*
(ЗИМСКА КРАТКОДНЕВНИЦА) „Др Живаго“ и ЦИА
Када је Борис Пастернак добио Нобелову награду за књижевност званични Кремљ ово признање оценио је као антисовјетску провокацију (Фото Харолд К. Милкс)
Међу 130 новооткривених докумената ЦИА налази се и меморандум из којег се сазнаје умешаност ове обавештајне агенције у штампање романа „Доктор Живаго” Бориса Пастернака, књиге која је била забрањена у Совјетском Савезу, пише „Вашингтон пост”.
Дуго је скривана улога ЦИА у објављивању овог дела на руском језику у Холандији, у тврдом повезу, као и џепног издања у меком повезу, и то у самом седишту ЦИА. Био је то одважни план ове обавештајне службе који је омогућио да књига доспе у руке совјетских грађана, па и оних у читавом Источном блоку. Циљ је био да књига постане пропагандно оружје против руске верзије стварности. Ова акција сматра се и једном од највећих културних олуја у хладном рату, а врло мали број читалаца знао је за причу у позадини „Доктора Живага”, по којем је 1965. године снимљен и истоимени филм.
*
( Крај Суве чесме Мехмед – паше Соколовића) Први пут се објављује – преписка о проналасцима Михаила Петровића
Обавезно кликните на сваку фотографију, тј. факсимил, како бисте могли да прочитате сваки од докумената.Преписка Принц Ђорђе Карађорђевић – Михаилу Петровићу Аласу. Ове фотографије се не могу преузимати ни користити …
Видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/mihailo-petrovic—mika-alas/prviputseobjavluje-prepiskaopronalascimamihailapetrovica
*
(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) “ЗАВЕТИНЕ+” , бр. 3 април 2014, Београд
Управо је публикован нови број књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница – неколико страница могу се прелистати и читати бесплатно на овој локацији (1-3). Видети: http://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/04/zavetine-br-3-prve-tri-strane.pdf
“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање), Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
Новине српске ренесансе започињу размишљањем: «Због чега је Леопарди био резервисан према успеху?». Следи подсећање: «Трагом вести, публиковане 9. децембра 2012: ПРЕКО 300.000 ПОСЕТА НА САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНЕ», затим «Оркестар за свадбе, вашаре и сахране, урнебесе и рашчишћавања», па изабрани текст на табву тему српске књижевности и друштва: «Владета Р. Кошутић: МАСЕР (одломци)», песме Стојана Богдановића, и увод у веома ексклузивну тему: «Тачка на Случај тзв. великих српских писаца друге половине 20. века или Увод у дух савременог вампиризма»» Беле Тукадруза.
У овом броју часописа доносе се и веома занимљиви и убедљиви прилози, како српских песника, прозних писаца, тако и препеви руских песника (препев Владимир Јагличића). У рубрици «Улак или Гласник Заветина» (Прозори Заветина» недвосмислено је изнета позиција овог књижевног часописа. У оквиру рубрике Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ публикован је руковет нових песама Владимира Јагличића (које су наравно одстојале извесно време у песниковим фијокама). И изврсна поетска проза Су Танасковић (архитекта родом из Чачка), …
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО (1846 – 1875), МИХАЈ ЕМИНЕСКУ (1850 – 1889)
МИХАЈ ЕМИНЕСКУ (1850 – 1889), Румунија
ПОНОЋ ОТКУЦАВА
У бакарно звоно поноћ бије,
А сан, цариник живота, примио ме није.
Путем који прођох мисô ме сад следи
Да живот са смрћу сведем, упоредим:
Ал` вага мог ума је промени невична,
Између две странe је закочен језичак.
Превела с румунског Илеана Урсу
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/jovangrcicmilenko1846%E2%80%931875mihajeminesku1850%E2%80%931889
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС (1865 – 1939), МАСАОКА ШИКИ (1867 – 1902)
РУБЕН ДАРИО (1867 – 1916), Никарагва
МЕЛАНКОЛИЈА
Брате, што носиш у себи свјетло које сија,
реци ми, гдје је моје?
Слијеп, ходам тапкајући.
Морам се кроз вјетар и кроз олују вући,
заслијепио ме сан, излудила хармонија.
То је зло моје: сањати. Поезија није
него жељезна кошуља која ми душу стеже;
тисућу њених бодља рањава ме и реже,
од њих меланколија моја тешке капи лије.
И тако, луд и слијеп, ходам по помрчини
горкога свијета. Час мислим: пути нигдје краја,
а онда ми се опет сасвим кратак чини.
И у том тетурању уздаха и агоније
једва носим терет чемера и ваја.
Чујеш ли, меланколија моја тешке капи лије!
Превео с шпанског Никола Милићевић
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/vilijambatlerjejts1865%E2%80%931939masaokasiki1867%E2%80%931902
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) УЛИЈА ХАЖДЕУ (1869 – 1888), МИЛЕТА ЈАКШИЋ (1869 – 1935)
ЕДГАР ЛИ МАСТЕРЗ (1869 – 1950), САД
FRANCIS TURNER
У дјетињству
Нисам могао трчати, нити се играти.
Кад сам одрастао смио сам само гуцнути,
Али не и пити – од шарлаха ми је ослабило срце.
Сада лежим овдје,
Утјешен тајном коју једино Mary познаје:
Постоји врт акација,
Каталпа и стабала њежно овијених бршљаном –
Тамо сам једног липањског поподнева
Сједио с Mary –
И док сам је љубио с душом на уснама,
Издахнуо сам.
