Ознаке

(одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“)

….

Чу­вар гро­бља пак, да га ха­ос не су­стиг­не као бе­сан пас, не дан­гу­би. На­ста­вио је пи­са­ње све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, до­вр­ша­ва­ју­ћи по­гла­вље о ра­ту и гре­хо­ви­ма вој­ско­во­ђа.

– Ма­е­стро! Ма­е­стро­о­оо! О, Ма­е­стро!

Олим­пи­ја до­зи­ва ње­га, као да јој се ду­ша за­гла­ви­ла у но­су. И Лај­ка се уз­не­ми­ри­ла, на­чу­љив­ши уши као ан­те­не. Ма­е­стро уми­ру­је њу, ми­лу­јућ је по гла­ви: „Не бри­ни ду­ши­це“ ка­зао је ку­ји, пре но уђе у кан­це­ла­ри­ју мр­твог на­се­ља.

– Го­спо­дин вас тра­жи, Ма­е­стро! – ре­че Олим­пи­ја.

Про­па­ли пи­сац бе­ше за­гле­дан у не­по­зна­тог уни­фор­ми­са­ног мла­ди­ћа, тру­дио се да ра­за­бе­ре ко­јим по­ли­циј­ским сна­га­ма при­спе­ли при­па­да, сто­ји за­ми­шљен ка­о да се при­ма­као час ка­да ће суд­би­на узе­ти ве­ли­ког уде­ла при­до­да­ва­ју­ћи га ни­ски по­ро­дич­ног уде­са у фа­ми­ли­ји и исто­ри­ји.

– Га­га­рин, за­по­вед­ник стра­же за­тво­ра „Удар­ник–мер­мер“! – ре­че мла­дић ко­ме при­ста­је уни­фор­ма.

– Чу­вар драм­ског гро­бља, го­спо­ди­не! – уз­вра­ти Ма­е­стро.

– Пра­ти­те ме!

Про­па­ли пи­сац је по­шао као кра­ва на па­зар за за­по­вед­ни­ком, на­га­ђа­ју­ћи шта му се уз пут мо­же до­го­ди­ти. Олим­пи­ја му иако се ни­је окре­нуо, дис­крет­но ма­ше ру­ка­ма као да се опра­шта, а Бе­то­ве­нов след­бе­ник се са­крио за ње­ном сук­њом на­мр­ште­ног ли­ца. Ули­цом веч­но­сти иде Про­па­ли пи­сац као да за­твор­ском ће­ли­јом ко­ра­ча. Тек се пред по­ли­циј­ским ауто­мо­би­лом са упа­ље­ним ро­та­ци­о­ним све­тли­ма за­у­ста­вио, као пе­чур­ка у шу­ми са­кри­ве­на под ста­блом, за ле­ђи­ма за­по­вед­ни­ка. Га­га­рин от­кљу­ча вра­та и уђе у ауто. Ма­е­стро сто­ји као уко­пан ди­рек крај аута, осе­ћа тан­ка цре­ва у утро­би. Чи­ни се да ће му зорт из њих ис­ти­сну­ти као из ту­бе и нај­ма­њу трун­чи­цу смр­дљи­ве па­сте!

– Ула­зи! шта че­каш?

Што мо­ра да бу­де – би­ће. Још ни­ко ни­је ума­као суд­би­ни!

– Ауу! већ си на­пу­нио га­ће, је­бо те ћа­ћа! Смр­диш као твор!

– Од ро­ђе­ња смр­дим на тво­ра, за­по­вед­ни­че!

– Ма не бој се, бре! – ре­че по­мир­љи­во Га­га­рин. – Ша­ље ме друг Сер­ван­тес!

Ма­е­стра ко­ји се угу­ра­ва у ауто тек на­кон ових ре­чи об­у­зе же­шћа сраћ­ка­ви­ца!

– Ето ти га на зад­њем се­ди­шту аута!

Про­па­ли пи­сац ис­кре­ну гла­ву као гу­се­ни­ца да угле­да џак од ју­те, за­ве­зан, ре­кло би се при­да­вљен жи­цом.

– Сер­ван­тес вра­ћа што вам је др­жа­ва оте­ла!

– Мо­ра да је ка­ква ома­шка у пи­та­њу, Го­спо­ди­не?

