Sporazumom u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu okončan je oružani sukob zaraćenih strana. Iz rata su izašle sve tri poražene strane: Srbi pravoslavne vere, Srbi islamske vere i Srbi katoličke vere.
Ratovali su: pravoslavni protiv katolika i muslimana – zajedno; muslimani su ratovali protiv katolika i pravoslavnih; pravoslavni i katolici, zajedno, protiv muslimana; muslimani i katolici – jedni protiv drugih.
Gubici: zajedno svih – nešto ispod 100.000 – vojnika i civila. Broj žrtava se, procentualno, otprilike poklapa sa brojem vernika.
Najviše je stradalo muslimana, pa pravoslavnih, pa katolika.
Broj raseljenih, izbeglih, preseljenih i prognanih za sve tri konfesije, još nije tačno ni približno utvrđen.
Sporazumom u Dejtonu obustavljen je oružani dio sukoba, ali je nastavljen tihi, podmukli verski rat koji traje već vekovima: rat između pravoslavnih i katolika traje od svakog prelaza pravoslavnih Srba u katolike i osnivanja katoličkih bogomolja u BiH.
Dolaskom turskog osvajača u Bosnu /1386–1878/, dolazi do islamizacije pravoslavnih Srba i njihovog prelaska na veru osvajača.
I muslimani u Bosni grade svoje bogomolje – džamije.
(Rijetki su oni, ili ih gotovo i nije bilo) koji su shvatali činjenično stanje – i radili na tome da se uspostave tolerantni odnosi između te tri posvađane glavne vere, unutar jednog – srpskog naroda.
Verski rat unutar ovog naroda tokom vekova menjao je intenzitet, već prema prilikama.
Turska vlast u Bosni bila je na strani muslimana jer su oni bili njihove vere, pa su zato bili privilegovani. Ova vlast je imala i tolerantan odnos prema katoličkim vernicima jer je iza njih stajao Vatikan – koji je izdašno davao povoljne novčane kredite turskoj državi.
Srbi pravoslavne vere u Bosni nisu imali svog zaštitnika, pa su oni najviše i stradali, sa jedne strane trpeli su pritisak za katoličenje, a s druge strane pritisak za islamizaciju. Pod turskom vlašću bili su u kmetskom odnosu, izloženi samovolji aga i begova. Bili su lišeni vlasti nad zemljom i time sa redukovanim ljudskim pravima.
Slabljenjem turske moći, usledilo je jačanje katoličkog faktora u Bosni, iza kojeg je, sada stajao novi okupator – Austro-ugarska, kojoj je time bio otvoren put za prodor prema istoku i jugu Evrope. Odlukom Berlinskog kongresa iz 1878. godine, ovi novi gospodari Bosne nisu dirali u stečene tekovine muslimana jer im je trebala njihova lojalnost.
Srbi pravoslavni, koji su ustankom protiv turske vladavine Bosnom, 1875-1878, jednim delom su potpomagali okupaciju Bosne od strane Austro-ugarske, nadajući se da će im pod novim okupatorom biti bolje, i dalje su ostali u podređenom položaju, pa je ponovo došlo do njihovog novog ustanka, ovog puta protiv novog okupatora – 1882. godine, ali bez nekog vidnog poboljšanja svog položaja.
Srbi pravoslavni u Bosni, iako su imali dvije pravoslavne države, koje bi po svome verskom statusu, trebalo da štite svoje suvernike u Bosni, one to nisu činile; Srbija jer nije bila dovoljno jaka u odnosu na Tursku i Austro-ugarsku, da bi mogla da bude pouzdan zaštitnik; Rusija – koja je bila dovoljno jaka, nije pomogla pravoslavne u Bosni, jer se strogo držala svojih sebičnih interesa. Tako, ruski ambasador u Beču savetuje srpske ustanike /1875/ – da obustave ustanak i da sačekaju da Rusija dovoljno ojača, pa će onda osloboditi Bosnu od Turaka i pripojiti ruskom carstvu. Dakle, Rusija ne oslobodilac već novi okupator.
U Dejtonu, Srbi pravoslavni – kao jedini autohtoni narod Bosne odriču se više od polovine svoje istorijske teritorije, svoje vekovne geografske tekovine, i pristaju na minimum – i to zato što je na stranu Srba druge dve vere stao američko-jevrejski lobi, oličen u NATO paktu – koji se već vojnički upleo u verski rat zaraćenih strana, a protiv pravoslavnih Srba.
