је прве револверске пуцњеве. Кад је
одјекнуо четврти пуцањ, Јакушев је одшкринуо једна тешка врата.
Видео је с леђа егзекуторе, шумску, интернационалну братију, Русе:
Ваганова, Медведова, Никулина, Летонце и Мађаре: Лаонса Хорвата,
Анзелма Фишера, Исидора Еделштајна, Имре Нађа, Виктора
Гринфелда и Андреаса Вергазија. Ту је био још Пихнус Лазаревич
Вајнер, који је себе назвао Петар Лазаревич Војков, комесар
снабдевања Уралске области, најближи помоћник Јуровског, и извесни
Сафаров. Четири беживотна тела већ су лежала на поду у крви: Руски
цар – оличење Руске државе, Руска Царица – оличење руске породице,
Руски Царевић – оличење младог поколења, руске царевине, руска
принцеза – млада девојка – оличење руске чистоте и невиности.
Пуцњеви су одјекивали, Јакушев их је бројао. Чула се вриска,
запомагање, а Николај Јакушев ништа није могао да учини. Шаја
Исакович Голошћекин (војни комесар Уралске области, један од
највећих Џелата Урала) уживао је у диму барута и окрутном призору.
Александар Мејбус (посебни опуномоћеник Л. Д. Бронштајна)
прибрано је пратио ликвидацију. Кад је одјекнуо и седамдесет и седми
пуцањ, на поду је лежало једанаест беживотних тела окупаних у мору
сопствене крви која је полако истицала из рана. Јакушев није могао да
види лице оног који је бајонетом одсекао главе Цару, Царици и
Царевићу. Те главе су однели напоље.
Када се дим барута слегао, у ту просторију ужаса ушао је
сасвим тихо у пратњи неколико чувара нагарављених лица непознат
човек са као смола црном брадом. …
*
(Ecumenical Newspapers) Лукић није писац из “друге руке” / Миодраг Мркић (1932)
Одломак из студије АВЕТИЊСКА МЕТАФИЗИКА РОМАНА-ЕСЕЈА “УЈКИН ДОМ”
Одмах рецимо да Лукић није тривијалан писац. Није припадник такозване књижевности из друге руке. Писац утицаја… Не, аутор Ујкиног дома не спада у представнике ерудитне књижевности; страни су му видови модерног маниризма…
Тиме нисам рекао да је атипични писац. Већ знамо ко су атипични писци – носиоци епоха.
Лукић своју муку која има значење и значај општег пројектује у своја дела. “Ја сам колективно биће” (Гете за себе). Лукић има доста од “колективног бића” и у вертикали, и у хоризонтали…
Лукић је писац муке и патње, без ачења, без скривене или нескривене жеље да буде дубокоуман, да засени…
Као дукати – од златних крљушти је његово наизглед фактографско бележење. Чак и оно је високо поетично. Но, то је техника – остварење поетичности и дубине сувим фактима. …Густиш факата је поетичност своје врсте….
*
(СУЗ) Барбара ПОЛОНСКАЈА (1970?)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Барбара Полонскаја рођена је, како сама каже, „седамдесетих година“, у граду Молодечно, у Минској области. Полонскаја је псеудоним – презиме њене матере. Живи у Минску, и ради као предавач на државном университету.
* * *
Има љубави, налик на дим
Огледало гранита опиши
и црн тролист, с њим, одражен, срасто.
Од ограде струк је травин виши,
док тихи клен са гробљанском ластом
чува слику породице фине
да је љубав – жива и нежива –
не достигне сенком Прозерпине
и слеђеном раном од сечива.
*
(СУЗ) Сергеј ТИМОФЕЈЕВ (1970)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Сергеј Тимофејев родио се 1970. године. Радио је као новинар у рускојезичној периодици Латвије и, као ди-џеј, на ришким радио-станицама. Живи и ради у Риги.
* * *
Радио-пријемник уз крчање јавља
мрмља под антеном на француском
мој живот проћи ће овде међ бодљивим лактовима
мршавих независних старица
пријатно је каткад гледати зид
и схватити да ме он то окружује
а никаква гвоздена завеса
како су ми раније говорили
родитељи отпутовали другарице нестале
све више и више прашиие на рукаву
кад штампаш или црташ
једно исто уосталом произилази
мутан опис бледог намештаја
портрет девојчице веома мршаве.
