Србија – збир великих грешака и заблуда

ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.

У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?

– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.

Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.

– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.

Како бисте је описали данас?

– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.

Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?

– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!

Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?

– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.

Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?

– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.

На шта конкретно мислите?

– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.

Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?

– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.

БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ

У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?

– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?

Подизање споменика цару Николају у Београду….

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Руски цар

Другим речима, доброта руског цара Николаја Другог је одолела многим годинама које су прохујале, јер на сву срећу, Срби очигледно нису заборавили његово доброчинство. Наиме, у центру српске престонице, на малом, али изузетно складном простору са поетичним називом Девојачки парк, убрзано се приводе крају завршни радови који ће напослетку тај делић Београда претворити у сликовити трг који ће сваком пролазнику одмах скренути пажњу на себе, с обзиром да већ сада њиме доминира висока фигура достојанственог руског цара који је задужио Србе, и то не само лепим речима, попут оне изјаве да су му „после интереса Русије најближи интереси српског народа“, него и сасвим конкретним делима, од којих је најважнији улазак Русије у Први светски рат због Србије, као и његов каснији ултиматум савезницима – да хитно морају помоћи српској војсци или ће Русија да иступи из тог рата.

Иначе, споменик који се после сто година од наведених догађаја појављује у главном граду Србије, представља поклон Руске Федерације, иако је на пример још чувени Никола Пашић, док је био премијер у време трајања Првог светског рата, у сопственом тестаменту издвојио одређену суму свог личног новца и обавезао потомке да је морају употребити управо за изградњу споменика српском доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. И зато, када по најави у новембру и званично буде откривен споменик у бронзи са ликом српског кума, јер не би требало сметнути с ума ни занимљив податак да је руски цар Николај на крштењу кумовао српском краљу Александру Карађорђевићу, онда ће то у сваком случају значити исправљање историјске неправде, на коју је требало чекати пуни век.

Дакле, не постоји ни најмања сумња да је последњи руски цар достојан такве части да се овековечи његов лик у центру Београда, ако се осврнемо макар на основну чињеницу да је он због спаса Србије жртвовао све, па чак на крају последично и свој сопствени живот, те на неки начин и саму тадашњу Руску Империју, која уопште није била спремна за рат, а ипак је свесно ушла у вртлог ратног вихора без рачунања на своју сопствену корист. И на том месту би могли да се присетимо изјаве Фјодора Достојевског, који је рекао – „ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао“. Но, последњи изданак царске лозе Романових, како смо видели, чак ни при највећој могућој пријатељској услузи није мислио на захвалност, већ је Србији оказивао помоћ само због дубоког убеђења да је то његова дужност.

Отуда проистиче морална обавеза да му Београђани, али и грађани целе Србије, одају почаст за његову племенитост, а то су постигли ових дана подизањем споменика у бронзи, у Девојачком парку. На тај начин ће последњи у низу руски цар, вероватно остати упамћен у српском народном сећању као први по значају руски цар. Односно, последњи ће постати први.

(Ратко Паић , Глас Русије)

Подизањем споменика цару Николају у Београду, последњи ће постати први.

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode

BEOGRAD – Hrvatski novinar i član Antikorpucijske lige Domagoj Margetić najavio je danas da će za desetak dana biti formirana nevladina Komisija za istraživanje pozadine ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, uz napomenu da poseduje dokumentaciju koja ukazuje da su motivi za ubistvo premijera bili finansijski.

Domagoj Margetić

Margetić je, na konferenciji za novinare, rekao da je u razgovoru sa misijom Evropske komisije koja je u Beogradu bila radi skrininga poglavlja 23 i 24 predložio osnivanje takve komisije, jer se ne može očekivati da institucije Srbije vode takvu istragu.

Ne možete očekivati od Bezbednosno-informativne agencije, ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane, u kojima sede ljudi koji su na posredan ili neposredna učestvovali u ubistvu premijera, da sada istražuju pozadinu tog ubistva, rekao je Margetić i naglasio da poseduje 20 gigabajta dokumentacije ili 20.000 stranica.

Margetić je prepričao i deo svog intervjua sa Đinđićem, u kojem mu je premijer rekao da će se krenuti u istragu 16 do 20 računa na Kipru, posle čega će se taj novac vratiti u budžet Srbije i tako ispuniti predizborno obećanje.

Đinđić je naivno dotakao ozbiljnu prevaru, rekao je Margetić i istakao da su Beograd i Zagreb devedesetih godina, odnosno Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, sistemski pljačkali građane i iznosili novac na Kipar.

Prema njegovim rečima, jedan deo novca je završio u Zagrebačkoj banci, ali je većina novca bila raspoređena u četiri banke u Parizu, Londonu, Beču i Frankfurtu.

U drugoj polovini devedesetih godina, rekao je Margetić, novac je iz tih banaka završio u Hipo Grupi, koja je posle pare plasirala u kredite i investicije na Balkanu.

Margetić tvrdi da mu je nešto od ovih informacija potvrdila i Borka Vučić, nekadašnja savezna ministarka finansija i direktor Centralne banke Jugoslavije.

Ubistvo Đinđića nije srpska priča, već regionalna, rekao je Margetić i napomenuo da Antikorupcijska liga za svoje navode ima „žive svedoke i insajdera iz obaveštajnih službi“, koji je posredno bio umešatn u operaciju Đinđić.

Margetić je rekao i da će sve nalaze nevladine Komisije za otkrivanje pozadine ubistva Đinđića predati Jelku Kacinu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju.

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode | Hronika | Novosti.rs.

ДОБРИЛО, НЕОПОЗИВО

Избор из Преписке Добрило Ненадић ↔ Мирослав из Трешњевицe

______________________

У Вигошту – Добрило и Мирослав (фотодокументација „Заветине“)

Добрило Ненадић  ↔ Мирослав Тодоровић

22.  нов. 2008.

