Архиве категорија: Заветине

ДЕВИЦА, мистериозни кругови…

Девица – Планина недовљно истражена, а са једним посебним украсом – мистриозни камени кругови који до данас нису до краја објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станите у центар неког од њих нећете видети ништа осим обода круга и неба, а сваки од ових био је ограђен посебним каменим зидом што је био поприлично захтеван грађевински посао. Сваки од ових кругова је беспрекорно смештен у простору. Кругови су још увек под истраживањем наших научника….

  Извор: Три највеће мистериозне локације у Србији  http://www.gost.rs/sr/zanimljivosti/tri-najvece-misteriozne-lokacije-u-srbiji#at_pco=smlre-1.0&at_si=54ac65a61013ba98&at_ab=per-2&at_pos=0&at_tot=4
Извор: Три највеће мистериозне локације у Србији http://www.gost.rs/sr/zanimljivosti/tri-najvece-misteriozne-lokacije-u-srbiji#at_pco=smlre-1.0&at_si=54ac65a61013ba98&at_ab=per-2&at_pos=0&at_tot=4

..
Девица је планина изнад Соко Бање а поглед са Остре чуке је један од најлепших у овом делу Србије. До Соко Бање се долази аутопутем Београд-Ниш, где се код Алексинца искључује за Соко Бању. Пут за Соко Бању води поред прелепог Бованског језера, у чијој позадини се види Ртањ. Од Београда до Соко Бање има око 240 км. Прво што треба урадити када се дође у Соко Бању је обићи чувени Соко Град. Испод хотела “Моравица“, од купалишта, иде интересантна стаза поред реке Моравице до самог Соко Града. Стаза пролази и кроз излетиште Лептерија, где можете обновити залихе воде.

Бованско језеро
Бованско језеро


Сокобања, Моравица
Сокобања, Моравица


извор: више

Advertisements

Подизање споменика цару Николају у Београду….

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Руски цар
Руски цар

Другим речима, доброта руског цара Николаја Другог је одолела многим годинама које су прохујале, јер на сву срећу, Срби очигледно нису заборавили његово доброчинство. Наиме, у центру српске престонице, на малом, али изузетно складном простору са поетичним називом Девојачки парк, убрзано се приводе крају завршни радови који ће напослетку тај делић Београда претворити у сликовити трг који ће сваком пролазнику одмах скренути пажњу на себе, с обзиром да већ сада њиме доминира висока фигура достојанственог руског цара који је задужио Србе, и то не само лепим речима, попут оне изјаве да су му „после интереса Русије најближи интереси српског народа“, него и сасвим конкретним делима, од којих је најважнији улазак Русије у Први светски рат због Србије, као и његов каснији ултиматум савезницима – да хитно морају помоћи српској војсци или ће Русија да иступи из тог рата.

Иначе, споменик који се после сто година од наведених догађаја појављује у главном граду Србије, представља поклон Руске Федерације, иако је на пример још чувени Никола Пашић, док је био премијер у време трајања Првог светског рата, у сопственом тестаменту издвојио одређену суму свог личног новца и обавезао потомке да је морају употребити управо за изградњу споменика српском доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. И зато, када по најави у новембру и званично буде откривен споменик у бронзи са ликом српског кума, јер не би требало сметнути с ума ни занимљив податак да је руски цар Николај на крштењу кумовао српском краљу Александру Карађорђевићу, онда ће то у сваком случају значити исправљање историјске неправде, на коју је требало чекати пуни век.

Дакле, не постоји ни најмања сумња да је последњи руски цар достојан такве части да се овековечи његов лик у центру Београда, ако се осврнемо макар на основну чињеницу да је он због спаса Србије жртвовао све, па чак на крају последично и свој сопствени живот, те на неки начин и саму тадашњу Руску Империју, која уопште није била спремна за рат, а ипак је свесно ушла у вртлог ратног вихора без рачунања на своју сопствену корист. И на том месту би могли да се присетимо изјаве Фјодора Достојевског, који је рекао – „ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао“. Но, последњи изданак царске лозе Романових, како смо видели, чак ни при највећој могућој пријатељској услузи није мислио на захвалност, већ је Србији оказивао помоћ само због дубоког убеђења да је то његова дужност.

Отуда проистиче морална обавеза да му Београђани, али и грађани целе Србије, одају почаст за његову племенитост, а то су постигли ових дана подизањем споменика у бронзи, у Девојачком парку. На тај начин ће последњи у низу руски цар, вероватно остати упамћен у српском народном сећању као први по значају руски цар. Односно, последњи ће постати први.

