Сви чланци од Белатукадруз

Управник.

Андреј Тарковски о апокалипси – одломак

…Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  – али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе….

Видети више: http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/10/slovo-o-apokalipsi-andrej-tarkovski.html

ПЛАНЕТА РЕЧИ / Кајоко Јамасаки, Срба Игњатовић

KAJOKO ЈАМАСАКИ из Јапана и  СРБА  ИГЊАТОВИЋ  из Србије  овогодишњи су добитници  Награде „Повеља Мораве“, која се на Београдским међународним сусретима писаца традиционално додељује једном домаћем и једном страном песнику.

      Кајоко Јамасаки (Kayoko Yamasaki), ванредни професор јапанологије на Филолошком факултету у Београду, песник и књижевни преводилац, рођена је 14. септембра 1956. године у јапанском граду Каназава. Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета. Од 1981. године живи и ради у Београду. Поезију ствара и на јапанском и на српском језику.

Објавила је, у Токију, шест књига поезије на јапанском језику. На српском језику објављене су, у последњој деценији, њене књиге: Скривено јутро, Родина убусуна, Сановник, река и Олујни брег.

Кајоко Јамасаки превела је на јапански језик три књиге Данила Киша  – Рани јади (Tokyo, Tokyo sogensha, 1995); Енциклопедија мртвих (Tokyo, Tokyo sogensha, 1999); Башта, пепео (Tokyo, Kawade shobo shinsha, 2009). На српаки језик превела је дела : Tanikawa Shuntaro, Дете на степеништу (Београд, Рад, 2007); Shiraishi Kazuko, Мала планета (Златни кључ Смедеревске јесени, Смедерево, 2010).

Добитник је годишње Награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски ПЕН центар), као и Повеље за изузетан допринос превођењу српске књижевности (УКПС, 2011).

СТЕПЕНИШТЕ, ДВА АНЂЕЛА

     Стефану и Дајани

Дошли смо

да

комадић љубави принесемо

малим рукама које

смо отворили

на дан свога

рођења.

 

Снажним плачем,

тихим осмехом,

живот се на

живот

ослања:

пењемо се

уз степенице.

 

Када нам отму воду и

ваздух, када нам

угасе светлост,

за руке се

држимо.

 

Живот ослушкује

живот:

без

гласова се

пењемо.

 

Овога јутра, када су се

анђели

небу вратили,

у мраку светлуцају тек

трагови малих стопала.

 

Зато, пењемо се

уз степенице

с којих су

они

одлетели.

___________

     Срба Игњатовић (Srba Ignjatovic) рођен је у Књажњвцу 1946. године. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Објавио десет књига поезије (најновија Чим сване и друге утопије, 2011), шест књига прозе (најновија Пролазна кућа, 2011) и седамнаест књига критике, есејистике и студија. Изабране песме Варвари на понту објављене су 2000. године (Просвета, Београд). Избори песама појавили су се на македонском, румунском, италијанском, бугарском, чешком, немачком и енглеском језику.

Добитник је више домаћих и иностраних књижевних награда.

Члан је Академије АСЛА у Орадеи (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска).

У НАШЕМ ГРАДУ

 Отворена је сезона великих распродаја.

Све што смо имали, и све што немамо,

изнето је на пазар.

Купује се на тоне, хектаре и вагоне.

Књижевници и фарисеји иду на парче и кило

дрхтећи да обноћ не падне цена.

Досетили се и сиромаси:

по стубовима и стаблима

цедуљице лепе преко умрлица.

Не зна се чега је више –

смрти или довијања.

Такви су обичаји у нашем граду:

или купујеш, или те купују,

или продајеш, или те продају.

Данашњи поуздани пријатељ

сутра је заклети непријатељ.

Уман човек се једнако чува

Данајаца и свих осталих.

 

Видети више: http://www.uksrbije.org.rs/Izdanja/Planeta%20reci.htm