ДУШАН СТОЈКОВИЋ
ГРАМАТИКА СМРТИ
ПРОЗА – IDEM НАШИЈЕНЦИ
Издавачи
Центар за културу Младеновац
Шумадијске метафоре
За издавача
Ненад Љубеновић
Никола Костадиновић
ISBN: 978–86–7191–162–7 (БГБ)**
Штампа
Press-Kosmajturist, Младеновац
Тираж
500 примерака
(Предговор)
САМОУБИСТВО – ЈЕДНАЧИНА СА ТРИ НЕПОЗНАТЕ
Антологијом Проза – Idem окончава се трилогија којом се приказује проза писаца који су дошли у додир са самоубиством, било да су га извршили сами, било да су се на њега одлучили, или бар помишљали то да ураде, јунаци њихових литерарних остваре- ња. Она је, заправо, двотомна. Ова која је сада пред вама садржи читаве приповетке, кратке приче или делове романа српских писаца које садрже мотив самоубиства. Она која јој је претходила (једнако насловљена) односи се на стране прозаике наднете над бунар самоубиства. Уводна књига антологичарске трилогије, Проза – Ida, представила је дела прозаика, и наших и страних, ко- ји су починили самоубиство. На преко две хиљаде страна чита- оци су тако у прилици да се позабаве прозом која „решава“, не решавајући пошто се то никако и не може, једино постојећи „доиста озбиљан философски проблем – самоубиство“, како то вели Албер Ками. Притом, Ками, хтео то да призна или не, „тап- ка“ за Францом Кафком по којем „метафизичка потреба је само потреба за смрћу“. Камију ће се иронично супротставити наш Бо- рислав Пекић који ће прибележити да је, заправо, „једини озби- љан философски проблем како самоубиство избећи“. Истина би, и не само зато што је то већ уобичајена фраза којој се често при- бегава, већ зато што то тако, убеђен сам, бива, била – негде по средини. Да је самоубиство најозбиљнији или једини озбиљан философски проблем, много више врхунских философа писало би о њему, вероватно и читаве књиге, те не бисмо били примо- рани да ставове философа о овом озбиљном философском проб- лему извлачимо из контекста унутар којег, помало стидљиво, провирују. Да је апсолутно тачна Пекићева иронична опаска, по- тенцијалне самоубице лековито би завиривале у философске трактате, а прибојавам се како то нипошто није случај. На страну, што из философских дела не бисмо ни могли, ни уз најбољу вољу, извући савете који би нас миљама далеко од потенцијалног самоубиства одбацили.
Философи су поприлично често, уз сасвим разумљив опрез, писали о самоубиству као саставном делу људског посто- јања уопште. Фридрих Ниче разликовао је природну и добро- вољну смрт. Другу је оквалификовао као „паметну“. Ниче је коке- товао са самоубиством а није се одлучио на њега, једнако као и философ који се, самоубиству, готово лајтмотивски, непрестано обраћао и прижељкивао га гурајући га стално све даље од себе – Емил Сиоран. Овај други је, између осталог, написао како непре- стано и интензивно треба толико „мислити на самоубиство да је на крају неважно убити се или не“. Ако је неважно самоубити се или не, одатле не произилази како је живот драгоценији од смрти. Поготову, раније и потпомогнуте. Сиоранова мисао ће се узнети до следеће парадоксалне тврдње: „Да нам није помисли на са- моубиство, овога часа бисмо се убили!“ Парадоксалност напи- саног несумњиво је амбивалентна. Јадно је живљење које се пла- ћа (непрекидним) размишљањем о небивствовању. Човек је онда самоубица који хода. Смрт која (га) мисли. Ако је Матавуљ своје- времено, у „Поварети“, писао о радости живовања, сада бисмо морали ствар обрнути и прозборити о туговању, меланхоличној аури, која неопозиво прати живот. Прави „закључак“ Сиоранове мисли (но, закључак овде претходи самој мисли) онај је Блан- шоов по којем „кад говорим, смрт говори у мени“. Сигмунд Фројд, који је био на сталној клацкалици између Ероса и Тана- тоса, ма колико изгледало, на први поглед, како његова мисао прати очигледан раст и (не)логично развијање, доконао је, нор- мално не први, понављајући притом једно од животних, и фило- софских, општих места, како „циљ свег живота је смрт“. Када се, међутим, на самоубиство“обруши“, Фројд не може заборавити како он Фројд јесте, те ће устврдити да „избор неког облика самоубиства открива најпримитивнији сексуални симболизам“, и тако ће, још једном, показати како су за њега Ерос и Танатос змијски преплетени и нераскидиво срасли.
