(29. мај 2014, Вазнесење Господње – Спасовдан, главна заветина мишљеновачка и београдска)
*
( Non, Je Ne Regrette Rien ) “Ljubav je jedina logika koju poznajem, a voljeti jedini glagol koji znam mijenjati po svim vremenima”, Edit Pjaf
Francuska pjevačka ikona i najslavnija šansonjerka krhkog stasa i neobično snažnog glasa, Edith Piaf, pjevala je o siromaštvu i bijedi ulice, ali i o magiji ljubavi: “Ljubav je jedina logika koju poznajem, a voljeti jedini glagol koji znam mijenjati po svim vremenima”, govorila je ona.
Videti više: http://zavetinein.wordpress.com/2014/05/27/ljubav-je-jedina-logika-koju-poznajem-a-voljeti-jedini-glagol-koji-znam-mijenjati-po-svim-vremenima-edit-pjaf/
*
(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) Припремајући нови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.
Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?
Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?
17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…
Итд. Итд.
Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.
А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.
Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. …
Видети више: http://novinebuducnosti.wordpress.com/2014/05/26/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D1%83%D1%9B/
*
(Музеј ЗАВЕТИНА) Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас!
Дивље трешње су ми сведоци, Света Петко! Која знаш моје најтајније мисли и оне најмрачније, које покушавам да истиснем из себе. Природа ме је водила поред мутне реке, поред блата и шушкора и смрада, природа ме је повела уз брдо, према мислима које се враћају оној природи која је моја. Молио сам и поново ћу молити, да ово постане Божја башта, тачка виђења, место сусрета добрих духова, разумних бића. Ја не радим ништа друго него оно за шта ме је природа спремила. Помози ми да урадим, оно што сам наумио, јер Ти помажеш. Помози ми да у свему што радим сачувам чисту савест. Помози ми да испитам свој унутрашњи живот, оно што сам наумио, бране које су постављене испред мене, тугу и отпоре на које наилазим, у којима је ипак извор добра које, које ако непрестано и све дубље копам може увек поново да проради. Помози, Мајко наша!
Видети више: http://zavetineaneks.wordpress.com/%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3/
*
(ЦЈЕЛОМУДРИЈА) Lešinari nad Srbijom: Miris krvi je neodoljiv
Aleksandar Pavić – Lešinari nad Srbijom: miris krvi je neodoljiv
Nije mogla da prođe ni trodnevna žalost posvećena žrtvama velikih majskih poplava. Već
drugog dana žalosti, u četvrtak 22. maja, i direktor i predsednik
Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) su požurili da novinarima u
Beogradu objave da je njihova banka „zainteresovana da učestvuje u
privatizaciji ‘Telekoma Srbija’, ‘Dunav osiguranja’ i Aerodroma ‘Nikola
Tesla’“.
Gvožđe se kuje dok je vruće. Vode su još bile visoke, neki
ljudi su se još evakuisali, razmere štete još nisu bile poznate, konačan
broj žrtava još nije utvrđen. Drugim rečima, pravo vreme za klasični
neoliberalni gambit.
Видети више: http://cjelomudrija.blogspot.com/2014/05/lesinari-nad-srbijom-miris-krvi-je.html
*
(МЕЂУПРОСТОР) Čelična ruka maršala: Tito je znao da bez Srbije nema Jugoslavije
– Titov odlazak iz Beograda u partizane bio je veoma dramatičan. On i njegovi drugovi iskočili su iz voza negde kod Užica, pravo pred gostionicu punu pijanih četnika. Malo je falilo da ga četnici streljaju. Pustili su ga kada im je rekao da bi trebalo da se vidi sa Dražom da se nešto dogovore. Kada je stigao do partizana, i oni su hteli da ga ubiju. Pomislili su da je strani agent, jer je bio dobro obučen i imao je nemački pasoš.