*
(СУЗ) Максим АМЕЛИН (1970)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Максим Албертович Амелин родио се 1970. године у Курску. Студирао је на Књижевном институту. Живи у Москви. Добитник Солжењицинове награде. Максим Амелин воли руски књижевни осамнаести век, иновирајући свој књижевни језик барокним подстицајима.
* * *
У земљу урасташ, ја пролазим мимо,
припевам песмицу са веселим штимом,
себи под нос, крај њива,
о том како, губећ своје златно лишће
неоваплотивим чиниш ми се бићем –
ни мртва, ни жива.
Ти помоћи иштеш, кћери патње, ноћи –
ал ти немам чиме, сиромах, помоћи:
предсмртне ти муке
налик су на неко високо умеће
мада их ни бојом отиснути нећеш,
каменом, ни речју, ни кроз звуке.
Спашћеш на суварак, сува ко од бољке
не доневши плода, ал твоје пупољке
нек не мете вихор,
јер си смоковница што на клетву приста,
коју је проклео и много пре Христа
Овидије, палацавим стихом.
*
(СУЗ) Ана ГОРЕНКО (1972-1999)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Песникиња и преводилац, рођена је у градићу Бељци у Молдавији. Њено право име је Ана Карпа. Псеудоним је узела по девојачком презимену Ане Ахматове. У младости је живела у Лењинграду посећујући кафе Сајгон, култно место неколико поколења руске младежи, а са седамнаест година преселила се у Израел. Живела је у наркоманским комунама. Објављивала је поезију у израелским часописима на руском језику, а умрла предозирајући се наркотицима, 1999. године, у Тел Авиву, где је и сахрањена. Преводила је на јидиш.
После њене смрти, 2000. године, у Израелу су изашле две књиге, а у Москви 2003. књига изабраних песама „Празник недозрелог жита“. Реч је о поезији која шири простор самосвести, слободе, провокације. Многи је, по судбини и месту у руској литератури, пореде са Борисом Поплавским. Песме Ане Горенко рачунају на традицију нецензурисане руске поезије, као својеврсни одговор контракултуре која не трпи диктирајућу моду званичног става.
* * *
Где ноћ у паду руши се слободном,
ни златног перја, ни штикле у трави –
тамо се небо још, с бодрошћу водном,
сужава, али кругове не прави.
Друго се сунце смрти дигло, али
гвоздено, изнад града. Ми смо
не слушајући га, опет покушали
скрити се прашном половином зимском –
тим непојмљивим, јединим јорганом –
од својих хладних очију – за спас.
Друга се стража смрти раздра рано:
не заборавља по имену нас.
*
(СУЗ) Леонид ШЕВЧЕНКО (1972-2002)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Леонид Витаљевич Шевченко родио се 28. фебруара 1972. године у Волгограду, у чиновничкој породици. Унук је познате волгоградске радио-новинарке Олимпијаде Јемељанове. Почео је да објављује 1989. године, студирао је факултет журналиситке на Волгоградском државном университету, а затим Књижевни институт који носи име Горког, одакле је, због хулиганства искључен, заједно са супругом, украјинском песникињом Јеленом Логвиновом, после чега је радио разне послове – портир, пазикућа итд. Неко време је живео с Логиновом у Украјини, добили су сина, али заједнички живот није успео и Шевченко се вратио у Волгоград, где се поново оженио и добио још једног сина.
Прву збирку, “Историја болести”, објавио је заједно с Логиновом и Александром Леонтјевим, 1993. године. Себе је сматрао учеником Евгенија Рејна (коме је и посветио своју прву збирку песама). Године 2001. објавио је самосталну песничку збирку “Судбина”. Постао је познат после серије новинских репортажа о девијантним појавама у Волгограду. Непознати злочинци су га убили 25. априла 2002. године. Његово тело, с проваљеном слепоочницом, нађено је на једној раскрсници у Ворошиловском кварту Волгограда, убице су однеле чизме и златни венчани прстен. Посмртно, објављене су његова књига изабраних стихова и прозе “Мистерије” (2003), као и збирка прича “Руска књига мртвих” (2009).
