Архиве категорија: Знак препознавања

НАОЧАРИ ФЕРНАНДА ПЕСОЕ

    «27. новембра  1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.

У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очиу и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»

(Из Животописа песника)

1

Мит – опет се суочавам са митом.

Под креветом, у плакарима.

Иза ормана; под орманом.

Као хидра је. Муљ  породичних предања.

  Мит ме чека у остави.

Пред вратима стана.

Мит ми је поставио многе замке.

(Бол бубрега. Опет.)

 Мит је  – имање неограђено.

 Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.

 Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;

узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.

Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.

 Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.

 Живот и мит су као четвртак и петак.

Спојени су као спојени судови…

Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.

Одрастали су уз митове, као што сам и сам.

Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,

да га прежем у облик, он је мене упрезао

у  стихију, неред, безобличност.

 Мита  једино нема на гробљу,

али ја тамо ретко одлазим,

знајући да ће доћи час када  ћу тамо бораваити заувек.

И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…

 Све остало припада миту и нереду.

 Повратак из мита  изгледа да није могућ: припада миту.

 Кроз наочари Фернанда Песое

видим сазвежђе митова Фернанда Песое.

Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,

као што сам и ја однео на једно скровито место

необјављену грађу  једне стравичне повести

стрпану у неколико  великих најлонских џакова!

Сад то тамо читају  мраз, ухолаже, бубашвабе,

мишеви и кућни духови!

Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?

Звери и друге животиње не читају. Звери њуше

само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.

И као понеки радозналци, после педесет година и више,

рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане… 

 

2

Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу

и хепиенду: нема  срећних завршетака.

Живот је по суштини трагичан!

 

Пробудио  сам се – тренутак пре граје вране.

 

Кад, како и зашто почиње дегенерација?

 

Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;

да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.

Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?

Тај црни старац старији од Мустафиног

турбета на Дорћолу?  Гра, гра, гра!

Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;

илиу ја то тако осећам зато што  – старим?

 

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.

 

3

Оловна тежина и боја пепела година долазећих.

Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.

Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.

Библиофилска издања су песницима наметнута….

 

Мецене су изумрле после Колумбових открића

и Америке и јењавања европске ренесансе…

Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.

 

Фернандо Песоа  знао је да је ништа.

Да никад неће бити ништа.

За разлику од та четири балканска песника

које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,

што живот проживеше лагодан и камелеонски… 

 

НАЈНОВИЈИ троброј часописа „Акт“, 60-61-62/2014. из Ваљева

У среду 22. априла 2014. предвече у тзв. Салону у УКС одржан је (у камерној атмосфери)  портрет  писца, ликовног уметника и уредника ваљевског књижевног  часописа АКТ, Дејана Богојевића (1971 – ). Богојевић деценију и по штампа о  свом руву и круву тај часопис.   Овог аутора су, на свој начин, „портретисали“ песник Миљурко Вукадиновић, водитељ трибине, и  Душко Стојковић, критичар и заменик  Богојевићев.  Богојевић је (са својим блискима) донео  не само најновији број часописа који штампа и на коме истрајава, упркос свему, него и на десетине примерака раније објављених бројева, које је гостима трибине поклонио….

Корице  предња страна часописа АКТ, троброј 57-59/ 2014.  који је у уобичајеним рубрикама донео обиље прилога. Пре неколико дана, публиковали смо у целини Стојковићев текст
Корице предња страна часописа АКТ, троброј 57-59/ 2014. који је у уобичајеним рубрикама донео обиље прилога. Пре неколико дана, публиковали смо у целини Стојковићев текст „Заборављени класик“ ( о пок. Моми Димићу), као и – у целини – антологију песама полуделих песника, Бубе у глави, коју су саставили главни уредник и његов заменик, Богојевић и Стојковић). Овај и следећи троброј финансирало је надлежно републичко министарство. …
Најновији, последњи троброј часописа Акт за 2014.
Најновији, последњи троброј часописа Акт за 2014.
Најновији троброј доноси обиље прилога
Најновији троброј доноси обиље прилога. Часопис има и редакцију: мр Срба  Игњатовић, Данијела Богојевић, Перо Зубац, Мирољуб Тодоровић, Бајо Џаковић, Данијела Падејски, мр душан Стојковић  и Д. Богојевић