Видети више: http://novosazvezde.wordpress.com/2014/05/26/celicna-ruka-marsala-tito-je-znao-da-bez-srbije-nema-jugoslavije/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) СВЕТИ ЈОВАН и СВЕТИ ПРОКОПИЈЕ (20. јануар 2006. – 21. јул 2007. године) / Ранко Соколовић
Драгица и Влада из Ивање
… Дотерали смо, исцепали, уметрили и продали преко 1000m3 дрва. Искакали смо из трактора отац и ја истовремено, да останемо живи а исти је бивао скршен у рејону ливаде – Живанско. У покушају да заштитим Мајчицу да не диже тешко дрво, умало нисам остао без десне шаке 27. августа 1983-ће, изнад Спомен-дома, где нам бејаше рампа утоварна…
Рабаџилук, сеча и утовар дрва, превртање пуне приколице с дрвима у провалију, продаја дрва по селима око Бојника, све до Лесковца, трајно су код мене створили отпор према овом мучном послу од којег је тежи једино – рударски. Корист из овог посла је овладавање тајнама рабаџилука, могућностима трактора и спремност да се ишчупа из сваке невоље. Истрајност и неодустајност, то је наук Ивањског дечака коју ћу носити собом до краја живота. У борби са природом нема глуме, све је онако како реално јесте.
Кад обарам букву, прво је осмотрим са свих страна. На којој страни има више гране, на тој “штилком” вадим ивер. Гране притежу и буква ће пасти на ту страну. Морам да пазим на ветар: ако има ветра, може букву да поврати на мене. Ако је буква при пању метар и по у пречнику, при обради буде двадесет до двадесет пет кубика дрва. За радно време оборим две такве букве и обрадим педесет кубика…
Моја Мајчица је барабар (заједно) с нама ишла у рабаџлук, дешавало се често и без хране по цео дан. Кршили смо кола, “оплен” посебно, цепале су се гуме, лепили смо их на лицу места, претоваривали дрва и – успевали. И дан-данас, у устима памтим укус букове коре и постао сам трајно жедан!
Током тог рабаџилука сусретао сам се у дубини Радан-планине с копривама високим три метра, с вучјим јазбинама, с поскоцима, савршено прилагођеним окер-браонкастој земљи пута…
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/2014/05/26/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5-20-%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%83%D0%B0%D1%80-200/
*
( ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА… ) ВАШАРИ ХИПЕРБОРЕЈЕ / Бела Тукадруз
5
Свака је стопа – не слути Европа – бубањ
који би могао да одјекне, и одјекује,
кад на њега нагази папак срне, фазан, лист
опали. Овде је суђено да векује
древних мелодија рудник неисцрпни, чудесан.
Сребрни цар је једини прави император.
Рођен у забитом селу, он се са слугама
споразумевао куцањем. Није оратор.
Није дошао на овај вашар једино он!
Или можда јесте, али прерушен у ковача?
Не привлачи га укус мекика и пљескавица,
јагњетине и прасетине румене месних тровача.
Мудрији је од славних песника, црва у сиру.
Царује у потопљеном руднику, тамном виру.
Видети више: http://katalogop.wordpress.com/2011/09/11/%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%85%D0%B8%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B5/
*
( ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА… ) Повратак родном дому… / Бела Тукадруз
Мотив из Другог дворишта
1
Стогодишњи ратови корова
и страх нерасветљеног детињства,
израз су заборављеног јединства
мора, нереда, ноћних шумова, творова.
Ко утоварује стајско ђубриво,
краде Богу дане, доиста
Расипа властиту снагу,
извлачећи се из себе, као кишна глиста.
Споро испарава гомила
старог начина живота, старих мисли.
(Базди на пасуљ прокисли!)
Очев поглед на свет
двогрба је камила,
или тачније: тужни врабац покисли.
Видети више: http://katalogop.wordpress.com/2011/09/03/47/
*
( ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА… ) ХОМОЉСКИ МОТИВИ
Скица портрета уметника у младости
Микану Аничићу
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…
Видети више: http://katalogop.wordpress.com/2011/09/17/%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8/
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) (Песме о болести) ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС (1899 – 1986), ДУШАН ВАСИЉЕВ (1900 – 1924) , АЛЕКСАНДЕР ВАТ (1900 – 1967), ЖАК ПРЕВЕР (1900 – 1977), АНТОН ВОДНИК (1901 – 1956), СЕСИЛИЈА МЕЈРЕЛЕС (1901 – 1964) , САЛВАТОРЕ КВАЗИМОДО (1901 – 1968) , МИЛИЦА КОСТИЋ – СЕЛЕМ (1901 – 1983)
АЛЕКСАНДЕР ВАТ (1900 – 1967), Пољска
СОМАТИЧНЕ ПЕСМЕ
1
Глас први
Између опуштања и грчења срца
постоји тренутак кад смо својина смрти.
