«27. новембра 1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.
У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очиу и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»
(Из Животописа песника)
1
Мит – опет се суочавам са митом.
Под креветом, у плакарима.
Иза ормана; под орманом.
Као хидра је. Муљ породичних предања.
Мит ме чека у остави.
Пред вратима стана.
Мит ми је поставио многе замке.
(Бол бубрега. Опет.)
Мит је – имање неограђено.
Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.
Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;
узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.
Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.
Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.
Живот и мит су као четвртак и петак.
Спојени су као спојени судови…
Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.
Одрастали су уз митове, као што сам и сам.
Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,
да га прежем у облик, он је мене упрезао
у стихију, неред, безобличност.
Мита једино нема на гробљу,
али ја тамо ретко одлазим,
знајући да ће доћи час када ћу тамо бораваити заувек.
И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…
Све остало припада миту и нереду.
Повратак из мита изгледа да није могућ: припада миту.
Кроз наочари Фернанда Песое
видим сазвежђе митова Фернанда Песое.
Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,
као што сам и ја однео на једно скровито место
необјављену грађу једне стравичне повести
стрпану у неколико великих најлонских џакова!
Сад то тамо читају мраз, ухолаже, бубашвабе,
мишеви и кућни духови!
Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?
Звери и друге животиње не читају. Звери њуше
само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.
И као понеки радозналци, после педесет година и више,
рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане…
2
Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу
и хепиенду: нема срећних завршетака.
Живот је по суштини трагичан!
Пробудио сам се – тренутак пре граје вране.
Кад, како и зашто почиње дегенерација?
Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;
да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.
Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?
Тај црни старац старији од Мустафиног
турбета на Дорћолу? Гра, гра, гра!
Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;
илиу ја то тако осећам зато што – старим?
Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…
Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.
3
Оловна тежина и боја пепела година долазећих.
Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.
Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.
Библиофилска издања су песницима наметнута….
Мецене су изумрле после Колумбових открића
и Америке и јењавања европске ренесансе…
Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.
Фернандо Песоа знао је да је ништа.
Да никад неће бити ништа.
За разлику од та четири балканска песника
које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,
што живот проживеше лагодан и камелеонски…
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 