Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00359)

Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00359)
( среда, 29. јул 2015. – Салаш СЕВЕРАЦА)

Око 80%  простора на овој локацији испуњено  је, потрошено, значи: следећи билтен излази на неком другом месту, на једном од оних имагинарних салаша „Сазвежђа З“, о којима је последњих година бринуо  њихов власник, Оснивач Заветина.  Овај „Салаш СЕВЕРАЦА“  остаће и даље –  кућа са хиљаду прозора, кроз које ће и убудуће многи заинтересовани моћи слободно да провире, и погледају – далеко-далеко, дубоко-дубоко, високо-високо… Уредник је све до данашњега дана, једном кругу пријатеља, или радозналих, који су то изричито тражили, слао Новине будућности (друго име овог Билтена, који се одржао упркос свему последњих година), на директну интернет адресу. Уз могућност да у сваком часу – то откажу. Без образложења. Како се приближава 365. број Новина будућности, добио сам неколико непримерених писама, боље рећи псовки, углавном од непознатих ми особа, који су интернет схватили као корпу за смеће, где могу да истресу душевни пртљаг – ту се ништа не може. И пошто имам сазнања, да  билтене – неки од мојих пријатеља или поштовалаца, прослеђују другима, својим пријатељима, које не познајем, замолио бих све оне по свету, који су колико до јуче, то чинили, мислећи да чине добру ствар, да то више не раде. Ако некога занимају Билтени „Заветина“,  нека се пријави – директно издавачу… И добијаће их, без надокнаде…  –        М. Лукић

*1,bela tukadruz

(366, и ДАЉЕ)  ЛеЗ 0002603  Достојно јест

Икона Богородица Достојно јест (грч: Άξιον Εστί; рус: Достойно есть); Аксион Естин – Достојно Јест је главна икона-заштитиница целесветогорске монашке заједнице. Налази се у Кареји. На њој је приказана Пресвета Богородица која држи Богомладенца Исуса Христа, у стилу који се зове Елеуса (Ελεούσα), тј. Милосрдна.

Близу светогорске престонице, Кареје (Καρυές) у области која припада светом манастиру Пантократору (Παντοκράτορος) налази се велика литица са разним келијама. У једној од тих келија, посвећеној Успењу Владичице Богородице, живео је врлински старац јеромонах са својим послушником. Пошто по обичају сваке недеље у поменутом Протатском скиту служаху бденије, желећи да оде на службу, једне суботње вечери тај старац рече свом ученику: „Чедо, ја одох на уобичајено бденије, а ти остани у келији и читај колико можеш своје правило.“ И изашавши упути се према скиту.

*

(ЦАРСКИМ ДРУМОМ;)  ЛеЗ 0002602   Обреновићи и веза са Орловићима – Мартиновићима

ФАТАЛНА СУДБИНА ОБРЕНОВИЋА (3)
Обрен као отац
30. јул 2006. Пишу: Милорад Бошњак и Слободан Јаковљевић

ТРАГАЊЕ за „плавокрвним” пореклом Обреновића доводи до два опречна налаза. Према историчарима нашег доба, родоначелник ове династије је Милош Обреновић, књаз Србије, којем је име поочима господара Обрена Мартиновића било само основа за војводско, кнежевско, а затим краљевско име породице. Група једнако уважених истраживача с краја 19. и прве половине 20. столећа, налази да је њен родоначелник био – господар Обрен а не Милош (!) по наследним правима додељеним овој породици много раније. Налази те старије групе аутора су нашој јавности углавном непознати. Према Андрији Лубурићу и другим ауторима, Мартиновићи из Бруснице, колевке Обреновића код данашњег Горњег Милановца, потичу од кнеза Мартина из Бајица код Цетиња, који је директни потомак војводе Павла Орловића и његовог оца војводе Вука Црногорца, званог Орле или Оро (Орао). Војвода Вук Црногорац био је старешина Орловог или Соко-Града у Ужичкој нахији. Верује се да су „Ужичка Црна Гора“, а можда и „Рудничка Црна Гора“ добила назив управо по њему.По А. Лубурићу, Орлов-Град и Соко-Град је назив за исто утврђење, у различитим временима. Српски топоними током раздобља сеоба преношени су из једног подручја у друго.

*

Знак препознавања
Знак препознавања

(ПРОТОТИП)  Ег  (Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0002551 ПЕСМА,ФИЗИКА И МАТЕМАТИКА / Стеван Бошњак . –   Писмо и још нешто, крик предвечерњи лабудова на Дунаву (околина Београда)  /  Мирославе Лукићу Белатукадрузе, /
прихватих Твоју Идеју, јер видим да разгрће купиново џбуње и свако бодљикаво чудо уз џаде Историје.
Прочитао сам Јеленино обраћање енглеском амбасадору:
и мним: шта га пита колико ће бити 2020.!
Па: 8000 + 5000 = 13000.
Знаш да сам добар математичар али и прогностик прекогнитивик. //
Него, нешто ми се приказује да ће се до тада променити читаве области Светске Историје.
Али , математика ће остати божански идентична самој себи, као одувек и као заувек.
И то је добро. То Божанско.

