Библија је колективно дело које се развија као дете, као дрво са својим гранама и цветовима који расту …

МНОГИ људи се тргну кад им поменете Библију. Делује им као нешто дугачко, неразумљиво, компликовано, а у ствари је врло пријемчива и једноставна, барата са само 8.000 речи – рекао је 

Дидје Декоан, представљајући у Београду свој „Речник заљубљеника у Библију“, као гост Молијерових дана и „Службеног гласника“ који му је објавио књигу у преводу Милана Комненића.

Добитник Гонкурове награде и актуелни генерални секретар Академије Гонкур, писац и сценариста, Декоан у овом делу покушава да, како каже, људе растерети страха од најпревођеније и најобјављиваније књиге на свету.

– Моја књига је заправо речник о Библијама. Библија није мртва књига, нешто што је чврсто постављено. Она је колективно дело које се развија као дете, као дрво са својим гранама и цветовима који расту – каже аутор.

ОБЕЋАЊЕ СРЕЋЕКАДА деца пате и умиру, када нас погађају катастрофе, сви реагујемо исто и питамо се: „Зашто не реагује Бог који је добар и праведан“? Библија је заправо обећање много веће среће, иако нам се некад чини да смо срећни – рекао је Декоан, објашњавајући чувену причу о Јову.

Најлакше је, по његовим речима, критиковати историјски део Библије, као када се каже да људи седам пута круже око зидина Јерихона, трубећи, и да се после седмог круга сруше зидине:

– То је немогуће. Као и прича када хебрејски народ из Египта креће у егзодус, прелази у Синај и 40 година иде у круг. Сматра се да их је било око 600.000, а тамо ништа није пронађено: ни кошчица ни комад керамике, чак ни стуб за шатор. И ја сам био на Синају. То јесте пустиња али није толико велика. Немогуће је и да се Црвено море отворило, али све ове приче имају врло фасцинантно објашњење.

Рабини, духовне вође, објашњава писац, помислили су да треба нешто учинити да се помогне људима, подигне морал, врати чврстина и вера.

ЏЕЗ И ОПЕРАБИБЛИЈА је музика. Права музика Библије је – џез. Не макар какав џез, него библијски џез, звонак, опор, храпав и промукао. Та књига је заглушујућа опера од речи, јадиковки, вапаја, неописивих лелека и крикова – пише Декоан.

– И онда су, са одређеним циљем, почели да састваљају нетачну историју јеврејског народа, са свим тим величанственим сценама. „Видите шта је Бог урадио за ваше очеве колико их је волео, и то што је урадио за њих урадиће поново и за вас“. Људи су повратили наду и почели поново да се моле Богу, да оно што је урадио понови у скоријој будућности. Реч је, дакле, о једној колективној књизи, урађеној с намером да спаси један народ. Библија је у ствари антидепресив, прва написана терапеутска књига. Фасцинантна, јер ју је измислила паметна пропаганда – објаснио је Декоан.

То, по његовим речима, не значи да је нетачно све оно што је теолошко у Библији. А историјски део који се систематски критикује, у целини књиге није великог обима.

Зашто ме Библија дубоко додирује? Она је, заправо, невероватно испричана прича о љубави између Бога и човека, у којој као и у свакој љубави, понекад постоји неразумевање између заљубљених. Као између родитеља и деце: Бог су родитељи који кажу: „Нећеш урадити то већ ово“, и природно, дете уради супротно. Прете страшним казнама и катастрофама, али у последњем тренутку, увек опраштају.

Библија је антидепресив | Култура | Novosti.rs.

Живковић одбацио Tадићеве наводе и наjавио тужбу

mc.rs

Живковић, бивши премиjер и функционер ДС jе рекао Танјугу и да га jе „врло неприjатно изненадила бесмислена изjава Tадића, коjом jе наjавио излазак из ДС“.

„У коjоj ће он странци бити, то jе његова потпуно лична ствар, али неистине и увреде коjе су изречене на моj рачун у тоj изjави су апсолутно нешто што jе превазишло сваку меру“, рекао jе он.

Истакавши и да jе „потпуна лаж“ то што jе Tадић рекао на конференциjи за новинаре, Живковић jе навео и да jе док jе сам био премиjер започела само jедна приватизациjа са списка од 24 приватизациjа чиjе преиспитивање тражи EУ.
„Tо jе приватизациjа компаниjе Путник и та приватизациjа jе спорна зато што jе држава 2006. покушала да превари купца, а не због начина на коjи jе приватизациjа извршена 2003. године“, рекао jе он.

Oн jе навео и да се у том контексту помиње и смедеревски „Сартид“ додавши да „то ниjе приватизациjа већ продаjа из стечаjа и нема никаве везе са Владом Србиjе“.
„Генерално, ни за то, а ни за било шта друго за моjих 53 године и десет година колико нисам више на месту премиjера против мене ниjе започет било какав предистражни, истражни или било какав кривични поступак“, рекао jе Живковић.