Драги Мирославе, честитам ти на награди, давно си је заслужио. Ја помало кљуцам кад ми онако нешто падне на памет, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Никад се не зна. Теби и твојој госпођи срдачни поздрави из обелелог и магловитог Ариља. Време је да се повучемо у кућу попут медведа и да дремамо док не гране сунце.

Добрило и Петкана

 

Мирослав Тодоровић ↔  Добрило Ненадић

12. септ. 12008.

Драги Добрило, ево ме коначно, на жалост, у Ниш-та. Сређујем белешке, а и срочио сам нека питањца, у жељи да „направимо јоштер један разгововор“.

Поздрав теби, Г-ђи, и Вигошту. М. Т.

***

Добро рапсоде и барде Миркане оф Трешњевица и откуде Ниш, све сам ово разумео а питања пошаљи, ако не буду сувише тешка, јер ја сам један матор човек који је већ у кречани, па не знам понекад ни где ми је лева ни где ми је десна рука, да ли сам некуд пошао или се однекле враћам.

Твој друг Добрило

30.12. 2008.

Драги Мирославе,

лорд Добрило и ладy Петкана оф Вигоште поздрављају грофа Миркана и његову  грофицу де Трешњевиер уз громки аплауз а све поводом најновијих успеха са жељама да  ваш једрењак са пуним једрима настави да плови по овој мутној води пуној  скривених подводних хриди које су амерички терористи подметнули на пловним путевима.

Упркос њима напред галије царске!

Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

31. јан.  2009.

Ре: Поздрав из нишког резервата

Драги Мирославе, свака теби част кад још можеш да пишеш и све оно друго, ама ја могу само још помало да пишам а и то све теже. Да ме Петкана не јури и не звоца и не убеђује да још понешто забележим одавно бих ја затарабио дућан јер било је и више него доста ако је за какву вајду. Видим да сваки час у Политици, у рубрици Одјеци и реаговања понеки нервозни грађанин загалами против ове цркавице које нам је држава пружила као што је земајле Вук у чанак Вилипа Вишњића спустио бакарушу да му одгуди Почетак буне, па чим прочитам тако нешто одмах ми се обесе једра као у бонаци…

Поздрави Србу и госпођу

Добрило

15. Фебруарy  2009.

Драги Мирославе,

узвраћам срдачан поздрав из снегом затрпаног и у маглуштини изгубљеног Ариља а што се ти-че зелених брда то је ту негде надомак, само да прође осам девет недеља и већ смо се обрели у трави и у лишћу.

Поздрави госпођу и Србу

Добрило

 

Мирослав Тодоровић

15.  Фебруар  2009.

Поздрав од резерват Ниш са мислима на Трешњевичка брда

Драги, Мајсторе, управо сам завршио тел. разговор са Србом уз помињање  Твог дела и имена. По-хвално, дабоме. Како и  доликује.

Онај Разговор иде у првом броју Савременика, тако да 2009. за-почињем/о са Тобом, уверен/и да ће нам то свима, који се бавимо овим залудним, послом донети срећу.  (Моји „Сусрети и виђења“ ће ићи дослије, да не конкуришу питкој причи и бриткости твојих мисли).

И, нека Вам је срећно Сретење Господње. Теби, Ладy Петк(ан)и, Вигошту…

***

Добрило Ненадић, снимак М. Тодоровића (фотодокументација „Заветине“, октобар 2013)

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

7. септембар  2009.

Субјект: Шта је с тобом, маестро?

Аве Миркане барде,

да не прочитах у новинама пре неко време твој лелек, мислио бих и даље да си се одметнуо у Африку и да негде у Буркини Фасо или Еритреји, Мозамбику или Боцвани учиш домороце разним српским финтама. Заиста где си ти и како се десило да си свом земљаку и сапатнику престао да се јављаш. Јеси ли ти нешто љут на мене или си просто онако решио да са нама сељацима прекинеш сваку даљу џаку?

Добрило, стари, оронули змај из Вигошта

Све је у реду. Допловила је и проза, а ово је била рутинска промена а све у складу са честим променама назива наше нам отаџбине, нема више Југе сад је Сервија сервис, сервираве, послуга

ЗМАЈ ОД ВИГОШТА

 

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

24. септембар  2009.

ПО/ЗДРАВЉЕ
Драги Миркане, шта бих дао да сам на твом месту, да се шеткам унаоколо, џанкам мацице и клопам прасеће буткице уз обилне гутљаје руменога вина.

Ја сам, кукавац сињи изврнут на леђа као корњача, спао сам на штап, подвиг ми је ако искорачам једно десет корака.

Склопио сам уговор са ГА Дерета за роман Гвоздено доба. Требало би да се појави сада, за Сајам.

То је нешто сасвим ново, нико у српској литератури није писао роман о праисторији. Сад то може да буде занимљиво а може да пропадне.

Е па сад, или пуковник или покојник, с њим  или на њему.

Видећемо шта ће бити.

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

12.11. 09.

Драги Мирославе, требало је да ти пошаљем Гвоздено доба али је све нестало, покупили доктори који су се борили за Петканин и мој живот а остатак су узели сродници, тако да имам само један примерак за кућну библиотеку. Биће ваљда прилике да ти поклоним и Гвоздено доба јер си ти то заслужио. Уместо тога шаљем ти есеј доктора Аца Јовичића бившег начелника ВМА. Многоструко је значајан мудар и виспрен.

Поздрав Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

13. нов. 2009.