sadrzaj 2Бела ТУКАДРУЗ

СТАРА МАТОРА ДУЊА И БАЈКУШ.
ПОВОДОМ  ПИСАМА  МИТЕ РАКИЋА,
или НАД  БЕЗДАНОМ ТЗВ. НОВЕ СРБИЈЕ

…Ракићева књига, има и других открића, важних за многе породице ових
крајева, које су међу последњима ослобођене од Турака. Ракићева књига садржи  и
мноштво подстицаја за многа истраживања. Она није важна само за поједине
породице  родом са југоистока Србије, Нове Србије, новоослобођене, већ и за саму
Србију, ону ужу, најужу. На токовима  најдуже и највеће српске реке, Мораве. Она
је важна, требало би да буде, колико прецима толико и савременицима „Отаџбине“,
у којој је обелодањена, као и данашњем нараштају, веома заборавном, кратковидом
и површном. Иако је био  склон позитивној филозофији, социјалистичким идејама,
Мита Ракић је био и побожан Србин, и просвећен човек. Он не скупља у Новој
Србији само црквене књиге и старине, него и сведочи, доноси и оне драгоцености,
какав је архимандрит Мисаил Цветковић Бајкуш. Или читав низ других
драгоцености.

Шта је остало од таквог света, који је описивао Мита Ракић данас, или јуче?
Спуштајући се са Старе планине у сутон на Велику Госпођу 2014. године, ја сам
се са својим сапутницама суочавао, као и на планини Радан, у подраданским
селима, са  неописвом тугом и – шумама, које свуда напредују.
Зашто се нико није сетио да Мити Ракићу подигне спомен-обележје у Власини,
Власотинцу, Трну, Заплању? Прокупљу?
Или: Како је могуће да се код Срба у 20. веку наштампало толико глупости у
облику књига, али не и писма Мите Ракића „Из Нове Србије“?  Какве су то
политике или предрасуде, или шта му већ драго, спречавали да се појави једно
поновно критичко издање ове књиге?
Ову књигу треба прештампавати из просветних, завичајних, књижевних и
научних разлога: колико ми и данас, то јест најшира јавност свеколиког српства,
познаје тзв. Ракићеву „Нову Србију“?  Зашто је она нека врста буџака, и
непознаница?

Погледајте лик архимандрита Бајкуша, колико ту има нових сведочанстава и
подстицаја! За разлику  од богаташа  после Првог светског рата, или моћника после
Другог светског рата, или  тајкуна српске транзиције , Бајкуш  је неправедно
заборављена личност (као уосталом и Ракић), пример духовника и градитеља
српских цркава, човека који  је савременији, чини се, од многих данашњих људи,
поготову кад говори са оправданим бесом против  Нове Дуње , и Старе Маторе
Дуња, (Америке и Јевропе).  Том духовнику, неправедно заборављеном, није
недостајала национална идеја и осећање…
(Крајем септембра 2014, у дому мојих пријатеља са Радана)

ПОНОВО  ЧИТАМ КЊИГУ ЂОВАНИЈА ПАПИНИЈА О ХРИСТУ….

Пуста земља?
Потес развалина?
Кога  занима све то?
Поглед на југозапад?
Према Мустапићу?
Сам Мустапић?

Жута зона.

Продајем  близу Мустапића

– виноград, потес „Умка-падина“ површине 12 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 20 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 12 ари;
– тел…

Заборави.

Заборавити много тога.

И те злокобне облаке што се ковитлају  и долазе са северозапада
И те огласе, и све друге наде,
И преписку са тим тзв. Безбожником, профил какав сам упознао
У  Србији. Апокалипсу. Црвеног „Дошљака“. Планету што се креће смером
казаљке на часовнику. И доноси, можда, нови потоп?

Заборави.

Заборави и то. Јануар 1972. Јер личи на данашњу пустињу.
Рукопис о судбини, који се завршавао молитвом: Оче мој! Ако ме не може ова
чаша мимоићи, Нека буде воља твоја.
Рукопис је био посвећен погрешном човеку, оном што је мислио да ћу постати
адвокат у окружном месту, или народни трибун.
Човеку који је манипулисао свим особама са којим је био у ближем додиру.

