(Субота, 31. јануар 2015. – Салаш СЕВЕРАЦА)
Веома поштовани,
Да ли знате шта је у Србији најјефтиније, а шта најскупље? Две кафе у ресторанима коштају 160 и неки динар; мушко подшишивање 200 динара, али има и берберница у којима пензионере шишају и за 180. динара. Док чекамо да нам донесу кафу, у ресторанчићу на Зеленом Венцу, прелиставамо лист „24 сата“ – тзв. „бесплатне дневне новине“. – Ех, кад би били бесплатни и неки књижевни листови! Уздише мој стари пријатељ. – Па има тога, у Новом Саду – „Златна греда“ – само што редакција те бесплатне примерке дели својима… – Али неко мора то да финансира?!! Нема ништа џабе… ни код бабе! – буни се разум мога саговорника… – Новосадски часопис добија помоћ од државе, а овај дневни лист, пред нама, претпостављам, живи од реклама. – Па зашто и „Заветине+“ не објављују рекламе?! Барем десетак за почетак? Зашто нисте позвали да се претплате сви чланови Групе Зз, и многи они други српски писци са тзв. „лошом адресом“, које често објављујете? Зашто нисте тражили помоћ од имућнијих људи, или наших писаца који живе у дијаспори?
Зашто? Да ли смо све покушали и опробали да подигнемо тираж издања нашег часописа, и оног што се штампа на папиру, и оног дигиталног на ЦД?
Вероватно да нисмо. Позвали смо пријатеље (и непријатеље) да се претплате на наш часопис, али је одзив био мршав, што је некако и очекивано, обзиром какве су околности и клима у друштву, а и предрасуде. Рачуница је показивала да би 200 претплатника омогућило да се одштампа десетак бројева нашег часописа на 20-ак страница великог новинског формата. Сви очекују бесплатне новине, бесплатне часописе, тј. већина. Бесплатно је постало сан хиљада и хиљада људи. А управо је то – бесплатно – илити џаба – најскупље. Наш часопис има на видном месту ово: „ Ове новине не финансира министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Да би то заиста и биле, ми не можемо да се ослонимо на рекламе, јер зна се како брзо и лако пропадају такви листови. Од државе, оне комунистичке и ове која то то тобож није, никад једну пару за издавање часописа нисмо добили. Нисмо ни тражили, јер смо знали да нам никада не би ни петопарац дали, зато што смо без – да не употребим другу и праву одговарајућу реч, без „педигреа“ (котеријског и сваког другог).
Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара, нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушком подшишивање. Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. Часопис „Заветине+“ не продају књижаре из оправданих разлога.
Дакле, ето, то је то. Могли смо и можемо и чинићемо то и убудуће да издајемо, штампамо и публикујемо скупљу и јефтинију верзију часописа „Заветине+“, ону на папиру, и ону на ЦД, по цени од 299,00 и 210,00 дин. Часопис који се дуго спрема и излази четири пута годишње најмање, продаје се по цени једног мушког подшишивања. Не џабе. ЏАБЕ је најскупље.
Подсећамо, на почетку фебруара 2015. године да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се претплатите на овај часопис. Претплата је иста као и претходне године (2000,00 дин – за поручиоце из иностранства – плус поштански трошкови – само за претплатнике из иностранства). Овај позив, тј. услов, важи до 22. марта 2015. године. Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number.
Надам се да смо успели да вас убедимо како је сан о бесплатним новинама скуп и апсурдан. Џабе је најскупље…
*
(ЗАГОНЕТНА ИСТОРИЈА) ИСПЛИВАЛА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ИЗ ЈЕЗЕРА...
… Прве референце су стигле од самих Турака који су причали о
постојању велике историјске цркве из четвртог века посвећенe светом
апостолу Петру, односно, сматра се да је то био један од првих великих
храмова који су красили ондашњу свегрчку православну Малу Азију.