Дан победе
… Дан победе: плавет, ко нова,
анђела освете над главом мач,
свака жена – удова,
мушкарац – истребљивач.
Видео сам Хитлера у сну,
да, а потом стиже Победа.
Купи ми сладоледа
воћног, с јагодом, деда…
Ал деда ме не гледа,
давно му час натраг да се запути.
Претвара се у маглу,
вели: брбљивче, ућути.
*
(СУЗ) Марија СТЕПАНОВА (1972)
Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Марија Михаловна Степанова родила се 9. јуна 1972. године у Москви. Завршила је Књижевни институт имена Горкога 1995. године. Уређивала је интернет-портале специјализоване за поезију. Лауреат је награде часописа “Знамен”, ” Пастернакове” (2005), “Хубарт Бурде” (Немачка, 2006), “Леричи пеа “(Италија, 2011). Живи у Москви.
* * *
Ко редови умримо удвоје,
нераздвојно, никада напола,
не ко они што се борбе боје
на линији фронта другог пола.
Склопи једно око, ово ближе,
оставимо то друго на стражи –
ко школарку што скијама клиже.
Никога, ко увече у ражи.
Дај и руку, и другу: дај обе,
ни за шта, у рову, сред утробе,
ко чедо под узајамним срцем.
Ко вал зрака под свилом да прсне.
Ко две чизме, упарене, блиске,
претпостављам, обе официрске.
*
(Фонд ЗАВЕТИНА. Преводи,препеви) Приступање ТРАДУКИЈУ што пре!!!
До сада смо били само пасивни корисници фондова за превођење, а већ на пролеће у Љубљани биће преговора о пуноправном чланству
Потпис: Са састанка представника Министарства културе са руководиоцима мреже „Традуки”
Постоји стварна основа да се Србија интензивније укључи у рад преводилачке мреже „Традуки”, у чијем је раду до сада делимично учествовала („Традуки” је европска мрежа за књижевност и књиге која обухвата Албанију, Аустрију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Косово, Лихтенштајн, Македонију, Немачку, Румунију, Словенију, Србију, Хрватску, Црну Гору и Швајцарску).
Наиме, јуче је на радном састанку представника преводилачке мреже „Традуки” и представника Министарства културе и информисања и Народне библиотеке Србије, у библиотеци Дома народне скупштине у Београду, договорено да почетак поступка формалног приступања Србије у пуноправно чланство преводилачке мреже „Традуки” почне што пре, већ на првом наредном састанку руководства мреже, почетком априла у Љубљани.
*
(Светионик) Tajno bratstvo oznaša – moćno i nedodirljivo
ČAK 18.000 AGENATA FASCINANTAN je podatak iz proleća 1946, kad
je Ozna imala zadatak čišćenja armijskih jedinica. Da bi politički
kontrolisali vojsku, u jednom trenutku bilo je angažovano 18.000 agenata
Ozne u jedinicama jugoslovenske armije. Тo pokazuje suštinu Ozne. Ona
nije špijunirala ni Crvenu armiju, ni američku vojsku, već svoju oružanu
silu. Đilas je kasnije priznao da mu se žena žalila, kad je bio na
vrhuncu moći, da se plaši Ozninih agenata – naglašava Nikolić.
Видети више: http://zavetinesvetionik.blogspot.com/2014/02/tajno-bratstvo-oznasa-mocno-i.html
*
(ЗАВЕТИНЕ ЗАПИС) АУКЦИЈСКА ПРОДАЈА ДВА БИБЛИОФИЛСКА ПРИМЕРКА АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ 20. ВЕКА: Несебичан музеј: Антологија ФЕНИКС, 1999
Прво, библиофилско изд. антологије српске поезије 20. века “Несебичан музеј” (1999) Почетна цена лицитације 27.700,00 дин. Ко понуди највишу цену за ово веома очувано, једно од неколико сачуваних издања ове антологије, добија на поклон и примерак 2. штампаног и допуњеног изд. “Несебичног музеја”….