Кроз очи тога човека није гледало безброј наших предака у мене, већ судбина која
се у много чему чинила фаталном, кобном… Заборави стихове и наслове песама из
тог одбијеног рукописа, иако и данас говори речима, криковима, оних који су у
међувремену, поумирали. Поред Пека, као поред Јордана? Ма, какви!
Као поред неког рукавца Амазона?

Заборави овај свет, сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница, што
нагурао је лажи између  оца и сина, човека и човека, човека и жене, између
прошлости и садашњости, између познатог и непознатог.
Боже, помози! Боже, помози!Боже, помози!

Ослободи ме  амбиција и страхова. Страха од смрти.
Ови страхови, неописиви и гнусни, направили су од мене и од Тебе, и толиких
других, сотонска страшила, живе вампире, што ходају  овом напаћеном земљом
под маскама и туђим именима. Удаљују ме од истине, ти ђаволики, тобож
побуњени анђели, што не разумеју ни себе ни свет, жртве и жељни жртава, колико
пута су били сахрањени живи уверени да је ћутање злато, и ко их је опет и опет
оживљавао, те угурсузе и узурпаторе, од којих свет не може бити сигуран ни у
ноћима када су у добро осигураним затворима, или лудницама?

Поново читам књигу Ђована Папинија о Сину Божјем, што је улазио у овај свет
јашући на магарцу. Народ је волео да слуша речи оног што је долазио у име
Господње, али колико је разумео? Онда, касније, сада? А колико су разумели они
што су се отпадили од народа?

Не могу, ипак, да заборавим  то што народ није разумео Исусове речи, мислећи да
су грмљавина, говор анђела. Колико ће разумети од свега онога што сам поново
открио читајући Папинија, од онога што сам преписивао у Архиву?  Или што сам
записивао на неким парчићима артије у најстрожем поверењу, као какве шифре?
Ко поверује у све то, што је написано, неће веровати у мене, већ, надам се у онога
који ме је послао и који гледа у мене, и оглашава се херпесом на мојој доњој усни.

    (Касно ноћу записано, 9. марта 1992, поново прочитано 12. августа 2014.)

= Штампано у рубрици Повод, стр.  39-41 и далје…

Србија – збир великих грешака и заблуда

ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.

У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?

– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.

Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.

– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.

Како бисте је описали данас?

– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.

Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?

– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!

Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?

– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.

Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?

– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.

На шта конкретно мислите?

– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.

Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?

– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.

БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ

У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?

– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?

Подизање споменика цару Николају у Београду….

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Руски цар
Руски цар

Другим речима, доброта руског цара Николаја Другог је одолела многим годинама које су прохујале, јер на сву срећу, Срби очигледно нису заборавили његово доброчинство. Наиме, у центру српске престонице, на малом, али изузетно складном простору са поетичним називом Девојачки парк, убрзано се приводе крају завршни радови који ће напослетку тај делић Београда претворити у сликовити трг који ће сваком пролазнику одмах скренути пажњу на себе, с обзиром да већ сада њиме доминира висока фигура достојанственог руског цара који је задужио Србе, и то не само лепим речима, попут оне изјаве да су му „после интереса Русије најближи интереси српског народа“, него и сасвим конкретним делима, од којих је најважнији улазак Русије у Први светски рат због Србије, као и његов каснији ултиматум савезницима – да хитно морају помоћи српској војсци или ће Русија да иступи из тог рата.

Иначе, споменик који се после сто година од наведених догађаја појављује у главном граду Србије, представља поклон Руске Федерације, иако је на пример још чувени Никола Пашић, док је био премијер у време трајања Првог светског рата, у сопственом тестаменту издвојио одређену суму свог личног новца и обавезао потомке да је морају употребити управо за изградњу споменика српском доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. И зато, када по најави у новембру и званично буде откривен споменик у бронзи са ликом српског кума, јер не би требало сметнути с ума ни занимљив податак да је руски цар Николај на крштењу кумовао српском краљу Александру Карађорђевићу, онда ће то у сваком случају значити исправљање историјске неправде, на коју је требало чекати пуни век.

