(Субота, 25. октобар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(ЗАПИС 5) САЈАМ КЊИГА од 26. ОКТОБРА….
БЕОГРАД – Овогодишњи 59. међународни
сајам књига у Београду отвориће кинески писац Лиу Џењун и српски
академик Милосав Тешић, саопштио је данас председник Одбора сајма Зоран
Аврамовић на конференцији за новинаре.
Најрепрезентативнија и најпосећенија књижевна
манифестација у овом делу Европе биће организован под слоганом „Време је
за књигу“, на површини од 30.512 метара квадратних, уз учешће више од
500 директних излагача, од којих ће 72 бити из иностранства, најавио је
градски секретар за културу Владан Вукосављевић у препуној сали Медиа
центра.
Вукосављевић је истакао да је мото кинеског штанда „Књига продубљује пријатељство и срадњу“ и да он очекује да ће овај сајам биит полазана основа за богату културну сарадњу две земље.
Видети више: http://zavetineviki.blogspot.com/2014/10/beogradski-sajam-knjiga-od-26-oktobra.html
*
(ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА) ВИТЕЗ, ЧУВАР МАНАСТИРА ГРАЧАНИЦЕ, МИЛИЋ ОД МАЧВЕ
Ту сам на планети, али неухватљив. Појавићу се опет кроз два века, поручивао је уметник чије ће слике вечерас бити представљене у галерији „Хексалаб”.
„Посвета праху Леонида Шејке”
Поводом обележавања 80 година од рођења сликара Милића Станковића (1934–2000) познатијег као Милић од Мачве, изложбу његових дела отвориће вечерас у 19.30 часова Никола Кусовац у галерији „Хексалаб” (Његошева 5) у Београду.
Овом приликом биће представљено више од 30 Милићевих слика које више од две деценије нису излагане у престоници, а чине срж уметниковог опуса од неколико хиљада радова….
Видети више: http://zimskakratkodnevnica.wordpress.com/2014/10/24/%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B7-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%80-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%B8/
*
(АРХИВ У ОСНИВАЊУ) ЈЕДНА ТУЖНА ГОДИШЊИЦА / Бранко Лазаревић
Седмога априла, Српске Новине навршавају своју изгнаничку годину на Крфу. На својој болној и тешкој одисејади која траје осамдесет и четири године, оне, на Улисовом Острву, читаву једну годину, заједно са Српским Народом, живе свој црни изгнанички живот. Једна година претешке туге и бола!…
Бежећи од Турака на север, српски културно-уметнички живот почео је, у Осамнаестом Веку, да живи у Аустро-Угарској где је, после оснивања «Славено-Сербске Штампарије«, Маркидес. Пуљо почео да издаје, у Бечу, Сербскија Новини (1791 -1792) Лист је излазио два пута недељно (уторником и петком), на два ступца, штампан црквеном азбуком и језиком. У самом току излажења, 1792 године, крене, у Бечу, Стефан Новаковић, бивши секретар Митрополије у Карловцима, и тада српски придворни агент у Бечу, Славјано-Сербске Вједомости (1792—1794). Лист је штампан у ранијој Курцбековој штампарији, основаној 1770 године, коју јс Стефан Новаковић купио. И овај лист излази уторником и петком. Писан је релативно чистијим језиком, више народним но црквеним, и штампан је грађанском азбуком. Био је у формату Сербскија Новини, са ценом од десет форинти годишње, и доносио је готово искључиво страна „прикљученија«, а врло ретко домаће сгвари.
Видети више: http://arhivsazvezdjaz.wordpress.com/2014/10/25/%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2/
*
(ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ) (1914 – 2014) Сведочанство о неделима у Првом светском рату над српским цивилима
ПРЕКО САВСКОГ И ДРИНСКОГ МОСТА / Арчибалд Рајс
…Друге ноћи, каплари и наредници водили су жене у једну засебну собу и питали их: „Где су ваши мужеви? Где су положаји? Где су трупе?” Кад су жене одговарале да не знају, тукли су их кун- дацима. Наредних ноћи, војници су улазили у салу где је спавало женскиње и одводили су девојке. Један од војника узимао их је за ноге, а други за главу.
Ако су викале, запушили су им уста марамом. Шта су радили с овим девојкама? Оне би се сутра враћале очајне, али богато одевене у хаљине из гардероба опљачканих кућа. Из хотела “Европе” жене су преведене у хотел “Касину” и одатле у цркву, где је већ било много света. Кад су наши, враћајући се, бомбардовали цркву, наређено је несрећницама да вичу: “Живела Мађарска! Официри су силовали девојке иза олтара. Док се бомбардовање продужавало, Аустро-Мађари су наместили сироте жене по улицама да се добро виде, како би изгинуле од српских граната. Најзад, затворили су их у штале жандармерије, одакле су их ослободиле наше трупе.