ЛеЗ 0002552   Две песме / Милан С. Косовић

ЉУБОСТИЊО БИ НАМ ВИЂЕЊЕ

Дао Бог очи соколове
Остани нам на видику
Удостојих се с Богом познати те
Би нам виђење
У неки сан лаки
Који служи за препознавање
Ти бејаше снесена
Да узникнемо ка светлости часнога
И опет се молимо твоме преподобљу
Узбуркавајући самовољна срца
Љубостињо
Тајнице Божја

*

(СТАРА СРБИЈА) ЛеЗ 0002604  Не може ! –   Министар спољних послова Србије Ивица Дачић писао је генералном секретару Уједињених нација Бан Ки Муну поводом намере Косова да постане чланица Унеска, наводећи у писму да је то за Србију неприхватљиво, јер се Косово не може сматрати државом. Дачић је навео да Србија није променила своју позицију у односу на статус покрајине, иако се суочава са захтевима и настојањима Приштине да се укључи у рад међународних организација изван контекста договора о регионалном представљању и сарадњи

*

(Србија у огледалу)  ЛеЗ 0002605  Наш ‘Холивуд’ појели мољци

ЧУВЕНИ југословенски Холивуд у Кошутњаку, три месеца после продаје изгледа – тужно! Огроман посед у филмском граду прогутао је коров, а изузетна колекција костима виси у паучини и пропада у мемли, међу мољцима. Са студија и атељеа, у којима су снимљена култна дела домаће кинематографије и чувене копродукције, отпада фасада. А свуда около разбацан шут, обрасла трава. Место некадашњег сјаја и гламура налик је сценографији хорора.

Овај утисак из шетње поседом некада чувеног „Авала филма“, пре неколико дана, још је и страшнији него десетак дана пре продаје

*

(355, И  ДАЉЕ) ЛеЗ 0002606   Американци су га мртвог покрали!

ПРВИ сам у Југославији отворио ковчеге са архивом Николе Тесле, која је бродом „Србија“ стигли из Америке 1951. године. Био сам узбуђен као да сам открио све тајне света. Читајући Теслине записе и његове јединствене идеје, осећао сам као да се Тесла и ја целог живота знамо, и то као два искрена пријатеља. Био сам, међутим, изненађен, чак и уплашен, када сам видео да су делови бележака овог генија исцепани и покрадени. Американци су га мртвог покрали!

*

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(355, И  ДАЉЕ) ЛеЗ 0002610  Нова држава: Избегличка нација

ВАШИНГТОН – Амерички милионер и успешан трговац некретнинама Џејсон Бази предложио је „радикално решење“ за проблем избеглица у свету, предложивши да се, уз подршку најмоћнијих људи и влада, оснује нова нација и држава – само за избеглице.

*

(КУЛА)  ЛеЗ 0002607  Храбри кнежеви из таме заборава

Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака

*dragi del 2, 900

(МУЗЕЈ српских ренесансних духова  У ОСНИВАЊУ) ЛеЗ 0002609     Погледајте ово језеро доле, које је обликовао архитекта-поводањ. Да ли ће на њему бити саздан  Музеј камена Самца, кад нема шансе за музеј српских ренесансних духова?

Шта је у својој бити култура, шта је српска култура данас, шта је била, доиста, током 20. века? Каква је српска култура током тога века, и поезија, као њен саставни део, у најширем смислу те речи? Може ли се на ова питања одговорити једном студијом, једном књигом, једном антологијом?

Није ли то тема за неколико часописа и тимове истраживача? Да ли ми имамо нов уопште, тј. у периоду 1900. – 2000. година , разговетан поглед на српску културу и поезију 20. века?

*

(АЗ)  ЛеЗ 0002608  Бестселер као фелер,или ко да чита онолики „Рат и мир“?

ЈЕДНОМ се млади професор књижевности осмелио да приупита великог Лава Толстоја: како се постаје добар писац? Руски класик је брзо одговорио знатижељном. Потребна је – рече – тврда задњица, мало талента и много свакодневног писања.

Када је Сузана Манчић, чувена лото девојка из оне Југе објавила прву исповест, новинарима се жалила да је, због писања књиге, упропастила летњи одмор. Каква креативна брзина!

Невесела је чињеница да класици више нису у моди, као и све друго што тражи пажњу, образовање и промишљање

*

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
прве странице

(ЗАВЕТИНЕ +) ЛеЗ 0002611  Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка

 МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту / Филип Сенковић – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) – Београд, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм.   –    (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош, изд. И издање у тврдом повезу)

.. Библиофилски раритет,-  достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин., али није продат, јер смо веровали да се може добити више. Као што и данас верујемо. Том ценом и започињемо ову аукцију.

 

 

Advertisements

НАОЧАРИ ФЕРНАНДА ПЕСОЕ

    «27. новембра  1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.

У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очиу и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»

(Из Животописа песника)

1

Мит – опет се суочавам са митом.

