(Понедељак, 22. децембар 2014. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(ЕЗ,Запис 10) Дигли руке од ђенерала Драже
НИ три године од „отварања потраге“ за земним остацима
команданта Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба
Михаиловића, јавност не зна где је покопан, да ли потрага још траје, ако
је заустављена зашто је заустављена, да ли су претражене све
потенцијалне локације и колико је то трагање коштало….
Видети више: http://alternativnaistorija.blogspot.com/2014/12/digli-ruke-od-enerala-draze.html
*
(ЕЗ, З 68) Манипулација статиском
Када председник Владе, у незнању или са злом намером, данима понавља да је стопа незапослености смањена на 17,6 одсто, а пре годину дана била је око 25 одсто, то може да се дода подужем списку неистина које је изрекао, изјавила је Сандра Рашковић Ивић, председница Демократске странке Србије (ДСС), а преноси ова странка.
Може, такође, како је саопштено, да послужи и као потврда увреженом мишљењу да сви политичари лажу
„Али када се манипулација статистичким подацима „пресели“ у званичне документе Владе, као што је Предлог Закона о буџету Републике Србије за 2015.годину, онда то прераста у институционализовано обмањивање јавности и представља кршење члана 51. Устава Републике Србије“, наводи Ивић.
Видети више: http://intervjuzavetine.blogspot.com/2014/12/blog-post.html
*
(ЕЗ, З 57) Од лоше аналогије до битног питања / Светислав Стефановић
Од лоше аналогије до битног питања
Република, 05. 11. 1920.
Ништа не доводи до погрешнијих закључака него површне историјске аналогије. Тако смо ових дана читали у „Политици“ нека натегнута поређења између данашњих централистичких и федералистичких тенденција у нашој држави, са ново „пронађеним“ централистичким и федералистичким тенденцијама у Карађорђевој Србији. По тој необичној историјској интерпретацији, Карађорђе је био представник централизма а његови супарници у борби око власти били су фе¬дералисте! И, наравно, величина државничке мудрости била је у Карађорђу – зар не? – као и у данашњим представницима централизма. Иако је Карађорђе победио своје супарнике, ипак, пошто није успео да оствари најчистији централизам – Србија је 1813. год. пропала …
Видети више: http://identitet2007.blogspot.com/2014/12/blog-post.html
*
(ЕЗ, Y 55. Лексикон СЗ) Из једног старог јутутунског рукописа / Светислав Стефановић
Ал’ се сија!…
– Из једног старог јутутунског рукописа
Ал’ се сија, ала блиста
К’о ноћ светла, к’о кал чиста,
Дична круна
Јутутуна!
На челу јој света слика,
Украдена, не знам коме,
Око ње се бисер-венци
Инвалидских суза ломе.
Бујну косу цемент-пудер
Краси к’о у доба стара,
У руци јој звече кесе
Сиротињске, пуне пара.
Чет’ри дивна скиптра има,
Чет’ри коца из Солуна,
Од танади на врх скиптра
Свијена је сјајна круна.
Утајивач, лопов, шверцер,
Кривоклетник: чопор звери
Крај ње игра, пије, ждере
И крви се подло цери.
Ал’ се сија, ала блиста
К’о ноћ светла, к’о кал чиста,
Дична круна
Јутутуна!
Видети више: http://xn--agregatzavetin-ewl.blogspot.com/2014/12/blog-post.html
*
(ЕЗ. Запис 2- Цјеломудрија) Над судбином рукописа „Дана шестог“ Растка Петровића
Или одломци из дневника једног од чланова „Когито клуба“
Злогласна или угледна књижевна награда, или како је Ћосић прво победио живог Андрића, први пут, а затим и покојног Растка Петровића, други пут
Зашто никада нико није покушао да објави критичко издање „Дана шестог“? Зашто прештампавају и после толико година то издање „Дана шестог“, које су обележили Дединац и Ристић? Зашто се не истражи како је приређен тај Петровићев роман?
Много има питања – без одговора. (В) Међу романима којима је (у неку руку) повод био Први светски рат, има три, које волим : Дневник о Чарнојевићу Црњанског, Дан шести Растка Петровића, и Доктор Живаго Пастернака. (Неугодно ми је да признам да ми је драг, донекле, и четврти – Ујкин дом, који сам и сам написао.) Те романе нисам лако читао, напротив, борио сам се са њиховим тајнама. Највећа од њих ми се чинила тајна отпора који је читању пружао Дан шести (и у младости, то јест на студијама књижевности, али и јуче. Првих седамдесетак страница Дана шестог ме је напросто заустављало, нечим што не бих могао да објасним; што ме нервирало као толике штампарске грешке у том издању које сам читао -2014.), али било је нешто још горе и од тог нервирања, а то је судбина рукописа романа Дана шестог, и више од тога – пријем тога романа у српској књижевности. Извесна неправда и мистерија којом је окружен (може ли тако да се каже?). Или се то чини тако само мени, (писцу рукописа романа „Шифра Јегуља“, који сам започињао онда када сам као млади човек покушавао да читам „Дан шести“, као студент, па одустајао), због нечега што је издалека слично и са мукама које сам имао око покушаја да штампам рукопис који није био по укусу ни критике – такве каква је, ни уредника?