Мирослав Лукић: Антологија ФЕНИКС – скривена антологија српске поезије 20. veka. Заветине, Београд, 1999. -205 стр.Текст сложен двоколонално.Корице пластифициране . – Почетна цена ове лицитације 22.700,00 дин. Ко понуди највишу цену, добија на поклон 8. шт. издање “Несебичног музеја”
________ Прикупљен новац од аукција ретких библиофилских издања “Заветина” биће искоришћен – искључиво – за штампање на папиру новог часописа “ЗАВЕТИНЕ +”
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ВОДЕНИЦЕ НА ИВАЊСКОЈ РЕЦИ / Коли Ивањска
Наша воденица била је тик уз кућу. Рано сам као дете помагала баби и мајци да наметну на грбину жито и сипају га у кош и да из сандука поцрпу брашно и донесу га кући.
То је ритуал који се понављао од јесени до пролећа, чим окопни да није мраз.
Мислила сам да је то врло једноставно, да тако треба и да воденице имају сви.
Оно што је за моју породицу изгледало једноставно и природно, мислила сам да је и Богом дано. За друге је ипак било мучно.
У истом том периоду многа домаћинства су по киши, покривајући жито да не „одвугне“, уговарено на колесарима, довозили до туђих воденица и млело се, а власници су узимали ујам. Често се причало да је овај ономе украо жито, умањио брашно… Једно знам: жито је било извор живота за људе и значило је огромну сигурност.
Куповни хлеб до неких година, многи мештани Ивања никад нису окусили. Наравно, воденице су млеле и сточну храну, кукуруз, овас, раж, јечам…
*
(ЗАВЕТИНЕ ЈуТубе) ДОБА ВИДОВИТИХ
Објављено у 28.06.2012. 53 приказа
Филм посвећен Анрију Мишоу, француском песнику, и злехудој судбини
Снимљен је на планини Радан, у селу Ивању, крајем јуна 2012.
Видети више: http://youtu.be/mrtDof83S6w
*
(ЗАВЕТИНЕ ЈуТубе) ВЕСИНЦИ, 1
130 приказа
ТРУБЕ. ХАРМОНИКЕ
(Остаци рукописа, који украдоше кошмари…)
…Само Цигани умеју да нађу место у срцу, па да све одједном пукне ко кристална чаша! Волим Цигане трубаче, али и Влахе гајдаше и бандаше, јер су они мајстори, и могу да нас саставе, да саставе све те крхотине у нама!
Шта Кустурица тражи по планинама Западне Србије? Шта ја тражим по планинама и манастирима српским?
Живот, незабораван, вечан, усијан као гвожђе, као музика трубача?
– Живот ти се само једном деси, кажу цигани трубачи. – Ви Срби почели некуд да журите. Никад не стигнеш кад некуд појуриш. Стани, бре, стани, Ибар водо! Куда журиш? Трубе неће да побегну…
(из часописа ТРЕЋА СРБИЈА, 1- 3 / 2002.стр. 5 – 10)
Овај документарни филм је је сачињен од немонтираног филмског материјала фотографа Жошке, према жељи М. Соколовић (организатору „Златне свадбе“ и „Сребрног рођендана“, крајем августа 2010).
Продуцент др Димитрије Лукић. Уредник Ив. Лукић.
Филм је посвећен у целини сећању на све оне који су учествовали на златној свадби и сребрном рођендану, а у међувремену преминули, а пре свега, пок. певачу Пери Николићу из Лебана, познатијем као Пера „Певаљка“, и пок. Николи Соколовићу…
Видети више: http://youtu.be/2B4mW_KTHTw
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ПОДНЕБЉЕ ДУНЂЕРА И РАТНИКА/ Ранко Соколовић
НЕМКА
(Домка)
Ни шило
Ни црга
Ни торба
Ни врећа
Ни цедило –
Од немку смо
Почели.
Сас дрвене
Ложице
Дом.
Домка!
А еве, докле дојдемо, с`г…
Све има. Ал`па мрешка*[2] на врата!
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) Три песме из другог издања “Краљевских инсигнија” Беле Тукадруза
БЕЗДАНИ ВЕКОВА
Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?
Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани дугим ноћима
под маском кумира?
Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?
Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није! …
*
ЛеЗ 0007989
(002) Архив ДИБИДрУС 