Архиве категорија: Азија

Све могуће и немогуће о Азији

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija

PESME PO ZIDOVIMAZA moto romana uzeli ste jednu pesmu slavnog Dželaludina Rumija, pesnika iz 13. veka. – U mojoj porodici su obožavali poeziju, kao što je to najčešće slučaj u čitavom Avganistanu. U školi smo često učili stihove napamet. Avganistanci, i na selu i u gradu, tradicionalno odrastaju okruženi poezijom, i uopšte nije neobično naići na nekog nepismenog seljaka u nekoj zabačenoj pustari koji napamet zna bezbroj Rumijevih stihova. Da ne citiram samog sebe, ali jedan lik u romanu, Grk, kaže kako voli Avganistance zato što i po zidovima žvrljaju Rumijeve stihove. Zaista, prilikom poseta Avganistanu uvek se čudim koliko često, umesto nekog prostakluka, nalazim stihove ispisane sprejom po zidovima napuštenih kuća. To je deo avganistanskog DNK.

Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakve su vam uspomene na to doba?

– Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine… Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.

* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?

– Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke – braću Grim i Andersena – ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.

* Šta vidite kao zajedničke teme između romana „A planine odjeknuše“ i prethodna dva dela?

– Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča – ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život – često neuspešno – i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.

Takođe, kao i u prethodne dve knjige „domaći teren“ i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov „doma“, briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija……

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu

Uskoro se očekuje i izlazak „Hazara“ u Vijetnamu, a kuriozitet predstavlja i objavljivanje ovog romana, kao i zbirke „Strašne ljubavne priče“ na albanskom jeziku. Inače, do sada je u svetu izašlo više od 300 prevoda Pavićevih knjiga na 36 jezika.

U međuvremenu izvedene su i četiri pozorišne predstave prema Pavićevim delima, u Rusiji, Rumuniji, Republici Srpskoj i u Poljskoj. U Srbiji je izvedena samo radio drama „Krevet za troje“ u režiji Milana Jelića i u adaptaciji Vladimira B. Popovića. Inače, kako ističu u legatu velikog pisca, situacija sa objavljivanjem Pavićevih dela kod nas je sasvim drugačija nego u svetu. Već dve godine u Zavodu za udžbenike spremne su za štampu četiri knjige, ali je neizvesno kada će i da li će izaći. Jasmina Mihajlović, Pavićeva supruga, ima još od juna 2011. potpisanih sedam ugovora sa Zavodom, ali je od toga za Sajam knjiga u Beogradu izašao samo džepni „Hazarski rečnik“.

U Legatu Milorada Pavića na Dorćolu, čiji je osnivač Skupština grada, napominju da još nije postavljena info spomen-ploča, iako su odavno sve administrativne procedure i dozvole dobijene…

komentar  čitaoca:

Dusan 20. mart 2013. 21:54 #2389106

Nisam knjizevno needukovana osoba, ali sam jedan od retkih koji glasno sme da pita zasto je Pavic toliko isforsiran? Ja sam ga citao i tu nikakvu lepotu nisam video. Naprotiv, na momente je veoma prost (vulgaran), sto nikako nije prilicilo coveku njegovih godina. I rekao sam sebi „cim je toliko forsiran kod nas i u svetu, sigurno je mason“. I zaista, samo sto sam to rekao, posle par meseci sam procitao ko su domaci masoni i on je bio na spisku. A toliko dobrih pisaca se nikada ne probije…

Branko 21. mart 2013. 10:45 #2389687

Dušane, različiti smo ljudi, nekome od nas čitalaca je kapitalno delo i književni plafon „Crvenkapa“ ili „Snežana…“. Nije ni to loše, opušta. Pozdrav.

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu | Kultura | Novosti.rs.