Драги Мирославер, твоја пошиљка је уредно стигла, обе лепе и упечатљиве књиге са пријатељском посветом, У Сенци Дамокловог мача и Песме путовања. Покушао сам да се оправдам што као пристојан човек нисам узвратио истом мером и послао ти Гвоздено доба са посветом, али очигледно је да нисам био довољно убедљив, што ми је зао. Просто је око те моје књиге створена нека фама и сви су је хтели неизоставно, па је мој део разграбљен. Ја нисам био у моћи да то мало стискам и тако се догодио овај непријатни инцидент.

Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

30. дец. 2009.

Драги Мирославе, честитам ти предстојеће празнике, мада су ови тмурни и хладни дани тако депресивни, да се осећам као један од мојих Гренџа пећинских људи који су у ове дане стрепели да ли ће икада више листати дрвеће и нићи нова трава. Ми знамо да хоће, али свеједно ништа нас ново не чека, стара мука,  пијавице и пауци од којих заклона нема ни збега где би човек могао да утекне.

Има у „Гренџима“ (прави наслов који је издавач на своју руку преиначио у „Гвоздено доба“ ) нека хорда коњаника која све пред собом уништава. То поглавље је дабоме алегорија и метафора, сви смо ми жртве неке хорде, свако на свој начин. Да се одметнемо у хајдуке када зазелени Трешњевица и Вигоште?

Док се то не збуде теби и твојим драгим желим јак имуни одговор који ће вас сачувати.

Срећно Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

7.01.2010.

Ваистину се роди драги кнеже и нека те узме у своје моћно закриље да ти никакви скотови не могу наудити. Ја сам написао доста али сам се преморио јер сам присећајући се оловних времена повезао неке догађаје, ради се о годинама 1976. 1977 и 1978… Испливало је много шта. Срдачни поздрави, Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

3. јан 2010.

Мирославе добио сам питања и већ сам на једно покушао да одговорим, врло су занимљива и развијају асоцијације, тако што  се с  нечим слажем а нечим не слажем те је тако дијалог живљи. Немој ме пожуривати јер ја могу колико могу. Поздрав Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

9. јан.  2010.

Драги Мирославе, јавићу се чим довршим започет текст за Разу Марковић која овај интервју треба да објави на сајту Корени. Иначе је ово приложено писмо Бошка Томашевића (никад чуо) занимљиво али прилично конфузно. Добро је што је опандрчио српски ПЕН Центар где доминирају београдски Црногорци (Пантић по мајци) али му је глупо што оспорава као песнике Бећковица, Симовића, Нога, Милосава Тешића, Данилова. Мислим да је то без везе.

Но добро његова ствар.

Ипак дајмо се контролират, не – саветују сасвим исправно браћа Хрвати. 

Поздрав Добрило

 

 

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

Богојављење, 2010.

Драги Мирославе,

шаљем ти овај текст о томе како је почео мој ход по трњу да га уклопиш у своју књигу ако нађеш да то тамо пасује.

Добрило

 

ХОД ПО ТРЊУ

До данас, дакле више од три деценије, за собом вучем ту клепетушу.

Прича је поучна па би је вредело подробно испричати као упечатљив пример наших загонетних нарави.

Да почнем испочетка ослањајући се на памћење, које је дабоме донекле мутно и колебљиво.

Година 1975.

Радим као референт за развој СОУР “Воћаркооп“ Београд, ООУР Ариље у Ариљу.

Сложена организација удруженог рада, Основна органи­зација удруженог рада, Закон о Удруженом раду Едвард Кар­дељ звани Бевц, далекометни пројекат осамостаљења Сло­веније и глупи Срби који последњи сазнају шта им се спрема. А посао у тим временима апсурдан, ни једна свежа идеја се није могла пробити на светло, пројектована је била смрт а не живот.

Писање је одбрамбени рефлекс.

И тако, да се нечим забављам пишем роман. Претходно сам написао два, Сенка у сенци сенке и Родослов. Први је остао писан руком у тврдо укориченом блоку без линија а други сам откуцао у два примерка на новој портабл писаћој машини марке “Олимпија“ и укоричио га у тврд повез са пла­вим платном и златотиском.

Први  мој роман нико никада осим мене није видео, био је то један претенциозни експеримент у тада владајућем сти­лу, ток свести,  Моли Блум из Џојсовог романа Уликс.

Други, Родослов, је једна мутна хроника о нечему, ни­сам то касније никада читао па заиста не знам о чему се ту ра­ди.

Књиговезац који ми га је укоричио, урадио је то веома лепо, нарочито се добро слагало модро-плаво, глатко плат­но са златотиском.

Тако укоричен рукопис био је атрактиван као предмет и зато сам га ваљда и показао мом колеги који је тада заврша­вао студије на тре­ћем степену на Пољо­при­вредном факул­тету у Београду или је већ писао докторску дисерта­цију, не могу да се сетим.

Био је изненађен чиме се ја бавим и на шта губим време.

Тражио ми је роман да га прочита. Не верујем да га је прочитао, а шта је био с тим даље не сећа се ни он. Не знам ни да ли сам сачувао онај други примерак. Можда стоји нег­де међу многобројним фасциклама на некој полици. По­што никада ништа нисам бацао и пошто сам сачувао све, сваки папирић у белим или плавим картонским фасциклама увезаним ка­на­пом могуће је да тај приме­рак и није изгуб­љен. Када бих имао воље тај стари папир преврћем, можда бих и Родослов нашао.

Тај најновији роман, кога сам на крају назвао Доротеј, писао сам на блок­чићима, умецима формата А 5  без лини­ја, који су били згодни да се пресавију и носе у задњем џе­пу панталона.

Кад год сам уграбио прилику, у канцеларији у кафани, негде у парку или у шетњи по околини, извадио бих из зад­њег џепа своје блокче и записивао шта ми је у том тре­нутку било у глави.

