(Понедељак, 9. фебруар 2015. – Салаш СЕВЕРАЦА)
*
(ПРОТОТИП) ДНЕВНИК ПИСЦА 1873 / Ф. М. Достојевски
I
УВОД
Двадесетог децембра сазнао сам да је већ одлучено да ја будем уредник Грађанина. Тај необични догађај, то јест необичан за мене (нећу никога да увредим) збио се, међутим, необично једноставно. Двадесетог децембра управо сам читао текст Московских службених новина о венчању кинеског императора: он је на мене оставио снажан утисак. Овај дивни и очито веома компликовани догађај збио се, такође, на зачуђујуће једноставан начин: све, до најситнијих појединости, било је предвиђено још пре хиљаду година у готово двеста томова о церемонијама. Упоредивши велелепност кинеског догађаја с мојим именовањем за уредника, одједном сам осетио незахвалност према домаћим обичајима, без обзира на то што су ме тако лако именовали, и помислио сам како би нама, то јест мени и кнезу Мешчерском, било неупоредиво лакше да штампамо Грађанина у Кини него овде. Тамо је све тако јасно … Обојица бисмо се појавили, у назначено време, у тамошње главно одељење за штампу. Додирнули бисмо челом под, и лизнули бисмо тај под језиком, и онда бисмо устали с два прста пред собом, клањајући се понизно. Главни опуномоћеник за штампу, наравно, не би обраћао на нас ни најмање пажње, као на муве које су улетеле.
*
(Људи говоре) Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (6)
Бранко Лазаревић оставио је подстицајну грађу за писање историје најзваничније књижевности коју су Срби имали током 20. века, Историје тзв. српске бирократске књижевности, а да ли ће неко такву историју започети, завршити и објавити, велико је питање. Имајући у виду то – каква је средина данас у којој српска књижевност и култура тавори. У поређењу са оном у којој је живео, рецимо, Скерлић и генерације пре њега, може се рећи да је данашња Србија у некој врсти мрачног тунела (транзиције, тражења, системског онемогућавања налажења, погубне негативне селекције, болесног наметачког злодуха…) коме се не види крај.
Видети више: http://www.ljudigovore.com/2015/02/bela-tukadruz-umetnost-dijagnoze-i-umetnost-lecenja-6/
*
(РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ) ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Даница Марковић, учитељица, песникиња, учесник Топличког устанка. На почетку Великог рата, муж Момчило као официр одлази на фронт, а она са породицом стиже до Прокупља, где сахрањује троје од шесторо деце
Награђена је орденом Светог Саве V реда, Српска краљевска академија јој је доделила признање за најбоље књижевно дело, а Богдан Поповић је у Антологији новије српске лирике, строго одабраној збирци, уврстио као једину песникињу, објавивши три њене песме. За разлику од многих, имала је срећу да јој савременици таленат не оспоре, али и несрећу јер га није искористила колико је могла.
Даница Марковић је својом поезијом обележила прву деценију 20. века и била је, чак и од најстрожих критичара, одмах прихваћена и хваљена. Унела је нову ноту међу женске стихове, писала је лично и исповедала се, али је то, осим на почетку, чинила под својим именом и презименом. Нису јој на томе замерили. Шта више, поклонили су се њеној храбрости, иако је било и оних који су је “блатили” речима да је особењак који мрзи људе, понекад и цео свет. Истина је да је много тога о њој остало енигма, али они који су је познавали тврдили су да за мржњу није била способна.
*
(КОНТРАСТ) МОБА: Српска МАГАЗА У БРИСЕЛУ…
Представник “Српске магазе“ Катарина Лазић учествовала је на међународној конференцији у организацији Европске Комисије на тему „Породична пољопривреда – дијалог ка одрживијој и отпорнијој пољопривреди у Европи и свету“, која је одржана 29. новембра 2013. године у Бриселу. Повод окупљања било је проглашавање 2014.године од стране Уједињених Нација међународном годином породичне пољопривреде.У првом делу конференције учесницима су се обратили највиши званичници Европске Уније у области пољопривреде и руралног развоја: господин Dacian Cioloş, ком сар Европске Уније за пољопривреду и рурални развој и госпођа Loretta Dormal Marion, Заменик Генералног директора Главне Дирекције за пољопривреду и рурални развој при Европској комисији.
Видети више: http://odavde.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(СРПСКИ КОД ) О ПРОЈЕКТУ СРПСКИ КОД
Без обзира на то колико много или мало знали о Српском народу, покушајте на почетку да се поставите у положај неког ко ступа у први контакт са Србима. Шта ћете прво уочити? Које ћете ствари, појаве и личности приметити, запамтити или записати у свом дневнику или првом истраживачком извештају? Ово је покушај да се пред будуће истраживаче постави први скуп појмова који указују на српске посебности, нека врста српске културне шифре, кôда. Отуда и назив Српски код.