Видети више: http://cjelomudrija.blogspot.com/2014/12/blog-post.html
*
(ЕЗ, Запис 4. – Светионик) „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић
Избор из две докторске дисертације , о „Дану шестом“
….Структури романа ”Дан шести” значајне димензије дају време и простор. Време, је, рекосмо, историјско: повлачење српске војске преко Албаније у јесен /зиму 1915, за време првог светског рата (у првој књизи) и стање духа три преживела учесника те катаклизме након двадесет година и у ”новом свету” – у Америци (У Другој књизи). Пошто ово није историјски роман, историјска окосница је само она одређујућа оса око које се плету сви догађаји и ликови, све асоцијације досањавајућих свести бројних учес- ника: и док корачају, и када спавају, и када им се губи и поново враћа свест. Отуда се туробне слике рата и умирања померају у слике сећања, чак до детињства у коме су се играли рата У маг- новењу се питају да ли су то на правом ратишту у коме они умиру, или је то само њихова игра у којој се претварају да су мртви. На старим ратиштима (у Србији и Америци) оживи комуникација и са старим мртвим ратницима, својим прецима, …
Видети више: http://zavetinesvetionik.blogspot.com/2014/12/blog-post.html
*
(ЕЗ, З 74, Стара Србија ) ПЕТ ПЕСАМА / Милица Краљ
ОМЧИЦА МРАКА
На узглављу ластавице две
Сљубљених крила
То рука бела везла
То рука бела снила
То невестинско
Сунчано платно
Од кога Призрен сја
То кујунџије
Модре перунике сафира
За наушнице
Прстење и гривне
То срмене нити
То свиткање златно
То сребрна пређа
Сплетена за живот цео
То цветови црвеног мака
Жалпољем од беле свиле
То сплела омчица мрака
Видети више: http://izsenke.blogspot.com/2014/12/blog-post_21.html
*
(Група Зз….) ДРАГАН БОРИСАВЉЕВИЋ
(Из краће Белешке Борисављевића)
Быть поэтом – значит петь раздолье.
С. А. Есенин
Рођен сам 1938. године у селу Плочнику код Прокупља. Мој деда Марјан потиче из знамените породице Борисављевића, који су преко три века били најугледнији људи на Староме Влаху. У Новој Вароши имали су велике куће и магазе, као и у Прибоју, Пријепољу, Ивањици, Сарајеву…У 18. и 19. веку многи од њих школовали су се у Бечу, Фиренци, Марсељу. Обнављали су манастире Милешеву, Бањску и друге. Помагали су Први српски устанак, у новцу и у непосредним борбама. У њиховој кући боравио је и вожд Карађорђе 1809. године, и даровао им сабљу и две кубуре, које се и сада чувају у у Народном музеју у Београду.О себи су оставили низ записа, који су штампани под насловом „Казивања Борисављевића“.
Видети више: http://zavetinein.wordpress.com/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/
*
(РЕНЕСАНСА, Српска ренесанса) Сваког дана очекујем вест да ће уметнике послати на поља да раде
Милена Јефтић Ничева Костић
У пет изложбених соба Куће легата сажете су четири деценије разноликог и богатог опуса Милене Јефтић Ничеве Костић: слике, костими за позоришне представе, лутке. Последња, пета соба у којој су слике великог формата тропског растиња Ничеву представљају и као сценографа, јер је с једним костимом чији се скути простиру преко целе просторије створила узбудљиву амбијенталну инсталацију.
Наиме, оно што је изложено је тек део њеног легата који је завештала Кући легата, Музеју позоришне уметности, Матици српској у Новом Саду. Овај галантни гест, међутим, није овом приликом остао без одјека: Кућа легата је свом донатору штампала и монографију која је промовисана у четвртак увече у Музеју Цептер. Јелена Стојановић у свом монографском тексту истиче као главна упоришта Милене Јефтић Ничеве Костић – побуну, пут ка стваралачкој слободи – апстракцији и стваралачку страст. Дејан Вучетић анализира донирана уметничка дела, истиче „богатство несвакидашњих тонова“, а Гордана Поповић Васић пише о Милениним позоришним играма и одговорности. Међутим и та богато илустрована монографија тек је наговештај дела које је у протекле четири деценије награђено са више од 30 признања.
Видети више: http://principova.wordpress.com/2014/12/21/milena-jeftic-niceva-kostic-moral-je-danas-u-egzilu-kultura-novosti-rs/
*
(ЕЗ, З 56. БЕРМЕТ И АРДЕЛИЈА ) ВИДЕО САМ КАКО ВОДА ЉУБИ ВОДУ / В. С. Ш.
(Радомир Стојановић: Небеска трпеза (песме) – Панорама, 2013.)
Одавно се зна: Човек може да увелича истину, али, на срећу, истина не може човека, јер са трона своје недодирљивости и узвишености, она није склона да верује у туђе богове и да подлеже туђим утицајима. Међутим, можда би у случају песника Радомира Стојановића, и само за ову прилику, једнократно, та тврда етичка категорија могла да има и своју јединствену изнимност, дерогацију, јер Стојановићева поезија јест заиста једна истина, објављена у неколико следствених књига (Другачији говор (2004), Похвала ватри (2008) и Небеска трпеза (2013), око које смо се окупили), и ако ту поезију пажљиво ишчитавамо, па макар и мање познајемо аутора лично, имамо неспоран утисак да Та истина заиста увеличава човека-аутора, макар колико велики он био.
Видети више: http://bermetiardelija.blogspot.com/2014/12/blog-post_20.html#more
*
ЛеЗ 0008140
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 