(Понедељак, 1. септембар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) НАРОДНО ГРАДИТЕЉСТВО И СТАНОВАЊЕ У ПИРОТУ И ОКОЛИНИ /ЗОРАН РОДИЋ
… Када је народна побуна која је избила у Пиротској нахији у 1805. години, била угушена у крви, велики број становника, да би избегао турску одмазду, одселио се у нахије Видинског, Београдског и Софијског пашалука. Миграциони покрети становништва се настављају у 1806, 1807. и 1809. години.
Године 1803, после угушеног српског устанка, у Хазбуршку монархију избегло је око 150.000 Срба. О миграцији Пироћанаца у Београдски пашалук сведоче бројне сачуване народне ношње из насеља у околини Београда (7).
У тим и таквим условима, сељак је мало мислио на градњу добрих кућа, већ прави привремену кућу за основне потребе која није задовољавала ни минималне хигијенске услове. Прави је такву, да му је кад се сели, није жао оставити. У задругама које су тада постојале, он је производио све што му је било потребно за живот.
Изменом политичких и економских прилика пред крај ХIХ века дошло
је до знатног побољшања целокупног живота становништва, што се на кући
одражава у променљивости просторних и конструктивних решења.
Развојне фазе куће пиротског краја испољавају не само историјско-
политичке и друштвено-економске прилике, већ и природно-географске
услове, техничка знања и умећа. Зато је потребно нешто рећи и о тим елементима који су утицали на изградњу и развој куће.
…… Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0/%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%D0%BF%D0%B8/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ШУМСКЕ ЈАГОДЕ / Милутин Ђорђевић
Рано летње јутро. Радан планина још спава опијена мирисом трава и сад је полако буди мноштво птица и радозналих зверчица.
Лутам, тако, њеним зеленим пространством, удишем је, славећи ово јутро свим својим бићем. На једном пропланку застадох скоро без даха:
Шумске јагоде!
Било их је много: тек осунчаних, румених, орошених; у мањим и већим букетима.
Миришу!
Просуле се по зеленој трави у бокорима од три, ређе четири или више. Она у средини је најкрупнија, најруменија и најсочнија – водиља. Права шумска лепотица! Остале две – пратиље, ту су да њену лепоту још више истакну, да ливада буде још лепша и богатија….
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ЗЛАТСКО КАЛЕ / Милутин Ђорђевић
5.3.2. Златско кале
Иако је готово потпуно неистражено, по ономе што је записано о њему и по остацима који су, на жалост, мало сачувани, Златско кале је најстарије и вероватно највеће античко насеље у Пустој Реци. Реч је о једном позно-античком насељу које је подигнуто у V веку пре свега из одбрамбених разлога, али и као једна за то време урбана целина. То је, како тврди Ф. Каниц, било веће војно утврђење на важној римској саобраћајној раскрсници.
Фон Хан у свом путопису “Од Београда до Солуна” пише о овом античком насељу (Ruine von Slata) и чак тврди да су то рушевине града Hameuma (39/42). По величини Златско се кале може поредити са Царичиним Градом (захвата око десет ха), а добрим делом и по укупној организацији самог града и квалитета градње појединих стамбених и других јединица.
Преко овог насеља укрштале су се у то време две важне саобраћајнице: једна са севера на југ, а друга из правца Ниша за Јадранско море. Његова локација је била изузетно повољна како у одбрамбеном смислу, тако и у погледу услова за живот и рад његових житеља. …
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92/%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) АРНАУТЛУК
Арбанаси у Пустој Реци
Надирање Арбанаса у Пусту Реку почиње пред крај XVIII века и то како са југа преко Голака, тако и са запада (са Косова), преко Горње Топлице. То надирање су Турци не само толерисали већ и подстицали, јер је то било време њиховог све већег пропадања и расула, па им је у борби са Србима био потребан и један такав савезник. Почетком XIX века Турци губе добар део Србије, а трпе поразе и у другим деловима њиховог великог царства. Велики број Турака се повлачи према јужним, граничним областима Турске од којих је једна и лесковачки крај заједно са Пустом Реком. У таквој ситуацији они су најчешће били без средстава за живот, па се у овом крају намећу за господаре („заштитнике“) појединих села уз наметање посебних глоба и кулука То је већ „превршило меру“ код ионако оптерећених Срба, па су у то време у овом делу често дизане мање или веће буне. Најпознатија је била она из 1841. која је букнула у читавом крају, али за кратко време врло свирепо угушена У области Јужне Мораве (и Пусте Реке) спаљено је тада 224 села, а велики број људи је морао да пребегне у Србију (око 1.300). То су Арбанаси посебно користили да се настане у испражњена и попаљена села….
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BB%D1%83%D0%BA/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ЛИТИЈЕ
Литије су летња сеоска (колективна) слава сваког појединог насеља. Већина села у Пустој Реци за своју колективну славу имају Св Тројице (први, друг или трећи дан) али и друге ‘ крсне славе”.
