НАШИЈЕНЦИ, антологија Душана Стојковића

ДУШАН СТОЈКОВИЋ
ГРАМАТИКА СМРТИ 
ПРОЗА – IDEM   НАШИЈЕНЦИ

Издавачи
Центар за културу Младеновац
Шумадијске метафоре

За издавача
Ненад Љубеновић
Никола Костадиновић

ISBN: 978–86–7191–162–7  (БГБ)**

Штампа
Press-Kosmajturist, Младеновац

Тираж
500 примерака

 

(Предговор)

САМОУБИСТВО – ЈЕДНАЧИНА СА ТРИ НЕПОЗНАТЕ

Антологијом ПрозаIdem окончава се трилогија којом се приказује проза писаца који су дошли у додир са самоубиством, било да су га извршили сами, било да су се на њега одлучили, или бар помишљали то да ураде, јунаци њихових литерарних остваре- ња. Она је, заправо, двотомна. Ова која је сада пред вама садржи читаве приповетке, кратке приче или делове романа српских писаца које садрже мотив самоубиства. Она која јој је претходила (једнако насловљена) односи се на стране прозаике наднете над бунар самоубиства. Уводна књига антологичарске трилогије, ПрозаIda, представила је дела прозаика, и наших и страних, ко- ји су починили самоубиство. На преко две хиљаде страна чита- оци су тако у прилици да се позабаве прозом која „решава“, не решавајући пошто се то никако и не може, једино постојећи „доиста озбиљан философски проблем – самоубиство“, како то вели Албер Ками. Притом, Ками, хтео то да призна или не, „тап- ка“ за Францом Кафком по којем „метафизичка потреба је само потреба за смрћу“. Камију ће се иронично супротставити наш Бо- рислав Пекић који ће прибележити да је, заправо, „једини озби- љан философски проблем како самоубиство избећи“. Истина би, и не само зато што је то већ уобичајена фраза којој се често при- бегава, већ зато што то тако, убеђен сам, бива, била – негде по средини. Да је самоубиство најозбиљнији или једини озбиљан философски проблем, много више врхунских философа писало би о њему, вероватно и читаве књиге, те не бисмо били примо- рани да ставове философа о овом озбиљном философском проб- лему извлачимо из контекста унутар којег, помало стидљиво, провирују. Да је апсолутно тачна Пекићева иронична опаска, по- тенцијалне самоубице лековито би завиривале у философске трактате, а прибојавам се како то нипошто није случај. На страну, што из философских дела не бисмо ни могли, ни уз најбољу вољу, извући савете који би нас миљама далеко од потенцијалног самоубиства одбацили.

Философи су поприлично често, уз сасвим разумљив опрез, писали о самоубиству као саставном делу људског посто- јања уопште. Фридрих Ниче разликовао је природну и добро- вољну смрт. Другу је оквалификовао као „паметну“. Ниче је коке- товао са самоубиством а није се одлучио на њега, једнако као и философ који се, самоубиству, готово лајтмотивски, непрестано обраћао и прижељкивао га гурајући га стално све даље од себе –  Емил Сиоран. Овај други је, између осталог, написао како непре- стано и интензивно треба толико „мислити на самоубиство да је на крају неважно убити се или не“. Ако је неважно самоубити се или не, одатле не произилази како је живот драгоценији од смрти. Поготову, раније и потпомогнуте. Сиоранова мисао ће се узнети до следеће парадоксалне тврдње: „Да нам није помисли на са- моубиство, овога часа бисмо се убили!“ Парадоксалност напи- саног несумњиво је амбивалентна. Јадно је живљење које се пла- ћа (непрекидним) размишљањем о небивствовању. Човек је онда самоубица који хода. Смрт која (га) мисли. Ако је Матавуљ своје- времено, у „Поварети“, писао о радости живовања, сада бисмо морали ствар обрнути и прозборити о туговању, меланхоличној аури, која неопозиво прати живот. Прави „закључак“ Сиоранове мисли (но, закључак овде претходи самој мисли) онај је Блан- шоов по којем „кад говорим, смрт говори у мени“. Сигмунд Фројд, који је био на сталној клацкалици између Ероса и Тана- тоса, ма колико изгледало, на први поглед, како његова мисао прати очигледан раст и (не)логично развијање, доконао је, нор- мално не први, понављајући притом једно од животних, и фило- софских, општих места, како „циљ свег живота је смрт“. Када се, међутим, на самоубиство“обруши“, Фројд не може заборавити како он Фројд јесте, те ће устврдити да „избор неког облика самоубиства открива најпримитивнији сексуални симболизам“, и тако ће, још једном, показати како су за њега Ерос и Танатос змијски преплетени и нераскидиво срасли.