Давно још, Свети Августин ће закључити: „Самоубица је убица.“ Многи ће, касније (сетимо се, на пример, између осталих, Вилхелма Штекела и Жан–Фруа Витмана), попут другог у заградама споменутог, тврдити како се ниједан човек убити неће а да претходно није пожелео смрт некога другог. Самоубиство се, тако, премеће у избегнуто убиство. Психоаналитичар Алфред Ад- лер самоубиство третира као освету животу. По њему, оно је, пре свега, „имитација“ – угледање на оно што су претходно учинили чланови породице, пријатељи, познате личности… То се донекле супротставља, раније изнетом ставу, зачетника модерне суици- дологије Емила Диркема, по којем „сваки самоубица даје своме чину лични отисак.“ (Написао сам „донекле“ јер лични отисак може се наћи и у самом избору онога кога ћемо опраштајући се са животом следити.)
Николај Берђајев у самоубиству види „акт насиља и над животом и над смрћу“. По њему, „самоубиство може бити због потпуне немоћи и због сувишка снаге“. Онај ко је пресудио себи – Ото Вајнингер, у самоубиству открива искључиво знак кука- вичлука. Не либи се да се у кукавице упише. Но, да бисмо уопште били у прилици да морално „самеравамо“, проглашавамо само- убицу кукавицом или херојем, опраштамо му или га осуђујемо, морали бисмо – с разлогом припомиње Јовица Стојановић – приупитати најпре себе самог: „Зашто се већ нисам убио?“ Тек (само)убијени имају право да пресеку.
Јован Н. Стриковић види као „крупно… философско пита- ње: да ли се људи убијају због страха од смрти или страха од живота?“ Руски философ Владимир Соловјев тврди како се са самоубицом саосећати може; никако се исто урадити не може, међутим, када је самоубиство у питању. Тин Ујевић иде корак даље износећи став по којем „о самоубојству здрав човјек не мо- же и не смије говорити“. Не сме, ни „само једним крајичком зави- рити у себе“ – додаје већ цитирани Јован Н. Стриковић. Одлучи ли се, којим чудом, на то, „тај се мора убити, јер тамо је страшан мрак и хаос, тамо је неморал какав се не може замислити“. Може- мо се заваравити онако како је то чинио Антонен Арто. Убије ли се – тврди он – „то неће бити зато да би(х) себе уништио, него да би(х) себе склопио“. То је, међутим, могуће само у књижевности. У реалном животу самоубиство једино је „расклапање“.
Треба живети пуним плућима. Свакога трена. Непре- стано. Нимало случајно, Љубомир Ерић нас подсећа да „сваки човек носи у себи скривеног самоубицу“, а Стеван П. Петровић додаје: „А разлога за самоубиство има бар толико колико и разлога за живљење.“
Гастон Башлар, знаменити феноменолог, у књизи Вода и снови. Оглед о имагинацији материје, вели: „Проблем самоубис- тва у књижевности је кључан проблем за просуђивање драмских вредности. [..] Самоубиство се, напротив, у књижевности припре- ма као дуга интимна судбина. То је књижевно најпримеренија, најдовршенија, најпотпунија смрт. Романсијер би тако рећи же- лео да читава васиона учествује у самоубиству његовог јунака. У књижевном самоубиству можемо, дакле, наћи имагинацију смрти.“
Поређали смо прегршт размишљања о самоубиству. Она се могу слагати попут пазли. Веома често, један став сукобљава се са другим. Шта је истина не може се доконати. И неће. Само- убиство остаје оно што је од самог почетка било – мистерија. Једна од највећих. Онај ко одговара на питање које поставља сам себи, или му га постављају други људи, могуће и Бог сам – може посећи за радикалним решењем. Но, остаје питање, јесте ли и оно одговор. Или, ново питање које се сада поставља негде другде.