Дакле, не постоји ни најмања сумња да је последњи руски цар достојан такве части да се овековечи његов лик у центру Београда, ако се осврнемо макар на основну чињеницу да је он због спаса Србије жртвовао све, па чак на крају последично и свој сопствени живот, те на неки начин и саму тадашњу Руску Империју, која уопште није била спремна за рат, а ипак је свесно ушла у вртлог ратног вихора без рачунања на своју сопствену корист. И на том месту би могли да се присетимо изјаве Фјодора Достојевског, који је рекао – „ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао“. Но, последњи изданак царске лозе Романових, како смо видели, чак ни при највећој могућој пријатељској услузи није мислио на захвалност, већ је Србији оказивао помоћ само због дубоког убеђења да је то његова дужност.

Отуда проистиче морална обавеза да му Београђани, али и грађани целе Србије, одају почаст за његову племенитост, а то су постигли ових дана подизањем споменика у бронзи, у Девојачком парку. На тај начин ће последњи у низу руски цар, вероватно остати упамћен у српском народном сећању као први по значају руски цар. Односно, последњи ће постати први.

(Ратко Паић , Глас Русије)

Подизањем споменика цару Николају у Београду, последњи ће постати први.

Двојезична библиотека „Логос – Српски венац“

(Преузет чланак)

Оснивач и уредник библиотеке "Логос - Српски венац" , фототипија (Архива Заветина)
Оснивач и уредник библиотеке „Логос – Српски венац“ , фототипија (Архива Заветина)

=== видети и: Петао „Заветина“

Салаш СЕВЕРАЦА?

Салаш СЕВЕРАЦА? – Не салаш – салаши Севераца!

49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербербе кантариона, јун 2013.
49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Некада сам веровао да би добро било основати музеј живе традиције тамо – у североисточној Србији, у Кучеву, у тзв. Багерској пустињи. О томе сам написао још у прошлом веку и књигу „Музеј Немогућег Ратара“. Поновљено издање ове књиге доступно је у Библиотекама „Заветина“ на светтској мрежи, може се још увек преузети бесплатно, без икакве надокнаде. (Видети у целини : https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZXZpcnR1ZWxuaW11emVqfGd4OjNiODM5OGY4MGM3YjQ2ZTE , погледати стране 81-86, )

Салаши би по овај народ били кориснији од музеја, па и музеја живе традиције. Вековима су салаши били погодни за један друкчији, самосвојнији, здравији и посебнији начин живота.

Својевремено сам писао, деведесетих минулог века:…У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме  овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (…), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама….“  https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/muzejanemogucegratara    )

И мислим да је такав начин писања био нереалан. Далеко од стварности. Уместо о музеју, боље да сам мислио о салашу – тамо где су живели и опстајали наши дедови, као горуни. Свеједно, било то у Звижду, Хомољу, Неготинској Крајини, на Старој планини, Ртњу, или Радану, где још увек има по неки салаш.Салаши су у ствари били и остали – држава у држави. Нимало случајно, салаше у Крајини зову „држава“…

Вреди погледати још: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/eseji-o-drevnoj-svetlosti.html

48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша.  а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.
48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша. а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности …. (Више: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post.html )

Сто салаша на потесу општина Кучево – Неготин, учинили би више за народ, државу и опстанак него многе празне приче. Многи су салаши данас у рушевинама, као и села, деценијама изложени пропадању…. Зар треба да се догоди економска, светска и нека друга катастрофа да би се схватио смисао салаша? ……

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode

BEOGRAD – Hrvatski novinar i član Antikorpucijske lige Domagoj Margetić najavio je danas da će za desetak dana biti formirana nevladina Komisija za istraživanje pozadine ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, uz napomenu da poseduje dokumentaciju koja ukazuje da su motivi za ubistvo premijera bili finansijski.

Margetić je, na konferenciji za novinare, rekao da je u razgovoru sa misijom Evropske komisije koja je u Beogradu bila radi skrininga poglavlja 23 i 24 predložio osnivanje takve komisije, jer se ne može očekivati da institucije Srbije vode takvu istragu.

Ne možete očekivati od Bezbednosno-informativne agencije, ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane, u kojima sede ljudi koji su na posredan ili neposredna učestvovali u ubistvu premijera, da sada istražuju pozadinu tog ubistva, rekao je Margetić i naglasio da poseduje 20 gigabajta dokumentacije ili 20.000 stranica.

