Ознаке

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

14. јул

Дух нема почетка. Нема га ни тело. Кад се нечим мора почети, чиме ће се другим отпочети него, одмах – завезати један чвор. Тај чвор обично узимамо да није у питању. Јер ако хоћемо да се питамо, онда се не може ни почети.

Почиње се декартовски: Ето, то је тело; ово, пак, дух је: ово што опипавам, и ово чиме пипам. Јер, ваљда, пипам и осећам духом? Или, можда, ко зна како?

Нешто пак постоји, до ђавола! Постоји, јер, ето, постојим. И да је илузија, ипак је постојање. Ја не знам… видите Ја… Па, то је реч! Да, да, то је реч; али је она ту дошла да нешто поклопи, да нешто обуче, уобличи. За нешто је она, можда, везана. Произишла је из неког постојања, или постајања. Нешто се у њој уцементирало. То нешто је једно нешто.

Тај дух, то тело, да ли је то оно Ја, или је оно нешто треће, или ко зна које? Тако се, опет, не може почети. Не могу никако да кажем – (не могу: то би био некакав почетак!) – ни да све то јесте, ни да све то није. Јер, како да нема кад ми се чини да има. Ту сам, ту сам, ту сам, лежим и ово пишем. Ту сам, боли ме зуб и осећам да ме нешто жига у десном лакту.

 

19. јул

Тако је све данас нешто глуво и празно. Као да се све устојало. Дух као и да јесте, као и да није и, нарочито, као да није мој. Кроз све то празно – зора је – искукурикава своје грло један петао, одговара му други, трећи, у размацима, из разних даљина, и неки голишави врапчићи пиште и траже храну. И као да ни тело не постоји. Као да је одсутно. Иселио сам се из себе и као једно и као друго. Сунце ми удара у грудни кош, и то подрхтавање, пулсирање, које се види нарочито испод пупка, казује неко несвесно збивање. И то ми је у овом тренутку цела esentia и пуна existentia сва causa sui.

 

3. август

Одувек се све врти око истога и увек на исти начин. Никад и нигде краја томе кретању око сунца и нашег око нас самих. Нема изласка на „одозго“ или на „одоздо“ да се у све то другачије погледа. Увек један и исти пенџер кроз који се гледа. И то је та мучна досада духу. Хтело би се и да се изађе из себе и да се направи разлика између себе и себе. Изводи се иста арија на истом инструменту, уз варијације скоро у истом тонском поретку. Не може се ништа да се „трансцендентира“. Исто средиште и исти круг домета. Неколико концентричних кругова, и ништа више. Нешто нам је поверило ово нешто што се збива у нама још на почетку њега. И само је на томе почетку.

И наша примања и наша давања воде се у једној књизи која је предодређено пагинирана. Досадно је колико је у њој свакодневног „малог посла“ који се обавља механички и „практично“!

Хтело би се ван те књиге, у вансветско, то јест у ванљудско. Јер све је, у свим књигама и у свима архивима нашег духа, само наше око и само наше уво, наш дух који ни сам не може да изрекне. Он је само једно именовање, једно име, примењена реч за нешто. У његово се семе – семе из кога је произишао цео свет – никако не може. Мисао мисли за увек је скривена, за увек. Како смо нико и ништа! То „Нико“ и то „Ништа“ могло би бити једина наша реч и једина наша религија.

 

5. август

Чама, чамотиња. И то нека немирна. Смета ми све, чак и то што су собна врата отворена. Досадно ми је све што уво прими и све до чега у соби око допре. Дантеова мермерна биста једино ми је, и то донекле, неутрална. Вређа ме, напротив, згњечени нос Микеланђелов на слици и његово ружно, измучено лице.

Гледам у натписе на књигама и хтео бих да ми неки разбије чаму и донесе утеху или мир. Узимам Паскала, отварам и читам прву максиму која ми пада под очи: (110, 387: „Може се десити да има правих демонстрација; али то није извесно. Тако, то не показује друго до да није извесно да је све неизвесно, у славу пиронизма.“) Ето – ништа. Остаде све као што је било. Зазвижди ми у духу познати љупки Штраусов валцер из Каваљера с ружом. Као да се то није десило. Допре жагор и свађа са улице и нешто ме натера да погледам кроз прозор.

При таквој нихилистичкој (Нихил! Нихил!) атмосфери узимам Пирандела, па ћу учинити да обамре та чама.

 

 

21. август

Чудно је све што се збива у души. То је један млин који непрестано даноноћно ради. У њему су и сетва, и обрађивање, и жетва, и мливо. Мотор непрестано неуморно ради. Милијарде магновења у духу се дешавају, и никад ниједно другоме није истоветно. Као ни два листа, ни два магновења нису иста. Мливо духа је тако чудесно! Неко је нешто нама дао, и то нешто непрестано је у треперењу и дрхтавици. Вечито се нешто рађа, и одмах се повлачи у неки огроман резервоар у нама који носимо, а кога нисмо свесни. Најмањи део је у нама присутан. Све друго је као на дну неке мрачне бездне без дна.

Огромни су геолошки слојеви у нама нагомилани и у њима се дешавају ствари и појаве ван нашег сазнања. Ништа се од тога не може да дешифрира. Сви шифарски речници, од силе и материје до лепоте, остају безуспешни кад се примене. Једва да се схвати по једна реч. Учествује се
у свему само с тренутним импровизацијама које се непрестано наизмењују.