– У џа­ку је Сун­чев по­клон! Хај­де, отво­ри га!

Ма­е­стро узе џак, пре­ба­ци га пре­ко ко­ле­на, не­спре­тан у од­ве­зи­ва­њу гво­зде­них чво­ро­ва, ко­стре­шио се као јеж док му је рђа па­да­ла по ру­ка­ма и пр­сти­ма.

– Не гу­би­те вре­ме! Уну­тра су ко­сти ва­ших пре­да­ка из­ва­ђе­не из за­твор­ске гро­бљан­ске пар­це­ле 1955.

Гво­зде­ни чвор Про­па­ли пи­сац нај­зад је­два од­ви и као да са­ма са­бласт смр­ти ис­кр­сну пред ње­га, он угле­да ко­сти ло­ба­ње, ре­бра, це­ва­ни­це ду­же од то­ја­га, кључ­ња­че зго­ми­ла­не као сме­ће на ђу­бри­шту, и уме­сто да их жа­ли, на­прег­ну се као рит­ски жа­бац и ис­по­вра­ћа по џаку и њи­ма.

– Са­хра­ни­те их ка­ко им при­ли­чи. У нај­ду­бљој тај­но­сти, раз­у­ме се. Во­зим вас ку­ћи!

 

Они ни­су жу­ри­ли да уга­се ма ка­кав по­жар, али су са упа­ље­ним све­тли­ма на кро­ву по­ли­циј­ског ауто­мо­би­ла уоби­ча­је­ним за уз­бу­ну про­ју­ри­ли ули­ца­ма Дра­ме. Ма­е­стро на­пу­сти ауто­мо­бил при­гр­лив­ши џак са ко­сти­ма, узру­јан као да је се­део на рај­сан­гла­ма или пак да на­пу­шта брод лу­да­ка.

– За­хва­ли­те се Сер­ван­те­су! Сва­ка­ко! – ре­че Га­га­рин – По­жу­ри­те у ку­ћу и опе­ри­те се, да вас гра­ђа­ни не ви­де по­бљу­ва­ног!

– Ни­кад вам ово не­ћу за­бо­ра­ви­ти!

– Ма­е­стро, упам­ти­те, ја имам по­ро­ди­цу о ко­јој мо­рам да бри­нем. Сер­ван­тес мо­же да се зе­за на туђ ра­чун, јер не­ма та­о­це суд­би­не. Са­хра­ни их по­да­ље од ра­до­зна­лих очи­ју и је­зик за зу­бе!

Пре но се за­по­вед­ник Га­га­рин уоп­ште опро­стио од Про­па­лог пи­сца, као ка­кав ва­жан лу­дак, сти­снуо је си­ре­ну ауто­мо­би­ла до да­ске, до­ба­цу­ју­ћи му кроз отво­рен про­зор, као да ри­бљу кост из усти­ју пљу­је:

– Да си на ра­ти­шту, усмр­део би и фронт. Збо­гом, се­ро­њо!

 

Са џа­ком пре­ба­че­ним пре­ко ра­ме­на Ма­е­стро уђе у дом. По­сти­ђен и по­ни­жен, осе­ћа фе­ка­ли­је му кли­зе низ бу­ти­не. Са Управ­ни­цом на­род­не би­бли­о­те­ке, го­лом као на ну­ди­стич­кој пла­жи су­да­рио се у пред­со­бљу. Ни до­бар дан, а ка­мо­ли што дру­го да јој ка­же; уле­те у ку­па­ти­ло, за­кљу­ча вра­та, а ко­сти утам­ни­че­не у мра­ку џа­ка спу­сти иза њих и по­че да свла­чи оде­ћу као да би уз њу и ко­жу са те­ла да зде­ре. Са ко­шу­љом и ма­ји­цом ла­ко иде, али кад је по­чео от­коп­ча­ва­ти ка­иш и ски­да­ти усра­не пан­та­ло­не и га­ће – ја­ој, мо­ја мај­ко! Не ку­ка на глас; не. Спи­ра­ју­ћи из­мет са­мле­вен као па­ра­дајз, тр­ља­ју­ћи га­ће и пан­та­ло­не, се­тио се на­ту­ра­ли­ста и ре­а­ли­ста, умет­ни­ка цр­ног та­ла­са и тзв. ствар­но­сне про­зе, сво­је­вр­сних зри­ка­вих и па­ту­ља­стих, уми­шље­них пи­ска­ра­ла, за­бо­ра­вив­ши џак и Сер­ван­те­са, и Сун­чев по­клон, он по­ми­сли: Нек се но­си у враж­ју ма­тер, дру­штве­но ко­ри­сни грозд! Ду­ше им ба­зде на ка­ра­бит, го­ре но мо­је га­ће и пан­та­ло­не, зар они да ми со­ле па­мет? И књи­ге им во­ња­ју, упр­кос пра­њи­ма и прет­пра­њи­ма, го­ре но мо­је шест пу­та опра­не ру­ке! О Управ­ни­ци на­род­не би­бли­о­те­ке већ дру­га­чи­је раз­ми­шља: зар јој до­и­ста ни­је па­мет­ни­је да де­мон­стри­ра мла­ће­ње пра­зне сла­ме пред чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на, пре но да се ше­та го­ла мо­јом со­бом и при­ват­ном би­бли­о­те­ком, уми­шље­на да по­зи­ра фла­ман­ским мај­сто­ри­ма или филм­ским еро­то­ма­ни­ма Хо­ли­ву­да! Одо­ма­ћи­ла се ме­ђу зи­до­ви­ма ку­ће, као па­у­чи­на.

