(23. јун 2014, Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(SERBIAN PRESS EXPRES) Intervju sa Nikolom Teslom iz 1899.
NOVINAR: Futuristi kаžu dа su Dvаdeseti i Dvаdeset
Prvi Vijek rođeni iz glаve Nikole Tesle. Oni slаve Obratno
Mаgnetsko Polje i pjevаju himne Indukcinom Motoru.
Njihovog tvorcа nаzivаju lovcem koji je u svoju mrežu
uhvаtio Svjetlost iz dubine Zemlje, i rаtnikom koji je zаrobio
Vаtru iz nebа. Otаc Nаizmeničnih Strujа učiniće dа Fizikа
i Kemijа zаvlаdаju polovinom svijetа. Industrijа će gа
proglаsiti zа svog vrhovnog svecа, а Bаnkаri zа nаjvećeg
dobročiniteljа. U lаborаtoriju Nikole Tesle prvi put je rаzbijen
atom. Tu je stvoreno oružje koje vibrаcijаmа izаzivа
zemljotres. Tu je otkriven i Crni Kosmički Zrаk. Pet rаsа
moliće mu se u Hrаmu Budućnosti, jer ih je nаučio velikoj
tаjni dа se Empedoklovi Elementi nаpoje životnim silаmа iz
Videti više: http://2003bz.wordpress.com/2014/06/23/intervju-s-nikolom-teslom-iz-1899-godine/
*
(КЊИЖАРА ПИСАЦА) СВРЗИСЛОВО / Иван Шишман
ТАВАНИЦЕ
Таванице у Новој кући су беле,
али ако се погледом у њих удубиш кад не можеш да заспиш, видећеш да је тамо записано оно о чему се никад не говори.
Кад сам био мали, спавао сам у соби у којој и сада спавам преко распуста летњег : оној чије прозоре заклањају гране крошње великог дворишног ораха.
Видео сам на плафону лик моје покојне мајке како се смеши, и хтео сам да је позовем…
У њеној соби, оној црвеној, са плафона виси паучина.
Тамо је записано хијероглифима нешто што још увек не умем да прочитам.
Да ли мој старији брат, који сада тамо спава, кад не може да заспи, покушава да прочита оно што ја не умем?
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2012/09/01/%D1%81%D0%B2%D1%80%D0%B7%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B8%D1%88%D0%BC%D0%B0%D0%BD/
*
(ЗОНА ПРЕЛИВАЊА) (Песмовник ) ЏОН БЕРИМЕН (1914 – 1972), РЕЈ ДЈУРЕМ (1915 – 1963), ХИЛДА МОРЛИ (1916 – 1998), ХУЛИЈА ДЕ БУРГОС (1917 – 1953), ДУШАН КОСТИЋ (1917 – 1997), ХОЗЕ ЛУИС ХИДАЛГО (1919 – 1947), ЈУРЕ КАШТЕЛАН (1919 – 1990), АЛЕН БОСКЕ (1919 – 1998), МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (1919 – 2004),
МИХАЕЛ ГУТЕНБРУНЕР (1919 – 2004), Немачка
ПАЦИЈЕНТ
Кад је ђаво умирао
лекари се окупише око његове болничке постеље.
Испрегледаше га спреда и испрегледаше га од позади,
ослушнуше му плућа и измерише крвни притисак
и хтедоше да му сувишни орган његовог репа
уклоне хируршким путем.
Тада ђаво задрхта и тихим гласом замоли:
оставите ми реп, а ја ћу вас учинити мојим
наследницима.
Дадоше му много медикамената
и инјекцију Дипсохидрола.
Један човек у белом мантилу прошапута другом:
Господине колега, ut alilluid fieri vedeatur….
Други човек у белом мантилу прошапута:
Medicis praesintibus diabolus non moritur.
Тада се ђаво у себи насмеја
и поче да оздравља.
Видети више: https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/donberimen1914%E2%80%931972rejdjurem1915%E2%80%931963
*
(Група ЗАВЕТИНЕ Запис) Иван Шишман
… Расте број посета чланова Групе ЗАВЕТИНЕ Запис.Према ГУГЛОВОМ извештају за мај (извод из Контролне табле ) фотограф „Заветина“ Иван Шишман делио је са другима – када је реч о сајтовима и фотографијама – 1.145.626.