Посебно задовољство ми је било да седнем у кафану или посластичарницу, да наручим кафу и да тако отпи­јајући полако гутљај по гутљај, записујем оно што би ми у том трену пало на памет.

После ручка бих одспавао сат два и  седао за писаћу ма­ши­ну па би прекуцавао из блокчета  оно што сам тога да­на овде – онде прибележио, ако је то било  вредно труда.

Куцао сам полако са два прста трудећи се да не правим словне грешке тако да их није ни било. Тада нисам знао да после зареза следује размакница па када сам зарезе нак­надно уписивао остао је тај фелер. Иначе текст је био веома уредан, нарочито први лист, док је копија била знатно ло­шија.

Када сам завршио рукопис однео сам књиговесцу два примерка да их уко­ричи, у картонске корице пресвучене платном са злато­тис­ком.

Био сам разочаран, када сам дошао да их узмем, платно је било ружне ружичасто сиве боје, налик на прљаву плат­не­ну крпу.

Ништа нисам рекао књиговесцу, стегао сам зубе и платио.

Да нисам био тако љут не бих ни овај роман прочитао. Овако сам нервозно почео да листам ту ружну творевину па сам ту и тамо узгред и понеку реченицу прочитао. Како је вре­­ме више одмицало нервоза је попуштала а радозналост расла…

Па ово и није ни тако лоше.

Почео сам испочетка. Текло је глатко и повезано. При­­ча се одвијала логично и није јој уопште сметало то што сам је раставио и уситнио на десетак  ликова сведока приповедача вероватно под утицајем величанственог фил­ма  Рашомон Акира Куросаве којим сам тих година, као и Виридијаном Луиса Буњуела, био опседнут…

Имао сам иза себе дуг читалачки стаж. Читао сам свако­днев­но и са великом усредсређеношћу од своје десете годи­не, и за тих 25 година истрајног читања прочитао сам кључ­не књиге светске и наше књижевности па таква пос­веће­ност ми је ваљда однеговала укус и опремила ме са довољ­но знања да разликујем шта је добро и свеже а шта лоше и бајато.

Послао сам примерак романа свом пријатељу Славку Џунову који се тих година преселио из родног Ужица у Бео­­град и запослио се тамо као погонски електроинжењер. Он је иначе брат нови­нарке Политике Браниславе Џунов.

Јавио ми је да је прочитао.

Тја, онако, није лоше, на нивоу солидног гимназијског рада.

Био је то шамар који ме није поколебао.

Имам један прекид у сећању. Не знам којим је то редом и како даље ишло. Кључни човек је Славко али ја више не могу да се ослоним ни на његово сећање јер се у међув­ремену пропио, ракија га је узела под своје. Не знам како се десило да се у ово умеша још и Предраг Протић.

Поуздано се сећам да сам био код Протића у његовом скромном стану преко пута пијаце Зелени венац. Не знам да ли је мени или Славку рекао да је роман јако добар.

Пре­драг Протић чије сам критике у Илустрованој поли­тици редовно читао, био је феномен своје врсте. Тај је  истрајно, не прескачући ни један број, пунио своју рубрику  Читати или не читати приказима нових књига. Његов стубац је увек био исте дужине и свакој књизи, и доброј и лошој посвећивао је једнак број речи. Колико ми је познато нико, ни пре ни после њега није постизао такав учинак, 52 приказа годишње.

Био је умерен, шкрт у похвалама благ у примедбама.

То је ваљда и одлучило да замолим Славка да рукопис њему однесе.

Протић је био у вези са Светланом Велмар Јанковић која је тада радила као уредник прозе у Просвети.

Да скратим и да се оканем ћорава посла и пуког нага­ђања како је и шта било – мој  роман се тако, некако, нашао у Просвети.

Годину дана чамио је у тамо и пошто су они одбили да га објаве, решим да одем у Београд и да барем рукопис узмем ако га у толиком брду хартије, која им је сва­ко­дневно пристизала, нису затурили.

Рачунао сам овако: ако је Протић рекао да је роман јако добар онда ће га неко некад и објавити.

Нађем Чика Љубину број 1. поред неке књижаре која је у излогу држала тапете. На вратима стоји натпис Издавачко предузеће Прос­вета.

Све ми је то некако одвише скромно па сам помислио да то није то, немогуће је да  Просвета, нај­ути­цајнији изда­вач у земљи, тавори у таквој сиротињи.

Уопште моје представе о свему су биле наивне и сасвим погрешне.

То сам годинама, постепено корак по корак откривао.

Највише сам дознао од оних који су о томе једино нешто и знали, од писаца, када се при пићу разбрбљају па им омакне да кажу и понеку сувишну.

Скупљао сам те каменчиће стрпљиво и упорно и градио мозаик.

Елем, очекивао сам у најмању руку врата од ораховине или од дивље трешње, јавора или крушке које је резбарио неки од чувених охридских мајстора дубореза а не ова проста…

Но добро де, свет је иначе пун скривалица и варки, оп­сена и фатаморгана, него  да ја гледам како да завршим оно  због чега сам запуцао чак из Ариља.

Отворим она врата и нађем се у уском ходнику, на некаквом степеништу.

Видим канцеларија редакције.

Аха, ту сам.

Добар дан, добар дан, ја сам Добрило Ненадић, послао сам пре годину дана рукопис романа Доротеј, па сам дошао да га узмем, ако се није негде затурио.

Једна фина и учтива жена, секретарица редакције, рече ми да се код њих ништа не губи.

Поред њеног стола била је некаква полица са руко­писима. Мој Доротеј је стајао ту надомак њене руке и она ми га је извадила и дала готово и не гледајући, као да је то много пута чинила.