Давно још, Свети Августин ће закључити: „Самоубица је убица.“ Многи ће, касније (сетимо се, на пример, између осталих, Вилхелма Штекела и Жан–Фруа Витмана), попут другог у заградама споменутог, тврдити како се ниједан човек убити неће а да претходно није пожелео смрт некога другог. Самоубиство се, тако, премеће у избегнуто убиство. Психоаналитичар Алфред Ад- лер самоубиство третира као освету животу. По њему, оно је, пре свега, „имитација“ – угледање на оно што су претходно учинили чланови породице, пријатељи, познате личности… То се донекле супротставља, раније изнетом ставу, зачетника модерне суици- дологије Емила Диркема, по којем „сваки самоубица даје своме чину лични отисак.“ (Написао сам „донекле“ јер лични отисак може се наћи и у самом избору онога кога ћемо опраштајући се са животом следити.)

Николај Берђајев у самоубиству види „акт насиља и над животом и над смрћу“. По њему, „самоубиство може бити због потпуне немоћи и због сувишка снаге“. Онај ко је пресудио себи –  Ото Вајнингер,   у самоубиству открива искључиво знак кука- вичлука. Не либи се да се у кукавице упише. Но, да бисмо уопште били у прилици да морално „самеравамо“, проглашавамо само- убицу кукавицом или херојем, опраштамо му или га осуђујемо, морали бисмо – с разлогом припомиње Јовица Стојановић –   приупитати најпре себе самог: „Зашто се већ нисам убио?“ Тек (само)убијени имају право да пресеку.

Јован Н. Стриковић види као „крупно… философско пита- ње: да ли се људи убијају због страха од смрти или страха од живота?“ Руски философ Владимир Соловјев тврди како се са самоубицом саосећати може; никако се исто урадити не може, међутим, када је самоубиство у питању. Тин Ујевић иде корак даље износећи став по којем „о самоубојству здрав човјек не мо- же и не смије говорити“. Не сме, ни „само једним крајичком зави- рити у себе“ – додаје већ цитирани Јован Н. Стриковић. Одлучи ли се, којим чудом, на то, „тај се мора убити, јер тамо је страшан мрак и хаос, тамо је неморал какав се не може замислити“. Може- мо се заваравити онако како је то чинио Антонен Арто. Убије ли се – тврди он – „то неће бити зато да би(х) себе уништио, него да би(х) себе склопио“. То је, међутим, могуће само у књижевности. У реалном животу самоубиство једино је „расклапање“.

Треба живети пуним плућима. Свакога трена. Непре- стано. Нимало случајно, Љубомир Ерић нас подсећа да „сваки човек носи у себи скривеног самоубицу“, а Стеван П. Петровић додаје: „А разлога за самоубиство има бар толико колико и разлога за живљење.“

Гастон Башлар, знаменити феноменолог, у књизи Вода и снови. Оглед о имагинацији материје, вели: „Проблем самоубис- тва у књижевности је кључан проблем за просуђивање драмских вредности. [..] Самоубиство се, напротив, у књижевности припре- ма као дуга интимна судбина. То је књижевно најпримеренија, најдовршенија, најпотпунија смрт. Романсијер би тако рећи же- лео да читава васиона учествује у самоубиству његовог јунака. У књижевном самоубиству можемо, дакле, наћи имагинацију смрти.“

Поређали смо прегршт размишљања о самоубиству. Она се могу слагати попут пазли. Веома често, један став сукобљава се са другим. Шта је истина не може се доконати. И неће. Само- убиство остаје оно што је од самог почетка било – мистерија. Једна од највећих.  Онај ко одговара на питање које поставља сам себи, или му га постављају други људи, могуће и Бог сам –  може посећи за радикалним решењем. Но, остаје питање, јесте ли и оно одговор. Или, ново питање које се сада поставља негде другде.