Млаз че­сме пи­шти, во­да пре­ти да по­то­пи ку­па­ти­ло. Де­сет пу­та се на­са­пу­њао, и ко­жу на­по­слет­ку рас­кр­ва­рио да из­ри­ба за­дах смра­да. По­тро­шио је два и по ку­би­ка во­де да спе­ре од­врат­ни воњ тво­ра, ко­ји као глад­на го­ди­на, спо­ро оти­че кроз слив­ник. Са­мо ути­сак га­ђе­ња на спо­ме­ну­те пи­сце де­ли­мич­них исти­на ни­је мо­гао са­свим да иш­чу­па из се­бе, остао је у ње­му као уга­рак у шпо­ре­ту и ка­д иза­ђе из ку­па­ти­ла. Го и ма­љав не­згра­пан ју­нак из­нео је џак са ко­сти­ма и гур­нуо га под кре­вет, као зим­ске ци­пе­ле.

А Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке – зна се, ле­жи на кре­ве­ту, и по­сма­тра га – као у вр­хун­ским про­за­ма и при­по­ве­сти­ма Бал­ка­на, чу­ве­них пред­став­ни­ка ствар­но­сне про­зе – раш­че­пље­ни­ја од пе­то­кра­ке мр­твог ме­тал­ног сим­бо­ла, су­здр­жа­ва се да не пра­сне у смех. Ти­гри­ца вре­ба при­ли­ку да га згра­би и на се­бе по­ву­че:

– Оти­шао си као Про­па­ли пи­сац од ку­ће, да за­ра­диш днев­ни­цу ноћ­ног чу­ва­ра мр­твих ду­ша, а вра­ћаш се смр­дљи­ви­ји од Тво­ра!

 

 

Њен муж има очи­глед­но ва­жни­ја и пре­ча по­сла чим страх и тре­пет од же­не ва­пи за сва­ко­днев­ним сле­до­ва­њем. Уви­ја се уз Ма­е­стра, као пла­мен уз хра­сто­ву це­па­ни­цу, по­зле­ђу­ју­ћи му зу­би­ма и нок­ти­ма ра­не од ри­ба­ће чет­ке на ко­жи. Она др­ља­чи ру­ка­ма ис­под ње­го­вих ма­ља­вих гру­ди не­кон­тро­ли­са­на у ек­ста­зи са цр­ним ра­ши­ре­ним зе­ни­ца­ма што под­се­ћа­ју на зе­мља­ну смо­лу. За­пе­ла шкр­гу­ће зу­би­ма као да јој се је­де усо­ље­на икра мо­ру­не са Ду­на­ва. Тад Про­па­ли пи­сац ја­ук­ну од бо­ла, и као да то у са­мо­од­бра­ни чи­ни по­ди­же јој но­ге под пла­фон. Он ки­ди­ше на њу са ску­пље­ним бе­сом, гор­чи­не и по­ни­же­ња, и на­ба­да је освет­ник кр­ца-кр­ца да се не зна да ли је ве­се­ла или ту­жна ка­ко ври­шти и ри­че по­пут жен­ке пра­и­сто­риј­ске жи­во­ти­ње ко­јој от­ка­зу­ју но­ге. На гр­че­ве ко­ји је па­ра­ли­шу, не обра­ћа па­жњу, чак ни на чи­ње­ни­цу да пре­пли­ће је­зи­ком, и уди­ше ва­здух да мо­же чу­ти пи­штаљ­ку ње­них плу­ћа, то чу­до вре­ди да бу­де за­пи­са­но, ве­сла бог­ме, и го­ри као ли­це Ан­ђе­ла, док Би­бли­о­те­кар­ка не за­је­ца са­бра­на у бо­ло­ви­ма и сла­сти.