То сам јасно онда уочио и запамтио али нисам из тога извео право и про­сто питање: како је то она знала? Да је то био обичан рукопис некога анонимуса не би јој стајао на дохват руке. На адресу Просвете сваке године је присти­за­ло на стотине рукописа. Сви су се јагмили око тога да им књи­га баш у Просвети изађе, јер је то већ само по себи пр­во­разредни успех, знак посебног квалитета, данас би се рек­­ло бренд. Редакција је била затрпана и мора да су имали неко место на тавану или у подруму где су одбијене руко­писе одлагали ако их већ као што то новине чине нису ба­ца­ли.

Рече да, на жалост, мој роман није ушао у издавачки план за објављивање али да  ме о томе подробније може обавестити уредник прозе Видосав Стева­новић, који је баш у овом тренутку у канцеларији и слобо­дан је, може да ме прими.

Ја зинух од чуда.

Читао сам његову збирку приповетки Рефуз Мртвак. Да, била је то вансеријска књига, нешто сасвим ново у на­шој литератури, по језику, по стилу, по некој свежини и жестини која је кипела из сваке реченице.

Па зар лично Видосав Стевановић, један од три лава српске прозе. Припадао је трилингу асова, младих лавова над којима је бдео њихов критичар и гуру Љуби­ша Јеремић. Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић, навођени су овим редоследом како је тај поредак једном за сва времена Јеремић одредио. Епигони и лобисти су ово до бесвести понављали.

Били су они обе­лежени као храбри момци који су у ко­му­нистичком рају видели нешто што тамо никако није сме­ло да се види, бекрије, маторе курве, силеџије и будале, то је било дрско брљкање прстима у очи тадашњем Брозовом режиму који се трудио не би ли опстао, паламудећи које­штарије о благостању које нас чека иза прве окуке само ако будемо истрајали у развоју самоуправног система, интерес­них повезивања и доходовних односа и дабоме превазила­жења проблема у ходу. Власти су ову тројицу дрзника тр­пе­ли можда као неку врсту сигурносног вентила, мада су их изводили и пред суд под оптужбом да клевећу  и лажу и да за­бијају клип у точкове наше самоуправне револу­ције. Они додуше нису били предвиђени за извоз, него само за дома­ћу потрошњу. Они су били Србијанци, Стевановић из Кра­гујевца, Савић из Рашке а Јосић из Сомбора. За извоз то јесте освајање света су били одређени кућићи и коленовићи из Црне Горе.

Уђем у канцеларију снисходљиво као сељак код среског начелника. Човек средњег раста, отприлике мојих година стоји поред прозора, окренут мени леђима, гледа напоље и придиже се, с времена на време, на ножне прсте као да има грч у листовима. Окрену се и погледа ме одозго као човек који је освојио извесну рутину у ставу према свим тим пискаралима који као мушице сирћетуше одасвуд у тала­сима долазе. Рекох му ко сам. Диже обрве загледа ме пажљиво и рече, одмах на самом почетку разговора да је био запањен док је читао мој рукопис. Не могу да верујем да сам управо чуо баш тај придев. Запањен! Приметих са извесном нелагодом да има шпрахдефект да запиње на д, т, ч. То је верујем утицало да се нисам упуштао у запит­кивање да не бих човека излагао напору да ми објашњава кад већ има тешкоћа да изговори поједине речи. Слушао сам га учтиво и без коментара.

Рече да се залагао да мој роман буде објављен, али да је био надгласан. Да ли ми је рекао да се двоје уредника прозе Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков нису са­гла­сили или сам то накнадно брзоплето сам закључио не знам. Знам само да сам у то био убеђен.

Процедура рада редакције Просвете, није ми позната, али бих на основу логике и аналогија са радом жирија за награде могао да је опишем овако.

За сваку област, за прозу, за поезију, као и за све друге врсте које Просвета има у свом издавачком плану постоје уредници који из приспелих рукописа врше одбир, шири а затим ужи избор. О коначном избору за објављивање од­лучује редакција у целини на челу са главним уред­ником, човеком од поверења, који је можда у дослуху са партиј­ским комитетом и државном безбедношћу. То што неко има такву титулу, што је уредник прозе, то никако не значи да он има пресудну реч о томе која ће књига бити објав­љена.

Књига је добра али мене нико не зна а опет Просвета је нај­угледније предузеће и ту анонимни немају шта да траже. Он ме је лепо поса­ветовао да као и остали градим своје књижевно име постепено, скромније, малим радовима по часописима, да се људи  навикавају на мене а не тако да упадам са романом, не иде то, у свему постоји неки ред.

Како је време одмицало, разговор се све више прет­варао у монолог. На једној страни је био добронамерни по­к­ро­ви­тељ који је говорио, на другој доброћудни човек из народа  пун, поверења и захвалности.

Разматрана је могућност и да се та творевина у ружним сиворужичастим корицама ипак на неки начин искористи.

Предложио ми је да одаберем један одломак и да га по­ша­љем часопису Савременик који је уређивао доктор књи­жев­них наука Павле Зорић.

Који одломак?

Било је то једно од мојих ретких питања

Опсада куле – рекао је господин Стевановић после мале паузе.

Е па сад! Опсада куле! Хм. То је везивно ткиво романа, копља, стреле, мачеви, масовне сцене које се могу написати са мање или више вештине али које ипак вуку у неку аван­туристичку причу налик на оне које су писали Енглез Вал­тер Скот и Пољак Хенрик Сјенкијевич популарни пис­ци, штиво за омлади­ну и широку читалачку публику.

Ипак сам послушао савет.

Савременик није објавио одломак из романа Доротеј.