Превише кратак да бисмо га запазили.
Грчевито је наше опажање сазнање.
А нама се чини да смо река. Река
жива река. Река
што плови брже спорије али постојано
и у правцу.
Esse est percipi et percipere – понављамо
мрдамо главом руку стављамо на срце
гласно затварамо књигу
прилазимо столу с још топлим чајем
загледамо се у Орфеја и Еуридику с напуљског рељефа
говоримо: лаку ноћ драга.
Часовник избија ветар надима завесу гасимо светлост.
И урањамо у ништавило
тада још уверени да смо река. Жива река
која је само потамнела–повремено– удова –
повремено – после дневног светла
(оно ће се вратити, оно мора као грч после попуштања)
а лемури на њеној потамнелој страни
само су месечарска привиђења.
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/horheluisborhes1899%E2%80%931986dusanvasilev1900%E2%80%931924
*
(СУЗ) SILVIJA PLAT, BRAJAN PETN , RODŽER MEKGOF, ADRIJAN HENRI , ČARLS SIMIĆ , DŽIL SKOT-HERON (8)
SILVIJA PLAT: NEROTKINJA
Utroba
Mahunu svoju trese, mesec
Oslobađa se od stabla a nema kuda
da ode.
Moj pejzaž je dlan bez linija,
Putevi svezani u čvor,
Ja sam taj čvor,
Ja sam ta ruža koju postižeš-
Ovo telo,
Ova slonovača
Bezbožna kao vrisak deteta.
Pauku nalik, ogledala tkam
Mome liku verna,
Izriču samo krv-
Kušaj, tamnocrveno!
A moja šuma
Moj pogreb
I ovaj breg i onaj
Blistav od usta leševa.
*
(ВРЗИНО КОЛО) Одломак из романа „Велика испраћуша“ / Александар Лукић
Поштовани читаоче! Живео ти на Рту Добре Наде, у Буенос Ајресу, крај величанствених слапова Нијагаре, или у близини нордијских фјордова, на Исланду, или у подручју бразилских прашума, на Суматри или на острвима Јапана, у Монголији, Кини, далекој Аустралији, или у царској сибирској белини поларних чуда, да ли си икад чуо за Анастасија Папируса IV, који позива:
Дођи да ти кажем како он ( Божји посланик, Мухамед) иде кроз пустињу. Свој хлеб и вино он носи на плећима као магарац свој товар. Пршљени његове грбаче су повијени. Његово пиће је смрдљива вода… Да ли знаш да на североистоку Африке лежи Египат, земља плаве реке, зелене равнице и жуте пустиње која обухвата и реку и равницу. Само танак језик копна везује Египат са светом Азије, а огромна пустиња раздваја га од подручја двеју река – Еуфрата и Тигриса? Ако то знаш, познато ти је да је у Египту владао фараон; и да су се на Еуфрату и Тигрису пружала два моћна царства, Асирија и Вавилонија. А све што се између њих простирало беше пустиња, пустош и варварство. Властодршци тога света, који се распростирао на овим великим рекама, нису поклањали никакву пажњу овој пустињи. Они су успоставили тампон – државе на ивици њеној и, с времена на време, упућивали казнене походе, измишљајући страшне приче о жалосном животу разбојничког народа из пустиње. “ Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, “ у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче“. …
Видети више: http://tamnivilajet.wordpress.com/2014/05/26/%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BA-%D0%B8%D0%B7-%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%9B%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B0/
*
( Non, Je Ne Regrette Rien ) МИЛАН КОСОВИЋ
СТРАХ МЕ ЈЕ
Од размишљања и хладноће
Од страха светлости
Страхме је од бола
Од заљубљивања и рађања
Од раја и пакла
Од помисли да ћу бити жив сахрањен
Од мрака и црне боје …
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D1%81-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
ЛеЗ 0008041
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 