Под креветом, у плакарима.

Иза ормана; под орманом.

Као хидра је. Муљ  породичних предања.

  Мит ме чека у остави.

Пред вратима стана.

Мит ми је поставио многе замке.

(Бол бубрега. Опет.)

 Мит је  – имање неограђено.

 Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.

 Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;

узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.

Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.

 Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.

 Живот и мит су као четвртак и петак.

Спојени су као спојени судови…

Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.

Одрастали су уз митове, као што сам и сам.

Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,

да га прежем у облик, он је мене упрезао

у  стихију, неред, безобличност.

 Мита  једино нема на гробљу,

али ја тамо ретко одлазим,

знајући да ће доћи час када  ћу тамо бораваити заувек.

И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…

 Све остало припада миту и нереду.

 Повратак из мита  изгледа да није могућ: припада миту.

 Кроз наочари Фернанда Песое

видим сазвежђе митова Фернанда Песое.

Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,

као што сам и ја однео на једно скровито место

необјављену грађу  једне стравичне повести

стрпану у неколико  великих најлонских џакова!

Сад то тамо читају  мраз, ухолаже, бубашвабе,

мишеви и кућни духови!

Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?

Звери и друге животиње не читају. Звери њуше

само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.

И као понеки радозналци, после педесет година и више,

рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане… 

 

2

Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу

и хепиенду: нема  срећних завршетака.

Живот је по суштини трагичан!

 

Пробудио  сам се – тренутак пре граје вране.

 

Кад, како и зашто почиње дегенерација?

 

Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;

да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.

Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?

Тај црни старац старији од Мустафиног

турбета на Дорћолу?  Гра, гра, гра!

Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;

илиу ја то тако осећам зато што  – старим?

 

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.

 

3

Оловна тежина и боја пепела година долазећих.

Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.

Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.

Библиофилска издања су песницима наметнута….

 

Мецене су изумрле после Колумбових открића

и Америке и јењавања европске ренесансе…

Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.

 

Фернандо Песоа  знао је да је ништа.

Да никад неће бити ништа.

За разлику од та четири балканска песника

које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,

што живот проживеше лагодан и камелеонски… 

 

Романови

ИСТОРИЈСКЕ везе које постоје између Срба и Руског царства су веома дубоке. Оне су пролазиле кроз одређене мене, имале своје узлете и падове, али остаје чињеница да су две тако неравноправне државе и два народа, по моћи, богатству, војној сили и пространству, многе нити спајале – каже, за „Новости“, Драгомир Ацовић уочи монументалне изложбе „Четири века дома Романових – Буђење сећања“, која се поставља у крипти Храма Светог Саве. Она ће овом приликом први пут бити отворена за јавност.

Ова изложба биће отворена сутра, 17. јула, у 12 сати, поводом 400 година од ступања на руски престо династије Романових, на дан мучеништва и прослављења Светог цара Николаја Другог Романова и његовe породице и сапатника у страдалништву. Пре тога, у 9 сати, патријарх српски Иринеј служиће Свету архијерејску литургију у великој цркви спомен-храма.

Српски народ са Русијом повезивале су бројне нити током владавине Романових, посебно за време ратова за ослобођење и независност, односно Великог рата, када је Николај Други стао у заштиту Србије у време када јој је претило уништење.

НИ ОДБРАНА, НИ НАПАД САМА по себи, изложба нити Романове брани нити их напада, али покушава да каже једну ствар: немојте тако децидирано доносити судове само на бази онога што сте прочитали у новинама. Видећете да има много ствари и да их морате разумети без обзира на то што се ради о самодршцима, аутократорима. Ако погледате само последњег Николаја Другог: био је неуспешан цар, али је био егземпларан човек. Немојте занемарити да неко може бити лош на функцији, али ако је био добар као човек, већ је смисао свог постојања апсолвирао. Своје лоше царовање платио је животом, својим и своје породице. Колико знате лоших председника који су сносили било какве консеквенце свог лошег председниковања – пита се Ацовић.

– Када данас говоримо о тим везама, стално смо у опасности, као што смо вазда и били, да те везе стављамо у службу садашње ситуације или времена које памтимо. Међутим, не може се тако радити. Постоје ствари које остају забележене, које представљају суму историјског искуства и према томе се треба односити са одређеним поштовањем – каже Ацовић.

Поставка је склопљена из блока историјских фотографија Карла Буле, који је у дужем периоду био званични фотограф царског двора, а делом од оригиналних фотографија, репродукција, копија уметничких слика, графика и других илустративних материјала, који прекривају 216 метара паноа. Пре настанка фотографије имали смо само уметничка дела, а у последњих двадесетак година руски уметници створили су галерију радова о судбини последњег цара и нације која је доживела смак света.

