(Уторак, 30 септембар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(Сазвежђе ЗАВЕТИНА – Посебна породична заветина) Припрема се двоброј часописа ЗАВЕТИНЕ + 6-7/2014
Од броја 5, књ. часопис Заветине + штампа се, и на папиру. Добар део тиража штампаног броја је скоро растурен, али преостало је и нешто нераспродатих примерака. Ово је независтан часопис, што значи да се штампа о трошку издавача и делом претплате, без помоћи државе (било које). Исто тако, издавач има и нешто примерака бр. 5. на ЦД – тзв. дигитална верзија, који је скоро у свему истоветан штампаној на папиру верзији, али је нешто јефтинији. И преостали примерци штампаног броја, и оног дигиталног, могу се поручити у сваком тренутку, ма са које тачке на кугли земаљској. Могу и одавде, тј. са овог сајта, али и преко Дућана Заветина, тј. Књижаре писаца.
Двоброј Заветина + 6-7 / 2014 требало би да издађе до краја ове године, на повећаном обиму страница (20 страна великог формата, тј. таблоида).
Видети више: http://zavetina.yolasite.com/
*
(АПСУРДИСТАН) Преписка, Оснивач Заветина, Тодоровић – Шелога
….Слушам људе како се жале на садашње време, на људе, државу, живот, омладину. Као некад је све било боље. (Многе и знам какви су били. Ништа добро нису чинили, на послу нису зарађивали ни за воду, а сад мудрују). Људи никад нису били бољи, мислим да се нови нараштај мање претвара и мање лаже од претходних. Он није васпитаван да ради и мисли, да преузима одговорност за себе и заједницу. Ово стање нису створили Марсовци ни , одлучујуће, неко други, него деца «славних предака», четника и партизана, очеви и дедови ових што излазе на позорницу и одлучују. Да су хтели и умели створили би бољу Србију!…
Видети више: http://mezija.wordpress.com/2014/09/29/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%87-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
(КЊИЖАРА ПИСАЦА) ЗАВРШНИЦА
У надахнутом поговору Хаџи-Танчић је навео како је Миодраг Павловић, пишући ове песме, био свестан да настаје нешто изузетно, круна свих његових трагања и настојања:
– Песник је „Такозване мртве“ оркестрирао у најбољој традицији духовног вишегласја, од словенске и балканске старине до источњачких резонанса, у поетској магистралној инверзији спиритуалног и европског модернитета. Песме из збирке рачунају са фаталношћу краја, али никако и његове довршености, већ новог отварања.
Благоиронијски, последња песма заправо најављује и други, занављени живот, ново трајање. Тако је Павловић, у чудесној завршници надахнућа, распет између земље и неба, испевао свој песнички и људски завет. Живети, стварати и надати се – ту узвишену, трајну и вечну поруку ова јединствена збирка, на достојан начин, потврђује – записао је Хаџи-Танчић.
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2014/09/24/zavrsnica/
*
(ВЕЧИТА ОПОЗИЦИЈА) ПОЕЗИЈА ПОЛИТИКЕ, ПОЛИТИКА ПОЕЗИЈЕ / Миодраг Мркић
Кратка белешка: Виталност овог аутора је, свакако, за дивљење. Мркићева најновија књига компонована је из пет делова: 1. Раније објављени огледи са прилозима ( одломци из есејистичких књига „Демонско у поеми „То мајка више не рађа“ Јован Дујовић, 2009, стр. 61-87; „Политичко биће или државни грађанин“ одломци из књиге М. Мркића Последња сфера мистике – Књига о Белатукадрузу, 2013, стр. 99- 108, 300-303, и 500 – 502; „Огледи о поезији Мирослава Тодоровића“, 2011, стр. 15, 281-285, и др.) , 2 Нови краћи огледи (Излет у ангажовано лирско ЈА, Метатекст достојан Нушића, Титово магијско „прогањање“ уметника, Ковачи и поткивачи и др. ), 3. Иверје са есејистичке депоније, 4. Есејиста Миодраг Мркић, и 5. Књишке патње. И ова најновија књига професора и писца Мркића, који је зашао у девету деценију живота, потврђује доследност овог аутора, и у „извесној плаховитости, есејистичким застојима, ретардацијама и извесном „контролисаном расулу мисли“ – како пише на крају биографских одредница овог аутора, али и храбрости да се суочи са темама и проблемима, које српско и југословенско друштво – упорно избегава и после смрти и упокојења највећих архитекти тзв. самоуправног социјализма, перфидног титоизма.
Била би добро да је ова књига имала и свог одговорног уредника, који не би допустио неке аљкавости око прелома, и штампања, и не мали број шт. грешака.Међутим, упркос свему, и мањкавостима ове књиге, добро је да је одштампана и оваква. Јер оваквих књига мало има у овој малој земљи на брдовитом Балкану.
Видети више: http://recnikneoguceg.wordpress.com/2014/09/28/235/
*
(ЗАПИС 49) Из новијих књига српских песника: Шаркаменац
ЗМИЈАЊЕ УДОРТМУНДУ БОЖЈА ЗАДУЖБИНА
(Знам што жито с Косова је жуто –
па, злато је било на јунаку!)
и што класје на Неправду љуто –
врх му мача сијао у мраку!
Гле, смрт-пољем никло Србље-трава,
Дух одлуто, размрскана глава;
град до села, где јунака стопа би,
сад мајка ни гроб да окопа!
