Из Солунске трилогије, ЗАВЕТИНЕ, 7-8/2000.

СТАНОЈКО С. СПАСИЋ
Песницима Дубоких песама:
Лорки, и Лукићу Старијем

1.
Гледају се извор бистар, небо чисто,
Небо старо, небо блиско, небо златно.
Извор бистар, дубок. Ништа није исто,
Иако је слично, кад зањише, као клатно,

Срца песника ноћ, на ваздушастим
Путањама. Само се учини да се исто зове,
Кад крену као тиха вода низ / уз брегове
Пастири да донесу руже, тартуфе и снове…

2.
У њиховим градинама снова нема фламингоса.
Саткане су од нити месечине гране јабланова.
Измамио је жубор изворчића и шедрвана
Неколико сунчаних птица, с тихом ходом снова.

Ох, златна јабуко, са толико паунова и пауница!
Како је дуга ноћ света, одједном, заблистала!
Поезија непрегледна, иако испред носа, непозната,
Зелени се као букова шума тек олистала!…

III

Од оног јарета, што се тек ојарило,
и што већ стоји на ножицама, гле, бело
као бокор свилених јасмина,
и од трешње дивље, процветале, чију садницу донех
из села мојих дедова, од свитања на периферији
Пожаревца,Голупца, или од свитања на бреговима
изнад Дунава, Пека, Млаве, од јаребица, препелица,
од орла са стогодишњим ветром у крилима,
од срне на рубу шуме – ( и од мене) ;
од ловаца на срне, и путева зараслих – ( и од мене) ;
од снегова што сипе и ветра што јењава – ( и од мене);
од птице на грани и птице на камену,
од детонација разгневљених громова,
од пештере манастира Тумани,
од јаворова изнад пештери – ( и од мене);
од села с ову и ону страну Црног Врха,
од кладенаца успутних, и бачија,
брестова Записа – ( и од мене) ;
од мене и од свега тога, Мајсторе,
један једини музеј под ведрим небом да начиниш :
од мене и од осећања песника усамљених,
пастира, кад, пењући се уз брегове
својим дахом примају у себе големо и јасно
оживљавање света -, од мене и од сваке воденице
напуштене и заборављене у брдима,
од сваког салаша одевеног у паветину,
од сваког стабла обраслог бршљеном, Мајсторе :
да један све – општи музеј живе традиције
под ведрим небом начиниш : од ствари
бачених на отпад, и од дошљака,
од ограда око породичних гробаља,
јер ја не знам, Мајсторе, ниједног довољно живог,
ниједног који би да шегртује у својој вештини
облику који није тежак и који у себи
сажима сва искуства магије крајева
Богу иза леђа, и од мене, и од мене,
мајстора којим малим длетом разбија
блокове стена, да једну Кулу начиниш
на брежуљку шубарастом, где ће раскош
приређивати
гозбе за све душе и бескрајне дарове
рођеног и нерођеног времена…

2
Шта те то скрха, о Мајсторе,
Бадем у сеновитом хладу опсене,
Крик сласти у катакомбама подсвести,
Мртви орлови, канxе грабљивица, лешинара,
Крзно хермелина, крик из непознатих светова,
Те немоћи пусташ на мене гао громове с врха
Или зле духове из деветог круга пакла?

Сазидао сам Нову Кулу Боланог Дојчина
Увивши је у непролазно бело платно;
Као да је ноћ послала духове
И трулу врбовину да у помрчини светли као свици .
Болани Дојчин има где да спава
Са очима изван наших јава.
Јер његова (о)порука није ходање
Нечујних, невидљивих мрава…
Шта те то скрха, Мајсторе,
Лобања антилопе на таласу,
Непрегледан песак пустиње, тишина, крик хијена?
Арапски атови или страшна јава
У којој невидљиви косац коси
Набујале траве, кантарион и росу?

Што су сви шегрти Новог облика
Помрли, чим су свет угледали?…

3
Од Прешева до Ниша, до Голупца и \ердапа,
До Пожаревца, Звижда, Хомоља, до свих потајница,
Кад сам на стазама обраслим маховином, освајао
Светове ван светова : длетом, чекићем, мистријом,
Малтером и алхемијом,намотавајући замршену
Пређу живота у велико клубе, које сад одмотавам,
спомињем се неба и камените падине брега
којом стадо коза силази с планине…
Из стрме камените литице пршти
Ледени смарагд и понекад се прелива
Као дуга после кише. Ту ми је постала камена душа,
Где се у њу сливао свакодневни живот козара,
Јер то је био посао свакако пожељан
За правника који је деценије потрошио
На узалудно истеривање правде.
Није Бог у храмовима, он потајно улази
У прилику козара у даљини на брегу каменитом
Не смањујући се, и у јаре на литици
Што застаје над понором да се огледа
У вечним огледалима вода; у козару
Кроз кога пролазе сенке прекрасних кумулуса
Као светлост кроз стакло. Гледајући присвајамо
Простор лагано мислећи кроз њега.
Улазимо у пукотине мермерних блокова не као Смрт,
Већ као Бог у козара, што споро и полако корача
Према небу, величанствен као брест
Који је надвисио бурјан и коприве…