Информацијa се односила на историјски објекат који се налазио у
језеру на око 20 метара од обале и дубини од два метара испод површине
воде. Како је саопштио председник Археолошког одељења за Улудаг
Универзитета у Бурси, Мустафа Сахин, на том месту, где се налазе
рушевине цркве, базилике, такође треба да леже и темељи локалног
парламента из римско доба. Професор Сахин сматра да је поред римског
здања била изграђена и величанствена црква, као што је приказана на
фотографији и вероватно је доминирала читавим регионом.
– Историјски подаци нам говоре, наглашава турски професор, да се са
изградњом храма започело 313 године, непосредно након што је
хришћанство са Константином Великим однело победу.
Видети више: http://alternativnaistorija.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(СТООКЕ НОВИНЕ) СРБИ И ЈЕВРЕЈИ ПРИЈАТЕЉИ ХИЉАДАМА ГОДИНА
Изјаву израелског премијера Бењамина
Нетанијахуа од пре неколико месеци да су Срби и Јевреји „пријатељи
хиљадама година, још из доба Римске Републике“, званични историчари су
избегли да коментаришу иако је изјава привукла велику пажњу јавности. С
друге стране, Јован И. Деретић, предводник српске аутохтонистичке школе,
која одбацује теорију о досељавању Словена на Балкан у 7. веку, каже да
је Нетанијаху потпуно у праву и да су се Срби и Јевреји не само
познавали пре Христа, већ да су били пријатељи и савезници.
– За разлику од нас, Израелци много више
знају своју историју. И нарочито стару историју. Нетанијаху је рекао да
смо били једни поред других хиљадама година. Што је потпуно тачно. Он је
хтео да помене да наше везе нису из 18, 19. века, већ су наше везе
много старије – каже Деретић за Србију Данас.
Он истиче да Нетанијаху не мора да зна целу
историју јеврејског народа нити српску историју, али „сигурно зна доста
довољно да може то да изјави на миран и леп начин“.
– Јесте да је он померио званичну историографију и званичне тврдње код нас и у западној Европи, али о томе он није водио рачуна, јер је сматрао да говори једну истину и да нема шта да се осврће шта се где предаје и прича.
Видети више: http://zavetineabovo.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ) Србски календар изазива чуђење…
Србски календар изазива чуђење, као и предање о настанку Срба које каже да их Бог није створио, већ да су његови потомци с јединственом културом високо развијене цивилизације. Ова легенда се уклапа у причу, о културном препотопском народу и „мајка језику“, јединствене холоценске кулуре у прошлости Земље. Данас, у свету постоји око 40 употребних календара, а кроз историју је успостављено скоро 2000, с преко 200 различитих ера, али међу њима се не помиње најстарији употребни холоценски календар, једини заснован на природној цикличности времена.[1] То је србски сунчани календар, с ером настанка пре 7522. године, који представља најстарији споменик културе холоцена, утемељен на природи сунчевог система познатој савременој науци.
Већина успостављених календара су вештачки производ математике и идеологије, али без обзира на астрономски рачун који захтева велику прецизност у свакодневном животу, за календар је важнија практичност од тачности. Календар пре свега подразумева познавање неба и природе на земљи, затим писмо уз познавање бројева, хронометрију, деобу временских јединица, хронологију, начин и редоследа датирања, почетак календарске године у рачунању времена и временски почетак календарске ере…
Видети више: http://zavetinealfaiomega.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(ПРОТОТИП) „ИСТОРИЈА ДУБРОВАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“
Део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности” протумачио као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”. У Хрватском сабору жучно се расправљало о књизи проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, у издању „Српске књижевне задруге”, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским. Прошле недеље, посланик Франо Матушић затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је прочитао ово дело, и да ли је на седници владе реаговао поводом „империјалистичких тежњи српске научнице”. Снимци из Хрватског сабора, уз изјаве хрватских научника, емитовани су у емисији „Пола уре културе”, прексиноћ на Првом програму Хрватске радио-телевизије.