Наравно, то је и мени онда а и мени данас потпуно разумљиво. Било је то доба када је насупрот наклоности јав­ности према политичком плурализму стајала тврда, не­по­пустљива доктрина. Књижевни часописи су пос­та­ли нека врста политичких странака и значили су много више него што данас значе. Они су били тај одушак, вентил на кипе­ћем лонцу. Као и данашње странке и тадашњи часопи­си су се борили за рејтинг односно утицај не само на књижевне кругове. Дабоме, тај утицај је растао уколико су на њего­вим стра­ницама објављивали познати писци. Објављивати по­чет­нике било је као пуцање у сопствену ногу, од против­ника злурадо тумачено као крајња нужда, пошто нема по­зна­тих пера мораћемо да попунимо унапред задати формат почет­ничким радовима.

Време је за обрт.

То се дешавало 1975. године.

Ово пак пишем после 35 година, 2010.

Ни уредник Стевановић, ни доктор Зорић ни писац Не­на­дић нису могли да проникну шта ће се у будућности де­ша­­вати.

Истини за вољу то нису могли ни они који су се тиме бавили политичари и писци научне фан­тастике.

О политичарима не вреди трошити речи. Шта су гово­рили и шта је од тога остварено, видљиво је свакоме.

Научна фантастика у књижевности је један потцењен жанр. Најпознатији међу њима Жил Верн и Артур Кларк разврстани су били од књижевних жреца међу лаке, попу­ларне и забавне писце.

Нико није ни слутио да ће роман Доротеј седам година касније 1982. изаћи у Москви у тиражу од 50.000 приме­рака у истом тому са Понорницом Скендера Куленовића и Галиотом Драга Јанчара.

У Русији, земљи која је дала највеће романсијере света Достојевског, Толстоја, Пастернака, Шолохова …

Још се мање знало да ће исти тај текст кога како се чи­нило сви одреда одбијају једнога дана бити окачен на ин­тернет и досту­пан сваком на кугли земаљској и то у едицији Анто­логија српске књижевности и да ће до 2010 бити продато 130.000 примерака.

Много шта нисам знао, а не знам ни сада, али да је Доротеј ту негде, у границама стандарда који је у том вре­ме­ну важио, па ако већ није бољи онда није ни лошији од књига које су објављивали овдашњи издавачи, у то сам био потпуно уверен упркос дебакла у Просвети и Савременику.

Када је 1976. изашао конкурс Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) решио сам поново да  поку­шам. Рачунам да рукопис стоји те стоји, свеједно је код ме­не или на неком другом месту.

Ако сам и гајио неку наду она је спласла чим је објављено да је на конкурс приспело 520 рукописа веро­ватно зато што је висока награда као мамац привукла толики број аутора. Још када је објављен састав жирија тек сам тада схватио да сам поново пред великим разочарењем.

Драган Јеремић, председник УКС и председник жи­рија,

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге,

Никола Бертолино, главни уредник БИГЗ-а,

Бошко Богетић, главни уредник Рада,

Данило Киш,

Милан Комненић,

Божидар Милидраговић.

Биле су то истакнуте личности књижевне сцене па према томе је и њихов критеријум, сагласно са њиховим ре­но­меом био крајње изоштрен. Уз реноме дабоме иде и сујета.

Од 520 рукописа барем половина од тога су прозни тек­с­тови. Да би се само овлаш прелистала, зас­тра­шу­јуће ве­ли­ка хрпа хартије, потребно је време које тако важни људи са толико других дужности и обавеза немају а и када би има­ли времена не би имали снаге ни воље.

Тријерисање рукописа може у том случају да се ради  јед­ноставније: уместо да се сваки пажљиво прочита и оце­ни па да се потом одвоје бољи од горих, могу се одбацити они које су написали и потписали анонимни.

Приговори неће бити тако непријатни као кад би се одбацио неки познати аутор а уместо њега уврстио неки потпуно непознат.

Шта се стварно збивало остаће вероватно тајна јер су тројица Киш, Јеремић и Милидраговић умрли а четворо Котевска, Беролино, Богетић и Комненић су већ дужи низ година ван књижевне сцене.

Време је пролазило а резултати конкурса нису објав­љивани.

Убрзо се испоставило да је раздор у жирију главни узрок кашњења.

Чланови жирија Данило Киш и Драган Јеремић су се посвађали тако жестоко да су и један и други поднели неопозиве оставке.

Био је то увод у највећу књижевну аферу код нас и по броју умешаних а и по њиховом угледу.

Скандал је нарастао до чудовишних размера.

У јавност је доспело да је Драган Јеремић оптужио Данила Киша да је читаве делове своје збирке приповедака Гробница за Бориса Давидовића  преписао из разних књига.

Јеремић и други који су се у спор накнадно умешали својски су се потрудили да за сваку приповетку из Кишове књиге нађу преписани део и одакле је преписан.

Ко је ту био у праву?

Нико.

Потрошена је силна енергија и завидно знање  само да би се једном истинском ремек делу нашло нешто да га умањи и унизи. А и Киш је очигледно погрешио. Уместо да цитате из туђих књига покрије наводницама или курзивом што је уобичајени начин да се покаже шта је оригинал а шта цитат, он је као да некоме пркоси. једноставно унео у своју књигу цитате без ових битних ознака и тако се пркос­но или пак наивно уплео у мрежу својих конкурента што су они спремно дочекали као небески дар и дабоме нису испу­стили прилику.

Ствар је изгледа била толико важна да су у ово били уплетени многи непознати помагачи, експерти, страни и домаћи, зналци језика и светске књижевности. Све су отк­ри­ли, и ауторе и њихове књиге и делове тих књига које је Киш преузео. Све су пронашли као да је радио читав институт. Кишова књига иначе описује судбину Јевреја у Европи кроз историју, почев од времена дивљања инквизи­ције па до тота­литар­них режима.