Margetić je prepričao i deo svog intervjua sa Đinđićem, u kojem mu je premijer rekao da će se krenuti u istragu 16 do 20 računa na Kipru, posle čega će se taj novac vratiti u budžet Srbije i tako ispuniti predizborno obećanje.

Đinđić je naivno dotakao ozbiljnu prevaru, rekao je Margetić i istakao da su Beograd i Zagreb devedesetih godina, odnosno Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, sistemski pljačkali građane i iznosili novac na Kipar.

Prema njegovim rečima, jedan deo novca je završio u Zagrebačkoj banci, ali je većina novca bila raspoređena u četiri banke u Parizu, Londonu, Beču i Frankfurtu.

U drugoj polovini devedesetih godina, rekao je Margetić, novac je iz tih banaka završio u Hipo Grupi, koja je posle pare plasirala u kredite i investicije na Balkanu.

Margetić tvrdi da mu je nešto od ovih informacija potvrdila i Borka Vučić, nekadašnja savezna ministarka finansija i direktor Centralne banke Jugoslavije.

Ubistvo Đinđića nije srpska priča, već regionalna, rekao je Margetić i napomenuo da Antikorupcijska liga za svoje navode ima „žive svedoke i insajdera iz obaveštajnih službi“, koji je posredno bio umešatn u operaciju Đinđić.

Margetić je rekao i da će sve nalaze nevladine Komisije za otkrivanje pozadine ubistva Đinđića predati Jelku Kacinu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju.

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode | Hronika | Novosti.rs.

Живковић одбацио Tадићеве наводе и наjавио тужбу

zivkovic velika 650x431 Живковић одбацио Tадићеве наводе и наjавио тужбу

mc.rs

Живковић, бивши премиjер и функционер ДС jе рекао Танјугу и да га jе „врло неприjатно изненадила бесмислена изjава Tадића, коjом jе наjавио излазак из ДС“.

„У коjоj ће он странци бити, то jе његова потпуно лична ствар, али неистине и увреде коjе су изречене на моj рачун у тоj изjави су апсолутно нешто што jе превазишло сваку меру“, рекао jе он.

Истакавши и да jе „потпуна лаж“ то што jе Tадић рекао на конференциjи за новинаре, Живковић jе навео и да jе док jе сам био премиjер започела само jедна приватизациjа са списка од 24 приватизациjа чиjе преиспитивање тражи EУ.
„Tо jе приватизациjа компаниjе Путник и та приватизациjа jе спорна зато што jе држава 2006. покушала да превари купца, а не због начина на коjи jе приватизациjа извршена 2003. године“, рекао jе он.

Oн jе навео и да се у том контексту помиње и смедеревски „Сартид“ додавши да „то ниjе приватизациjа већ продаjа из стечаjа и нема никаве везе са Владом Србиjе“.
„Генерално, ни за то, а ни за било шта друго за моjих 53 године и десет година колико нисам више на месту премиjера против мене ниjе започет било какав предистражни, истражни или било какав кривични поступак“, рекао jе Живковић.

Oн jе истакао и да jе „у тих десет година Tадић осам година био на месту председника државе и био „бог и батина“ у Србиjи тако да jе могао да провери било какве сумње у било какву незаконитост мог пословања у привреди или на месту председника владе“.

Живковић истиче и да „генерално мисли да jе jако тужно за човека коjи jе осам година био на месту председника Србиjе да себи дозволи да његова политичка и било каква jавна кариjера буде завршена гомилом лажи“.
„Због свега изреченог jа ћу након консултациjе са своjим правним саветницима вероватно грађанина Tадића тужити пред надлежани судом због кривичног дела клевете“, закључио jе он.

Tадић jе претходно данас саопштио да више ниjе члан ДС и да jе поднео оставку на место почасног председника те странке.

Oн jе на конференциjи за новинаре рекао да jе ту одлуку донео због разговора о сарадњи ДС и Нове странке Зорана Живковића.
„Данас сам одлучио да изађем из чланства у ДС и дао оставку на место почасног председника зато што се у политички блок око ДС враћаjу људи коjи су jоj донели епитет аферашке и корупционашке странке „, рекао jе Tадић.