Превео с енглеског Звонимир Голоб
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/julijahazdeu1869%E2%80%931888miletajaksic1869%E2%80%931935
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ (1875 – 1926), ИВАН ЦАНКАР (1876 – 1918)
РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ (1875 – 1926)
Последњи којег признајем…
Последњи којег признајем, с ким зборим,
безлечни боле у телесном ткиву,
приђи: кô што у духу горех, горим
у теби: да на твоју ватру живу
пристане, дуго противило се дрво,
а сад те храним, твој сам плам и сев.
Овдашњу моју благост сву је схрвô
неовдашњега пакла гнев.
Сав чист, сав лишен будућега плана
на паћења се ломачу упутих,
знајућ да нема сутрашњега дана
за ово срце, где залиха ћути.
Ко то нераспознатљив гори? Ја
Не увлачим овамо успомене.
О, живот, живот. Изван мене.
А ја у огњу. Никог ко ме зна.
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/rajnermarijarilke1875%E2%80%931926ivancankar1876%E2%80%931918
*
(САВА КАПИЈА) О. В. ДЕ ЛУБИЧ – МИЛОШ (1877 – 1939), СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ (1877 – 1944)
О. В. ДЕ ЛУБИЧ – МИЛОШ (1877 – 1939), Француска
НЕСАНИЦА
Кажем: Мајко моја. А то на тебе мислим, о Кућо!
Кућо лепих и мрачних лета мог детињства, на тебе
Што никада ми ниси грдњом пресрела сету, на тебе
Што тако добро си знала да кријеш ме од свирепих погледа, о
Саучеснице, блага саучеснице! Зашто нисам сусрео
Некада, у младо шуморно доба, девојку једну
Душе необичне, сеновите и свеже као твоја што је,
Очију прозирних, у кристалне даљине заљубљених,
Лепих, што теше на поглед у сумраку летњем!
Ах! Удисао сам многе душе, но ни једна није
Имала тај добри мирис хладних чаршава и златног хлеба
И старих прозора отворених пчелама јуна!
*
(ЗАПИС 38) Vučić: Srbija ćemoratimalodadržidijetu…
„Ekonomija je kao jelen – brza, kao nešto živo što mora stalno da
trči, a sve što smo nametnuli u javnom sektoru i kroz penzije je kao
slon na leđima jelena“, slikovito je Vučić objasnio situaciju u zemlji.
Podsetivši da je svojevremeno Benjamin Netanjahu privatni sektor u Izraelu
uporedio za zgodnom damom, a javni zajedno s penzijama sa punijom
damom, Vučić je slikovito pojasnio da će Srbija morati malo da drži
dijetu da bi se izjednačila sa zgodnijom damom koja mnogo više
doprinosi napretku ekonomije.
Видети више: http://zavetinemansarda.blogspot.com/2014/04/vucic-srbija-morati-malo-da-drzi-dijetu.html
*
(Завичајни музеј, Мајданпек)СЛАВА („ПРАЗЊИК“) КОД ВЛАХА ПОРЕЧКЕ РЕКЕ / Паун Ес Дурлић
Основна етнографска грађа, коју доноси овај рад, прикупљена је седамдесетих и осамдесетих година на подручју Горњег Пореча (с. Рудна Глава, Црнајка, Горњане и Танда), и овде се први пут објављује. Њена свежина омогућила је аутору да реконструише старије елементе обреда, који су били у функцији до половине XX века а данас се на терену могу све ређе и све теже видети.
Кључне речи: Власи, Поречка Река, слава, „празњик“.
Слава („празњик“)[1][1] код Влаха Поречке Реке је жртва свецу који има изразито хтонски карактер јер је одговоран за плодност земљишта у поседу домаћина, за раст и берићет усева посејаних на њему, за род воћака на том имању и за бујност ливада и пашњака који хране домаћинову стоку. Светац је, даље, особито одговоран за људе који живе на имању и који га обрађују, и то за њихово здравље, срећу и дуг живот. На сличан начин је одговоран и за сву стоку коју домаћин гаји, јер треба да јој да обилну плодност и да је заштити од болештина. Уколико светац „омане“ у некој од ових дужности, бива грубо напуштен и замењен другим али се не мења уколико имање из било ког разлога промени власника. Нови власник (наследник или купац) са земљиштем преузима и свеца, и дужан је да му приреди славу кад овоме дође дан. Тако се може десити да један домаћин има више светаца и да приређује више слава. Која ће му бити главна а коју ће обележити на скромнији начин, зависи од величине земљишног поседа у „надлежности“ конкретног свеца.
Приликом заузимања новог, пустог земљишта, оно се по правилу ставља под заштиту старог свеца због тога што домаћин сматра да му је тај светац помогао (ја ажутат празњику) у ширењу економије, односно да му је „додао“ од земљишта које се налази под његовим патронатом. Сличном су се логиком руководили преци поречких Влаха приликом досељавања у првој половини ХVIII века, кад је Поречка Река била готово пуста. За патрона заузетог земљишта узимали су свога старог свеца, јер су му све време током сеобе упућиване молбе сî-ј скуатă ђи ла наказ („да их извуче из беде“) и срећан завршетак путешествија се оправдано приписивао њему….
Видети више: http://www.paundurlic.com/radovi/slava_u_porecu.htm
*
ЛеЗ 0008018
(002) Архив ДИБИДрУС 