Посетиоци ће бити у прилици да уплове у време првог цара из династије, Михаила Фјодоровича Романова, који је сео на престо 1613. године, да се упознају са незаобилазним Петром Великим, па са Катарином Великом, затим са целом серијом царева из 19. века, од Александра Првог…

– За време владавине те династије, која је била у многим стварима веома успешна а у многим другим веома неуспешна, чак и грозоморна, једна регионална сила какво је било Московско царство, постала је светска сила – Руска империја. Та империја је у тренутку свог највећег пространства, за време Александра Другог 1866. године, покривала 22 милиона и седам стотина хиљада квадратних километара! Ако знате која је површина данашње Србије, биће вам јасно о чему причамо. После тога продали су Аљаску и површина се знатно смањила – подсећа Ацовић.

РУСКА ЦАРСКА АКАДЕМИЈА ИЗЛОЖБА се одржава у организацији Друштва за подизање Храма Светог Саве, на чијем се челу налазе патријарх српски и председник републике, а биће отворена за јавност до 30. јула. Ово друштво основано је пре 109 година, а када је први пут расписиван конкурс за пројекат храма 1905. године, обратило се Руској царској академији уметности у Петрограду: – Од тада постоји веза између царске академије и нашег друштва. Данас се то очитује у чињеници да то исто друштво и наследник царске академије сарађују на програму довршења Храма Светог Саве и академија је добила задужење да уради мозаичко опремање унутрашњости. Та академија је потекла из оне коју је основала царица Катарина Велика, што је још једна веза – каже Ацовић.

Ако се у обзир узме да се 400. годишњица навршила 2013, у фокусу је онда други део имена изложбе: „Буђење сећања“. Изложба, по Ацовићевим речима, има за циљ да подстакне људе да о читавом периоду владавине династије Романових и нарочито о последњем владару из те династије Николају Другом, покушају да сазнају нешто више:

– Да се присете онога што су некада и знали па заборавили, али изнад свега да се запитају зашто постоји толико ствари које не знају, јер историја Романових није само историја руског царства.

Једна од четири изложбене зоне посвећена је времену страдања последњег руског цара Николаја Другог и времену прослављења, али не више као земаљских владара него као небеских мученика.

– Уништење царске породице је почело 13. јула 1918, а 17. јула су убијени цар, царица и њихово петоро деце. То је датум када их прослављамо као мученике и светитеље које је канонизовала руска црква. На паноу су слике 20 чланова те породице који су побијени у року од шест месеци. За неке од њих се и не зна ко их је ни где их је убио, зна се само да су „пропали у земљу“. Изложили смо и фотографије и сећање на људе који су побијени заједно са њима само зато што су били с њима: и морнара који је био само задужен да болесног царевића носи или гура у колицима, и лекара који их је лечио, и професорку која им је предавакла стране језике. Сви су побијени, и служавка и кувар и лакеј и пас! И то је образложено револуционарном правдом. Нема правде која може да образложи убиство, а кад се ради о убиству деце, онда тај злочин вапије до неба – каже Ацовић.

Сјај и усуд Романових | Култура | Novosti.rs.

Библија је колективно дело које се развија као дете, као дрво са својим гранама и цветовима који расту …

МНОГИ људи се тргну кад им поменете Библију. Делује им као нешто дугачко, неразумљиво, компликовано, а у ствари је врло пријемчива и једноставна, барата са само 8.000 речи – рекао је 

 Дидје Декоан

Дидје Декоан, представљајући у Београду свој „Речник заљубљеника у Библију“, као гост Молијерових дана и „Службеног гласника“ који му је објавио књигу у преводу Милана Комненића.

Добитник Гонкурове награде и актуелни генерални секретар Академије Гонкур, писац и сценариста, Декоан у овом делу покушава да, како каже, људе растерети страха од најпревођеније и најобјављиваније књиге на свету.

– Моја књига је заправо речник о Библијама. Библија није мртва књига, нешто што је чврсто постављено. Она је колективно дело које се развија као дете, као дрво са својим гранама и цветовима који расту – каже аутор.

ОБЕЋАЊЕ СРЕЋЕКАДА деца пате и умиру, када нас погађају катастрофе, сви реагујемо исто и питамо се: „Зашто не реагује Бог који је добар и праведан“? Библија је заправо обећање много веће среће, иако нам се некад чини да смо срећни – рекао је Декоан, објашњавајући чувену причу о Јову.

Најлакше је, по његовим речима, критиковати историјски део Библије, као када се каже да људи седам пута круже око зидина Јерихона, трубећи, и да се после седмог круга сруше зидине:

– То је немогуће. Као и прича када хебрејски народ из Египта креће у егзодус, прелази у Синај и 40 година иде у круг. Сматра се да их је било око 600.000, а тамо ништа није пронађено: ни кошчица ни комад керамике, чак ни стуб за шатор. И ја сам био на Синају. То јесте пустиња али није толико велика. Немогуће је и да се Црвено море отворило, али све ове приче имају врло фасцинантно објашњење.

Рабини, духовне вође, објашњава писац, помислили су да треба нешто учинити да се помогне људима, подигне морал, врати чврстина и вера.

ЏЕЗ И ОПЕРАБИБЛИЈА је музика. Права музика Библије је – џез. Не макар какав џез, него библијски џез, звонак, опор, храпав и промукао. Та књига је заглушујућа опера од речи, јадиковки, вапаја, неописивих лелека и крикова – пише Декоан.