Видети више: https://surbita.wordpress.com/2015/02/01/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/
*
(АРХИВ ЗАВЕТИНА) Трагом Последњих коментара:
трагом приче дуге 111 година
…. Читајте старе новине ако желите да знате како се заиста некада живело.
Из историјских књига никада нећете сазнати како су Београђанке шверцовале гардеробу из Земуна, у којим кућама се говорило на четири језика, како је продато имање ђенерала Катанића, зашто су студенти јели кобасице на метар, где се ашиковало а где крало на ситно.
Модерна историја, поприлично згуснута, саткана је од бурних догађаја а они су у протеклих 111 година педантно уоквирени на насловним страницама „Политике”. Напад Аустроугара на Србију, како је Хитлер у зору јурнуо на Пољску, како је убијен југословенски краљ и сахрањен југословенски маршал, кад је људска нога згазила на Месец и како је шведски краљ предао Нобелову награду Иви Андрићу
Видети више: http://zavetine.blogspot.com/2015/01/111.html
*
(ДНЕВНИК ФОНДА ЗАВЕТИНА) КРИТИЧКИ КРУГОВИ ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА / Биљана Мичић
Јован Пејчић: Основ, оквири, праг. – Библиотека „Браничево“, Центар за културу, Пожаревац 2008.
… Књи¬ге ова¬квог ти¬па нам, при¬род¬но, по из¬бо¬ру те¬ма и по¬ступ¬ку, мно¬го го¬во¬ре и о са¬мим ауто¬ри¬ма. Та¬ко из ове књи¬ге спо¬зна¬је¬мо и Јо¬ва¬на Пеј¬чи¬ћа, кри¬ти¬ча¬ра, исто¬ри¬ча¬ра и те¬о¬ре¬ти¬ча¬ра књи¬жев¬но¬сти. Али и не¬што ви¬ше! Са¬ку¬пи¬мо ли ми¬сли Га¬сто¬на Ба¬шла¬ра ко¬је су ода¬бра¬не за мо¬то сва¬ког од ова че¬ти¬ри кру¬га, про¬на¬ћи ће¬мо са¬свим лич¬ну ауто¬ро¬ву при¬чу ко¬ја от¬кри¬ва по¬за¬ди¬ну јед¬ног ова¬ко од¬го¬вор¬ног од¬но¬са пре¬ма књи¬жев¬но¬сти и књи¬жев¬ној на¬у¬ци, што све ове тек¬сто¬ве по¬ве¬зу¬је и др¬жи на оку¬пу: Цео наш жи¬вот је лек¬ти¬ра… По¬треб¬но је чи¬та¬ти мно¬го, још чи¬та¬ти, увек чи¬та¬ти… За¬то, кад до¬ђе но¬во ју¬тро, над књи¬га¬ма на¬го¬ми¬ла¬ним на мом сто¬лу ја из¬го¬ва¬рам бо¬гу лек¬ти¬ре сво¬ју мо¬ли¬тву не¬за¬си¬тог чи¬та¬о¬ца: Дај ми и да¬нас мо¬ју сва¬ко¬днев¬ну глад!
Сва¬ки је рад у овој књи¬зи је¬дан са¬мо¬сво¬јан глас у са¬звуч¬ју. Са¬звуч¬ја се про¬на¬ла¬зе, по¬ве¬зу¬ју и отва¬ра¬ју мо¬гућ¬ност ства¬ра¬ња јед¬не син¬те¬зе.
Видети више: http://zivotjesenisan.blogspot.com/2012/01/blog-post.html
*
(СУРБИТА) Пронађен гроб Мигела де Сервантеса
ТРАГОВИ олова у посмртним остацима пронађеним у крипти манастира у
Мадриду, учврстили су претпоставку археолога да је коначно пронађен гроб
Мигела де Сервантеса. Пре десетак дана тим истраживача обзнанио је да
је откривен дрвени ковчег са инцијалима „М. С.“ и да се претпоставља да
је реч о гробу славног шпанског писца. Пронађено олово могло би да буде
од метака којим је 1571. Сервантес рањен у груди и руку, у бици код
Лепанта. После овог догађаја, аутор чувеног романа „Дон Кихот“ више није
могао да покреће леву руку.
