Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00291)


(Недеља, 12. октобар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)

Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

*
(ПРОТИВОТРОВ) Две последње ставке из Контролне табле, месечни подсетник, стални раст

….Сајтови. Моји сајтови 24

Дељено са мном 1.196.322
Сајтови у мом власништву које делим са свима
= извор GOOGLova Контролна табла, Алатка за податке
Видети више: http://zavetine.wordpress.com/2014/10/08/%D0%B4%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%B5-%D0%B8%D0%B7-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%BD%D0%B5-%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%BB/

Исто, Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

Исто, Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ ) X БУКОВИК, ЗАПЛАЊЕ И ЛУЖНИЦА / Димитрије Мита Ракић
X
БУКОВИК, ЗАПЛАЊЕ И ЛУЖНИЦА
Од Лесковца у Пирот има 12 часова. Пут води на исток, на Власотинце, уз реку Власину, преко земљишта које се, по закону од 14 маја 1878, зове срез власински, у округу лесковачком, и потом срез лужнички, у округу пиротском.
Административна подела ретко кад одговара природној подели, и називи се ретко кад узимају из уста народних.
Тај је случај и овде.
Али мени је увек милије знати како народ граничи и зове овај или онај крај , него како су га чиновници прозвали.
Земљиште између Власотинаца и Пирота, подељено је у народу на две, области, Једна се област зове Буковик, а друга Заплање.
Буковик је у народу оно, што је у власти срез власински; а Заплањв је само у неколико оно, што иде срез лужнички.
Повуците једну пругу с планине Крушевице на село Свође, и, од њега, на Дешчани Кладенац (у Знепољу), конгреску границу нашу, па је одатле савијте на запад, и саставите с Момином Клисуром, код Џепе, и онда имаде Буковик:
Повуците другу пругу од села Кутине , на Крушевицу, па је, Љубераждом, вежите за Стол (опет, на жалост, садашњу дефинитивну границу нашу), и то вам је Заплање; одатле је сведите пред Пирот, докле планине хватају, и онда имате Лужницу.
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/x-%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8-%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5/

*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) Мита Ракић и његово дело о ослобођеним крајевима Србије 1877-1878. године / Владимир Стојанчевић
одломак*

ПС. Из поговора Г. Владимира Стојанчевића доносим прве четири стране – сасвим довољно, уз девету и десету главу књиге, да се стекне једна реалнија слика о значају Мите Ракића и његовог остварења. Стојанчевић је углавном у праву. Несхватљиво је нешто друго: да се ова Ракићева књига, или путопис, или студија, појавила тек после сто и више година, иако је врсна по много чему. Зашто није прештампана у редовноом колу, или у некој другој библиотеци СКЗ? Отац песника Милана Ракића, Димитрије Мита Ракић, заслужио је да не буде заборављен! Дошло је време да коначно изађе, из дугогодишње сенке и таме, пре свега својим талентом, даром, обавештењима и проценама, запажањима. И добро би било да ново издање ове књиге Ракићеве не буде фототипско, већ критичко издање, који би требало да припреми неки од српских професора књижевности (било би сјајно да то уради можда проф. Пејчић, који је иначе написао изузезно монографско дело о сину Мите Ракића?) који предају 19. и 20. век. Има више разлога за то, али, о том потом. И на другом месту…. Један од разлога је и тај, што је ово музејско и фототипско издање одавно исцрпено, али и тај што српска куилтурна историја вапи за таквим књигама… (Б. Т.)
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC/

*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ИЗВОДИ „ИЗ НОВЕ СРБИЈЕ“ МИТЕ РАКИЋА (1)