Srbi pravoslavni morali su da pristanu na okrnjeni dio Bosne u krajnje nepovoljnom geografskom statusu, koji – i u najmanjem oružanom sukobu ne bi mogao da bude odbranjiv. To što je u tome još najgore, taj srpski pravoslavni prostor Bosne je iz dva geografska dela, negde, baš na sredini, presečen je distriktom Brčko, koji je naseljen pretežno katolicima, koji se graniči sa Hrvatskom.
Sve dalje što je nastalo u tom pravoslavnom delu BiH, a koji se u stranim zvaničnim krugovima naziva Entitet, što opet znači oblast, a Srbi pravoslavni ga iz milja nazivaju Republika Srpska, što drugi iz neznanja prihvataju, jer Republika je atribut za državu, a Entiteti nemaju to svojstvo.
Otuda u BiH postoje dve države – Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država, i Entitet Republika Srpska, kao međunarodno nepriznata država. To je država koja samu sebe priznaje.
Ništa manja anomalija od ove dve države nije ni podizanje verskih zajednica – katolika i muslimana, na nivo naroda. Tako su Srbi – katolici iz BiH preinačeni u Hrvate, a Srbi islamske vere u Bošnjake.
Ovi Hrvati nisu autohtoni narod u BiH, a nisu ni doseljenici iz Ugarske, odnosno Austro-ugarske države.
Ovakvo ispravno shvatanje zastupala je i nauka i praksa Prve Jugoslavije, pa je popis stanovništva u toj državi vršen po verskoj, a ne po narodnoj pripadnosti – protiv čega se tadašnji “Hrvati“ nisu bunili, ne samo u BiH već i oni iz tkz. Banske Hrvatske /tri županije u Austro-ugarskoj državi: Varaždinska, Križevačka i Zagrebačka/.
Ostale sastojnice koje danas ulaze u proširenu Hrvatsku, a to su: Dalmacija, Slavonija, Lika, Kordun, Banija, nisu nikad ulazile u neku hrvatsku državu iz jednostavnog razloga što u prošlosti takva hrvatska država nikada nije ni postojala. Istra, koja je poslije Drugog svetskog rata oduzeta od Italije i pripojena Jugoslaviji, ušla je u sastav Hrvatske, a da se niko od drugih u Jugoslaviji nije zapitao zašto Hrvatskoj, a nije zadržana bar kao autonomna jedinica u neutralnom statusu.
Što se tiče Srba islamske veroispovesti u BiH, oni se nikada u prošlosti nisu deklarisali kao neki narod. Kada je srpski narod u pitanju, ovde za to veliku krivicu snosi i srpska pravoslavna crkva, koja je brisala iz Srba sve one Srbe koji su preverili i prešli u druge vere. Ovakvo stajalište ove crkve bilo je u samoj osnovi pogrešno, jer pojam naroda i pojam verske pripadnosti dva su odvojena i međusobno neuslovljena pojma. Narod je statična, odnosno primarna kategorija, a vera je stvar izbora pojedinca. Zato se vera nigde u Evropi ne veže za pripadnost narodu. Ovakvo stajalište je zastupao i ugledni sociolog iz Sarajeva – Esad Ćimić, koji je utvrdio da se za narod ne opredeljuje već da se narodu pripada – po rođenju. Izuzetak ovde čine deca iz mešovitih brakova, kojima bi trebalo ostaviti mogućnost da se, po navršenom punoletstvu opredeljuju kojoj veri žele da pripadaju.
Ova deca su se najviše u Drugoj Jugoslaviji izjašnjavala za jugoslavensku naciju, pa je broj ovih, i drugih, koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, po popisu stanovništva iz 1981. godine, i taj broj je premašio 1.240.000.
Što se tiče pripadnika islamske veroispovesti, i njihovog nacionalnog izjašnjavanja po svršetku Drugog svetskog rata, tu je nova posleratna vlast u Jugoslaviji odustala od verskog izjašnjavanja stanovništva, pa muslimansko stanovništvo u BiH nije tretirala kao Srbe (što ustvari oni istorijski i jesu) jer im se činilo da bi u novoj državi Srba bilo previše u odnosu na druge već je muslimane svrstala u nacionalno neopredeljenje, a njih je bilo u BiH preko 840.000.