– И онда су, са одређеним циљем, почели да састваљају нетачну историју јеврејског народа, са свим тим величанственим сценама. „Видите шта је Бог урадио за ваше очеве колико их је волео, и то што је урадио за њих урадиће поново и за вас“. Људи су повратили наду и почели поново да се моле Богу, да оно што је урадио понови у скоријој будућности. Реч је, дакле, о једној колективној књизи, урађеној с намером да спаси један народ. Библија је у ствари антидепресив, прва написана терапеутска књига. Фасцинантна, јер ју је измислила паметна пропаганда – објаснио је Декоан.

То, по његовим речима, не значи да је нетачно све оно што је теолошко у Библији. А историјски део који се систематски критикује, у целини књиге није великог обима.

Зашто ме Библија дубоко додирује? Она је, заправо, невероватно испричана прича о љубави између Бога и човека, у којој као и у свакој љубави, понекад постоји неразумевање између заљубљених. Као између родитеља и деце: Бог су родитељи који кажу: „Нећеш урадити то већ ово“, и природно, дете уради супротно. Прете страшним казнама и катастрофама, али у последњем тренутку, увек опраштају.

Библија је антидепресив | Култура | Novosti.rs.

НАЈНОВИЈИ троброј часописа „Акт“, 60-61-62/2014. из Ваљева

У среду 22. априла 2014. предвече у тзв. Салону у УКС одржан је (у камерној атмосфери)  портрет  писца, ликовног уметника и уредника ваљевског књижевног  часописа АКТ, Дејана Богојевића (1971 – ). Богојевић деценију и по штампа о  свом руву и круву тај часопис.   Овог аутора су, на свој начин, „портретисали“ песник Миљурко Вукадиновић, водитељ трибине, и  Душко Стојковић, критичар и заменик  Богојевићев.  Богојевић је (са својим блискима) донео  не само најновији број часописа који штампа и на коме истрајава, упркос свему, него и на десетине примерака раније објављених бројева, које је гостима трибине поклонио….

Корице  предња страна часописа АКТ, троброј 57-59/ 2014.  који је у уобичајеним рубрикама донео обиље прилога. Пре неколико дана, публиковали смо у целини Стојковићев текст
Корице предња страна часописа АКТ, троброј 57-59/ 2014. који је у уобичајеним рубрикама донео обиље прилога. Пре неколико дана, публиковали смо у целини Стојковићев текст „Заборављени класик“ ( о пок. Моми Димићу), као и – у целини – антологију песама полуделих песника, Бубе у глави, коју су саставили главни уредник и његов заменик, Богојевић и Стојковић). Овај и следећи троброј финансирало је надлежно републичко министарство. …
Најновији, последњи троброј часописа Акт за 2014.
Најновији, последњи троброј часописа Акт за 2014.
Најновији троброј доноси обиље прилога
Најновији троброј доноси обиље прилога. Часопис има и редакцију: мр Срба  Игњатовић, Данијела Богојевић, Перо Зубац, Мирољуб Тодоровић, Бајо Џаковић, Данијела Падејски, мр душан Стојковић  и Д. Богојевић

sadrzaj 2Бела ТУКАДРУЗ

СТАРА МАТОРА ДУЊА И БАЈКУШ.
ПОВОДОМ  ПИСАМА  МИТЕ РАКИЋА,
или НАД  БЕЗДАНОМ ТЗВ. НОВЕ СРБИЈЕ

…Ракићева књига, има и других открића, важних за многе породице ових
крајева, које су међу последњима ослобођене од Турака. Ракићева књига садржи  и
мноштво подстицаја за многа истраживања. Она није важна само за поједине
породице  родом са југоистока Србије, Нове Србије, новоослобођене, већ и за саму
Србију, ону ужу, најужу. На токовима  најдуже и највеће српске реке, Мораве. Она
је важна, требало би да буде, колико прецима толико и савременицима „Отаџбине“,
у којој је обелодањена, као и данашњем нараштају, веома заборавном, кратковидом
и површном. Иако је био  склон позитивној филозофији, социјалистичким идејама,
Мита Ракић је био и побожан Србин, и просвећен човек. Он не скупља у Новој
Србији само црквене књиге и старине, него и сведочи, доноси и оне драгоцености,
какав је архимандрит Мисаил Цветковић Бајкуш. Или читав низ других
драгоцености.

Шта је остало од таквог света, који је описивао Мита Ракић данас, или јуче?
Спуштајући се са Старе планине у сутон на Велику Госпођу 2014. године, ја сам
се са својим сапутницама суочавао, као и на планини Радан, у подраданским
селима, са  неописвом тугом и – шумама, које свуда напредују.
Зашто се нико није сетио да Мити Ракићу подигне спомен-обележје у Власини,
Власотинцу, Трну, Заплању? Прокупљу?
Или: Како је могуће да се код Срба у 20. веку наштампало толико глупости у
облику књига, али не и писма Мите Ракића „Из Нове Србије“?  Какве су то
политике или предрасуде, или шта му већ драго, спречавали да се појави једно
поновно критичко издање ове књиге?
Ову књигу треба прештампавати из просветних, завичајних, књижевних и
научних разлога: колико ми и данас, то јест најшира јавност свеколиког српства,
познаје тзв. Ракићеву „Нову Србију“?  Зашто је она нека врста буџака, и
непознаница?