Киша овде многи нису волели. Ликови из његових књига су готово искључиво Јевреји као да остали нису ни били вредни описивања. Због тога су га осећали као  странца, иако је по мајци био Црногорац а по оцу Јеврејин. Горљиви Црногорци му никада нису опростили што је пренебрегао половину својих гена и материно порекло већ се сасвим приклонио очевој нацији, вероватно због његове  трагичне судбине.

Матија Бећковић нам је једном приликом у гостима код Милована Дано­јлића у Ивановцима, а били су присут­ни Живорад Стојковић и Момчило Селић, на свој живо­писни и оригинални начин растумачио целу ту причу.

Пошао је, наиме, од занимљиве претпоставке да је читаву ту збрку измислио сам Киш приказујући се као жрт­ва прогона да би на своју страну привукао моћни јеврејски лоби у иностранству.

Овде га као антикомунисту нападају комунисти а српски и црногорски националисти као јеврејског уљеза.

Оптужио је као своје прогонитеље Миодрага Була­то­вића и Бранимира Шћепановића, јер су они наводно једи­ни осетили опасност од његовог изласка на западну књи­жев­ну сцену са једном тако добром књигом и темом о јев­рејс­ком страдању која ће увек остати у самој жижи занимања захваљујући потпори оних који о књижевним модама пресудно одлучују.

На Западу су њих двојица стекли реноме познатих и признатих писаца. Пошто нису могли да оспоре Кишову несумњиво вредну и даровито писану књигу изабрали су да је прикажу као плагијат. Да, али само њих двојица и Јеремић нису били довољни да прикупе доказе за  своју оптужницу. Морали су да потраже испомоћ са стране. Ко је све у томе учествовао никада се није сазнало јер ко је знао нема га више или ћути ако је жив.

Медији су брујали као затегнуте жице, публика је уживала и сеирила, прокишовци и антикишовци су ницали као печурке.

Све је то у реду, ама шта је с конкурсом Удружених издавача? Толики људи, половина свих чланова Удружења књижевника чекају, месеци пролазе, а жири ћути. Читав или крњ, свеједно, остало је њих пет што је сасвим довољ­но. Потребно је још само да изаберу између себе новог пред­седника и да наставе та­мо где су стали, јер овако више не иде, нема дана а да неки љутити писац, који је изгубио жив­це, не подвикне и не начини лом у неким нови­нама. Ка­кав је то начин! Има ли то смисла. Нека се они свађају колико хоће, ко им брани, али живот не може због тога да стане.

Претило је да све ово измакне контроли а то негде горе нису хтели или нису смели да дозволе. Преломљено је да окрњени жири, њих петоро, настави и доврши започети посао.

Најзад је дошао и тај дан.

У Политици је објављен оглас са резултатима кон­курса.

Уместо 15, одлучено је да објаве 20 дела, међу којима и пет романа.

Буљим у оглас и не могу да верујем да се то десило.

Наводим по сећању тих пет романа.

Борислав Пекић Како упокојити вампира

Миодраг Бултовић: Рат је био бољи

Бранимир Шћепановић: Смрт господина Голуже

Славко Лебедински: Касни ораси

Добрило Ненадић : Доротеј

Награду Удружених издавача деле Гојко Ђого за збирку песама Кукута и Борислав Пекић за роман Како упокојити вампира.

Прво ми је пао на памет Џејмс Џојс, један од нај­већих писаца модерног времена који је своју прву књигу збирку прича “Даблинци“ нудио тридесет тројици издавача и тек му је тридесет четврти прихватио да је објави.

Ја сам ово моје објавио у трећем покушају. То и није тако лоше.

Тамо негде у маленом Ариљу, богу иза ногу, 200 километара јужно од Београда, ни о чему нисам имао тачне представе.

Ни онима који су се стално мотали око Удружења књижевника и око чувеног ресторана Клуба књижевника где се окупљао крем Београда, није било јасно шта се тачно догађа.

А и ово што сада знам, после тридесет три године распитивања унаколо, није много више, све је то само пуко нагађање у недостатку поузданих доказа. Осим мени то уосталом никоме и није битно.

Сада је барем извесно ко се нашао међу одабраним.  Најпре то су две књижевне звезде првога реда, Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић. Не могу да будем са­свим сигуран али ми се чини да је Шћепановић по броју пре­вода свога кратког романа “Уста пуна зем­ље“ био корак испред такође врло превођеног Булатовића. Није баш све онако како су ондашњи њихови тамбурмајори добошарили. Тачно је да су они били преведени на готово све значајније језике, али то су скромни тиражи, нема ту ни много пара ни много славе, у сваком случају недовољно за њихове апе­тите.

Мала дигресија, искакање из хронологије.

Када сам 6. априла 1979. године добио награду На­род­не библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. години Булатовић ми је на отвореној сцени пришао загрлио ме и три пута пољубио по српском обичају а после смо нас двојица уз шанк мезетили танке роштиљске кобасице, пили пиво и ћаскали. Тада ми је између осталог рекао да би он да је имао мога Доротеја постао светски бестселер писац. Поред те похвале видео сам да није сасвим задовољан својим учинком упркос свог, на све стране разглашеног продора на запад.

Трећи човек тога црногорског триа Борислав Пекић у том тренутку није био кандидат за светску славу.  Познат по својој сјајној  првој књизи прича “Време чуда“ и роману “Ходочашће Арсенија Његована“ који је био награђен НИН овом наградом он се још увек припремао да заузме место једног од највећих наших писаца. Велика дела, кој ће тек написати и објавити, поставиће га у сам врх.

Четврти на овом списку Славко Лебедински био је познат по осо­би­том стилу, некој мешавини стварносне прозе и нечега откаченог да баш не поми­њем тренд који је много година касније освојио срца. Да, мој пријатељ Лебе­дин­­ски, био је  наго­вештај онога што долази, нека врста старозаветног пророка, нешто између Данијела и Малахије

А пети, Добрило Ненадић?

