Циклус „Родна кућа“ / Милан Ранковић

(Милисав Миленковић: Родна кућа, „Просвета“, Београд, 1994.)

знак препознавања.мл

Милисав Миленковић није песник од јуче. Али је такорећи јуче доживео да објави књигу која је искочила из наше релативно богате песничке продукције. Написао је до сада много песама. Али песници се не вреднују по броју написаних песама, већ по својим највишим дометима. Дисов троглави врх „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“ уздигли су га на сам врх српске поезије, иако Дис није написао много песама, а многе од оних које је написао неупоредиво су слабије од наведене три. Лаза Костић са „Santa Maria della Salute“ такође винуо се у те, последње, највише сфере песничке вредности, где је касније доспео и „Ламанет над Београдом“ Црњанског. Ове чињенице ми дају за право да, и кад је реч о поезији Милисава Миленковића, приступим једном издвајању које се сваком песнику мора учинити неправедним, па можда и болним, али које је за развој поезије неопходно. У овоме излагању посветићу посебну пажњу првом од пет циклуса који чине ову збирку, циклусу „Родна кућа“, по коме је и збирка названа, јер сам уверен да је у њему Миленковић учинио квалитативно нови продор у српској поезији, продор који отвара врата и другим песницима. Јер, као што је 1919. у есеју „Традиција и индивидуални таленат“ пророчански истакао Т.С. Елиот, „ниједан песник…нема сам за себе целовито значење…Оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело је нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила“.
Циклус „Родна кућа“ као да је испеван у једном даху. Сав је у истом тону, исклесан из једног камена. Иста емотивна тензија га унутра распиње али је споља сапета неком готово неприродном мирноћом. Као бесна река премошћена непокретним, челичним луком моста. Песме овог циклуса имају толику унутрашњу сродност да се читав циклус може сматрати једном поемом. Тражећи међу савременим српским песницима оне који су на сличном песничком путу, могу поменути само Алека Вукадиновића, чија ми се песничка збирка „Кућа и гост“ чини најближа трагањима Миленковића. Ипак, између ове две збирке постоји и значајна разлика: поетска визија куће као вишезначне метафоре, симболичког језгра читавог поетског тока, код Вукадиновића је апстрактнија, док је код Миленковића чулнија, непосреднија. Код Вукадиновића је доживљај исправнији мисаоном супстанцом, а код Миленковића садржи још увек живи мирис домаћег огњишта. Тиме не утврђујем вредносну хијерархију између ове две збирке, већ само указујем на особености природе песничког доживљаја на коме су засноване. Та природа је слична, и различита.
Покушаћу да покажем у чему је тај нови квалитет поезије, достигнут у првом циклусу ове збирке.
Оно што је битно за ефекат који изазива рецепција ове поезије јесте дубоки продор и ирационално, етничко. У оно што психологија назива „колективно несвесним“. То несвесно ова поезија извлачи делом до подсвесног, а делом досвесног. Без ове поезије – ти садржаји би остали у свешћу неосветљеним дубинама бића.
Има нешто мистично у доживљају који прати читање ове поезије. Чак – атавистичко. А ипак је препознатљиво. Ову поезију друкчије мора читати Србин од странца, мада то не значи да и странац у њој неће наћи понешто што Србин не уочи. Али реч је о припадању. О моћном осећању етничког заједништва. Ова поезија додирује доживљајна и емотивна искуства из преднаучног периода људске цивилизације. Овде су корени етноса. Ту се меша социолошко са биолошким. Овде су егзистенцијалне условљености бића. Додирнуте су неке од основних полуга егзистенције. Однос оца и сина, који је кичма родне куће, генетски је код одржавања егзистенције.
Кад се први пут, отвореног срца, чита, ова поезија, може да нагна сузе на очи. Али ова поезија има ту моћ не зато што је тужна. Она је дубока, па је зато дирљива. Она додирује оне компоненте психе које свакодневно живљење не дотиче. Које рутина свакидашњице занемарује, прескаче, клизи преко њих као што лишће клизи површином реке не дотичући корење стабла загњуреног у речно дно. Али ти корени су животодавни. И кад се у души дирне нешто дуго недодиривано, сузе саме пођу на очи од нове емоције која нас испуни. Добра поезија обогаћује наш емоционални живот као и нова љубав. У анталогијској песми „Брату“ имамо једно тако мало песничко чудо: остваривање братске емоције упркос братовљеве превремене смрти. Млађи брат рођен после своје смрти, ипак смрћу није изгубио брата. „Светлости неизговорених речи“ које су их могле збратимити то су у овој песми већ учиниле. Јер, мртви брат, „мудро новорођен, после своје смрти“ са братом хода. Ова песма је један од доказа да је Миленковићева поезија, иако етнички препознатљива, и несумњиво индивидуална иако сав утопљен у етнос, његов песнички доживљај света је само његов. И у том чаробном, променљивом а ипак вечном двојству између општег и појединачног, универзалног и индивидуалног, крије се и читава тајна уметности. Али кад осетимо у поезији присуство ове тајне, онда је то свечани, срећни тренутак стваралаштва коме се сви радујемо, јер нас све обогаћује. Ово није класична патриотска поезија, а ипак, на неочекиван начин и са непознате стране изазива и патриотска осећања. Ту нема традиционалних поклича српству нити наметљивог националног самољубља тако карактеристичног за велики део патриотске поезије. Али ипак ова поезија у већој мери оживљава везу са исконским коренима српског етноса која је савременим цивилизацијским наносима често запретана. Овде се језгро нашег етноса огољује и воли ради њега самог, а не као противстав другом, страном етносу. Уверен сам да су овом поезијом искрчени први метри једног новог правца у српској поезији – једног новог поетског патриотизма, реализованог на вишем цивилизацијском нивоу него што је онај на који смо досада навикли. Због тога се и усуђујем да ову поезију, тако отмено уздржану у исказивању љубави према своме национу, назовем и патриотском. Та љубав према национу стопљена је са љубављу према оцу, брату, мајци, деци, она слави генетски континуитет егзистенције на овој земљи. Упркос томе, та љубав према својим етничким коренима не идеализује сопствени етнос. Она није слепа нити је једнострана. Она обухвата све основне противречности егзистенције. Родна кућа, тај митски симбол етничких, отаџбинских, очевих корена, није расцветани цвет у пољу, већ је стално угрожена:

Закључај кућна врата оче
навуци црне фиранге
Около су непознати људи
(Кућа браве)

Сву ноћ ми кућа отворена
Злотвори ми под прозором претње пале
Сунце калајисано у гроб полажу
Мртву мајку на огњиште плоде
(Родна кућа)

У сумрак могу
Мрки људи
Обручем
Родну кућу да нам
Опашу
(Страх)

Све су дуже ноћи
Све гушћи облаци
Око наше куће
Сине
(Писмо)

Иако стално угрожена, родна кућа је и вечито уточиште. Кад закорачи у њу, Песник ћерку у чело љуби да би месец у сну њеног неба заноћио. (На прагу). На прагу родне куће треба „пољубити земљу у зглоб биљке као дете у незарасли пупак“ (Кућни праг). Родна кућа је средиште породичног огњишта. Све исконске вредности живота које су се одржале у миленијумима човекове егзистенције згрудвале су се у то мало али велико станиште, отето од космоса, насељено радошћу бивања. Родна кућа је препознатљиви путоказ у прошлост, неизбрисиви печат порекла, вечно отворени прозор у будућност, гаранција обнављања рађањем.
Песнички језик Миленковићев је јасан, течан, са природним унутрашњим ритмом, а метафоре које га уносе срећно су нађене и погађају тачно. Није заљубљен у сопствену реч, не разбацује се формалним решењима, не гази и бичује језик, мада понекад срећно посегне и за кованицом, каква је она дивна кованица, „душолике птице“ из „Месеца над Хиландаром“. Његов језик се заборавља док се чита песма. Само расте тавни талас непознатих, или тачније – давно заборављених емоција. Емоције које су заглављене у скривеним каналима генетских кодова. После читања ових песама осећамо се јачим, чвршће стојимо на земљи. Пунијим плућима дишемо. Па зар више можемо тражити од песама?

Др Милан Ранковић
______________ Напомена уредника: Овај текст је прелиминарно штампан  новембар 1994.   у ч.
„Браничево“ – 1,2,3 – 1995.     под насловом НОВИ ПОЕТСКИ ПАТРИОТИЗАМ… Овде се прештампава под другим насловом, чини ми се, адекватнијим. (М. Л)

ЛеЗ 0007817 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s