Погледајте лик архимандрита Бајкуша, колико ту има нових сведочанстава и
подстицаја! За разлику  од богаташа  после Првог светског рата, или моћника после
Другог светског рата, или  тајкуна српске транзиције , Бајкуш  је неправедно
заборављена личност (као уосталом и Ракић), пример духовника и градитеља
српских цркава, човека који  је савременији, чини се, од многих данашњих људи,
поготову кад говори са оправданим бесом против  Нове Дуње , и Старе Маторе
Дуња, (Америке и Јевропе).  Том духовнику, неправедно заборављеном, није
недостајала национална идеја и осећање…
(Крајем септембра 2014, у дому мојих пријатеља са Радана)

ПОНОВО  ЧИТАМ КЊИГУ ЂОВАНИЈА ПАПИНИЈА О ХРИСТУ….

Пуста земља?
Потес развалина?
Кога  занима све то?
Поглед на југозапад?
Према Мустапићу?
Сам Мустапић?

Жута зона.

Продајем  близу Мустапића

– виноград, потес „Умка-падина“ површине 12 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 20 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 12 ари;
– тел…

Заборави.

Заборавити много тога.

И те злокобне облаке што се ковитлају  и долазе са северозапада
И те огласе, и све друге наде,
И преписку са тим тзв. Безбожником, профил какав сам упознао
У  Србији. Апокалипсу. Црвеног „Дошљака“. Планету што се креће смером
казаљке на часовнику. И доноси, можда, нови потоп?

Заборави.

Заборави и то. Јануар 1972. Јер личи на данашњу пустињу.
Рукопис о судбини, који се завршавао молитвом: Оче мој! Ако ме не може ова
чаша мимоићи, Нека буде воља твоја.
Рукопис је био посвећен погрешном човеку, оном што је мислио да ћу постати
адвокат у окружном месту, или народни трибун.
Човеку који је манипулисао свим особама са којим је био у ближем додиру.

Кроз очи тога човека није гледало безброј наших предака у мене, већ судбина која
се у много чему чинила фаталном, кобном… Заборави стихове и наслове песама из
тог одбијеног рукописа, иако и данас говори речима, криковима, оних који су у
међувремену, поумирали. Поред Пека, као поред Јордана? Ма, какви!
Као поред неког рукавца Амазона?

Заборави овај свет, сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница, што
нагурао је лажи између  оца и сина, човека и човека, човека и жене, између
прошлости и садашњости, између познатог и непознатог.
Боже, помози! Боже, помози!Боже, помози!

Ослободи ме  амбиција и страхова. Страха од смрти.
Ови страхови, неописиви и гнусни, направили су од мене и од Тебе, и толиких
других, сотонска страшила, живе вампире, што ходају  овом напаћеном земљом
под маскама и туђим именима. Удаљују ме од истине, ти ђаволики, тобож
побуњени анђели, што не разумеју ни себе ни свет, жртве и жељни жртава, колико
пута су били сахрањени живи уверени да је ћутање злато, и ко их је опет и опет
оживљавао, те угурсузе и узурпаторе, од којих свет не може бити сигуран ни у
ноћима када су у добро осигураним затворима, или лудницама?

Поново читам књигу Ђована Папинија о Сину Божјем, што је улазио у овај свет
јашући на магарцу. Народ је волео да слуша речи оног што је долазио у име
Господње, али колико је разумео? Онда, касније, сада? А колико су разумели они
што су се отпадили од народа?

Не могу, ипак, да заборавим  то што народ није разумео Исусове речи, мислећи да
су грмљавина, говор анђела. Колико ће разумети од свега онога што сам поново
открио читајући Папинија, од онога што сам преписивао у Архиву?  Или што сам
записивао на неким парчићима артије у најстрожем поверењу, као какве шифре?
Ко поверује у све то, што је написано, неће веровати у мене, већ, надам се у онога
који ме је послао и који гледа у мене, и оглашава се херпесом на мојој доњој усни.

    (Касно ноћу записано, 9. марта 1992, поново прочитано 12. августа 2014.)

= Штампано у рубрици Повод, стр.  39-41 и далје…

Србија – збир великих грешака и заблуда

ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.

У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?

– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.

Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.

– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.

Како бисте је описали данас?

– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.

Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?

– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!

Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?

– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.

Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?

– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.

На шта конкретно мислите?

– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.

Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?

– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.

БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ

У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?

– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?