Тај дан се слави исто као и зимска слава с тим што су гости рођаци пријатељи из других села и крајева и нема посебних позива да се дође на славу.
До подне се окупе обично пријатељи и рођаци и тада износи мезе и пиће па се уз чашицу и “прихватање” дуго прича, распреда, каткад и уз песму. У то време ромски “свирачи” (обично по двојица тројица) долазе пред кућу и одсвирају нешто чиме назначују да су ту. Домаћин их, по правилу, прихвата, позива унутра и почиње песма и свирка. Ако су гости “ћевлије”, односно већ у штимунгу, наручују своје песме, креће опште весеље, а каткад се и заигра коло у дворишту. Нису ретки случајеви да домаћин са гостима “закупи” ову веселу дружину. Ништа зато. Таквих “музичких група” има више у селу, јер се на овај начин добро заради и лепо почасти. …
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ЧОВЕК КОЈИ СТВАРА
Животни пут аутора монографије Пуста Река и Пусторечани Милутина Ђорђевића
Рођен је 1934. године у Злати а његово детињство је било обележено ратом и свим оним мукама које ратови и немаштина доносе. И тако, рано свикао да се одриче, борио се заједно са старииима за голо опстајање прерано сазревајући и одрастајући. Из његове шесточлане породице брат са двадесет и сестра са шеснаест година нестали су у вихору ратног и послератног страдања. Отац Јован био је сушта добричина, до краја поштен и праведан, и као такав тешко је обезбеђивао својој деци и оно најосновније: хлеб и опанке од свињске коже. Мајка Анђелија, паметна и промишљена и изузетно радна била је стуб породице свикла да буквално сваког дана ради петнаест и више часова. Колико ли је само воде на рамену изнела, доле из реке јер пред кућом није било бунара све тамо до шездесетих година прошлог века.
Пре него што је пошао у школу, а и касније чувао је петнаестак оваца и још тада се испољавала његова наглашена потреба да готово све мало другачије види и ради. Сва су деца, на пример, чувала своја стада на ливадама поред реке, он је са својим овцама одлазио преко брда изнад села у једну питому долиницу крај потока звани „Шопка“ и ту остајао по читаво пре или по подне. Тамо је, у царству тишине градио богати свет дечје маште, откривао још богатији свет природе. Дружење са природом, потоцима и птицама обележиће читаво његово детињство, читав његов живот и бројне кораке да се савремени људи, посебно млади враћају том људском изворишту.
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) МУЗЕЈ ПОДГОРЕ, и коментари
Одавно постоји потреба да се у области археолошких и других сличних истраживања материјалне и духовне културе Пусте Реке оснује једна мања музејска јединица која би уско и на принципу поделе рада и задатака сарађивала са музејима у Лесковцу, Прокупљу и Нишу. Тиме би се направио значајан корак у циљу организованије заштите већ откривених археолошких и других локалитета који, како је познато, убрзано пропадају (нарочито са истиче сва тежина и актуелност проблема али и друштвене небриге у пропадању Царичиног Града и још неколико познатих локалитета)….
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B5/%D0%BC%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8/
*
(КОГИТО КЛУБ) I do Vladimira Gvozdena dopiru izazovni glasovi, i on se trudi da ih što bolje razume / Igor Perišić
Jedan pogled na ’akademsku kritiku’ u Srbiji 1991–2007.
Svaka je teorija samo brižljivo obrađen odlomak jedne autobiografije.
Pol Valeri
Šta bi se desilo kada bi muzički kritičar odsvirao svoju kritiku ili likovni kritičar naslikao svoj prikaz? U tradicionalnoj podeli žanrova, to više ne bi bila kritika, nego novo muzičko, odnosno likovno delo. Za razliku od muzičkog i likovnog kritičara, onaj ko piše o književnosti u nešto je povoljnijem položaju. On koristi isti medij, ali ipak ne na istom ’nivou’: piše iz ’treće’ ili ’četvrte’ ruke. Ako bi se reklo – prihvatajući lakomisleno mimetičku doktrinu, jer metaforički govor ne zahteva teorijsko obrazlaganje, već nekritički izbor po srodnosti – da je umetnost odraz stvarnosti, njena ’druga ruka’, onda bi kritičar bio ’treća’, a onaj ko hoće i dalje da se bavi predmetom na ’meta’ nivoima (metakritikom, teorijom i istorijom književnosti, to jest metodološki sistematizovanim proučavanjem), morao bi da se pomiri sa sudbinom ’četvrte ruke’. ’Četvrta ruka’ tako postaje metaforički sinonim za ono što je u podnaslovu imenovano kao ’akademska kritika’. Budući da i ovo poslednje nije prihvaćeno kao termin u nauci o književnosti, već je nastalo za potrebe ovog teksta, otud i sloboda, ukazana polunavodnicima, da se i ono metaforički tretira. Ali, uprkos metaforičnosti i uslovnosti, to ne znači da se ne može objasniti šta se pod tim terminom podrazumeva. U ’akademsku kritiku’ svrstale bi se knjige o književnosti nastale na određenom metodu, bilo teorijskom bilo književnoistorijskom, odnosno oni autori koji dokazuju neku tezu ili razmatraju neki problem vezan za književnost i njeno proučavanje. Stoga, ova odrednica isključuje monografije o piscima (ili zbirke eseja i kritika), ispisane s očima zaslepljenim od ’svijetle’ veličine predmeta, a uključuje one knjige u kojima autor na pisca i književnost gleda kroz ’mračne’ teorijske naočare. To ne podrazumeva nikakvu hijerarhiju među oblastima. Jednostavno znači granicu koja se morala nekako povući u susretu s nepreglednim obiljem.