U Prvoj Jugoslaviji, koju su tkz. komunisti nazivali “stara“, popis stanovništva po verama nikome nije smetao, jer je svako u veri video svoje ishodište i potvrdu ravnopravnosti i suživota. Svako je u svojoj veri učvršćivao svoj verski identitet i osećao se slobodno u ispoljavanju svoje verske pripadnosti.
Drugi svetski rat silno je poremetio te odnose među verama u Jugoslaviji. Tu je seme mržnje posijala katolička crkva. Došlo je do sprege ove crkve sa pripadnicima islamske verske zajednice u BiH, i do masovnog pogroma nad Srbima pravoslavne vere na ukupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, u koju je ulazila i anektirana Bosna i Hercegovina, a kojoj je NDH ukinula i ime, a sve sa ciljem potpunog istrebljenja srpskog naroda pravoslavne vere.
U verskom ratu, koji je u BiH vođen od 1992. do 1995. godine, ostvaren je samo ćorsokak. Tim ratom nije se ništa dobro postiglo. Ostalo je nejasno zašto je do rata uopšte došlo. Unapred se znalo da se podela teritorije BiH ne može izvršiti po verskoj pripadnosti, jer je čitava teritorija ove bivše jugoslovenske republike premrežena sa pripadnicima sve tri osnovne vere, pa je otuda i sadašnja verska (veštačka) podela BiH na dva Entiteta trajno neodrživa.
Geografska površina sadašnje Republike Srpske toliko je nepovoljna da je – i takva kakva je presečena otprilike na polovini distriktom Brčko, pa se, zbog toga Republika Srpska sastoji iz dva krajnje nepovoljna geografska dela. Osim toga ima delova teritorije gde sa jedne na drugu stranu granice – pešak može da pređe za samo jedan sat, što znači da u bilo kakvom, i manjem oružanom sukobu, između posvađanih vernika, teritorija Republike Srpske je ozbiljno ranjiva. Što, opet dalje znači da je Republika Srpska ionako saobraćajno krajnje nepovoljno povezana sa svojim delovima /Hercegovina/.
Ovaj srpski pravoslavni dio BiH je lako deljiv na tri dela: banjalučka oblast od Brčkog prema zapadu, bjeljinska oblast prema istoku, hercegovački dio prema jugu.
Muslimansko katolički dio BiH u geografskom smislu nešto je povoljniji, a i stoga što nije okružen nekim, nazovimo ih tako, lošim susjedima, kao Republika Srpska.
BiH, kao celovita teritorija geografski je dosta povoljna, povoljnija od drugih republika bivše Jugoslavije, povoljnija od Hrvatske.
Srpske nacionalne težnje u prošlosti, BiH su uvek gledale samo kao jedinstvenu geografsku teritoriju i kao sastavnicu srednjovekovne srpske države. Pa i gruntovno preko 70% teritorije BiH je u vlasništvu Srba pravoslavnih.
Sadašnje srpsko pravoslavno rukovodstvo potpuno gubi iz vida istorijske činjenice i pristaje na manji dio nedeljive BiH i na konstitutivnost izmišljenih naroda u BiH /Hrvata i Bošnjaka/, koji su sve do druge polovine devetnaestog veka /Hrvati/ bili samo kao stanovnici BiH, sa isključivo verskim obeležjem, a muslimani BiH su iz verske skupine “proizvedeni“ u “Bošnjake“, i to tek u zadnjim godinama dvadesetog veka, a što je u tome još evidentno, znatan broj muslimana i ne žele da budu Bošnjaci već se izjašnjavaju po verskoj pripadnosti.
Ono što čini posebnu anomaliju jeste shvatanje o konstitutivnosti sva “tri“ naroda u srpskom pravoslavnom Entitetu BiH, pa bi se onda dalo zaključiti da je ovaj Entitet BiH u malom, što bi opet značilo onaj status koji je BiH imala kao jugoslovenska republika. Naravno da se ovo ne uklapa u evropske standarde. U Evropi su sve države nacionalne /izuzev Švajcarske/, a drugi su svi u tim državama nacionalne manjine, bez obzira na njihovu procentualnu zastupljenost u stanovništvu matične države. Konstitutivnost je “komunistička“ izmišljotina Josipa Broza i njegovih jevrejskih i hrvatskih drugova, jer nikako nisu mogli da prihvate činjenicu, da u toj, po njima, komponovanoj, novoj Jugoslaviji, Srbi imaju tri republike /Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu/.