Oн jе истакао и да jе „у тих десет година Tадић осам година био на месту председника државе и био „бог и батина“ у Србиjи тако да jе могао да провери било какве сумње у било какву незаконитост мог пословања у привреди или на месту председника владе“.

Живковић истиче и да „генерално мисли да jе jако тужно за човека коjи jе осам година био на месту председника Србиjе да себи дозволи да његова политичка и било каква jавна кариjера буде завршена гомилом лажи“.
„Због свега изреченог jа ћу након консултациjе са своjим правним саветницима вероватно грађанина Tадића тужити пред надлежани судом због кривичног дела клевете“, закључио jе он.

Tадић jе претходно данас саопштио да више ниjе члан ДС и да jе поднео оставку на место почасног председника те странке.

Oн jе на конференциjи за новинаре рекао да jе ту одлуку донео због разговора о сарадњи ДС и Нове странке Зорана Живковића.
„Данас сам одлучио да изађем из чланства у ДС и дао оставку на место почасног председника зато што се у политички блок око ДС враћаjу људи коjи су jоj донели епитет аферашке и корупционашке странке „, рекао jе Tадић.

Oн jе нагласио да jе jедан од наjвећих проблема са коjима се суочавао током осам година као председнк странке био терет афера и погрешних приватизациjа управо из времена Живковићеве владе и додао да jе он носио то тешко бреме као и ДС.

Извор: Танјуг

Живковић одбацио Tадићеве наводе и наjавио тужбу – Правда.

Žarko Radaković: Izazov stvaranja iz senke | Kultura | Novosti.rs

JEZIČKI APSURD* KOLIKO je naša najbolja savremena književnost zastupljena u velikim jezicima? – Malo. Nedovoljno. Na nemačkom jeziku je recepcija naše savremene književnosti često napredovala i u talasima neknjiževnih okolnosti. Apsurdno je da je poslednji rat podstakao interesovanje za naše pisce. Međutim vihor predistorijskih zbivanja izbacuje na površinu sve, pa i manje kvalitetnu književnost. Jer u burna vremena se teško razlikuju istoriografija, publicistika i književnost. Patnja nekada izlazi na videlo brže u kolumnama. Ali u njima se i manipuliše. Neki naši pisci će tek morati da se dokazuju kao kvalitetni književnici, iako su već izašli na strano tržište.

LEČITI DUH* U kakvom svetu živimo, uspeva li kultura da izdrži nalete novog, kako neki kažu, obezduhovljenog doba?
– Svako doba je bilo ugroženo gušenjem ili potiskivanjem duhovnih vrednosti. Za nekoga ko radi u kulturi to jeste teško. Ali je i izazov. Odbraniti vrednosti, čuvati ih, kriti ih, lečiti duh od inficiranosti vampirizmima. Nije li Andrić pisao neka svoja kapitalna dela baš za vreme rata?

 

Kako je srpskom piscu u tuđini?

– Moja odrednica emigracije je i negativna. Niko nije lud da napusti tek tako svoj dom, svoj jezik, svoju zemlju. Ako mora, okej. Ali život u emigraciji je uvek dvostruk. Pisac u emigraciji, dakle, uvek dvostruko gleda na stvari, jednim okom onako kako gleda domaćin zemlje u kojoj živi, drugim okom onako kako gleda neko iz njegove ostavljene zemlje. Dakle, nimalo lako opažanje, osećanje, doživljavanje, promišljanje stvarnosti u kojoj takav pisac živi. Pisanje u emigraciji je krajnje kompleksno, već u samom izboru repertoara. Čim se pisac emigrant odluči za jednu temu, odmah je vidi u nekoj drugoj svetlosti. Pisanje u emigraciji je stalno prelaženje iz jednoga u drugo. Ludilo.

 

Žarko Radaković: Izazov stvaranja iz senke | Kultura | Novosti.rs.

ФЕНОМЕНАЛНИ БЕЛУТАК / Белатукадруз

Дошла маца на вратанца
ОД БЕЛУТКА – како да их отвори?
Удара главом.Искачу чворуге.
Дошла и лисица.Одустала:
Кисело грожђе (заштекта).
Дошао Један у ципелама број 44 –
коме се сва друга врата отварају
(дични син дичног оца),
упро је читавом снагом, као во,
али не може, не може
да отвори белутак.
Као да су врата
од дијаманта.
Врата – где су та врата?
Зар то није камен?
Зар се камен отвара?
Отвара се, отвара!
Навалили су сви,
и бивши људи,
траже кључаоницу, али ова врата
немају кључаоницу!
Белутак је осигурао своја врата.
Унутра је ФЕНОМЕНАЛНО ЈАЈЕ,
које није снела кокошка, ни пловка,
већ можда једна змија.
Значи да ће се из њега излећи нешто?
Већ је кљунићем изнутра пробио љуску
птић. Још птиче да оперута, да прхне,
да наложи ватру и спали само себе,
да се поново роди из свог пепела,
још лепше и млађе,
тад ће се вратанца отворити!
(1978 – 1993 )