ДЕВИЦА, мистериозни кругови…

Девица – Планина недовљно истражена, а са једним посебним украсом – мистриозни камени кругови који до данас нису до краја објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станите у центар неког од њих нећете видети ништа осим обода круга и неба, а сваки од ових био је ограђен посебним каменим зидом што је био поприлично захтеван грађевински посао. Сваки од ових кругова је беспрекорно смештен у простору. Кругови су још увек под истраживањем наших научника….

  Извор: Три највеће мистериозне локације у Србији  http://www.gost.rs/sr/zanimljivosti/tri-najvece-misteriozne-lokacije-u-srbiji#at_pco=smlre-1.0&at_si=54ac65a61013ba98&at_ab=per-2&at_pos=0&at_tot=4
Извор: Три највеће мистериозне локације у Србији http://www.gost.rs/sr/zanimljivosti/tri-najvece-misteriozne-lokacije-u-srbiji#at_pco=smlre-1.0&at_si=54ac65a61013ba98&at_ab=per-2&at_pos=0&at_tot=4

..
Девица је планина изнад Соко Бање а поглед са Остре чуке је један од најлепших у овом делу Србије. До Соко Бање се долази аутопутем Београд-Ниш, где се код Алексинца искључује за Соко Бању. Пут за Соко Бању води поред прелепог Бованског језера, у чијој позадини се види Ртањ. Од Београда до Соко Бање има око 240 км. Прво што треба урадити када се дође у Соко Бању је обићи чувени Соко Град. Испод хотела “Моравица“, од купалишта, иде интересантна стаза поред реке Моравице до самог Соко Града. Стаза пролази и кроз излетиште Лептерија, где можете обновити залихе воде.

Бованско језеро
Бованско језеро


Сокобања, Моравица
Сокобања, Моравица


извор: више

Подизање споменика цару Николају у Београду….

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Руски цар
Руски цар

Другим речима, доброта руског цара Николаја Другог је одолела многим годинама које су прохујале, јер на сву срећу, Срби очигледно нису заборавили његово доброчинство. Наиме, у центру српске престонице, на малом, али изузетно складном простору са поетичним називом Девојачки парк, убрзано се приводе крају завршни радови који ће напослетку тај делић Београда претворити у сликовити трг који ће сваком пролазнику одмах скренути пажњу на себе, с обзиром да већ сада њиме доминира висока фигура достојанственог руског цара који је задужио Србе, и то не само лепим речима, попут оне изјаве да су му „после интереса Русије најближи интереси српског народа“, него и сасвим конкретним делима, од којих је најважнији улазак Русије у Први светски рат због Србије, као и његов каснији ултиматум савезницима – да хитно морају помоћи српској војсци или ће Русија да иступи из тог рата.

Иначе, споменик који се после сто година од наведених догађаја појављује у главном граду Србије, представља поклон Руске Федерације, иако је на пример још чувени Никола Пашић, док је био премијер у време трајања Првог светског рата, у сопственом тестаменту издвојио одређену суму свог личног новца и обавезао потомке да је морају употребити управо за изградњу споменика српском доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. И зато, када по најави у новембру и званично буде откривен споменик у бронзи са ликом српског кума, јер не би требало сметнути с ума ни занимљив податак да је руски цар Николај на крштењу кумовао српском краљу Александру Карађорђевићу, онда ће то у сваком случају значити исправљање историјске неправде, на коју је требало чекати пуни век.

Дакле, не постоји ни најмања сумња да је последњи руски цар достојан такве части да се овековечи његов лик у центру Београда, ако се осврнемо макар на основну чињеницу да је он због спаса Србије жртвовао све, па чак на крају последично и свој сопствени живот, те на неки начин и саму тадашњу Руску Империју, која уопште није била спремна за рат, а ипак је свесно ушла у вртлог ратног вихора без рачунања на своју сопствену корист. И на том месту би могли да се присетимо изјаве Фјодора Достојевског, који је рекао – „ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао“. Но, последњи изданак царске лозе Романових, како смо видели, чак ни при највећој могућој пријатељској услузи није мислио на захвалност, већ је Србији оказивао помоћ само због дубоког убеђења да је то његова дужност.

Отуда проистиче морална обавеза да му Београђани, али и грађани целе Србије, одају почаст за његову племенитост, а то су постигли ових дана подизањем споменика у бронзи, у Девојачком парку. На тај начин ће последњи у низу руски цар, вероватно остати упамћен у српском народном сећању као први по значају руски цар. Односно, последњи ће постати први.

(Ратко Паић , Глас Русије)

Подизањем споменика цару Николају у Београду, последњи ће постати први.

Двојезична библиотека „Логос – Српски венац“

(Преузет чланак)

Оснивач и уредник библиотеке "Логос - Српски венац" , фототипија (Архива Заветина)
Оснивач и уредник библиотеке „Логос – Српски венац“ , фототипија (Архива Заветина)

=== видети и: Петао „Заветина“

KO JE USTVARI NAPISAO ŠEKSPIROVA DELA?

vilijam sekspir
vilijam sekspir

Vilijam Šekspir, jedan od najpopularnijih dramskih pisaca svih vremena, rođen je 1564. godine u malom mestu Stratford, severozapadno od Londona. Napisao je 37 drama, od kojih su 12 remek dela, i 154 soneta.