Може ли нас утешити то што, како бележи Гастон Баш- лар, „у романима има више злочина и самоубистава него у живо- ту“. Може ли, тада се треба препустити ишчитавању страница које су пред вама. Оне никога не наговарају на нешто, никоме не објашњавају зашто. Оне нуде оно што књижевност једино пону- дити може – уживање у тексту. А то нипошто није мало.
Душан Стојковић
_____________________________________________
САДРЖАЈ
Самоубиство –једначина са три непознате, Душан Стојковић….5
Гаврил Стефановић Венцловић, Јудино гробље………………………….9
Вук Стефановић Караџић, Ћирил Философ………………………………10
Васа Живковић, Пастирка………………………………………………………11
Јаков Игњатовић, Увео листак………………………………………………..13
Стјепан Митров Љубиша, Скочидјевојка………………………………….16
Ђура Јакшић, Син седога Гамзе……………………………………………….22
Ђура Јакшић, Неверна Тијана………………………………………………….24
Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми………….26
Милован Глишић, У зао час…………………………………………………….28
Лаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење…………………………..41
Пера Тодоровић, Дневник једног добровољца…………………………..44
Симо Матавуљ, Нови свијет у старом Розопеку………………………49
Симо Матавуљ, Снага без очију……………………………………………….51
Јанко Веселиновић, Чича Тома………………………………………………..64
Светолик Ранковић, Сеоска учитељица…………………………………..81
Илија И. Вукићевић, Прича о селу Врачима и Сими Ступици…..91
Иво Ћипико, У војничком табору……………………………………………93
Милета Јакшић, Остављена…………………………………………………….99
Јован Дучић, Дубровачка песма……………………………………………..106
Радоје Домановић, Вођа………………………………………………………..107
Светислав Стефановић, Искушења ………………………………………..120
Борисав Станковић, Нечиста крв ………………………………………….126
Петар Кочић, Мргуда…………………………………………………………….137
Исидора Секулић, Влаовићи…………………………………………………..143
Григорије Божовић, Заостали ждрал…………………………………….146
Лепосава Мијушковић, Близу смрти………………………………………152
Вељко Петровић, Буња …………………………………………………………160
Драгиша Васић, Исповест једног сметењака ………………………..200
Вељко Милићевић, Љубав Марка Ђурића………………………………203
Сибе Миличић, Самоубица……………………………………………………212
Иво Андрић, На Дрини ћуприја……………………………………………..216
Иво Андрић, Прича о везировом слону…………………………………..229
Иво Андрић, Летовање на југу………………………………………………233
Иво Андрић, Омерпаша Латас ………………………………………….. .243
Милош Црњански, Адам и Ева………………………………………………250
Милош Црњански, Мој пријатељ који је прошао……………………262
Милош Црњански, Роман о Лондону……………………………………..274
Момчило Настасијевић, Крлова невеста………………………………..284
Бошко Токин, Теразије………………………………………………………….293
Станислав Краков, Сапутник…………………………………………………298
Хамза Хумо, Случај Раба сликара………………………………………….305
Милан Кашанин, Виђење……………………………………………………….308
Бранко Ве Пољански, 77 самоубица……………………………………….321
Растко Петровић, Како су почела збитија Асана
Сулејмановића дивљег човека………………………………………………..324
Растко Петровић, Са силама немерљивим ……………………………..330
Растко Петровић, Дан шести ………………………………………………..342
Бранимир Ћосић, Двориште………………………………………………….353
Владан Десница, Флорјановић……………………………………………….361
Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба ………………………………386
Оскар Давичо, Завичаји…………………………………………………………389
Меша Селимовић, Тврђава…………………………………………………….393
Миливоје Ристић, Очи ………………………………………………………….402
Ћамил Сијарић, Снаха…………………………………………………………..406
Михаило Лалић, Раскид…………………………………………………………415
Добрица Ћосић, Време смрти……………………………………………….417
Војислав Чолановић, Друга половина неба……………………………..421
Антоније Исаковић, Двоје……………………………………………………..426
Александар Тишма, Целог себе……………………………………………..430
Александар Тишма, Употреба човека……………………………………437