Видети више: http://zavetine41.wordpress.com/2014/08/31/i-do-vladimira-gvozdena-dopiru-izazovni-glasovi-i-on-se-trudi-da-ih-sto-bolje-razume/
*
(УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА Запис 1) Поезија, религија, нада / Гвозден Ерор
… Црњанскова религија без наде присутна је, премда прикривено, у наслову прве песме Лирике Итаке. Реч пролог (πρόλογος), потекла из грчког, и прикладно постављена као наслов песме и збирке која отвара познату тему Одисејевог лутања, овде најпре означава нешто очекивано: предговор, увод, говор који претходи главнини текста, али говор особен, онај у којем се развијају теме, мотиви и атмосфера што обележавају интелектуалне и језичке токове једине песникове збирке. Познато је такође да у грчкој трагедији, која је имала веома чврсту структуру, пролог претходи пародосу (πάροδος) – који означава хорску улазну песму која може да обавештава публику о судбини личности, о месту и времену радње. Рекло би се да Лирика Итаке на почетку следи овај образац, јер друга песма у збирци („Химна“), осим што је хорска песма, у којој је наглашено прво лице множине, уистину има функцију улаза, уходавања, цесте која води од конкретне („Јадрану“) и имагинарне географије („Здравица“, „Гротеска“), преко слика (не)моћи које се утискују у људска тела и душе („Наша елегија“, „Ода вешалима“), конкретне („Спомен Принципу“) и апстрактне историје („Војничка песма“), ка истрошеним концептима заједнице („Вечни слуга“, „Југославији“), судбине („Замореној омладини“) и слободе („Слобода“), како би довели урушеног субјекта до земног и подземног света (циклус „Нове сенке“). Рекло би се да трагизам који је у позадини Црњанскове поезије – утемељене на познатој грчкој причи о Одисеју и њеном судару са модерним доживљајем и поретком света – тако налази одговарајући израз како у структуралним везама са античком трагедијом, тако и у несвакидашњим језичким ритмовима и песничким решењима.
Видети више: http://umetnostmahagonija.blogspot.com/2014/08/blog-post.html
*
(Група Зз ~ Non, Je ne regrette rien ) МЕНИ СЕ НЕ ДОПАДА ОВАЈ СВЕТ / Слободан Бранковић
МЕНИ СЕ НЕ ДОПАДА ОВАЈ СВЕТ
Шта ви мислите
Има у извештајима и овако и онако
Фасцинације и шта није добро
Шта су људи учинили од планете
Најпаметнији кажу да се још нисмо опаметили
Колико нас има од кад смо се усправили
Више но икад раније
А нико да каже доста
Овако више не иде
Ако је већ могуће
Свако са сваким да разговара
Хајде да видимо
Како даље
Као најсавршенија бића
Јесмо ли свесни недостатака
Шта је то што недостаје
Да бисмо били оно што јесмо
Кад нам се већ догодио живот
И ко зна шта још
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/2014/08/31/%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%98-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B1/
*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) Слободан Џунић, подсећање
Пирот – Деценију од смрти Слободана Џунића, највећег књижевника из пиротског краја, са посебним пијететом обележила јепиротска Народна библиотека,организујући трибину на којој се говорило о његовом делу. Џунићева дела фасцинирају, али и „на муке стављају сваког ко се ухвати у коштац да их тумачи”. Његов животни мото – „Остати у сенци” и „Дела говоре уместо мене” – само је делом испровоцирао неправедну запостављеност овог писца у српској књижевности 20. века. Платио је високу цену за „неприпадност и самосвојност” у времену после Другог светског рата, али га је то одредило као човека који, као и његови јунаци, „сам одговара за своју судбину”, чуло се на трибини.
Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2014/09/01/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%9F%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5/
*
ЛеЗ 0008073
(002) Архив ДИБИДрУС 