Za ovo su znali i klepci Prve Jugoslavije pa su državu sklepali po banovinama, a i te banovine nisu nazivali po narodu nastanjenom u njima, ili po verama već po rekama /izuzev primorske/.
Ta konstitutivnost “naroda“ sada u srpskom pravoslavnom Entitetu zastupljena je na svim nivoima, stvarno, što otežava normalno funkcionisanje Entiteta, dok je u drugom Entitetu muslimansko-katoličkom, ta konstitutivnost samo deklarativna.
Ovde se onda postavlja i pitanje svrsishodnosti krvavog verskog rata koji je vođen na tlu BiH, pogotovu za pravoslavne Srbe kada su oni drugi koji su ratovali u tome ratu protiv njih sada postali konstitutivni i u svemu izjednačeni.
Neki nadobudni vodeći političari iz srpskog pravoslavnog Entiteta, što je u tome još najgore zalažu se javno za ponovnu preraspodelu teritorije BiH sa ciljem uvođenja i trećeg, katoličkog Entiteta. Poznavaoci istorije znaju da je uvođenje ovog Entiteta ustvari dovođenje ponovo Nezavisne Države Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu. A kakva je bila ta NDH najbolje o tome svedoči masovni genocid koji je ta država u Drugom svetskom ratu, u sprezi sa katolicima i muslimanima iz BiH izvršila nad srpskim pravoslavnim narodom. Tu se radi o stvarnom genocidu, gdje je u organizaciji NDH na najsvirepiji način pobijeno na stotine hiljada žena, dece, staraca, gde su popaljena čitava naselja i uništavana i opljačkana imovina. To je bio pravi genocid kojega su sakrivali Josip Broz, njegovi hrvatski drugovi i njegovi srpski vazali. Radilo se tu o jezivom istrebljenju ogromnog broja srpskog pravoslavnog stanovništva sa ukupne teritorije tadašnje hrvatske države. Za ove masovne zločine genocida retko je ko kažnjen, a sledbenici te NDH, Narodna Republika Hrvatska, Socijalistička Republika Hrvatska i sadašnja Republika Hrvatska nisu obeštetile niti jednu žrtvu iz tog strašnog pokolja jednog naroda. Taj ogromni zločin je tretiran pod Brozovom diktaturom, kao da su ga počinile vojske Nemačke i Italije, što je bila notorna laž. Zločin je vršen temeljom rasnih zakona koje je donela zvanična hrvatska državna vlast.
I danas su neobeleženi, a niti uređeni iz tog vremena 82 hrvatska logora za Srbe pravoslavne, 110 jama na području Like, 40 jama na području Korduna, 178 jama na području BiH, ukupno 328 jama, različitih dimenzija u koje su Hrvati bacali ubijene Srbe, a neke i žive. Ove žrtve prije pogubljenja su na razne načine mučene. U tome nije pravljena razlika između novorođene dece, žena i starijih osoba /podatak uzet iz knjige Lastavica Dane “Bezdane jame Nezavisne Države Hrvatske.“
NDH je počinila stravične zločine u BiH i njeno ponovno vraćanje u ovu napaćenu i mržnjom zatrovanu državu, značilo bi potpuno gubljenje pamćenja kod srpskog pravoslavnog naroda, a posebno kod njegove inteligencije.
U BiH, i u ostalom, kao i u Srbiji i Crnoj Gori, sticajem različitih istorijskih okolnosti, na vlast su dolazile različite osobe koje svojim sveukupnim kapacitetom nisu bile sposobne, ne samo da uspešno upravljaju državnim poslovima, već nisu imale ni sluha ni za istorijski trenutak, pa su stanovništvo spomenutih država gurale u teške prilike, a neretko i sami sebe dovodili i doveli u velike životne opasnosti.