Видети више: http://dalekoodsunca.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(Салаш СЕВЕРАЦА) СРБИЈА – ЗБИР ВЕЛИКИХ ГРЕШАКА И ЗАБЛУДА
ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.
У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?
– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више
Више: https://znakprepoznavanja.wordpress.com/2015/02/02/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%B1%D0%B8%D1%80-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B0/
*
(ПАУНИЦА) ДВА ПУТИЋА – ЛЕПА ЛУКИЋ
… * Да ли је тешко остати на земљи?
– Не знам, јер сам се увек понашала нормално. Нисам могла ни да сањам да ћу толико дуго да трајем. Не треба глумити звезду, народ ће рећи да ли сте звезда или не. Тај исти народ ме је прозвао „краљицом“ песме, а не ја. Па, како да човек не буде срећан и задовољан, ако траје више од 40 година!
* Али, не служи вас само глас, већ и добар изглед?
– То је генетика. Једном ми је Цуне рекао: „Бог ти је дао, па се расипао“. Ценим све оно што имам. Увек сам била скромна, а опет велика. Никад нисам заборавила одакле сам и увек сам истицала своје село.
* Колико често идете у родни Милочај?
– Идем на гробље, али не посећујем често породичну кућу. Ухвати ме туга, јер тамо немам никог и увек се сетим мајке и брата. Свратим кад могу, обиђем и комшилук, али не смем тамо да преспавам сама. Једино када је са мном мој братанац са породицом.
ДВА ПУТИЋА
* НАСТУПАТЕ ли још уресторану „Два путића“ који сте отворили свом братанцу?
– Певам сваког четвртка. Увек је све унапред резервисано и одлична је атмосфера. Ја и даље певам, а и да не радим, успела сам досад себи да зарадим за живот. Не могу без песме. Још ме то држи, као да имам 30 година и уопште не осећам умор кад идем на наступ.
СРПСКА НОВА ГОДИНА ЛЕПА Лукић ће Српску нову годину радно дочекати у Никшићу. – Певаћу у парохијском дому, у организацији цркве – каже Лепа. – Увек је пуно, где год наступам. Често сам у Црној Гори и тамо ме публика обожава.
Видети више: http://sazvezdjez.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(ЗАВЕТИНЕ) „Богумилство у контексту мишљења планетарног полилога“ / др.сц. Јадран Залокар
Земаљски ментални ум опчињен је разно врсном мултикомплексношћу процесуалности, глобализације мондијализације, коју и сам ствара. Понекад се муцајући говори о тзв. „планетарној цивилизацији“ или слично – али то је тек цонструцт ментализације који не допире до оног круцијалног. Оно је летхичко том уму. Оводобност се збива у димензији и процесуалности планетаризације као полилогизације. Само увидом над-менталног ума (Над-ума), допиремо
до разумијевања и телоса – оног духовног које матоноизира планет Земљу. Ментални ум конституира и сам је ношен лабиринтарношћу оног глобализацијског које, ин ултима линеа, води у барбаритацију живота и интензивира сотонизацију/демонизацију земаљског бивствовања…
Видети више: https://sites.google.com/site/zavetine1/fond-uzajamne-pomoci/bogumilstvoukontekstumisljenjaplanetarnogpoliloga
*
(Библиотека ПРЕТЕК, 3) ПЕСМЕ БЕЗ ГЛАГОЛА / Мирослав Димитријевић
ЕПИТАФ
Гробна трава
Бујно цвеће
И порука
Покојника:
„Од живога
Људског тела
Нема лепшег
Споменика“
Видети више: https://sites.google.com/site/tragovi1/biblioteka-pretek-3/pesmebezglagola
*
ЛеЗ 0008154
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 