(Ратко Паић , Глас Русије)

Подизањем споменика цару Николају у Београду, последњи ће постати први.

Салаш СЕВЕРАЦА?

Салаш СЕВЕРАЦА? – Не салаш – салаши Севераца!

49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербербе кантариона, јун 2013.
49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Некада сам веровао да би добро било основати музеј живе традиције тамо – у североисточној Србији, у Кучеву, у тзв. Багерској пустињи. О томе сам написао још у прошлом веку и књигу „Музеј Немогућег Ратара“. Поновљено издање ове књиге доступно је у Библиотекама „Заветина“ на светтској мрежи, може се још увек преузети бесплатно, без икакве надокнаде. (Видети у целини : https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZXZpcnR1ZWxuaW11emVqfGd4OjNiODM5OGY4MGM3YjQ2ZTE , погледати стране 81-86, )

Салаши би по овај народ били кориснији од музеја, па и музеја живе традиције. Вековима су салаши били погодни за један друкчији, самосвојнији, здравији и посебнији начин живота.

Својевремено сам писао, деведесетих минулог века:…У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме  овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (…), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама….“  https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/muzejanemogucegratara    )

И мислим да је такав начин писања био нереалан. Далеко од стварности. Уместо о музеју, боље да сам мислио о салашу – тамо где су живели и опстајали наши дедови, као горуни. Свеједно, било то у Звижду, Хомољу, Неготинској Крајини, на Старој планини, Ртњу, или Радану, где још увек има по неки салаш.Салаши су у ствари били и остали – држава у држави. Нимало случајно, салаше у Крајини зову „држава“…

Вреди погледати још: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/eseji-o-drevnoj-svetlosti.html

48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша.  а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.
48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша. а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности …. (Више: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post.html )

Сто салаша на потесу општина Кучево – Неготин, учинили би више за народ, државу и опстанак него многе празне приче. Многи су салаши данас у рушевинама, као и села, деценијама изложени пропадању…. Зар треба да се догоди економска, светска и нека друга катастрофа да би се схватио смисао салаша? ……

Мисија „Заветина“

Шире се концентрични кругови тзв. „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. zavetine zamak

Из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, шире се незауставиво концентрични кругови „Заветина“!

Према мерењу укупне посећености свих локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” (извршеном 8. новембра 2013. године) , бројке показују следеће:  Статистика посећености «стооких прозора ЗАВЕТИНА», тј. Дефинисаних и препознатљивих интернет-локација на светској мрежи, показује, као и 7. јуна 2013. године, 17-18. августа 2013. годинем  стални благи раст посета. ) Укупна посета локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”  примакла се цифри од пола милиона посета! За једну, превасходно, некомерцијалну, непрофитну књижевну “планету”, то је прилично!Најпосећенија је Тзв. блогерска хидра ЗАПИСИ , затим следи Тзв. блогерска хидра ЗАВЕТИНЕ+: , па Веб сајтови “Заветина” уз подршку ГООГЛ-а:, документарно-филмски Канал ЗАВЕТИНЕ на ЈуТубу посетило је 10.000 посетилаца, Заветине My Opera: преко 6000…

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950. - ) (снимак Иван Лукић, октобар 2013)
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950. – ) (снимак Иван Лукић, октобар 2013)

Исто тако, врло је занимљива и статистика  активност налога: Miroslav Lukić miroslav7275@gmail.com Оснивач ЗАВЕТИНА, Србија.  Сајтови 87 укупно, 83 верификована. Лукићеви сајтови 16. Дељено са М. Лукићем 28. 08.2013. : 1.099.763 око пола пет поподне, средњеевропско време… – (Крајем лета 2013, према изводу из извештаја ГООГЛ-ове контролне табле)

Заправо – блогери крче терен у комуникацијама – како рече Ден Гилмор. „Софтверска технологија која омогућава људима да своје радове лако објављују на мрежи угрозила је традиционалну улогу медијских организација као посредника између аутора и широке публике. Последњих неколико година, обични грађани су све више и брже постајали извеештачи и коментатори друштвених прилика. „

„Заветине“ су биле принуђене,  сатеране у издавачки гето, гето малих тиража, да се окрену интернету, новим технологијама и медијима – медијима у настајањумасовном новинарству – од народа, за народ.