ФАТАМОРГАНА „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ / Белатукадруз

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“

Шта читаоци „Политике“ мисле и пишу

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Arch- Duke | 13/11/2011 22:22

Tokom NATO bombardovanja je navodno je nestala ogromna zbirka minerala muzela RTB Trepca.Na izvestan nacin ova zbirka je predstavljala nesto najvrednije sto Srbija ima.Trebalo je prokopati desetine kilometara tunela da bi se sakupila.
Neki su navodno bili unikatni primerci,neispitanih svojstava.Neznam da li je ovo tacno.Valjda svaki novi minral koji pronadju i ispitaju ali…

Agim Doda | 14/11/2011 03:17

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства,

Nije ni americka a ni globalna. Ova je mala firma registrovana u Vankuveru (Vancouver), Kanadi i jedva ima jednu sekretaricu da odgovori na telefonu. Ja sam ih nazvao i proverio ovo sto kazem. Oni su potpisali licencu za istrazivanje rudnih naslaga sa vladom Kosova a onda idu po svetu da bi mogli preprodati tu licencu vecim rudarskim kompanijama koje imaju financijsku i tehnicku moc. To su samo snovi, jer na Kosovu do sada su investirali neki Ruski Jevreji iz Izraela u Feronikal kod Glogovca.

Taj clanak iz World Street Journal-a je u stvari prevara. Neko pokusava da promovise sebe pa je uspeo da manipulise internet kao toboze ovo je pravi Vol Strit Zurnal.

Sto se tice tih velikih brojki u dolarima Zvonimir Jankovic je najbolje odgovorio. Znonko izgleda da je covek iz profesije pa zna sta govori.

Srbija je prakticki zatvorila borski rudnik a komoli da razmislja o rudnicima izgubljenog Kosova.

Boki Lajic | 14/11/2011 08:03

Eto zasto su nam oteli Kosovo.Zbog strateskih i ekonomskih ciljeva,a prica o zloglasnom Milosevicu je bila prica za malu djecu.Naravno,kao i uvek,samo manjina uvek zna prave razloge svih ratova,ostali uvek veruju propagandi

 

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Здраво свете!

ЗАВЕТИНЕ (познате  још и као  Мобаров институт, тзв.  Алтернативна или Пишчева издања)  покренуте су са вером да су часописи и књиге вечни новац, светски капитал. То је девиза Едиције ЗАВЕТИНА, београдских Заветина, које су покренуте 1983. године. ЗАВЕТИНЕ су опстале више од четврт века без ичије помоћи, пре свега без помоћи и СФРЈ и СР Србије. БЕЛАТУКАДРУЗ  (М. Лукић) основао  је и објављивао неколико књижевних часописа (Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија. Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, и Велику магазу). Успео је да објави на стотине бројева споменутих часописа, истина у тиражима невеликим. Домет штампаних ствари у малим тиражима је – ограничен. ЗАВЕТИНЕ су, из тога гета малих тиража, изашле захваљујући интернету…

Захваљујући  Сазвежђу Заветина – својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали… Настало је полазиште у културно-књижевни лавиринт звани Едиција ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути…  Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача БЕЛАТУКАДРУЗ (М. Лукића) и пријатеља.  У намери да потпомогне очување живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новог балканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског друштва, Европе и човечанства, исконске културе, националне, европске и светске, Сазвежђе Заветина је  показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија…

Додељујући две књижевне награде, Дрво живота и Амблем тајног писма света, ЗАВЕТИНЕ су зауставиле опаку и погубну инфлацију књижевних награда у Србији. ЗАВЕТИНЕ су практично морале да се за све изборе саме. Тако је и стварање и покретање стооких прозора Заветине на свтеској Мрежи  део те стратегије борбе и самоорганизованости у једном свету који је дубоко огрезао у себичности, наметачком духу и самодовољности.
Овде су отворени они прозори, који су у Србији иначе затворени. Одавде можете погледати и далеко унапред и далеко уназад, горе према звездама, и доле, где зјапе понори и бездани уметности и противуречности једног друштва.
Позивамо на сарадњу све заинтересоване писце. Уметнике. Независне духове.

Све оне – спремне – да припомогну општој обнови народног духа и вредности, вредновања и превредновања, ширења како класичне тако и савремене или модерне књижевности, националне, европске, светске, пружајући прилику за стварање и оглашавање – преко великих књижевних конкурса – великом кругу даровитих појединаца без обзира на националну, верску или политичку припадност, људима неоптерећеним политичким или расним и другим предрасудама…

Добродошли у Знак препознавања!