(Среда, 8. октобар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) Трагом „Дневника за Сенковића“ / Бела Тукадруз
Сви су инструментализовани, све је инструментализовано. Овде царује један калуп, огаван калуп од пре 40 година. Свуда: у држави, у култури, у главама. У редакцијама, у жиријима. Калуп је направљен да би се уметници укалупљивали; па ко се не укалупи, он као да и не постоји у оваквом свету. Тај свет је суштински лицемеран, и од њега је могуће бранити се не романом, ни есејима, ни памфлетима, само – поезијом. У овој земљи, где има на хиљаде регистрованих песника и чланова разноразних удружења, треба бити веома опрезан према песницима, јер ту има свега и свачега….У најмању руку, треба бити неповерљив, или разуман.Ту тему нико не отвара, иако то није најважнија тема: најважније теме друштва и књижевности овде се гурају упорно и годинама, под тепих…
И зато је неопходно макар и окаснело, макар неком изгледало и као сумнуто, основати један АРХИВ У ОСНИВАЊУ – таквом једном Архиву бих радо завештао и ову свеску, која ме је овог јесењег дана подстакла на све ово, али и стотине других мојих сваштара, у оквиру „Фонда“ или „Збирке Бела Тукадруз“, како би се пренело Будућима, не више ни синовима нашим, него унуцима, како би им се пренели детаљи, слике, углови, сведочанства, сећања, чак сасвим лична и непоткупљива – да једног дана, у не тако далекој будућности, неко од њих састави слику о другој половини 20. века и о типу људи, а пре свега типу пожељних уметника….Јер све ово што ми данас имамо, или последњих година, деценија, све је то само један густ и тежак талог, који јре нанела поплава времена, и ништа друго, бојим се… (4. октобар 2014)
ПС. – Иза свих тих силних преображаја, крију се покушаји фалсификовања, које није тешко доказивати. Међутим, временом неки фалсификати могу постати и оригинали, ако нас надживе зли људи, и због тога има смисла и писање савесних, и чување архивара и архива. Архиви, које зли људи нису стигли да оплеве систематски попут комуниста и њихових увлакача, озбиљним уметницима су једини пријатељи. Новостечене пријатеље, како видим, на жалост, треба подргнути најједноставнијим испитима…
Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2014/10/04/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D1%82%D1%83/
*
( АМБЛЕМ ) Onako kako to priroda zahteva – Molba upravnika „Sazvežđa ZAVETINE“
… Сазвежђе ЗАВЕТИНА расте као млада трава, чак и у ово време када се Србија бели под снегом. Можда и зато што читаво Сазвежђе расте из плодног хумуса различитости и чежње за другом српском ренесансом, обновом?
Оно што сам приметио последњих недеља, а нарочито када одсуствујем из Београда по десетак дана (ломатајући се планинама Србије – од Ђердапа до Радана на југу) да за недељу дана понекад стигне и преко стотину писама, не само из Србије и бивших република СФРЈ, него и из Европе, Русије, Америке, и других континената. Негде се „билтени“ ишчекују као какав – како би рекао старина М. Мркић „роман-часопис“! Такве желим да обрадујем вешћу да ће штампани часопис – књижевни часопис – ускоро (уз Божју помоћ) угледати светлост дана, можда и пре неко што процветају јагорчевина и кукурек. Јер колико је интернт спојио најудаљеније светове и људе, толико и у људима и сарадницима „Заветина“ постоји жудња за једним штампаним на папиру часописом, који би изражавао судбину данашњих дана и земље у којој се штампа, незаражен књижевним модама и отпоран на поплаву стране књиге. Међу писмима која стижу, буде и писама људи који су некада сарађивали у „Заветинама“, али се нису учлануили у Групу. Шаљу ми вести о себи, о својим успесима, о својим активностима, ишчекујући да то објавим, што више – не чиним. Објаснио сам и зашто. Редовно се такви наљуте, одговоре злурадо, и покажу како су „препаметни“ и на шта су све „спремни“. Не одговарам више на писма за које немам коментара, јер не заслужују коментаре.
Приметио сам да и један број сарадника „Заветина“ прво мени пошаље прилоге, па када их ја публикујем, онда их публикују и на другим местима. То сам открио сасвим случајно, крајем новембра 2013. године, не мало се изненадивши. Ако већ могу да публикују на другим местима – зашто исте прилоге шаљу „Заветинама“? Молим да се убудуће то више не чини, јер ме такви поступци као Веб издавача доводе у апсурдну и глупу ситуацију! Зашто умножавати поједине прилоге и претварати их у тзв. Интернет смеће?