НАПОМЕНЕ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА
Из књиге Мите Ракића, прештампао сам, на овој локацији два поглавља, девето и десето; али ми се учинило да би било добро, додати, макар у два не тако широка избора, и изводе из осталих поглавља Ракићеве књиге “Из Нове Србије”, коју сам читао окаснело, тек 2014. године!, са одушевљењем, са којим сам у раној младости читао Љермонтовљевог “Јунака нашег доба”. Ракић није написао роман, ни путопис, већ једну врсту извештаја, не само за ондашњу владу Србије, него и за потомке, који су га заборавили, скоро потпуно, осим људи из лесковачког музеја који су се присетили да сто и више година, после првог објављивања ове књиге у виду чланака у Отаџибини, приреде једно издање у симболичном броју примерака, и то је прошло скоро незапажено и у јавности крајева тзв. Нове Србије, и у најширој српској културној и књижевној јавности. Надам се да ће ови одломци, окаснело и накнадно, ипак, заинтересовати потомке да поново читају своје заборављене – неправедно заборављене писце, а био бих срећан да кроз коју годину угледамо и ново, критичко издање ове Ракићеве књиге, као и споменик, који је овај српски писац и академик, и отац песника Милана Ракића, заслужио да му се подигне, у Власотинцу, Димитровграду – некадашњем Цариброду, у неком од места Лужнице, Власотинцу. Било би лепо да подигне споменик и општина Бојник, или Лебане, или удружене општине овог региона – Димитрију Мити Ракићу, који је скоро пола године посветио обилажењу ових крајева, које је описао тако да то представља не само вредно књижевно дело да га публикује СКЗ, која је то одбијала у своје време, или неки други српски издавач који би имао снагу да укаже на неправде и невероватан заборав. Ови изводи, овде у овом првом блоку, много боље говоре о профилу путописца и интелектуалца, какав је био Мита Ракић, него све оно што се може наћи у тзв. купусарама историје српске књижевности, или у дебелим и досадним докторским дисертацијама, које се често држе, као пијан плота, многих предрасуда или наметнутих академских догми, или отрованих наркозом идеологије и ускопартијских плићака. И као писац сведок, и као статистичар, и као човек национално сасвим дефинисан, Мита Ракић је оставио изванредну документацију, и врло разумна и умесна запажања о много чему, али је пре свега, оставио несумњиву документацију, и право је чудо да нико није кренуо трагом спискова свих тих села из Ракићеве књиге, тих села и места у Новој Србији, да данас, сто и више година касније, покуша да сравни, упореди, да види, непоткупљиво – ето на том простору Нове Србије – докле се стигло, после свега и свачега?
У тзв. Пусту Реку одлазим више од 20-ак година. Захваљујући пријатељима, нисам обишао само села Пусте Реке, него и Лесковца, Прокупља; посебно се задржавајући у лепом селу Ивање, на Радану, и још радије одлазећи у Драги Дел, – село толико запуштено али лепо, у које се и данас стиже као у време када је Мита Ракић туда пролазио. Имао сам прилику да се баш из Драгог Дела, преко Ивања, дан уочи Вел. Госпојине 2014. отиснем преко Лесковца и Грделичке клисуре до Власинине, Старе планине, и да се суочим са понеким од тих места које је Ракић описивао и видео, у Лужници, Љуберажди, Власотинцима, Заплању… Ове планинце је тако добро описао Ракић, нарочито Србе Власотинчане, или оне из Заплања, Буковика: “Ови су планинци тако добри Срби као и они у врањанском округу. Радини су велики, а устаоци и патриоти још већи. Они су се највише отимали од Турака…”
Право је чудо да се у овим крајевима тзв. Нове Србије још нико није присетио Мите Ракића, не подизањем споменика ако је то скупо – мада мислим да је забораав оваквих личности далеко скупљи – него барем покретањем једног, рецимо, или новог часописа или листа “Нова Србија”. Јер та Нова Србија, описана у писмима Мите Ракића у “Отаџбини” није дала само Бору Станковића, него и читав низ других, знаних и незнаних….
Видети више: http://kovcegbezrazloznihuspomena.wordpress.com/%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5/%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D0%B8%D0%B7-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%9B%D0%B0-1/
*

Опет то исто, Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

Опет то исто, Кућа у Мишљеновцу, 14. јул 2014. Иван Шишман

(Архив у оснивању – ПОЈАС) ТРАГОМ „КРФСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

Крфски ЗАБАВНИК. – Фототипско издање Забавника који је излазио као додатак Српским новинама објављиваним на Крфу 1917 -1918. године. Оно што је Сент Андреја била крајем 17. и почетком 18. века то је Крф био за време Првог светског рата, склониште и уточиште за избегли и прогнани српски народ. То су две: најјужнија и најсевернија тачка српског организованог изгона, али и српске интелигенције и писаца. Крф је место ге су се окупили готово сви српски писци и није нимало случајно што се књижевност тог периода назива и Крфска књижевност. Крфску књижевност је релативно лако пратити. Догађала се углавном у Забавнику који је, после нултог, новогодишњег броја 1917. године, најчешће излазио једном месечно (од 2. IV 1917. до 15. X 1918. гоине) као додатак „Српским новинама“.
Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2014/10/10/%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%BA%D1%80%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/

