Из Архива „Заветина“

_____________________

Македонске гајде / СТОИЛКОВ ИЛЧО

У августу 1972. купио сам камион ТАМ – ПИОНИР – ПРАГА за петстошесдесет иљада и почео сам да радим као аутопревозник. Превозим дрва из моје шуме, препродајем; помало крадем из државне шуме. Једне вечери изађем са једним другаром на корзо, а тај је имао девојку. Шетали смо утроје до десет увече; онда они мени кажу, да је време да идемо куд је који намерио, а ја, будући да немам где да преноћим, питам их : “ Има ли места да преспавам код вас?“ „Ако хоћеш да те поведемо код једне другарке, али да јој не говориш безобразне ствари пошто она не воли такве ствари“, и ја сам се сложио. Пођемо. И та нас прими лепо и скува нам кафу. И док се кафа кува, она ме пита одакле сам и што сам сам, и ја сам јој одговорио истину. Попили смо кафу, ракију; и ја видим да та женска поцрвени кад је погледам…Гледала нам је у шољу; причала нам о себи…Причала нам је и о себи, а ја нисам у то поверовао. И тако прође пола ноћи, а негде око три предзору ја сам хтео да кренем камионом по дрва, али ме она не пусти. Легао сам и заспао као коњ. Опио сам се. Кад сам се пробудио, гледам, та жена лежи поред мене. Видим на сату – 11 пре подне. Пробудим је. Она скува кафу и каже ми : “ АјÄ да идемо заједно по дрва, требају ми два кубика, па ћу да ти платим“. Ја кажем : „Добро, спреми се“. Кад смо стигли близу мога села, она почне да ме моли : “ АјÄ д идемо код твоје мајке“. А мене је помало срамота, како да је упознам са мајком кад је нисам добро познао, кад не знам каква је, је ли нека курветина или не. „Ако хоћеш сада да утоваримо дрва, па да возимо у Штип, и ако можемо тамо да разговарамо озбиљно, без врдања и лажи“. „Добро, нека буде како кажеш. Али мене једно мучи, ово, слушај, Илчо, мене је срам да ти кажем, ја тебе волим и хоћу да останем са тобом…Како одлучиш ти тако нека буде. Али да се ми узмемо…“ Рекао сам јој : „Ја сам сирома човек. Немам ништа друго осим овог одела на мени и камиона. Ако ми купиш ново одело и ако мислиш да будеш само моја жена, ја се слажем. Каква си била не знам, али од сада да будеш добра!“ Све је то било у њеном стану у Штипу; понудила ме је ракијом; попио сам добро. Брзо сам изгубио срам; почео сам да је грлим и вучем према кревету; она ме је чупала за косу. После се ја скинем и почнем и њу да свлачим, а она заплака и рече: “ Пре два месеца имала сам дечка, али ме је преварио и отишао у војску. Веруј, десет – петнаест дана сам му се дозволила, а са другима нисам имала работе. Иле, питај кога хоћеш!“

„Арна лоша, ја те волим и нећу да те оставим“, кажем и она почне да ме грли, кад неко чук – чук на врата. Ја се не плашим пошто знам да станује код неких старих људи. А то је био мој другар са девојком. Ова моја им каже како смо били по дрва и како смо одлучили да се узнемо. Отишли смо у хотел. Скупили се моји другари. Тамо смо пили до поноћи. Појави се један милиционаер и вели : „АјдÄ д идемо у станицу“, и ја велим : „Добро“. И некако се договоривши на брзину са овим мојим другарима ја побегнем милиционару испред носа. Одем у стан моје девојке. Дођу и остали и онда мојим камионом пођемо у село код моје мајке. Тамо ми честитају снаја и мајка. Девојка ми после купи ново одело, ципеле, бунду од сто двадесет иљада. Напустио сам је после месец дана…

Све ово што намеравам да забележим прошло је преко моје главе : тако сам проживео до 18. јануара 1976. године. Тад сам се оженио по трећи пут. Пошто нисам писац, драги Мирославе Лукићу, ја немам намеру да своје доживљаје стављам неком трећем у уста, него да се одмах представим : СТОИЛКОВ ИЛЧО, рођен 18. августа 1956. године у селу Калапетровци – Штип, Македонија. Гајде сам научио да свирам још као ученик основне школе. Свирао сам на свадбама и на испраћајима војника. Умем да свирам у гајде боље него што возим камион. Црномањаст сам и женама сам се одувек допадао. Зашто? Разговарале две девојке, једна питала другу : Зашто волиш црномањасте мушкарце? Зашто да волим беле и плаве? Чоколада је црна и слатка, а снег је бео и хладан. Свакој би девојци отпевао на почетку песму : Кажи, моме, уистину љубиш ли ме, мамиш ли ме, ил се са мном поиграваш, да ти мине време? Ја не могу да разберем була ли си ил Гркиња, ил си, моме, Македонче, што си толко убаво? Можда би неком од песама, а ја их знам на стотине, могао да почнем ову причу, можда овако : Ја сам Илчо голем лола био, у кафани лоше учинио. Ја сам пио и чаше разбио, келнерки сам поштено платио. Ако умрем, обуците ми мангупско одело. Место попа, крчмарицу позовите, над главом ми буре поставите, од бурета славину отворите : нек потече љута шљивовица!… Ех, али то је зајебанција…Био сам мангуп, бараба, проживео сам и лоше и добро, па да видимо шта сам запамтио и шта могу да испричам…Ко хоће може да ми пише на адресу : СТОИЛКОВ ИЛЧО, с. КАЛАПЕТРОВЦИ, 92000 ШТИП. ( Кад изађем из војног затвора, то јест – после септембра 1977. године.)

____________Штампано у књ. часопису „ЗАВЕТИНЕ“, бр. 5 – 14 / 2000.

ЛеЗ 0007800