Извлачи се по нешто са по неком метафором, метонимијом, и другим; тиме се то ухвати и одмах се то скамењује. Још је то „топло“, а други пужић појави своје рокчиће. Ситуација за ситуацијом се ниже, план за планом и, из тога, извлаче се верски канони, нека естетичка задовољства, болови, задовољења, туге. Спектакулум!

Дешавају се тако све те непојамне појаве на плану духа. Сликају се слике на његовом платну. Дух не може да се одвоји од света, не може са њим ни да се удвоји, и никако да у њему активно и са разумевањем учествује. Дух никако не може да створи једно стање с којим би могао да уђе у универзум ствари; него је странац и непознаница; ништица у односу на њега.

Не иде се ни у свет ни у себе; у први никако, у друго којекако. Јер и за друго је потребно изаћи из куће и осмотрити. Лао Це је покушавао да се избаци изнад и изван себе. Он је дао једно генијално комешање свега, једно духовито праћакање изнад нашег мора и дубоко понирање у њему. Упанишаде се играју том темом такође, и Стари завет, и Декарт, и Паскал, и многи лиричари и композитори.

Трепери мозак и тражи, и тражи се. А тако је све нерешиво! Музика као да може да обмане. Ту се долази на известан план некаквог превазилажења себе и трансцендентирања. Али то је само једно опијумско стање, извесно сомнабулирање и опсењивање. Ово, збиља, ипак је нешто што би, ваљда, говорило о вечности и о нечему ван себе.

Тако се све ређа у духу чудесно чудно, и сваки час другачије, и никад онако како би се осетило у једној иоле сигурнијој ситуацији. Хтело би се бити саучесник у светском дешавању, и те хиљаде и хиљаде разних магновења никако да у то уђу. Просто им је одузето грађанско право на то, а толико је тих стварања која се у нама стварају сваки час!

Ропска је служба цело то наше службовање. Али ми смо ту само да служимо.

 

23. август

Око! Очи! Гледам њима данас како се карминска лопта сунца диже изнад ојађеног Београда. Каква чудесна направа! Колико хиљада елемената у њима! Та рожњача, зашто је провидна само на једном делу њене површине? Какво би сунце и свет изгледали да су се стекли случајеви где је све провидно, или да је провидно на неколико места? Она је онаква каква је и зато су, ваљда, ствари онакве каква је она. Каквих и колико сунаца има у другим очима, у очима ове муве, у онима онога рогача, у онима тамо доле на дну мора код разних животиња? О, то чудо, о, та чуда! Та мрежњача, ти провидни чепићи, та нервна мембрана. Колико очију од инфузорија до нас, и какве ли су и како виде? Колико ту мора да има различних сунаца! Хемије, физике, органи, функције, акције, прилагођавање, целисходност? Па по другим планетама очи, по целом универзуму?

Баш је то comoedia: и divina и дивна, и ђаволска, и, изнад свега тога, још много других. Па смо тако слепци и покрај свих тих очију.

 

26. август (4h јутро)

Све стрмоглаво бежи у прошлост. Свако магновење, још док се дешава, већ на себи има сенку прошлости. Ово кукурекање петлова што се сад разлеже, стропоштава се одмах у ту огромну бездну у коју се нагомилава све „откако је сунца и месеца“. Сад је баш почело помрачење месеца. Месец, бедни наш трабант, и сам давно прошла прошлост, у ту тмину се улива и овог тренутка. Мој малочашњи луди сан, неких клепала, неког егзода, у коме су и цар Никола II и његова породица, и Николај Хартвиг и неки архимандрити са црном камилавком и огромном брадом, и неки манастир спреда пун фресака, и неко спуштање негде преко неких тремова и стубишта, и опроштај мој са целом том поворком баш пред то стубиште уз тресак целова у браду томе архимандриту – и све то, од малочас, оде у провалију која је огромна скривница те прошлости – вечности.

Све тако измиче и тако лудо и неумитно бежи и ишчезава. Ништа се не задржава. Све сагорева и претвара се у пепео и слаже се у слојеве. Избацих један дим из цигарете, и он одмах ишчезе. Ево и месеца који полако ишчезава под тешком сенком, ко зна по који пут у својој „вечној“ историји. Звезде се спокојно загледале у његово пушење и замрачивање, и све то тако сабласно негде одлази.

Све само нека збитија и знамења која пролазе кроз рожњачу и мрежицу тог нашег несушаственог духа, Духа, пролазе, одлазе и тону у ту тако безобличну – меморију. Материја и меморија, тело и дух! Шта се из чега изводи? Какав је то „ритам“, шта ли? Пршти нешто, праска… Искре, муње, магновења… Нужност, трајање, целисходност? О, Боже, шта је све ово, како је?

Како се све ово, што се за нас збива, издваја из датости целог универзума, издваја и у нама збива и из нас ишчезава? Дешава ли се све то само у овом нашем можданом сплету, у тој ко зна каквој централи, станици, уточишту? Авај, много је изгледа да је све наше дешавање само догађање у том змијском сплету догађаја, и да све изгледа да се све за нас дешава како се у тој радионици хоће и може, и да све што у нама блесне из „оностраног“ дешавања, из ове циновске стварности, блесне на начин преламања наших можданих стакала и огледала, на плану наше осматрачнице, под углом наше опсерваторије и њених инструмената. Авај, куку и јаој, како је све само и тако!

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 470–471)

_________________________

видети и друге прилоге :

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Advertisements