Блогерске Хидре „Заветина“ нашле су пут до читаоца, у Србији, бившим југословенским републикама, Европи, Русији, Америци, Аустралији, посебно у српској  дијаспори у свету. То може свако проверити. Блогови, као један посебан жанр, у међувремену су постајали све већа снага.

Шта су, тачно, блогови? Не постоји јединствена дефиниција, али они, већином, имају три заједничке каракте-ристике. Обично се састоје од кратких текстова који се називају дописима. Ови дописи се појављују супротним хронолошким редом, тј. најновији се налазе на врху. Поред тога, имају и хиперлинкове који их повезују с другим веб страницама. (….)

Блогови су крчили и прокрчили пут „Заветинама“.  „Заветине“ их се нису клониле, јер блогови су “ средство за вођење разговора. Многи од најбољих омогућавају читаоцима да шаљу коментаре, а блогери радо скрећу пажњу на прилоге својих колега како би их истакли и продискутовали. Они делују као разговор и стога што су најбољи међу њима написани у изузетно хуманом тону. У поређењу с тим блоговима, типични новинарски чланци звуче шаблонски, као да их није написао један човек, већ читав један одбор. Процват блогова пре свега подстиче њихова људскост.“

Блогове треба схватити и у ширем контексту, будући да су просечни корисници интернета сада у могућности да на мрежи објављују своје радове у различитим форматима, укључујући аудио и видео прилоге. Ово је саставни део и демократизације и дистрибуције медија. Реквизити које користимо за креирање дигиталних садржаја све су моћнији и све јефтинији, а дело које створимо можемо да прикажемо читавом свету. Сличан пример не постоји у целој историји човечанства.

Према Пју интернет пројекту, непрофитној организацији која се бави истраживањем утицаја интернета на различите аспекте живота у Америци, читање и писање блогова све је популарније. Више од једне четвртине становника Сједињених Америчких Држава прочитало је неки блог, а током 2005. године, мада се интерес усталио, средства јавног информисања о овој појави су писала више него икад.

Блогери су на себе скренули пажњу највише захваљујући текстовима у којима обрађују најактуелније теме из области политике, технологије, итд. Међутим, треба имати на уму да највећи број блогова – од неколико милиона колико их се налази на мрежи – имају велику вредност иако нису намењени широкој публици. Те онлајн дневнике неки блогери пишу уместо традиционалних писама члановима породице и пријатељима. Корист коју читалац стиче од тих веома личних блогова свакако је већа (по читаоцу), него еквивалентна вредност од већине популарних сајтова.

Блоговање се најпре појавило у Сједињеним Америчким Државама. Ово је било предвидиво, имајући у виду да су прве могућности за блоговање развили амерички стручњаци за софтвер. Без обзира на то, постало је глобална појава. На пример, према грубој процени, у Кини постоји око пет милиона блогера, што је релативно мали проценат у односу на укупан број становника. Све више Кинеза поставља своје блогове упркос државној цензури (коју помажу технолошке компаније). Од свих континената Африка има најмањи број блогера; Итан Закерман, један од оснивача пројекта Глобал Воицес Онлине у Беркмановом центру за интернет и друштво на Универзитету Харвард, каже да према најприближнијој процени у под-Сахарској Африци има око 10.000 блогера. Њихов број расте на Средњем истоку и у Северној Африци, где око 50.000 углавном младих људи шаље своје блогове.

Изван Сједињених Америчких Држава, блоговање је најпопуларније у Француској, где према Луаку Ле Мера, директору једне софтверске компаније, има преко два милиона блогера. Они су утицајни. Три министра у француској Влади, каже Ле Мер, позвала су блогере да их интервјуишу; на једном таквом скупу учествовао је и он сам. Он примећује да су блогови постали једно од најважнијих средстава за изражавање у његовој земљи и да изазивају извесну забринутост у водећим новинарским круговима.

Занимљив је и однос блогера и новинара. Неки професионални новинари су се с одушевљењем укључили у блоговање, док други том жанру уопште не придају важност… (Ден Гилмор)

Да би могле испунити своју „мисију“, пре свега, издавачку, „Заветине“  верују да је блоговање врло важно, али да исто тако истовремено, треба публиковати и онлајн издања књижевних часописа, али и часописе и књиге штампане на папиру, иако тиражи таквих часописа и књига штампаних на папиру никада више, изгледа неће моћи да достигну тираже блогова, сајтова, итд.

знак преппознавања
знак преппознавања