Видети више: http://galerijazavetina.wordpress.com/2013/12/04/onako-kako-to-priroda-zahteva-molba-upravnika-sazvezda-zavetine/ ,
*
(УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА) НАСЛОВ ЈЕДНОГ ДЕЛА / Бела Тукадруз
САЊАЈУЋИ
Може и тако, док Дух стреми даље узбрдицом, каљавим путем
хранећи се сећањем као дечак купином покрај пута,
видети и другу, повољнију страну медаље,
механизам deus ex mahina.
Један анђео постоји на северу, наш сусрет следи.
Упркос томе што ми је о њему један од неверних, оних збачених
анђела напричао којешта. Између југа и севера неко је подигао
невидљиво брвно, танко као људска влас.
Wиме сам пошао, и можда ћу прећи преко њега.
Тонем у све дубљу провалију греха који је исти и који ме задржава у
огромној празнини обичног викенда.
Разговарао сам са анђелом.
Чуо сам невероватне ствари.
Ни у најлуђим сновима није било таквог расплета.
Ушао сам кроз иглене уши севера
у свет. И тек ћу улазити…
Јаче од Славе, Дело је као вода –
она увек нађе себи пут.
Видети више: http://umetnostmahagonija.blogspot.com/2014/10/blog-post.html
*
*
( УЕРКА ) ЛОЖА БАЛТАЗАР И МЕДИАЛА (Шејка)
… Раних педесетих у Београд долазе други велики умови и креативци медиалне школе, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Љуба Поповић, Милован Видак, Драган Лубарда и Љубодраг Јанковић Јале. Дружења Шејке, Синише Вуковића, Дада и Тошковића датирају још од 1952. године, када се формирало језгро групе које ће прерасти у мистичну ложу Балтазар, а потом 1958. године са Ољом Ивањицки и Владаном Радовановићем у групу Медиала. Она представља најснажније духовно и метафизичко упориште превладавања опасности, хаоса и деструкције (пост)модерне. Основи Медиале су на дубљим темељима од ликовних, стреми ка вишим циљевима па су и домети далекосежнији. Постављена је драгоцена и јединствена духовна вертикала са кореном у алхемији и магији, а исходиштем у хришћанском мистицизму. Долорес Чаће, црна муза Медиале, супруга Илије Савића, окултног владара групе, човека из сенке и најближег Шејкиног пријатеља се запитала одакле је усред баналног поратног миљеа Београда Медиала ишчупала таква жилу. Појавила се величанствена уметност, рестаурација вредности у време свеопштег демонског пада, критеријум наспрам нихилизма. Поглед је био упрт у будућност и као да је из ње дошла озареност.
Видети више: http://zimskakratkodnevnica.wordpress.com/2014/10/04/loza-baltazar-i-mediala-sejka/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ – IX МОМИНА КЛИСУРА / Мита Ракић
Од Врање у Лесковац, идући низ Мораву, рачуна се обично 16 часова, али, „какав хат такав и сахат”, стиже се и раније, каткад и за 10 часова.
Ја сам се упутио овим путем.
Насип иде све левом страном Мораве, поред огранка Лепенице планине. Десно је Морава и њена родна долина, окружена планинама. Ту је Курбевца, Превалац, Црни Врх, Масурица, Власина, Чемерник и Ширена планина, а с лева је Лепеница, Пољаница, Мијовачка и Кукавица планина.
Сниже Два Брата, за по’часа десно је вис Превалац, а лево село Прибој. Њих двоје стеснили су овде Мораву и начинили као неко ждрело.
:Од Прибоја до у село Стубол, на лево с пнута, ваља поћи 20 минута.
У овом селу, западно од пута, на видику, на врх једне високе стене, стоји једна мала црквица. Под њом је Морава и њена долина, а према њој су, с ону страну . Мораве, ридови: Врлостран, Рђавица и Острц. Село је иза ње, по часа далеко, међу бреговима.
Црквица је 17 корака дуга, а 5 широка. Има двоја врата с јужне стране; покривена је плочама Некад је имала две препрате и стари живопис, а сад има иконостас од пре 15 година. Кубе није никад имала.
У њој нема ништа од старине.
Црквица се зове Свето Преображење,или, популарније, Маркова Црква.
Народ прича да је „ово задужбина Краљевића Марка да је он цркву градио, али не ‘ дочека да је догради’ него погибао од пушке коју је видео у Циганина; да је. јахао „на Шарка у Прилеп, те донеја скроб на мајстори”; да је „Шарко летеја и Марко донеја скроб тако врућ, те један . мајстор умреја од скроб“ ; и да се гроб томе мајстору до скора знао.