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8/%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D0%B8%D1%88%D0%BC%D0%B0%D0%BD/
*
(ЗАВЕТИНЕPress) Како ефикасно очистити организам од отрова и паразита
Познато је да је за ослобађања од многих болести довољно очистити црева од слузи, фекалних наслага и других паразита. За 70 година живота кроз наша црева прође 100 тона хране и 40 хиљада литара течности, што доводи до закључка да се у стомаку наталожи 15 килограма фекалних наслага, токсичног отпада. Они трују нашу крв и наносе нашем организму непоправљиву штету.
Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2014/06/22/kako-efikasno-ocistiti-organizam-od-otrova-i-parazita/#respond
*
(КЊИЖАРА ПИСАЦА) ПОРУЏБИНА КЊИЖЕВНИХ ЧАСОПИСА
Издавач књижевних часописа „Заветина“, у прилици је да понуди, по нормалној цени, како дигитална издања књ. часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар Суз“ и „ЗАВЕТИНЕ+“, тако и штампана на папиру.
Куповина појединих бројева угашених часописа „Заветина“ укључује и поклон: који је наравно изненађење за купца (тј. реч је о књигама – штампаним, или електронским, које издавач има у свом складишту).
Постоји могућност да евентуални заинтересовани купци набаве већину публикованих угашених часописа „Заветина“ на једном ЦД-у по релативно умереној цени…Или већину бројева појединачних часописа…
*
(Група ЗАВЕТИНЕ Запис) ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014. Попуст за чланове Групе 20%
…. Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).
Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!
Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис имају право на попуст од 20 %.Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се бесплатно прегледати и читати на овој локацији…
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/2014/06/22/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80-4-%D1%98%D1%83%D0%BD-2014-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%B7%D0%B0-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B3%D1%80/
*
(ПОЉА) M i h a i l N e d e l č e v JEDAN POGLED NA BUGARSKU POEZIJU DANAS
Ako treba da u jednoj rečenici okarakterišemo stanje u bugarskoj poeziji danas: to je onda njena nepreglednost. Niko ne zna koliko pesničkih zbirki izlazi godišnje u Bugarskoj (350, 400, 500). U svakom slučaju ih je mnogo. Svi pišu. Pesničke zbirke se izdaju u svim većim gradovima u zemlji i deo njih se ne pojavljuje u prestonici. Nema ih ni u bibliotekama – gube se u međusferi. Književni život je izgubio celovitost. Paralelno opstaju različite zajednice pisaca, često nezainteresovane za dela i tekstove „drugih”. Književni kritičari su takođe raspoređeni po pojedinim grupama i ne teže da prave opšte preglede.
Sve to daje književnom životu specifičnu zagonetnost i erotičnost – uvek možeš neočekivano da se zaljubiš i da napraviš svoje otkriće u jednoj nepoznatoj zoni. Dovoljno je da imaš malo hrabrosti i da napustiš, barem za trenutak, rodno mesto.
Druga suštinska karakteristika najnovije poezije je radikalna smena autora tokom 1989. godine. „Tajni očevi” novih pesnika postali su „javni” – „nezvanično”. Svoje mesto kao vrhunski autoriteti u poeziji zauzeli su: Konstantin Pavlov (veliki ćutolog, autor čudesne groteskne lirike, koju su mladi prepisivali u sveske tokom prethodne decenije), Nikolaj Kančev (pesnik dubine istočnjačkog mudraca), Ivan Teofilov (tvorac melanholičnih slika postojećih svetova i iščezlih civilizacija). Sa njima u redu mesto su zauzeli: Binjo Ivanov (otišao je pre vremena sa ovoga sveta) – pesnik stihijske nadrealističke slikovitosti, naklonjen radikalnoj dekonstrukciji sintakse, čak i u formi i Ekaterina Josifova – autor čija se svaka nova knjiga doživljava kao remek-delo. Tu negde nalazi se i veliki cinik, velemajstor postmodernizma, Ani Ilkov – predložio je umornoj publici složene poetske slike i stilske fenomene bugarskog prosvetiteljstva iz XIX veka, kao i ismejavanje stvarnosti komunističke epohe.