*
(Библиотека ПРЕТЕК, 3) УШЋЕ СЕДАМ РЕКА / Мирослав Тодоровић

Песник је редак гост на земљи /Фјодор Сологуб
1.
Ушће седам река са свим метафоричким и метафизичким жуборењима,семантичким слојевима, симболиком, асоцијативним и иним призивима насловљава поезију Мирољуба Тодоровића, Стојана Богдановића, Мирослава Тодоровића, Бојана Јовановића, Стевана Бошњака, Звонка Карановића и Зорана Пешића Сигме. Наслови Уточишта, Планета поезијамогли би,такође, да буду њено име и знак. Сви се находе у овом океану речи у који ће се слити и сливати остале песничке реке како данашњег тако и будућег времена.
Вилински жубор који чујемо на ушћу ових седам река отвореношћупрема свемиру и према читаоцима, данашњим и будућим, уверава у непрекидну свежину света коју поезију изасјава.
Видети више: https://sites.google.com/site/tragovi1/knizevni-casopisi/untitledpost

*
(Библиотека ПРЕТЕК, 3) KNJIŽEVNA RIJEKA, jesen 2014

ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KNJIŽEVNE PROSUDBE
Broj 3, godište XIX., jesen 2014.
NAKLADNIK Društvo hrvatskih književnika – Ogranak u Rijeci

Riječ urednika

Ljeto 2014. godine bilo nervozno – gotovo neurotično! – i beskrajno ki
šovito. Zbog vremena došlo je do dramatičnog okretanja turista većim
hrvatskim obalnim gradovima i njihovoj kulturnoj ponudi, pa se dogodilo da su nam muzeji i galerije bili puni, a plaže prazne. Da nije bilo iznuđeno
kišom, bilo bi za svaku pohvalu!

Svi gradovi na Jadranu – Dubrovnik, Split, Šibenik, Zadar i Pula – doživjeli su svojevrsnu renesansu urbanog života. Na žalost, isto se ne može reći za Rijeku….
Видети више: https://sites.google.com/site/tragovi1/knizevni-casopisi/knjizevnarijekajesen2014

*

југословенски дукати

југословенски дукати

(ЗАПИС 37) КАКО ЈЕ ФРАНЦУСКА ОПЛАКАЛА СРПСКОГ СУВЕРЕНА

ЈЕЗА од ужаса, лавина срџбе, неизмерни бол. Србија и Француска, уједињене у најмрачнијим данима историје, стопиле су се у истој жалости. Читава земља оплакује краља-војника.

Тако је, о трагичном марсељском дану и погибији Александра Првог јављао француски „Матен“. А у свом специјалном издању „Пари соар“ је писао да се чинило да ништа више није могло да се дода грандиозности и племенитости легендарне краљеве фигуре, али да је страшни атентат у Марсељу, авај, доказао супротно.
Насловне стране „Фигароа“, „Егзелциора“, „Преса“, „Журнала“, „Пријатеља народа“ и других оновремених листова преплавиле су осуде и запрепашћење због најбруталнијег и најкукавичкијег чина. Француска се тих дана сагињала, с најдубљим поштовањем, пред сувереном кога су се спремали да поздраве усред једногласног клицања, а ког су, како су тада писали, нажалост, дочекали тишином која је лебдела над једном од најстрашнијих трагедија свих времена.
Видети више: http://misljen.blogspot.com/2014/10/kako-je-francuska-oplakala-srpskog.html

*

Михаило С. Лукић, аутор књиге "Мишљеновац и Мишљеновчани"

Михаило С. Лукић, аутор књиге „Мишљеновац и Мишљеновчани“

(Википедија на српском) ( Мишљеновац (Кучево) – „МИШЉЕНОВАЦ И МИШЉЕНОВЧАНИ“ /Михаило С. Лукић ( 1925 – )

Однедавно је књига „МИШЉЕНОВАЦ И МИШЉЕНОВЧАНИ“ Михаила С Лукића, штампана на папиру као посебно издање ч. „Трећа Србија“ (Заветине, 2007), у целини доступна на Википедија на српском уз чланак о с. Мишљеновац, као дигитално издање, које је сасвим аналогно штампаном.
Видети више: https://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/mihailo-lukic-misljenovac-monografija-2007.pdf

*
(Група Заветине Запис) Радомир Батуран, „Дамарице“, 16. октобар 2014., у 19 ч. Римска дворана Библиотеке града Београда
Видети више: zavetinein.wordpress.com ,

*

ЛеЗ 0008082 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s