Šta je, na primer, trebalo Slobodanu Miloševiću da tera inat sa najvećim moćnicima naše planete. Jasno je bilo i seoskom đaku da je NATO naumio da ima vojnu bazu i na tlu Srbije. Te vojne baze imaju, gotovo sve zemlje u našem okruženju. To se sa bazama moglo na vrlo jednostavan način rešiti: mi vama bazu na Kosovu, a vi nama ugovor da Kosovo nikad neće biti država. Ako susedne zemlje dobiju kiriju za vojne baze NATO-a na svojoj državnoj teritoriji, onda i nama tu kiriju treba plaćati. Ali ako su teritorije za baze ustupljene besplatno, onda je i za nas to bolje nego Kosovo država.
A šta se dogodilo: NATO je na silu uspostavio vojnu bazu na Kosovu i Kosovo je postalo zasebna država. A onda NATO-ovo bombardovanje Srbije i sa bombama osiromašenog uranijuma i narod Srbije masovno oboleva od karcinoma i umire; uništena državna infrastruktura, ubijeno i ranjeno mnogo srpskih vojnika i civila. Ostao je samo promukli komunjarski petao da kukuriče na balkanskom bunjištu, potom stigao u zatvor u Hag i tamo skončao svoj život.
A ovaj ovde, čije ni ime neću da pominjem, vatreno se zalaže za rušenje međunarodno priznate države BiH i za uvođenje katoličkog Entiteta. Čak je za tu nerazumnost spreman da ustupi i dio teritorije Republike Srpske; najverovatnije srpsku pravoslavnu Hercegovinu i Posavinu, samo da bi u svome pašaluku samostalno vladao.
I dok se u Srbiji vikalo “Slobo slobodo“, ovde se viče “Dodo, Dodo, naš Dodo.“ A narod nikako da shvati da Slobo nije sloboda i da Dodo nije naš Dodo već svoj Dodo. Koliko je svoj to dokazuje i imovina koju je lako stekao i za sebe, i za unuke, i za praunuke. I svakodnevno izmišlja nove namete na osiromašeni narod; smanjuje i dečije doplatke, iako je opšte poznato da Entitetom u srpskom pravoslavnom narodu uveliko hara bela kuga.
Ovi tkz. srpski političari trebalo bi da idu na tečajeve istorije pa da nauče bar toliko da im se ta istorija ne ponovi i po treći put.
Ima li rešenja za Bosnu i Hercegovinu? IMA! Najprije treba sve vratiti na sami početak. To nije lako, ali je moguće. Ovde važi ono pravilo: Bolje se vratiti i sa tri četvrtine puta, ako je pogrešan, nego sa celog. Treba se vratiti na sami početak, a to apsolutno nije nemoguće. Treba utvrditi čija je bila Bosna prije turskog osvajanja /1386 – 1878/ i Austrougarske okupacije od 1878 do 1918. I jedan i drugi okupator nešto je donio u Bosnu svojom okupacijom. Turci su doneli islam, a Austrougarska jačanje katoličkog faktora. Prije dolaska i jednog i drugog okupatora na tlu Bosne i Hercegovine živeo je isključivo srpski narod pravoslavne i bogumilske veroispovesti /u kasnijem periodu i nešto malo katolika/.
Dakle, narod Bosne su činili i danas čine samo Srbi izdvojeni na tri vere: pravoslavnu, katoličku i islamsku / redanje je po nastajanu/.
Nikada u Bosni nisu živeli Hrvati kao autohtoni narod, što važi i za muslimane, današnje tkz. Bošnjake. Hrvati i Bošnjaci su u BiH političke izmišljotine. I ta izmišljotina je dovela BiH u ovo stanje u kojem se sada nalazi. Dizanje verskih zajednica, katolika i muslimana, na nivo naroda – pogubno je za BiH bilo i sada je.
Ako se Bosna i Hercegovina ne vrati svojim izvorima, ona će i dalje srljati u propast, i nema te snage koja će to srljanje moći da zaustavi.
Nije rešenje u uvođenju trećeg – katoličkog Entiteta, već u ukidanju i ova dva postojeća, a i distrikta Brčko i vraćanje Bosne u njene nedeljive granice, dakle, njene međunarodno priznate granice – državne.