– Сад сте на оку­пу!

– Ко то ми? пи­тао је он.

– Фа­ми­ли­ја! Ти по­бе­ђен из­ме­ђу мо­јих но­гу, а они, са­су­ше­ни у џа­ку под кре­ве­том и на­ма!

Шта да ка­же Ма­е­стро? Про­па­ли пи­сац зна да је љут­ња бо­лест ср­ца.

– Да ни­сам чи­та­ла тво­је све­ске Књи­ге без бу­дућ­но­сти, че­ка­ју­ћи да се вра­тиш са гро­бља, ни­кад их не би ви­део, а нек­мо­ли са­хра­нио! За­хва­љу­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ској ра­до­зна­ло­сти, њи­хо­ве ко­сти са­да су ту!

 

Сер­ван­тес је љу­бо­мор­но чу­вао тај­не и до­си­јее не­срећ­ни­ка. Као би­бли­о­фи­ли пр­ва из­да­ња књи­га Го­го­ља, До­сто­јев­ског, Тол­сто­ја, Ро­за­но­ва. Али же­на је ро­ђе­на да над­му­дри му­жа. Ка­ко се до­ко­па­ла до­си­јеа фа­ми­ли­је Пје­тро­вих Не­рот­ки­ња са­оп­шти у пар ре­че­ни­ца. Сер­ван­тес ми пру­жа­ју­ћи тај до­си­је ре­че: Ба­та­ли! При­бли­жио се час да се ко­сти пре­да­ка са за­твор­ске пар­це­ле 1955, пре­да­ју по­след­њем из­дан­ку из фа­ми­ли­је. У по­та­ји да га, њи­хо­ве из­бо­чи­не и шу­пљи­не уже од ру­пи­ца на пи­ска­вим фру­ла­ма, му­че!

До­бро ура­ди, Сер­ван­тес, кур­вин син! Нај­бо­љи по­тез у жи­во­ту учи­ни!

Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!

– Сун­чев по­клон! – уз­дах­ну Ма­е­стро.

– Да! Кад их опе­реш у во­ди и ви­ну, ви­де­ћеш ка­ко све­тле!

 

 

 

Суд­би­на је, евен­ту­ал­ни чи­та­о­че, не­пред­ви­дљи­ва!