Oн jе нагласио да jе jедан од наjвећих проблема са коjима се суочавао током осам година као председнк странке био терет афера и погрешних приватизациjа управо из времена Живковићеве владе и додао да jе он носио то тешко бреме као и ДС.

Извор: Танјуг

Живковић одбацио Tадићеве наводе и наjавио тужбу – Правда.

Tradicija obavezuje

NAGRADA Srpske književne zadruge za životno delo biće u sredu u podne svečano uručena akademiku, pesniku Ljubomiru Simoviću.

U programu će učestvovati predsednik SKZ Milovan Danojlić, književni kritičar Radivoje Mikić, glumci Srba Milin i Saša Nikolić, kao i Isidora Kadić, koja će izvoditi izvorne pesme. Simović, ovom povodom, za „Novosti“, ističe da mu je velika čast bilo već i to što je imao priliku da u ovoj kući godinama radi i sarađuje kao pisac, priređivač knjiga naših pesnika i dramskih pisaca, član komisije za Kolo i redakcije obnovljene biblioteke „Savremenik“, kao i zadruginog upravnog odbora i predsedništva.

– Radeći u ovoj kući, svi smo se osećali najmanje trostruko obaveznim: da čuvamo njenu bogatu tradiciju, da u naš jezik i kulturu unosimo dela svih kultura i jezika, i da uvek, u svakoj prilici, održavamo visinu koju su zacrtali njeni osnivači, bilo da je u pitanju estetika ili etika. Tokom 120 godina svog postojanja SKZ je bila srpska na najbolji mogući način: tako što je bila svetska. Velika tradicija SKZ obavezuje i one koji u njoj rade, i onoga koji ovu nagradu prima. Ali obavezuje i ovo društvo, koje se brigom za kulturu i kulturne vrednosti institucije poslednjih godina nije proslavilo – rekao nam je Simović.

Tradicija obavezuje | Kultura | Novosti.rs.

Мисија „Заветина“

Шире се концентрични кругови тзв. „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. zavetine zamak

Из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, шире се незауставиво концентрични кругови „Заветина“!

Према мерењу укупне посећености свих локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” (извршеном 8. новембра 2013. године) , бројке показују следеће:  Статистика посећености «стооких прозора ЗАВЕТИНА», тј. Дефинисаних и препознатљивих интернет-локација на светској мрежи, показује, као и 7. јуна 2013. године, 17-18. августа 2013. годинем  стални благи раст посета. ) Укупна посета локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”  примакла се цифри од пола милиона посета! За једну, превасходно, некомерцијалну, непрофитну књижевну “планету”, то је прилично!Најпосећенија је Тзв. блогерска хидра ЗАПИСИ , затим следи Тзв. блогерска хидра ЗАВЕТИНЕ+: , па Веб сајтови “Заветина” уз подршку ГООГЛ-а:, документарно-филмски Канал ЗАВЕТИНЕ на ЈуТубу посетило је 10.000 посетилаца, Заветине My Opera: преко 6000…

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950. - ) (снимак Иван Лукић, октобар 2013)
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950. – ) (снимак Иван Лукић, октобар 2013)

Исто тако, врло је занимљива и статистика  активност налога: Miroslav Lukić miroslav7275@gmail.com Оснивач ЗАВЕТИНА, Србија.  Сајтови 87 укупно, 83 верификована. Лукићеви сајтови 16. Дељено са М. Лукићем 28. 08.2013. : 1.099.763 око пола пет поподне, средњеевропско време… – (Крајем лета 2013, према изводу из извештаја ГООГЛ-ове контролне табле)

Заправо – блогери крче терен у комуникацијама – како рече Ден Гилмор. „Софтверска технологија која омогућава људима да своје радове лако објављују на мрежи угрозила је традиционалну улогу медијских организација као посредника између аутора и широке публике. Последњих неколико година, обични грађани су све више и брже постајали извеештачи и коментатори друштвених прилика. „

„Заветине“ су биле принуђене,  сатеране у издавачки гето, гето малих тиража, да се окрену интернету, новим технологијама и медијима – медијима у настајањумасовном новинарству – од народа, за народ.

Блогерске Хидре „Заветина“ нашле су пут до читаоца, у Србији, бившим југословенским републикама, Европи, Русији, Америци, Аустралији, посебно у српској  дијаспори у свету. То може свако проверити. Блогови, као један посебан жанр, у међувремену су постајали све већа снага.