Сељаци много причају о Марку. Између осталога, да напоменем ово:
Марко је био на Косову, причају овде, и испрва се борио, па после престао.
„Прашувала дружина Марка :
— Море, Марко, што не бијеш Турци? Или нећеш, ил’ ти Шарко не може ?
„А Марко им рекаја :
— Море, дружина! и ја хоћу и Шарко ми може, ама Бог не да : сам Св. Јован иде по напред и вели да одступиме”.
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/
*
(КОГИТО КЛУБ) УЗАЛУД СЕ ИСТИЧЕ / Мирослав Тодоровић
… Драги Мирославе, поново читам твоју одличну песму (сонет ?) из Новости ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК. И сам сам јесењи човек. Јесен је богато, мелодично, позлаћено умирање, а зима хладна белина ништавила.
Кад бих пред смрт могао написати величанствен Јесењи сонет, био би ми вредан живот!
О овоме тешко долазе речи, али поводом „Златне рибице“ једна другу престиже! Последњих дана се у јавности појавило неколико тема које су везане за „успех“ у служби, поред избора функционера: развијено тржиште диплома, додељивање награда и признања, националне пензије, бирање академика. (Нису скоро помињане стипендије, студијски и службени боравци у иностранству). Колико сам могао прокљувити, заједничко свима протежираним је да имају патриотски педигре или да се бар нису замерили патриотима! Оно што је некада била комунистичка правоверност, подобност, данас је бусајући патриотизам и страначко пуномоћје.
Видети више: http://zavetine41.wordpress.com/2014/10/04/%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%88%D1%9A%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%86/
*
(ЗАПИС 70) БАНКРОТ, КАЗАН, БУДУЋНОСТ / Мирослав Тодоровић
Све што је давно било, боље је, а најбоље је оно што никад није било. Андрић
Давне 1990 године уредник библиотеке Крајински књижевни круг песник Томислав Мијовић и ја смо били код Председника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник, у то доба је државни посао радио волонтерски, на ползу народу. У разговору у вези штампања књиге нас је подсетио на Душанов законик:
На градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.
Цар је тако рекао, царска се не пориче. Тако негда, тако и данас.
Видети више: http://fabrikamaslacakla.blogspot.com/2014/10/blog-post.html
*
(ДРУГА, ДРУКЧИЈА, НЕЗНАНА….) ВРТОГЛАВИЦА / Благоје Свркота
Ноћ ме је појела а ја немам усхићења и стално будан да сањам
Ујела ме је судбина и њен дугачак и прелеп вијугави пут
Не могу да бежим јер су сатрте биљке са светлом однете
Сабирам крхотине изломљене среће
Дан ме је данас угризао и срце ми је начео до бола
Однео ми је тренутке који се не враћају као ни раскошна роса
Зарезао ми се у душу и она више не уме узаврело да бди
Сабирам угасле стазе до звезда
Видети више: http://poglediiskosa.wordpress.com/2014/10/06/%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D1%80%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%B0/
*
(ЗАПИС 36 ) Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат / Милан С. Косовић
Силник без срама, стогове слама
Сит стомак Симеона стеже
Спушта сузу, сумњу и срму,
Србија, стидна ко срна слави сабор
Скуп, сеновит, сјајан
Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат
На средомеђи сакупљача стрмине
Слез сасушен као у сулундару сиротиња,
Сунце, Сопоћана, сојка тица, …
Видети више: http://malazavetina.blogspot.com/2014/10/blog-post.html
*
(ПИСМА) ИЗ ПИСАМА ПРИСТИГЛИХ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ (Тодоровић, Раденовић-Петковић, Василевски….)
…. Поштовани,
Шаљемо Вам обавештење о Вашим и нашим промоцијма и о Вашем учешћу на тим промоцијама на овогодишњем Сајму књига у Београду и радоваћемо се вашем учешћу и присуству.
С поштовањем,
ИК Арка
…. Субота, 1. новембар., штанд ИК „Арка”, 18,00 часова:
Дружење са ауторима и књигама: Ненад Грујичић: Неко ми узе реч; Живорад Недељковић: Звездано поље и Мирослав Лукић: Las vilajet.
Домаћини дружења: акад. Ристо Василевски, мр Душан Стојковић и акад. др Мићо Цвијетић.
Видети више: http://70653dotcom.wordpress.com/2014/10/08/%D0%B8%D0%B7-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%85-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-4/
*
ЛеЗ 0008080
(002) Архив ДИБИДрУС 