Кад при­гр­ли чо­ве­ка, фа­ми­ли­ју, отаџбину или не­ку ку­ћу, она при­тег­не и не по­пу­шта као ма­сив­не гво­зде­не мен­ге­ле ко­ва­ча ци­га­ни­на, ди­ва на­га­ра­вље­ног и зној­ног! Упо­тре­бље­но по­ре­ђе­ње Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на, из­ву­че не да би опо­на­шао нај­у­спе­ли­је стра­ни­це на­род­них но­ве­ла, већ у гр­чу при­те­шњен ми­ши­ћа­вим но­га­ма Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на, и ње­ном не­за­ја­жљи­вом хар­мо­ни­ком, што пул­си­ра вре­лим пр­сте­но­ви­ма на­сто­је­ћи да га уси­са, као не­из­ре­ци­ве Бе­то­ве­но­ве ме­ло­ди­је; што га исти­не ра­ди ва­ља по­но­ви­ти, вра­ти у свет не­из­ре­ци­ве ствар­но­сти ње­го­ве со­бе, на за­дах со­ко­ва и из­лу­че­ви­на њи­хо­вих те­ла, и смрад по­вра­ће­не хра­не по џаку кр­ца­том ко­сти­ју, гур­ну­том ис­под кре­ве­та. Е да би све то за­бо­ра­вио, ве­шта би­бли­о­те­кар­ка му тр­ља кич­му да му ко­пље по­но­во на­ра­сте у њој вре­лој и по­мам­ној. Пљу­ском ва­ги­нал­них со­ко­ва пре­пла­ви­ла је Ку­ро­њу пре но на­пу­сти со­бу, уоби­ча­је­но, од­ла­зе­ћи на ре­дов­ни са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на да де­мон­стра­тив­но мла­ти пра­зну сла­му. Ма­е­стро оста да од­ма­ра у убо­ји­ма до­га­ђа­ја, са мо­дри­ца­ма по те­лу, и ра­на­ма по ко­жи, у не­из­ре­ци­вим си­ро­ви­на­ма жи­во­та, ко­је не би­ра­ју час ни вре­ме да се по­ка­жу. Од­ва­жио се и сео на иви­цу кре­ве­та. Из­ву­као џак са ко­сти­ма пре­да­ка и при­ма­као га бо­сим но­жур­да­ма; не га­ди се не­сва­ре­не хра­не са­су­ше­не на џаку да под­се­ћа на ку­хињ­ске за­чи­не, са ма­глом и пљу­ском су­за у очи­ма, ко но­во­ро­ђе­ни, пре­кр­сти се над њи­ма:

– Нај­ро­ђе­ни­ји мо­ји!

Из­го­ва­рао је мо­ли­тву на­у­че­ну на­па­мет у де­тињ­ству за спас њи­хо­вих ду­ша, па­ле­ћи све­ћу над ко­сти­ма, да их бо­ље осмо­три у про­лећ­ном су­мра­ку. У про­стра­ној го­стин­ској со­би пре­крио је слав­ски сто ли­сто­ви­ма но­ви­на пре­сто­ног је­ван­ђе­ља, а из по­дру­ма до­нео ли­ме­но ко­ри­то и на­лио га во­дом. Ра­ди ћут­ке: во­ду са осу­ше­ним бо­сиљ­ком пре­кр­сти три­пут и на­ли у њу цр­ве­ног ви­на. Да се ко­сти пре­да­ка не по­ло­ме, па­жљи­во их са­су из џака у све­то је­зе­ро ко­ри­та. Пе­ре их, ски­да са ко­сти­ју ма­сну гли­ну. Од по­мо­ћи му је чет­ки­ца за зу­бе, ко­ја мо­же у сва­ку ру­пу да стиг­не, сва­ки жлеб да очи­сти. Пре­дач­ке ко­сти ку­па у ко­фи са би­стром во­дом, и сва­ку ис­пра­ну у ви­ну по­ла­же пре­ко ли­сто­ва пре­сто­ног је­ван­ђе­ља на слав­ском сто­лу да се осу­ше. Од­го­во­ран је на­след­ник Про­па­ли пи­сац. Као ана­том си­сте­ма­ти­зу­је ко­сти по ра­сту и пам­ће­њу. На јед­ну ка­ма­ру одва­ја оче­ве, оста­ле од­ла­же на дру­гу стра­ну. Очев ко­стур има сто се­дам­де­сет и де­вет ко­сти­ју, а де­дов сто пе­де­сет и се­дам! Шта је ту је, др­жа­ва у ду­го­ви­ма и у ко­сти­ма за­ки­да! Све­ти по­сао при­ве­ден је кра­ју.

Нај­ве­ћи Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на има вре­ме­на на пре­тек. Он у дру­штву мр­тве фа­ми­ли­је из фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ва­ди но­во­у­ко­ри­че­ни не­ис­пи­са­ни том, па­ги­ни­ра стра­ни­це пре­да­но, као да му се чи­та­ва веч­ност обе­ћа­ла. Ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих на бе­лим стра­ни­ца­ма ма­сти­ља­вом олов­ком ис­цр­та­ва. Цр­те­жи без ика­квих об­ја­шње­ња и на­по­ме­на – јед­но од по­гла­вља Књи­ге без бу­дућ­но­сти – по­тре­сни­ји су од стра­ни­ца, на­пи­са­них у прет­ход­ним то­мо­ви­ма све­о­бу­хват­не по­ве­сти, и књи­га ко­је је у жи­во­ту про­чи­тао! Спа­ва­ју бу­да­ле и мр­тви, а та­лен­то­ва­ни, про­же­ти све­том не­са­ни­цом, по­сма­тра­ју плам­сај во­шта­ни­це и ра­де ре­дак по­сао, не ми­сле­ћи о ко­ри­сно­сти на­по­ра, чак ни о хра­ни, јер хра­на ко­ја ула­зи на уста ве­ли­ких и из­у­зет­них ду­хо­ва, има ба­нал­ну исто­ри­ју ко­ју ва­ља за­бо­ра­ви­ти. Цр­те­же ко­сти­ју пре­да­ка Про­па­ли пи­сац сло­жи при­род­ним и ло­гич­ним ре­дом да их вре­ме ви­ше ни­ка­да не по­ме­ша:

Ма­е­стро пер Пје­тро, Пр­ви, и

Ма­е­стро пер Пје­тро, Дру­ги – за­сад цр­те­жи по­чи­ва­ју од­ло­же­ни у фи­јо­ци ње­го­вог рад­ног сто­ла мрач­ној и пли­ћој од гро­ба. Чуо је, на­рав­но, Ма­е­стро от­ку­ца­ва­ње град­ског са­та са скуп­штин­ског зда­ња, нај­ви­со­чи­је ку­ле Дра­ме. Очев вој­нич­ки сан­дук, леп руч­ни рад ва­ро­шких мај­сто­ра, од­ло­жен и за­бо­ра­вљен од Дру­гог свет­ског ра­та у по­дру­му, до­нео је и пре­бри­сао га од па­у­чи­не и пра­ши­не, спо­ља и из­ну­тра, пре не­го што га на слав­ски сто по­ста­ви. Ло­ба­ње и ко­сти пре­да­ка му кли­зе у ру­ка­ма док их пре­ма­зу­је уљем као да су ожи­ве­ле.

Све­тле ко­сти, не од ју­тар­њег сја­ја про­лећ­ног Сун­ца ко­је из­ла­зи иза бре­го­ва див­но, то­ли­ко све­тле да и му­ве зла­ти­це упла­ше­не њи­хо­вим сја­јем, у ве­ли­ким лу­ко­ви­ма кру­же из­над слав­ског сто­ла.

Са­ве­стан на­след­ник сла­же ко­сти у плат­не­не вре­ће, ко­је бе­ху по­та­ман као да су кро­је­не од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла, а он­да се на­но­во пре­кр­сти и па­жљи­во их спу­сти на дно вој­нич­ког сан­ду­ка чи­је да­ске има­ју бо­ју пче­ли­њег са­ћа. Пре­ко сан­ду­ка је по­ло­жио сви­ле­ну тка­ни­ну, а пре­ко тка­ни­не сре­брн крст, па Би­бли­ју, па бо­си­о­ка струк ми­ри­шљав и јед­но од ма­лих еван­ге­ли­ја ко­је су по­кој­ни­ци ра­до но­си­ли ис­под офар­ба­них гу­ње­ва у ора­хо­ви­ни за жи­во­та као по­бо­жни љу­ди. Мир не­ка се Го­спод­њи пре­ли­је над ко­сти­ма упо­ко­је­не фа­ми­ли­је. Суд­би­на им до­де­ли уз­ви­ше­но ме­сто за при­вре­ме­ни од­мор крај ру­ко­пи­са по­том­ка.

____________________

Ово је одломак из романа, који препоручујемо  како читаоцима, тако и преводиоцима по свету. Од Русије до Северне и Јужне Америке, од Шведске до Јужно- афричке  Уније… Реч је, заиста о изузетној књизи, што је критика потврдила – оне неслугерањска, непартијска, реална и непоткупљива, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…

_____

Мирољуб   Милановић  : РОМАН О АПСУРДУ   АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.

Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.

Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.

Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.

Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.

Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.

„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.

Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.

Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.

Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.

Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.

 

Фебруар, 2009.

(из нове Милановићеве књиге ПИСЦИ ОТПОРА)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


[1]      Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

 

[2]      А. Лукић, Маестро пер Пјетро, Заветине, Београд 2001, 25.

 

[3]      Исто, 25.

 

[4]      Исто, 116.

 

[5]      Исто, 105.

 

[6]      Исто, 109.

 

[7]      Исто, 49.

 

 

Advertisements