Обор
О свему помало разговарасмо ми
док кроз сутон румени и тихи
ухрањене враћасмо крмке
у оборе склиске
у њихов суђени стан
без отвора за небо
за погледе гроктаве и ниске
радо је
са дивљом чежњом
одлазило у оборе то тупо крдо
уз заглушно роктање
и октаве смрада
хрлило у дом
малопре описан свој
да тамо у калу залегне
вечан да сања сан
без новог буђења
ћутљиво без ропца
мењајућ ноћ за дан
ко Сизиф падајућ и пењућ се
уз високо до неба измета брдо
Пливач за лађом
Без метка опаљеног
као и комунизам
паде патријархат планине се урушише
тихо пузећи утуљен да се пламен не види
нов поредак света дође
вечан на крају историје да буде
матријархат
дама постаде дамац
а сер серка
племенит поста племенита
звер зубата што панџе оштри
поста безуба зверка
он поста она ил оно што се
баш лако дало није
витез витезкиња
мушко поста му
а женско женскиња
Озирис поста Изида
Анк поста Анка
Страховити Пазузу сисата
гузата Емпузина успаванка
међуножје је срце света
гора у којој Госпа збори
и птица те речи пева и поток без досаде гргољи и жубори
и ко што рекох Гурт поста Јеца а опат Емер Кока
света је и безгрешна Марија Дева кћер рођена Свевишњег Ока
па се сад питам до Палестине и Гроба Исусовог
овакви да л’ ћемо стићи
Ротервуд поста Житорађа може шта хоће ваља нам ићи
Филипа некада дичног сад зову Нена
ставља подвезице вештачке груди мушко постаје жена
Антарктик ћути самују и пингвини
подела улога ту није мода улови рибу крупна је па јаче зини
шума се спустила са мрких гора да дави спужве да слуша шкољке
говоре мора
и ходим тако кроз шуме храстове ове и видим ветрове сеју
биће ујесен за крмад жира и идем тако и пукне грана понека само
кад грана пукне сећања згасну што трен пре бејаху тамо
и тако идем кроз угаслу лепоту
слећем низ водопаде без капи воде
све као та вода што је нема
пролази нестаје некуда оде
и видим јасно ту слику раја
девице које неспутано трче
пастири по олуји напасају слепа стада
са црвених кровова Аркадије зелени оџаци штрче
пејсаже и пасторалу
наруше та празна стада
понека црна стена
виртуелни отуда доходе звуци
блејање ко да ће занавек
фруле пастири и вуци
таква дођоше времена
гладних ли на веки веков звери празно их стадо сити
на реци великој
на Сави реци
воду ће они без воде пити
па плачи сад
плачи и баш ме брига
сама си
и сам сам
задњи на храсту годови
године еоне протраћисмо
несташе
као у магли бродови
као биволи у тами
црни сад мучемо сами
ваља се талас прљави
по некад нашој Брзави
у менгелама букагијама са свих смо страна
расцепљено смо дрво без лишћа грана
прегажени су газови на Морави
векове и стада напаса одувек ко их има
твоје и моје беше давно лето
њихово пролеће лето будуће јесен и зима
и видим једра црне лађе која броди ко откинута земља
кроз врели асфалт као да плови
на њој чудни ал драги неки људи
изнад ње сиво небо
сиви у одбљеску олује што долази
крештави галебови
таква је то откинута лађа
ил комад је такав те земље
ил брод цео тако
кроз свемир врлуда
урања у таму
црнога једра где ће и куда
кад изадох из шуме
видех згажен ноћурак
борове ко прсте у море забодене
са обале поново угледах лађу
а она да ли ће мене
прамца ка хоризонту у сунце уђе што нестајаше брзо
утопи се у маглу и таму
не размишљах затим много
запливах жустро за њом
кроз ледене таласе засекох
да је не оставим саму
_____ из пропратног писма аутора:
2. 01.2013.
Драги Мирославе,
ево нађох ово у документацији, објављено у Стварању, 2001. Имао сам тужне, ал самим тим не и нетачне, визије.Ово је Ранко Јововић објавио, а ја написао непосредно по испоручењу Председника, ужаснут визијом провалије у коју смо, тим чином, скочили. Најтужније и најстрашније је то било вече, и она магла у оној тами пред оним зидинама, од постања Србства.
Поздрав, Стеван Бошњак (старином Борковић из Борковића од Жупе Пивске).
Ниш, лето 2001.
ЛеЗ 0008213
(002) Архив ДИБИДрУС 