Други део похватаних жена и девојака одведен је са трупама. Оне су морале да иду испред војника од 13 до 19 сати у вече. Од времена на време, трупе су пуцале и, на заповест на мађарском језику, жене су морале да легну. Жена апотекара Гајића преводила је наредбе. Међу овим јадницама, биле су две-три које су родиле тек на два дана пре овога мучења.
Видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2014/10/25/1914-2014-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5/
*
(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић
ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ
Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.
Видети више: http://novinebuducnosti.wordpress.com/2014/10/24/%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%98%D1%83-%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%85-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BE%D1%87%D0%B5-%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D1%83/
*
(ОПАЛО ЛИШЋЕ) ИН ФЛАГРАНТИ, ПЛАГИЈАТИ
… Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.
Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.
Видети више: http://antologijaol.wordpress.com/2014/10/24/in-flagranti-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B8/
*
(ЗАПИС 63: БЕЗДАНА УМЕТНОСТ) ВЕЛИКА ИСПРАЋУША У спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић
(Одломак из романа, по избору издавача)
—- Ма¬е¬стро би на¬ста¬вио обра¬ћа¬ње гро¬бо¬ви¬ма, да га не за¬глу¬ши олу¬ја. Пред сти¬хи¬јом при¬ро¬де, где би, до да се по¬ву¬че у ка¬пе¬лу. Да је ко мо¬гао не¬ка¬ко у исто вре¬ме док Про¬па¬ли пи¬сац у ка¬пе¬ли гро¬бља то¬не у сан да за¬ви¬ри у кан¬це¬ла¬ри¬ју Управ¬ни¬ка мр¬твог на¬се¬ља, то јест у Управ¬ни¬ков сан, ви¬део би да Не¬по¬бе¬ди¬вог на¬је¬дан¬пут про¬бу¬ди тре¬сак гро¬ма, и не¬што ко¬шмар¬ни¬је од сна, на¬лик пе¬ни од ја¬ја! Ра¬са¬њен, Управ¬ник као кроз па¬о¬ке точ¬ко¬ва ви¬ри кроз за¬ве¬се у не¬бо, а за¬тим у усну¬лу и на¬гу Олим¬пи¬ју, у ње¬ну све¬тло¬ку¬дра¬ву пе¬чур¬ку из¬ме¬ђу но¬гу. По¬зу Ан¬ђе¬ла са су¬за¬ма из Ма¬е¬стро¬вог сна има Не¬по¬бе¬ди¬ви, под¬се¬ћа на бо¬чи¬цу са цуц¬лом кад за¬по¬че ре¬тор¬ску ти¬ра¬ду:
– Дра¬ма има све атри¬бу¬те др¬жа¬ве! За¬ста¬ву, хим¬ну, вла¬да¬о¬це. Ма ка¬кву ма¬глу ши¬ри¬ли про¬па¬ган¬ди¬сти, Бо¬гу је иза ле¬ђа, сле¬по цре¬во! Час је град, пре¬сто¬ни¬ца, а у су¬шти¬ни је јед¬на ве¬ли¬ка бал¬кан¬ска се¬лен¬дра. Ње¬го¬ви жи¬те¬љи се раз¬у¬ме¬ју у ле¬че¬ње пу¬шта¬њем кр¬ви, за¬се¬ца¬њем уши¬ју. Пре¬да¬ње ка¬же да је Дра¬ма би¬ла не¬бе¬ско се¬ло на¬ших пре¬да¬ка, ста¬ри¬ја од два жи¬во¬та пти¬це фе¬никс, дав¬но, кад су мно¬ги на¬ро¬ди жи¬ве¬ли под ту¬ђим име¬ном.
– Мо¬же ко да вас чу¬је! – опо¬ми¬ње га ра¬са¬ње¬на Олим¬пи¬ја.
– Ни гро¬бо¬ви на жа¬лост. Да¬нас Дра¬мом упра¬вља¬ју Пар¬ти¬ја и Во¬ђа. У реч Пар¬ти¬је се не сум¬ња. У Во¬ђи¬ну та¬ман по¬сла! Као ве¬тар на уга¬рак сти¬же у сва¬чи¬ју ду¬шу. Ни¬ко не мо¬же оста¬ти по стра¬ни и из¬ван до¬ма¬ша¬ја Пар¬ти¬је и Во¬ђе! Дра¬ма има сво¬ју бол¬ни¬цу, уни¬вер¬зи¬тет, пра¬знич¬не па¬ра¬де, би¬бли¬о¬те¬ку, Ко¬ми¬тет Пар¬ти¬је, гу¬лаг. Све¬о¬бу¬хват¬ни са¬на¬то¬ри¬јум ко¬лек¬тив¬не те¬ра¬пи¬је под ве¬дрим не¬бом, о чи¬јем са¬вр¬ше¬ном функ¬ци¬о¬ни¬са¬њу бри¬ну не¬ви¬дљи¬ви од¬ре¬ди по¬ли¬тич¬ке по¬ли¬ци¬је, ко¬јом ко¬ман¬ду¬је по¬у¬здан Сер¬ван¬тес! Не¬при¬ја¬тељ не ми¬ру¬је и не спа¬ва!