Радомир Константиновић, Излазак………………………………………..438
Милорад Павић, Смрт Милоша Црњанског …………………………..446
Иван Ивањи, Самоубиство мог деде……………………………………. 450
Миодраг Булатовић, Тиранија………………………………………………..456
Борислав Пекић, Смрт на Хиному…………………………………………461
Борислав Пекић, Златно руно ……………………………………………….465
Драгослав Михаиловић, Кад су цветале тикве ……………………..469
Бора Ћосић, Кратак живот народног песника Јуначка …………474
Слободан Селенић, Мемоари Пере Богаља…………………………….481
Живојин Павловић, Вашар на Светог Аранђела………………….…487
Гроздана Олујић, Гласови у ветру………………………………………….491
Данило Киш, Јуриј Голец……………………………………………………….498
Радослав Војводић, Кнез таме………………………………………………521
Бранимир Шћепановић, Смрт господина Голуже …………………523
Мирко Ковач, Трипо Ђапић, тешкаш…………………………………….549
Мирко Ковач, Уговор са Саром …………………………………………….551
Миладин Ћулафић, Маша …………………………………………………….564
Добрило Ненадић, Сабља грофа Вронског …………………………….572
Филип Давид, Михаел и његов рођак …………………………………….574
Војислав В. Јовановић, Шта обућарева деца
мисле о самоубиству……………………………………………………………..580
Богислав Марковић, Ђавоља крв……………………………………………582
Мирољуб Тодоровић, Живот………………………………………………..590
Видосав Стевановић, Тутумиш……………………………………………..591
Мома Димић, Максим српски из дома стараца………………………594
Ђуро Дамјановић, Јевташ, кад дође зима………………………………598
Милисав Савић, Ожиљци тишине…………………………………………604
Јанко Вујиновић, Паника у интерситију………………………………..607
Мирослав Јосић Вишњић, Пијана Јелена……………………………….611
Мирослав Јосић Вишњић, Место и време……………………………..621
Јовица Аћин, Процес без краја………………………………………………636
Боба Благојевић, Лисица………………………………………………………..643
Милица Мићић Димовска, Црнина…………………………………………647
Радован Бели Марковић, Танки прсти хромог………………………..654
Радован Бели Марковић, Чађави дан……………………………………..657
Марија Шимоковић, Велисипед господина Вермеша………………660
Хаџи Танчић, Самоубица………………………………………………………662
Зоран Живковић, Мост ………………………………………………………..663
Давид Албахари, Поручник Ракочевић…………………………………..666
Давид Албахари,Тежина главе………………………………………………668
Драго Кекановић, Лака смрт Ђуке Лемеша…………………………..679
Војислав Деспотов, Дрводеља из Набисала ……………………………689
Мирослав Лукић, Пасија по Амарилису………………………………….691
Миленко Пајић, Сан о самоубицама………………………………………695
Зоран М. Мандић, Самоубиство……………………………………………696
Здравко Крстановић, Два Ивана…………………………………………….697
Јован Радуловић, Linea grimani ……………………………………………..698
Биљана Јовановић, Пси и остали…………………………………………..705
Радослав Петковић, Кратка историја бесмртника………………..709
Миљурко Вукадиновић, Како сам ковертирао смрт……………..722
Ненад Грујичић, Мужа душа…………………………………………………723
Михајло Пантић, Крај часа……………………………………………………725
Оливер Јанковић, Константин………………………………………………733
Милета Продановић, Црни љиљан………………………………………….738
Љиљана Дугалић, Пријатељ………………………………………………….741
Зоран Милисављевић, Пуцањ………………………………………………..743
Драган Јовановић Данилов, Отац ледених брда……………………..745
Мирјана Митровић, Аутопортрет са Миленом……………………..748
Владимир Јагличић, Тице бoжије…………………………………………..750
Иван Златковић, Синтетичари………………………………………………752
Мирко Демић, Пут под којим се стаза увија………………………….753
Александар Гаталица, Индокинеска двочинка………………………..758
Владимир Арсенијевић, У потпалубљу………………………………….762
Владимир Тасић, Стаклени зид……………………………………………..764
Срђан Ваљаревић, Људи за столом……………………………………….767
Раша Коминац Радослав, Елвис……………………………………………..771
Дејан Богојевић, Траг на обали………………………………………………775
Миомир Петровић, Бакарни бубњеви……………………………………..776
Енес Халиловић, Пенал………………………………………………………….778
ЛеЗ 0008218
(002) Архив ДИБИДрУС 