Гробље славно на небо се дало –
бајире се под њим нов-станари,
ал отуда ластавиче мало
сиђе тражећ гнездо – дом свој стари!
Видети више: http://tzvkulturnidodatak.blogspot.com/2014/09/normal-0-false-false-false.html
*
(ЗАПИС 49) Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији…
Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији и региону: хиљаде и хиљаде (лицитира сe чак до, теоретски могућих, тридесет милиона примерака) књига у издању „Службеног гласника”, по тврдњама „инсајдера” повлаче се из књижара и с лагера ове куће и пакују у кутије, највероватније ради рециклаже („сецкања”), онако како је крајем прошле године стотинама аутора ове издавачке куће наговештено анексима уговора. У којима им „Службени гласник”, галантно нуди да пре уклањања у неповрат, преостале, непродате примерке својих дела откупе по цени – старе хартије!
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига….
Видети више: http://tzvkulturnidodatak.blogspot.com/2014/09/blog-post.html
*
(SERBIAN PRESS EPRES) ВЛАДУ ЛЕШИЋА БИЈЕ ГЛАС ДА ЋЕ ДОБИТИ ОГРОМНО БОГАТСТВО…
БЕОГРАДСКОГ музичара Владу Лешића бије глас да ће му припасти највеће богатство у Србији ако и када заживи закон о реституцији. Али, потомак предратних индустријалаца, банкара и велепоседника Савчића и Ацовића, каже да се уморио од ишчекивања да постане богат. Показује пожутеле новине с почетка прошле деценије са насловом „Српски Рокфелер“ чим буде усвојен закон о реституцији, и резигнирано констатује да се тај процес отегао као гладна година без правичног решења на видику.
Породице Савчић и Ацовић осуђене су 1946. за сарадњу с окупатором и ратно профитерство због чега им је одузета имовина процењена на ондашњих 970 милиона долара. Лешић је успео да рехабилитује претке на суду, у чијем решењу пише да су они жртве политичког процеса чији је циљ био отимачина имовине.
Видети више: http://2003bz.wordpress.com/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA/vladu-lesica-bije-glas-da-ce-dobiti-ogromno-bogatstvo/
*
(ECUMENICAL NEWSPAPERS) ОД ИНДИЈЕ ДО АМЕРИКЕ / БИЉАНА ОБРАДОВИЋ
ОД ИНДИЈЕ ДО АМЕРИКЕЗБОГ дипломатске службе родитеља, др Биљана Обрадовић је одрастала у Грчкој и Индији. У Америку се, каже, преселила у време када се у Југославији још живело добро, али је већ почело да се осећа да много тога не ваља у систему. Та црна слутња и унутрашњи немир одвео ју је у Ричмонд, у Вирџинију, на Комонвелт универзитет, где је магистрирала креативно писање, поезију, а потом 1991. у Линколн, на Универзитет Небраска где је докторирала и добила прво запослење као универзитетски професор. Живела је и у Ајови, и од 1996. њен дом је у Њу Орлеансу.
Видети више: http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/2014/09/28/od-indije-do-amerike-biljana-obradovic/
*
(ЗАПИС 39) слободан човек?
Као што београдски фризери нису успели да му доведу у ред разбарушену косу, тако ни команданти идеолошких парада нису стигли да га обуче свом стројевом кораку. Са младалачком ревношћу и искуством старог илегалца предводио је наше петиционашке акције. Живео је и умро као слободан човек; избегао је закопавање у ону бирократску некрополу на Гробљу заслужних грађана. Његове су заслуге друге, суштинске врсте.
Ово је, на јучерашњем омажу Добрици Ћосићу у СКЗ истакао Милован Данојлић, председник ове културне институције. …
Видети више: http://dalekoodsunca.blogspot.com/2014/09/slobodan-covek.html
*
(УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА) Рани архив Мирослава Лукића (065) / Владимир Јагличић
Писац Мирослав Лукић (1950) наставља са збирањем свог књижевног „архива“. Још пре неколико година та његова идеја чинила се не самои мегаломанском, него, поготово у нашим суловима, помало манијакалном. Али, нису ли и Балзакове идеј биле сличне? Без таквих наума и нема особитих личности.
Мирослава Лукића још увек не могу назвати мајстором форме, али га увек могу назвати мајстором нарочитог осећања света каквог препознајемо у истинским књижевним даровима. Тај дар он је, рано, покушао «довести до познанија права» у тешкој форми везанога стиха који код њега не уме увек певати, али увек јест говор о песнички важном.
Архив раних Лукићевих стихова садржи неколико свезака, оне су међусобно различите. Не толико по вредности, више по тематици (завичајне фолклорне слике, несрећне љубави, године младости, песничка осуђеност и сл). Оно што Лукић одмах жели истаћи јссте однос према јединоме божанском човековом својству: према љубави. Његови стихови су љубав, али љубав компликована и обавезујућа, чак „спремна да сатре и сагори читаве шумске потесе и се-ла“. Наводим овај малеи пример да бих на њему показао и оно велико и оно сувишно у Лукићевом дару. Израз „шумски нотеси“ тешко да може бити песнички оправдан. То јс проза-изам. Таквим прозазмима у Лукића врви.. С друге стране, они „тежају“ песму. Не дају читаоцу олако преко стихова претрчати. Нема сигурног моста: све се љуља, на опасном брзаку…..
Видети више: http://umetnostmahagonija.blogspot.com/2008/05/065.html
*
ЛеЗ 0008078
(002) Архив ДИБИДрУС 