Видети више: http://bezdanaumetnost.blogspot.com/2011/10/blog-post.html
*
(МАЈМУНСКА ЗАВЕРА) МАРГИНАЛИЈЕ (002)
ЧОВЕК СА МАСЛАЧКОМ
Ова сам писма нашао рашчишћавајући поткровље, тј. издвајајући оно што је за – бацање. Крајем јуна 1987. пред поноћ писао сам Ц.Ђ., „српској мајци“. То је први писмо, две густо откуцане страице очајног човека. („Обистинило се: Док некоме не смркне, другоме не може да сване. Беда!…“)
„У једно сам сигуран: играла се велика и прљава игра интрига иза мојих леђа…“ Актери те „игре“ су се упокојили. А то су били моји пријатељи, колеге, врло блиски људи. Толико су ми били огадили живот, када сам написао „Завидим нерођенима“. Не могу да објавим ово писмо у целини једном пријатељу, јер су потомци тих људи који су ме огорчили живи и – наравно – сасвим недужни. Па ипак, ако бих у целини штампао ово писмо, презир и осуда би пала не на узрочнике јер су покојни, него на друге живе људе који појма о томе нису имали.
Пораз је добар јер челичи…
Ја сад све повезујем – писао сам „српској мајци“ – и једнога дана ће у сновима засијати целина.Имам проклету моћ да спајам могуће са немогућим; стварност је фантастичнија од најлуђе замисли и маште.Писци, они осредњи је зато и избегавају, јер је тешка, сложена, неухватљива…
Жао ми је што ћу те растужити овим писмом, али ти си прво биће на које сам помислио, кога сам се сетио када су ми јавили да је све узалуд, и да је све било део једне игре…
Говорим о времену када сам практично био избачен на улицу и морао да напустим Београд, под околностима које ме и данас ужасавају…
Али и то је било , па прошло. Скоро да сам заборавио. И сасвим бих заборавио да нисам прегледао ове пожутеле папире и (не)упућена писма (написана пре 26 година)…
Видети више: http://trgovcisvetloscu.wordpress.com/%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%BE/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-002/
*
(ЗАПИС 7) ТРИ ПЕСМЕ / Зоран М. Мандић
ЗАВИЧАЈ
Поезија се није одрекла земаља
које људи у атласу географије
означавају различитим именима
Свет је у том аталасу завичај свима
Песницима и читаоцима
Поезији
Видети више: http://zavetineaba.blogspot.com/2014/10/blog-post.html
*
(КЊИЖАРА ПИСАЦА) Само у дане београдског Сајма књига 2014. одобрен посебан попуст на последњи број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ (штампан на папиру)
ЗАВЕТИНЕ +, бр. 5, септембар 2014, издање штампано на папиру: може се поручити телефоном – + 381 65 3006 950)
… У рубрици Ексклузивно штампане су песме прерано преминулог Слободана Бранковића (из првог циклуса његове песничке књиге „И КАДА НЕ БИ БИО ОВАЈ СВЕТ“, одабране на Јубиларном књижевном конкурсу “Заветина” 2013. године – неколико месеци пре укопа), песме Стеван Бошњака, Милене Вукоје Стаменковић,Зорана Хр. Радисављевића, Стојана Богдановића, пронађени „докази“ да бог постоји; сведочење о рецидивима комунистичке цензуре, и песми „као једином споменику“ једној хероини из Првог светског рата.
Цена овог броја штампаног на папиру износи 299,00 дин. (урачунати и пошт. трошкови – важи само за Србију). Цена ЦД са овим бројем, тзв. Дигиталног издања – 210 дин.
Од бр. 5, тј. од септембра 2014. године, овај часопис се штампа и на папиру.
Овај часопис не финансирају министарства културе, ни локална самоуправа, само филантропи. У обиљу рубрика, „Заветине+“ доносе оно друго, не много познато лице друкчије Србије, нефотогенично и патничко. Ако се тираж распрода пре него што позовете, немојте зато кривити издавача!….
Овде можете да прегледате бесплатно, прву и последњу страницу најновијег броја „Заветина+“ : https://krmikovac.files.wordpress.com/2014/10/zavetine-br-5.pdf
Овде можете (бесплатно) видети садржај целог броја: http://krmikovac.wordpress.com/2014/09/05/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80-5-%D1%81%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-2014/
Посебан попуст у дане сајма износи око 40% – штампано издање 180,00 дин. издање на ЦД 130,00 дин.
Видети више: http://krmikovac.wordpress.com/2014/10/25/%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%83-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-2014-%D0%BE/
…
ЛеЗ 0008090
(002) Архив ДИБИДрУС 