Може ли нас утешити то што, како бележи Гастон Баш- лар, „у романима има више злочина и самоубистава него у живо- ту“. Може ли, тада се треба препустити ишчитавању страница које су пред вама. Оне никога не наговарају на нешто, никоме не објашњавају зашто. Оне нуде оно што књижевност једино пону- дити може – уживање у тексту. А то нипошто није мало.

 

Душан Стојковић

_____________________________________________

САДРЖАЈ

 

Самоубиство –једначина са три непознате, Душан Стојковић….5

Гаврил Стефановић Венцловић, Јудино гробље………………………….9

Вук Стефановић Караџић, Ћирил Философ………………………………10

Васа Живковић, Пастирка………………………………………………………11

Јаков Игњатовић, Увео листак………………………………………………..13

Стјепан Митров Љубиша, Скочидјевојка………………………………….16

Ђура Јакшић, Син седога Гамзе……………………………………………….22

Ђура Јакшић, Неверна Тијана………………………………………………….24

Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми………….26

Милован Глишић, У зао час…………………………………………………….28

Лаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење…………………………..41

Пера Тодоровић, Дневник једног добровољца…………………………..44

Симо Матавуљ, Нови свијет у старом Розопеку………………………49

Симо Матавуљ, Снага без очију……………………………………………….51

Јанко Веселиновић, Чича Тома………………………………………………..64

Светолик Ранковић, Сеоска учитељица…………………………………..81

Илија И. Вукићевић, Прича о селу Врачима и Сими Ступици…..91

Иво Ћипико, У војничком табору……………………………………………93

Милета Јакшић, Остављена…………………………………………………….99

Јован Дучић, Дубровачка песма……………………………………………..106

Радоје Домановић, Вођа………………………………………………………..107

Светислав Стефановић, Искушења ………………………………………..120

Борисав Станковић, Нечиста крв ………………………………………….126

Петар Кочић, Мргуда…………………………………………………………….137

Исидора Секулић, Влаовићи…………………………………………………..143

Григорије Божовић, Заостали ждрал…………………………………….146

Лепосава Мијушковић, Близу смрти………………………………………152

Вељко Петровић, Буња …………………………………………………………160

Драгиша Васић, Исповест једног сметењака ………………………..200

Вељко Милићевић, Љубав Марка Ђурића………………………………203

Сибе Миличић, Самоубица……………………………………………………212

Иво Андрић, На Дрини ћуприја……………………………………………..216

Иво Андрић, Прича о везировом слону…………………………………..229

Иво Андрић, Летовање на југу………………………………………………233

Иво Андрић, Омерпаша Латас ………………………………………….. .243

Милош Црњански, Адам и Ева………………………………………………250

Милош Црњански, Мој пријатељ који је прошао……………………262

Милош Црњански, Роман о Лондону……………………………………..274

Момчило Настасијевић, Крлова невеста………………………………..284

Бошко Токин, Теразије………………………………………………………….293

Станислав Краков, Сапутник…………………………………………………298

Хамза Хумо, Случај Раба сликара………………………………………….305

Милан Кашанин, Виђење……………………………………………………….308

Бранко Ве Пољански, 77 самоубица……………………………………….321

Растко Петровић, Како су почела збитија Асана

Сулејмановића дивљег човека………………………………………………..324

Растко Петровић, Са силама немерљивим ……………………………..330

Растко Петровић, Дан шести ………………………………………………..342

Бранимир Ћосић, Двориште………………………………………………….353

Владан Десница, Флорјановић……………………………………………….361

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба ………………………………386

Оскар Давичо, Завичаји…………………………………………………………389

Меша Селимовић, Тврђава…………………………………………………….393

Миливоје Ристић, Очи ………………………………………………………….402

Ћамил Сијарић, Снаха…………………………………………………………..406

Михаило Лалић, Раскид…………………………………………………………415

Добрица Ћосић, Време смрти……………………………………………….417

Војислав Чолановић, Друга половина неба……………………………..421

Антоније Исаковић, Двоје……………………………………………………..426

Александар Тишма, Целог себе……………………………………………..430

Александар Тишма, Употреба човека……………………………………437