Međutim, u IXX veku se prvi put, s obzirom na njegovu autobiografiju, ispituje da li je on napisao sva ta dela ili je samo, iz nekog razloga, štitio pravog autora.

Mnogi nisu mogli da spoje njegovo poreklo i život sa njegovom sposobnošću da stvori sva ta dela. Stratford je bilo mestašce poznato po odgajanju ovaca zbog čega su mnogi smatrali da neko kao Šekspir, ne može da vodi poreklo iz takvog mesta.

O njegovom životu se inače malo zna, a praznine koje postoje smatraju se dokazom da on ipak nije autor svih dela za koje se verovalo da jeste. Poznato je da se oženio sa 18 godina i imao troje dece. Potom se preselio u London i postao glumac.

Smatra se da je napisao samo nekoliko pozorišnih komada. Potom se opet vratio u rodno mesto gde je kupio imanje na kom je živeo do svoje smrti 1616. godine.

Njegova smrt je prošla nezapaženo, što je takođe čudno. Svoje knjige i pozorišne komade nikad nije pominjao, čak ni u testamentu, tako da je sve to izazivalo sumnju u njegovo autorstvo. Ni jedan originalni rukopis njegove knjige nije sačuvan.

Takođe, nije postojao ni jedan dokumenat koji govori o njegovom obrazovanju pa zato mnogi smatraju da je bio nepismen. Dokaz za to su njegovi potpisi uzeti iz nekih dokumenata koji su nađeni u kojima se potpisivao kao: Villm Shakp, Vilijam Shaksper, Vm Shakspe, Villm Shakspere, Vilijam Shakspeare.

Međutim, postoji tvrdnja da je možda samo jedan od ovih potpisa njegov, a da ostalih pet pripada pisaru Frensisu Kolinsu, odnosno smatra se da se Kolins potpisivao umesto Šekspira jer on nije znao da piše.

Ono što je još čudno je što su svi ovi potpisi iz četiri poslednje godine njegovog života. Zato je teško poverovati da je sva ta brojna dela napisao ovaj čovek, jer onaj ko je pisao je bio odličan poznavalac geografije, stranih jezika, rimskog i engleskog prava i drugih oblasti što govori da je bio izuzetno obrazovan čovek.

Čak je teško poverovati da je to sve mogao da napiše jedan čovek jer bi to onda bio genije od čoveka. Njegova dela odlikuje veoma bogat rečnik, ona broje čak i po 21.000 reči što je mnogo i za današnje kriterijume jer se rečnik od 5.000-6.000 reči smatra bogatim.

Doktor Hol koji je bio njegov zet je govorio o njemu, kao i mnogi drugi, samo kao o glumcu. Ni jednom nije pominjao da je pisao popularne pozorišne komade niti bilo koje od njegovih dela.

Otkriveno je, čak i da su na njegovom spomeniku bile neke promene i da slika na njemu nije slika Šekspira koji je svima poznat.

Pisci, Bajron i Dikens su otvoreno pokazivali sumnju da je on autor svih tih dela. Njima su se pridružili i druge poznate ličnosti: Mark Tven, Čarli Čaplin, Sigmund Frojd i drugi.

Potom se javilo pitanje, ko je napisao sva ta dela ako nije Šekspir. Postojala je lista od pedeset i više mogućih kandidata. Jedan od njih je bio Frensis Bejkon jer se njihova dela dosta podudaraju. Međutim, poznati kriptolog, Vilijam Fridmen, je dokazao da Bejkon nije autor.

Zatim, tu je grof Retland za koga su mislili još u IXX veku da je autor jer je poznato da se družio sa Dancima koji su se prezivali Rozenkranc i Gildenstern, a to su imena ličnosti iz “Hamleta”.

Ali obzirom da je on bio mlađi od Šekspira to bi značilo da je neka dela pisao sa petnaestak godina što je opet teško moguće. Neki su pominjali da je mogući autor i Edvard de Vera, ali on je umro 1604. godine, a neka Šekspirova dela su se pojavila kasnije, tako da je i ta mogućnost odbačena.

Prema istraživanju nekih istoričara, Šekspir je bio agent tajne policije kraljice Elizabete Prve, poznat pod pseudonimom Vilijam Hol. On je, kao i drugi agenti, prisluškivao razgovore po pabovima, ispitivao boemske aristokrate i obaveštavao kraljicu.

Takođe je i putovao po drugim državama i dostavljao joj tajne poruke koje je dobijao tako što je podmićivao činovnike tih država.

Od svega ovoga on je, naravno, imao i ličnu korist. Zato je sve ovo još jedan razlog zbog kojeg se sumnja u njegovo autorstvo jer, s obzirom na njegovu posvećenost tajnoj službi, teško da je imao vremena da napiše sva ta brojna dela.

(Web-tribune.com)

MISTERIJA: KO JE USTVARI NAPISAO ŠEKSPIROVA DELA?.

Капија Звижда