ДУГОКОСА / Слободан Бранковић

Моја прва песма

Била је тајна посвета.

Врхом ножића урезана у стабло

Испод овлаш подигнуте коре.

Бејах још коњушар тада

А она средњошколка млада.

Ако некад застане,

Сврати у хладовину,

Или се склони од кише…

Ако се још и наслони

Док траје пљусак,

Па и погледа у храпави ослонац,

Можда јој се допадне који стих…

И сети се  мене.

Од кад се отиснух у свет,

Наиђем ли на непознат крајолик,

Помислим колико има

До дрвета крај пута,

На коме дугокоса једном беше ослоњена,

Кад ветар донесе облак.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s