Teritorijalnu podelu države BiH treba izvršiti tako što će se poći od opština, sreza, okruga. Verske zajednice treba vratiti u njihove bogomolje; hrišćane u hrišćanske crkve, manastire i samostane, muslimane u džamije. Treba strogo odvojiti veru od države i BiH vratiti u njene sekularne pozicije. A što se tiče verske pripadnosti, treba konstatovati da naši muslimani nisu ni izašli iz svog srpskog naroda, već su, sticajem istorijskih okolnosti, veri dali primat.
Ako katolici u BiH žele da ostanu Hrvati neka ostanu, ali će oni onda u BiH imati status nacionalne manjine, kao i sve druge nacionalne manjine u drugim evropskim državama. Ovo je zato što verske skupine ne mogu da čine konstitutivni narod jer tako nije ni u Evropi.
Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država i članica UN-a nije teritorijalno deljiva, i zato što su pripadnici sve tri vere izmešani po čitavoj teritoriji države; nije deljiva ni jezički jer pripadnici sve tri osnovne vere govore istim, svojim srpskim jezikom. Nema tri jezika srpski narod u BiH, jer pripadnici dve verske zajednice /islamske i katoličke/ nemaju zasebnog jezika, niti su ga ikad imale.
Bosna i Hercegovina, kao država treba da izgrađuje i unapređuje svoj državni suverenitet. Otuda treba ukinuti i tkz. specijalne odnose sa Srbijom i Hrvatskom. Ako bi se zadržale ovakve veze značilo bi to da se ove dvije države mešaju i u suverenitet i u unutrašnje poslove suverene države BiH. Prema ovim dvema državama, država BiH treba da ima odnose kao i prema drugim državama, a ti odnosi treba da se zasnivaju isključivo na međusobnim interesima.
Nema pripajanja Bosne i Hercegovine ni Srbiji ni Hrvatskoj, kako u celini tako ni u delovima. BiH je samostalna i suverena evropska država.
Bosna i Hercegovina ne treba da ulaže nikakve posebne napore da bi udovoljila zahtevima i kriterijumima Evropske unije. Ona ne treba ni da stupa u bilo kakve vojne saveze, i ne treba da šalje svoje sinove da u nepravednim ratovima ginu za interese imperijalističkih država.
Žitelji BiH treba da izgrađuju svoju državu za sebe, da ulažu svoje napore za dobrobit svoje države i za napredak svoje države, i to u interesu svih, i za dobro i bolji život njenih stanovnika.
Sadašnje kriminalne strukture u BiH koje su na vlasti, a koje su ogrezle u međusobnoj mržnji i netrpeljivosti zavađenog naroda, a sve sa ciljem da se održe na vlasti i da lagodno žive na račun niskog životnog standarda opljačkanog i osiromašenog naroda treba ukloniti sa vlasti na vanrednim skupštinskim izborima, i to biračkim listićima i predati ih u nadležnost sudskim organima.
U BiH nužne su korenite promene – i to što pre. Ovakvo stanje u državi je neodrživo i nastavljanje ovoga stanja BiH vodi u neminovnu propast koja se neće moći ničim zaustaviti.
Narode BiH sve tri konfesije urazumimo se i shvatimo ozbiljno stanje u kojem se država BiH nalazi, jer sadašnje upravljanje Bosnom i Hercegovinom vodi u beznađe i propast.
Rešenje koje se ovde nudi jedino je i moguće najbolje rešenje. Mlade školovane generacije treba da uzmu sudbinu države u svoju obavezu, jer sve što se u ovoj državi do sada radilo išlo je i ide na štetu mladog naraštaja.
Pametnim postupanjem ovde niko ne gubi, a svi jednako dobijaju: i Srbi pravoslavne, i Srbi islamske i Srbi katoličke vere, i ateisti iz sve tri vere – svi dobijaju.
Najbolji naziv za sve bi bio: Srbi Bošnjani, gde bi ovo “bošnjani“ činilo geografsku odrednicu.
Na kraju: nužno je da mladi formiraju stranku izmirenja i tolerancije, jer Bosna i Hercegovina njima pripada.
16.3.2011.godina
Dušan Bursać Aleja Svetog Save16/2 , Banja Luka e-mail: goricavicic@gmail.com
Videti englesku verziju teksta>
http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/2011/07/14/failures-of-serbian-policy-in-bosnia-and-herzegovina/
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 