Шта су, тачно, блогови? Не постоји јединствена дефиниција, али они, већином, имају три заједничке каракте-ристике. Обично се састоје од кратких текстова који се називају дописима. Ови дописи се појављују супротним хронолошким редом, тј. најновији се налазе на врху. Поред тога, имају и хиперлинкове који их повезују с другим веб страницама. (….)

Блогови су крчили и прокрчили пут „Заветинама“.  „Заветине“ их се нису клониле, јер блогови су “ средство за вођење разговора. Многи од најбољих омогућавају читаоцима да шаљу коментаре, а блогери радо скрећу пажњу на прилоге својих колега како би их истакли и продискутовали. Они делују као разговор и стога што су најбољи међу њима написани у изузетно хуманом тону. У поређењу с тим блоговима, типични новинарски чланци звуче шаблонски, као да их није написао један човек, већ читав један одбор. Процват блогова пре свега подстиче њихова људскост.“

Блогове треба схватити и у ширем контексту, будући да су просечни корисници интернета сада у могућности да на мрежи објављују своје радове у различитим форматима, укључујући аудио и видео прилоге. Ово је саставни део и демократизације и дистрибуције медија. Реквизити које користимо за креирање дигиталних садржаја све су моћнији и све јефтинији, а дело које створимо можемо да прикажемо читавом свету. Сличан пример не постоји у целој историји човечанства.

Према Пју интернет пројекту, непрофитној организацији која се бави истраживањем утицаја интернета на различите аспекте живота у Америци, читање и писање блогова све је популарније. Више од једне четвртине становника Сједињених Америчких Држава прочитало је неки блог, а током 2005. године, мада се интерес усталио, средства јавног информисања о овој појави су писала више него икад.

Блогери су на себе скренули пажњу највише захваљујући текстовима у којима обрађују најактуелније теме из области политике, технологије, итд. Међутим, треба имати на уму да највећи број блогова – од неколико милиона колико их се налази на мрежи – имају велику вредност иако нису намењени широкој публици. Те онлајн дневнике неки блогери пишу уместо традиционалних писама члановима породице и пријатељима. Корист коју читалац стиче од тих веома личних блогова свакако је већа (по читаоцу), него еквивалентна вредност од већине популарних сајтова.

Блоговање се најпре појавило у Сједињеним Америчким Државама. Ово је било предвидиво, имајући у виду да су прве могућности за блоговање развили амерички стручњаци за софтвер. Без обзира на то, постало је глобална појава. На пример, према грубој процени, у Кини постоји око пет милиона блогера, што је релативно мали проценат у односу на укупан број становника. Све више Кинеза поставља своје блогове упркос државној цензури (коју помажу технолошке компаније). Од свих континената Африка има најмањи број блогера; Итан Закерман, један од оснивача пројекта Глобал Воицес Онлине у Беркмановом центру за интернет и друштво на Универзитету Харвард, каже да према најприближнијој процени у под-Сахарској Африци има око 10.000 блогера. Њихов број расте на Средњем истоку и у Северној Африци, где око 50.000 углавном младих људи шаље своје блогове.

Изван Сједињених Америчких Држава, блоговање је најпопуларније у Француској, где према Луаку Ле Мера, директору једне софтверске компаније, има преко два милиона блогера. Они су утицајни. Три министра у француској Влади, каже Ле Мер, позвала су блогере да их интервјуишу; на једном таквом скупу учествовао је и он сам. Он примећује да су блогови постали једно од најважнијих средстава за изражавање у његовој земљи и да изазивају извесну забринутост у водећим новинарским круговима.

Занимљив је и однос блогера и новинара. Неки професионални новинари су се с одушевљењем укључили у блоговање, док други том жанру уопште не придају важност… (Ден Гилмор)

Да би могле испунити своју „мисију“, пре свега, издавачку, „Заветине“  верују да је блоговање врло важно, али да исто тако истовремено, треба публиковати и онлајн издања књижевних часописа, али и часописе и књиге штампане на папиру, иако тиражи таквих часописа и књига штампаних на папиру никада више, изгледа неће моћи да достигну тираже блогова, сајтова, итд.

знак преппознавања
знак преппознавања