И од младих и од старијих истраживача, којима ће ова књига послужити као полазиште за даље истраживање сопствене националне посебности, очекује се да озбиљно процене оно што је у њој прикупљено, да заузму о томе свој став, да предложе измене и допуне за други ниво истраживања.
Сваки од главних – „најјаркијих“, не увек и најважнијих појмова (зовемо их РАСКРСНИЦЕ), повезан је са још неколико важних појмова (знакови). Пошто прочитате основне податке о тим појмовима, размислите, можда продискутујете о њима са пријатељима или родбином, а у предвиђена поља на крају сваког појма упишите колико је тај појам везан баш за Србе, а колики је – по вашим проценама – његово значење опште.
Да ли сматрате да тај појам више одређује српску посебност или је важнији за разумевање културног обрасца Руса, Американаца, Немаца, Хрвата, Бугара, Грка, … Или ,можда, упућује на неке опште особине људског рода, а није од посебног значаја баш за Србе?
Видети више: http://srpskikod.org/sr/%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%83
*
(КУЛА) Kраљев библиотекар , Добросав М. Ружић (Чачак, 1854 – Крушевац, 1918)
ПИСАЦ, филозоф, библиотекар, народни посланик, сенатор, министар и
државни саветник, Добросав М. Ружић (Чачак, 1854 – Крушевац, 1918), био
је истакнута личност у културном и политичком животу Србије с краја 19. и
почетком 20. века, али његово је име данас готово сасвим заборављено.
Ту неправду потрудио се да исправи Слободан Радовић,
дугогодишњи управник ужичке Народне библиотеке, у монографији „Краљев
библиотекар: из живота Добросава Ружића“, коју је објавила градска
библиотека „Владислав Петковић Дис“ из Чачка. Ова биографска прича
штампана је поводом обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата
и 160. годишњице Ружићевог рођења.
Видети више: http://70simbolisz.blogspot.com/2015/02/k.html
*
(ГДЕ ЈЕ ЗРНО КЛИЦУ ЗАМЕТНУЛО… ) МАРИНА ПИКАСО
Унука славног Пабла Пикаса, госпођа Марина Пикасо, узнемирила је ових дана колекционаре и аукцијске куће, јер жели да прода део заоставштине свог деде који је наследила. Марина Пикасо је ћерка Паола, првог Пикасовог сина са руском балерином Олгом Кохловом.
„Још увек патим када се сетим да је мој отац обављао улогу Пикасовог возача и молио га за новац”, рекла је Марина Пикасо, а преноси „Нјуорк тајмс”. Њена мајка Емилијен се након развода одала алкохолизму.
Видети више: http://misljen.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(СУДБИНА) Времена су дошла смела за Васкрс богова – Хеј, Словени, где је сада дух ваших дедова! / Светислав Стефановић
Хеј Словени (II)
Хеј Словени, где је сада дух ваших дедова,
Где је размак ваших крила, занос ваших снова?
Великим сте путем пошли чела осунчана,
Па зар сада луцифером да будете храна?
Тргните се, отмите се с пута суноврата,
Остав’те се мртве славе Скита и Сармата;
Европа је мати ваша, ви јој деца драга,
Од ње вам је духа њеног вечна срж и снага.
Видети више: http://zavetinemansarda.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
*
(КЊИЖАРА ПИСАЦА) КАО БАЈАТЕ ТОРТЕ
… – Просечна цена књиге еквивалент је цени четири кафе у центру Београда, али не видим да се смањује број оних који испијају кафе.
Речима да су највећа књижевна признања опасна за писца, али добра за књигу, Филип Давид је недавно указао и на чињеницу да је велики мамац за читаоце и име знамените награде на насловној страни. У то се током прошле године уверио и Горан Гоцић, чији је роман „Таи“ био један од најтраженијих:
– У време кризе људи се прво одрекну својих најотменијих навика. Једна од њих је висока култура – каже Гоцић за „Новости“. – Али, оно што је опасније од осиромашених читалаца је естрадизација литературе, повлађивање публици и акутно срозавање укуса које је зла сестра кризе и иде с њом у пакету.
Он подсећа да постоје на Западу, на Истоку и код нас издавачи који имају одређену културну мисију:
– Нажалост, они се често не виде, или не довољно добро, од бескрупулозних накупаца којима је свеједно шта ваљају, само да је шарено препаковано. Они ме подсећају на трговце храном који продају отровну ракију, бајате торте и труло месо.
*
(БЕЛА ТУКАДРУЗ) ЦВЕТНИ ПЕНТАГРАМ
За Maria Valdes Odriozola
Одраз звезде?
Давно умрле?
Угашене?
Или дах
Снега, који је
Процветао?
Можда се дух
Успаван
Поодавно
Пробудио..
*
(ИЗА СПУШТЕНИХ ЗАВЕСА) Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу / Зоран М. МАНДИЋ
СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)
Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса у експанзији. Математике и Поезије.
Видети више: http://akademijaalhemije.blogspot.com/2015/02/blog-post.html
ЛеЗ 0008155
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 