Evo, skoro odmah posle ovih živih klasika pojavljuju se autori koji su predstavljeni u ovom broju časopisa, u širokom izboru današnje bugarske poezije. Četrnaestoro pesnika utvrdili su svoja imena nakon velikog preloma 1989. godine (možda sa izuzetkom Mirele Ivanove, koja se predstavila veoma mlada i pre ovog datuma). Veći deo njih pripada zajednici Udruženja bugarskih pisaca. Ali kako će se uveriti i sami čitaoci, ovo su jake umetničke individue.
Trojica od njih – Georgi Gospodinov, Jordan Eftimov i Plamen Dojnov pripadaju zvanično popularnoj „Četvorki” iz „Literaturnog vesnika” (Književne novine). („Četvorka” je aluzija na složenu književno-istorijsku igru sa klasičnom četvorkom („Misao”), sa početka XX veka; novi autori su napravili svoju mističnu antologiju gde su razgrnuli postmodernističke sadržaje i stilska prostranstva iscrtavajući sopstvenu kulturnu teritoriju). Ovi pesnici su poznati tvorci bugarskog postmodernizma; oni su autori manifesta i kritičkih tekstova. Sva trojica pripadaju akademskim krugovima, ali to ne smanjuje eksperimentalni duh njihovog stvaralaštva. Plamen Dojnov je najdosledniji u razotkrivanju postmodernističkih mistifikacija („Ljubavnik i maestro”, „Viseći vrtovi Bugarske”, „Mistifikacija”), ali i danas eksperimentiše sa svojom poezijom – igra se iluzijom do faktografije („Istinita istorija”) i sa velikim uspehom je izdao zbirku poezije („Kafapoema”) patetično napravljenih realnih recepata za kafu iz bečkih i budimpeštanskih kafea. Sve to u stihu. – Извор: видети више: http://polja.rs/polja442/442-1.htm
*
(КОРАЦИ) ПУТ ЧЕШКЕ ПОЕЗИЈЕ / Александра Корда-Петровић
Не можемо погрешити ако чешку књижевност назовемо „лирском“, што не значи да није изнедрила и велика прозна и драмска дела. Уосталом нашим читаоцима су добро позната имена попут Јарослава Хашека, Карела Чапека, Милана Кундере, Јосефа Шворецког и многих других у свету прослављених чешких писаца. Ипак, када бисмо на неком тасу мерили допринос чешке књижевне баштине светској култури, сигурно би превагнула лепота чешке поезије. Евентуална објашњења можемо тражити у самој мелодичности и мекоћи чешког језика који по својој музикалности одговара лирском изразу, али и у самој књижевној народној и уметничкој традицији чешке књижевности. Од периода чешког народног препорода (прва половина XIX века) велика поезија блиста кроз песме Јана Колара (чији је панславистички дух узбуркао читав словенски свет) или Карела Хинека Махе (субјективног романтичара чија се поезија може мерити са највећим именима европског романтизма).
По квалитету се чешка поезија приближава већим европским књижевностима у периоду Модерне (последње деценије XIX и почетком XX века). Лумировска поезија на челу са песником Јарославом Врхлицким припремила је терен за ватромет уметничких праваца који су се у чешкој поезији рефлектовали истовремено када и у већим европским књижевностима. Тако читамо поезију великих песника попут Антоњина Сове, Отокара Бржезине, Карела 65 Хлавачека, Петра Безруча и др. где се преплићу елементи импресионистичке, симболистичке и декадентане поезије.
Fin de siecle донео је афирмацију индивидуалног, субјективног и чулног додира света песника окупљених око часописа Moderni revue. Прокламовали су начела уметничке слободе, неукалупљености, али ипак потписали су јединствени Манифест објављен у часопису Rozhledu (1895). Оно што их је повезивало, била је идеја унутрашње правде, индивидуализма, значаја интуиције и глорификовање уметничког чина. Илустративни пример је збирка Отокара Бржезине Градитељи храмова (1899), где се уметници називају неимарима који једини могу дотаћи бесмртност. Све друго је пролазно и неважно.