Радомир Константиновић, Излазак………………………………………..438

Милорад Павић, Смрт Милоша Црњанског …………………………..446

Иван Ивањи, Самоубиство мог деде……………………………………. 450

Миодраг Булатовић, Тиранија………………………………………………..456

Борислав Пекић, Смрт на Хиному…………………………………………461

Борислав Пекић, Златно руно ……………………………………………….465

Драгослав Михаиловић, Кад су цветале тикве ……………………..469

Бора Ћосић, Кратак живот народног песника Јуначка …………474

Слободан Селенић, Мемоари Пере Богаља…………………………….481

Живојин Павловић, Вашар на Светог Аранђела………………….…487

Гроздана Олујић, Гласови у ветру………………………………………….491

Данило Киш, Јуриј Голец……………………………………………………….498

Радослав Војводић, Кнез таме………………………………………………521

Бранимир Шћепановић, Смрт господина Голуже …………………523

Мирко Ковач, Трипо Ђапић, тешкаш…………………………………….549

Мирко Ковач, Уговор са Саром …………………………………………….551

Миладин Ћулафић, Маша …………………………………………………….564

Добрило Ненадић, Сабља грофа Вронског …………………………….572

Филип Давид, Михаел и његов рођак …………………………………….574

Војислав В. Јовановић, Шта обућарева деца

мисле о самоубиству……………………………………………………………..580

Богислав Марковић, Ђавоља крв……………………………………………582

Мирољуб Тодоровић, Живот………………………………………………..590

Видосав Стевановић, Тутумиш……………………………………………..591

Мома Димић, Максим српски из дома стараца………………………594

Ђуро Дамјановић, Јевташ, кад дође зима………………………………598

Милисав Савић, Ожиљци тишине…………………………………………604

Јанко Вујиновић, Паника у интерситију………………………………..607

Мирослав Јосић Вишњић, Пијана Јелена……………………………….611

Мирослав Јосић Вишњић, Место и време……………………………..621

Јовица Аћин, Процес без краја………………………………………………636

Боба Благојевић, Лисица………………………………………………………..643

Милица Мићић Димовска, Црнина…………………………………………647

Радован Бели Марковић, Танки прсти хромог………………………..654

Радован Бели Марковић, Чађави дан……………………………………..657

Марија Шимоковић, Велисипед господина Вермеша………………660

Хаџи Танчић, Самоубица………………………………………………………662

Зоран Живковић, Мост ………………………………………………………..663

Давид Албахари, Поручник Ракочевић…………………………………..666

Давид Албахари,Тежина главе………………………………………………668

Драго Кекановић, Лака смрт Ђуке Лемеша…………………………..679

Војислав Деспотов, Дрводеља из Набисала ……………………………689

Мирослав Лукић, Пасија по Амарилису………………………………….691

Миленко Пајић, Сан о самоубицама………………………………………695

Зоран М. Мандић, Самоубиство……………………………………………696

Здравко Крстановић, Два Ивана…………………………………………….697

Јован Радуловић, Linea grimani ……………………………………………..698

Биљана Јовановић, Пси и остали…………………………………………..705

Радослав Петковић, Кратка историја бесмртника………………..709

Миљурко Вукадиновић, Како сам ковертирао смрт……………..722

Ненад Грујичић, Мужа душа…………………………………………………723

Михајло Пантић, Крај часа……………………………………………………725

Оливер Јанковић, Константин………………………………………………733

Милета Продановић, Црни љиљан………………………………………….738

Љиљана Дугалић, Пријатељ………………………………………………….741

Зоран Милисављевић, Пуцањ………………………………………………..743

Драган Јовановић Данилов, Отац ледених брда……………………..745

Мирјана Митровић, Аутопортрет са Миленом……………………..748

Владимир Јагличић, Тице бoжије…………………………………………..750

Иван Златковић, Синтетичари………………………………………………752

Мирко Демић, Пут под којим се стаза увија………………………….753

Александар Гаталица, Индокинеска двочинка………………………..758

Владимир Арсенијевић, У потпалубљу………………………………….762

Владимир Тасић, Стаклени зид……………………………………………..764

Срђан Ваљаревић, Људи за столом……………………………………….767

Раша Коминац Радослав, Елвис……………………………………………..771

Дејан Богојевић, Траг на обали………………………………………………775

Миомир Петровић, Бакарни бубњеви……………………………………..776

Енес Халиловић, Пенал………………………………………………………….778

 

ЛеЗ 0008218 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s