Први светски рат прекинуо је нову линију развоја чешке поезије. Песници реагују на ратне страхоте, али прве послератне године доносе нови преокрет у песничком поимању света. Створена је чешка авангардна група „Девјетсил“ која је изнедрила највећа имена чешке поезије XX века: Јарослав Сајферт, Витјезслав Незвал, Јиржи Волкер, Константин Библ. Авангардни песници, левичарски оријентисани, углавном су упловили у воде пролетерске поезије (чији главни представник је Јиржи Волкер).
==извор: видети више: http://koraci.yolasite.com/2009-1-2-ceska-poezija.php
*
(КОРАЦИ) ПЕСНИК ДА ПРВИ КРОЧИ И КАЖЕ ХАОСУ: НЕ! / Миленко Д. Јовановић
После Хромих дана (1967),Миленко Д. Јовановић (1941) је ћутао више од три деценије, да би, у последњих десет година, једну за другом, објавио пет књига поезије (Вертикални пејзаж, Речи под скафандером, Разарање класике, Аргонаут на каучу и Исто о истом), и четири књиге прозе (Дневник бившег заводника, Љубавна писма госпођици Тодоровић, Сенка и њен човек и Хипербола Вавилон). Збиркама поезије је ушао у круг водећих београдских песника „урбане провенијенције“, а дневничким белешкама, чланцима и критикама, дотакао више осетљивих појава у савременој српској књижевности. Ово се нарочито односи на управо изашлу књигу Хипербола Вавилон (издавач ΣΤΧОС, Београд, 2008).
КОРАЦИ: Корисно је, за почетак, да нам одгонетнете наслов последње књиге у којој су сабрани Ваши чланци, интервјуи и критике.
М. Д. ЈОВАНОВИЋ: Хипербола је геометријска крива у равни која има својство да је за сваку њену тачку разлика одстојања од две сталне тачке увек иста, али може да буде и претерано увећање или претерано умањење нечега о чему се говори… јел тако? A Вавилон је, пак, хотел са пет звездица у којем гостују само најелитнија клијентела. Или је то, можда, град у Месопотамији са висећим вртовима које сагради краљ Набукодоносор (да ли да верујемо?), али и омиљена реч међу лошим критичарима и добрим песницима. Кад се те две речи споје, по принципу спојити неспојиво, добије се једна посуда из чијег грлића може свако да удахне хлорофила ако му је нос запушен.
Приметан је Ваш обрачун са песницима „трава и поветараца, ветра који дува кроз пусте пољане, штиглица који цвркућу у крошњама“. Жалите што се појам града у Србији касно изнедрио и што је тешко говорити о урбаном песништву „кад је сваки други становник нашег највећег града дошао из руралне средине или паланке коју је помињао Радомир Констатиновић“. Ви бисте да поезију преселите на велеградски асфалт, зар не?
Поезија се нигде не може селити, она је ту: на асфалту градском или на блатњавој стази сеоске пустоши. Одасвуд поезија вас гледа, како воли да каже један мој познаник. Али је питање како вас гледа, умиљато или разрогачених очију. Све зависи од песниковог става према предмету свог певања. У делу вашег питања истргнутог из контекста мојих размишљања у књизи коју наводите, где помињем траве, поветарац, птичји цвркут у гружанским крошњама и слично – немам дилему на какав одговор циљате. Обрачун који сте поменули друкчије се може преформулисати, рецимо, као неслагање са добрим делом наше песничке продукције која негује ту умиљатост у којој се човек негде изгубио и као да га нема. Човек сељак или урбани грађанин или урбосељак, како хоћете. Човек је, дакле, нестао у том сплету трава и ветра који ту траву коврџа; нема гa, само лирски субјект очаран природом наштимава жице своје лире. То су они срећни писци, издигнути у висине са осталим птицама, којима девојчице занесене главе трче у сусрет са букетима цвећа. Њихова лира је складна и мека и сасвим далеко од свакодневних дешавања што засипају очи свакога ко се имало замисли над тренутком где велика риба малу гута.
==извор: видети више: http://koraci.yolasite.com/2009-1-2-pesnik-da-prvi.php
*
ЛеЗ 0008052
(002) Архив ДИБИДрУС 