Онда сам мислио да ме нико не зна.

Поново дигресија.

Једном приликом Мирослав Јосић Вишњић чија је књига прича Дванаест годова такође била примљена на конкурсу Удружених издавача, рекао ми је да је Доротеја прочитао још док се рукопис налазио у Просвети.

Изгледа да су је сви читали: поред људи из редак­ције и круг близак редакцији.

Добрило Николић,  мој Ариљац, графички дизајнер, који је на место ликовног уредника у Просвети, дошао неколико година касније, рекао ми је недавно да је објав­љивање моје књиге, спречио нико други до Милорад Па­вић који је тих година био хонорарни уредник за страну књи­жевност.

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге, са којом сам наставио сарадњу после трећег издања Доротеја када су остала два издавача одустала, рекла ми је једном приликом да се за моју књигу највише залагао сам Киш. Ако је тако, а не видим због чега би то било немогуће, јер су то каснији догађаји потврдили пошто је Доротеј од свих књига ове едиције у потоњем времену имао највише успеха и код критике и код публике, онда то само значи да је главни одбир књига извршен и пре него што се жири распао.

Ма колико ова сведочења изгледала невероватно она су ипак уверљивија од тога да је баш мој рукопис у таквом мноштву ископао неки савесни и марљиви члан жирија, да се одушевио и наговорио остале да га уврсте у списак дела која ће бити објављена.

Сада се враћам у Просвету.

О објављивању нису одлучивали уредници прозе већ читава редакција на челу са главним уредником који је пак строго водио рачуна да се какво субверзивно и корозивно дело не нађе међу нешкодљивим.

Оскар Давичо, када сам се једном приликом са њим срео, онако узгред ми рече да је читао оно моје и да ту нема ништа, да је то чисто. Слично ми је рекао и Горан Бабић.

О чему они то? Шта значи то “нема ништа“?

Па да, тражили су вирус српског национализма и ут­вр­дили да га у мојој књизи нема…

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

19. јан  2010.

Драги Мирославе,

ово ме је заиста исцрпело, исцедило и смежурало, није ми било лако ово да скупим и да све поново проживим, не знам да ли се то из самог текста види, а ја сам се трудио да прикријем све што је трауматично и непријатно и да се издигнем изнад свега тога.

Све што је било битно већ сам рекао. 

Заслужио сам ваљда одмор.

Добрило

Мирослав Тодоровић и Добрило Ненадић (фотодокументација „Заветина“)

_________________________ Напомена уредника:

Из књиге која ће изаћи током 2014. у Унус мундусу

ПРЕТЕК / УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

 

Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила. Престао сам да штампам овај часопис, поред осталог, и услед недостатка новца за штампање. Евентуална публика којој је овај часопис стремио, треба признати, није ме подржала. Доказ за то су и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још увек постоји тих 30-ак непродатих примерака, чему ново издање, дигитално? Разлога за то има барем два. Највећи тиражи бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи! Дигитализујемо оне бројеве часописа које су штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама, још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно) финансирао сам – ја. Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају. Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека. Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу. Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву. То издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже, комуникације, и планетарна дејства. Значи, требало је исправити неправду, колико се може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка. Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли. Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би, што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању, показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не – само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом. Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло. Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК, најављивала је неколико штампаних издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Трееће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања. Свештеник Звонимир Ж. Јовић Хаџија : POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Библиотека “На Христовој стази”, Мелбурн, 2000, 20 стр. Мирослав Тодоровић: ПОСЛЕ СВЕГА, “Свен”, Ниш, 2005, 48 стр. Г. З. Ж. Јовић (13. 1. 1951, с. Макце, општ. Велико Градиште) до јула месеца 1990. године био је поп у врањском крају. Затим је парох цркве “Свети Ђорђе”, у Сент Албансу, Мелбурн, Викторија. Објављивао је прозу и поезију, црквено-националне беседе и друге чланке и радове у књижевним алманасима, ревијама, часописима и листовима у Србији и широм света. Заступљен је у неколико антологија српске поезије, објављених у “отаџбини, Канади и Аустралији” (како сам пише, – које нисмо видели). До сада је објавио следеће књиге: “Предзнаци”, Врање, 1986; “Распео сам себе”, Врање, 1987; “БЕСЕДЕ – Назад ка Светоме Сави и Богочовеку Господу Исусу Христу (књига 2) – I ЛИРИКА”, Мелбурн, 1988; ”ЗОВ ЗАВИЧАЈНОГ НЕБА(Лирика),Sautport, Златна Обала – Краљичина Земља (Аустралија), 1992.; “БЕСЕДЕ – ПОРУКЕ ЉУБАВИ И МИРА (Повратак у загрљај Божији)”, Саутпорт, 1992; “ЛИРИКА: НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”, Мелбурн, 2000. ; “БЕСЕДЕ – Има Бога (књига 3) – I ЛИРИКА – На кућном прагу”, Мелбурн, 2000. Сви ови подаци су преузети са 20 странице брошуре POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Последњих година З. Јовић се вратио из Аустралије у Србију, у своје родно место Макце; где живи са Горданом Ј. Лазић, коју је срео – како нам написа – 22. 7. 1971. године. У Аустралији му је остала г- ђа попадија, ћерка и син. Негде од средине августа 2004. године, Јовић је на адресу нашх часописа слао на десетине песама из разних периода, као и сатихове своје песничке сапутнице; понешто смо и објавили у часописима “Дрво живота”(20 – 23/ 2004), “Уметност махагонија” (12 – 15/ 2004). Уочивши главни проблем Јовићевог песништва – неповољан песнички развој. На 2. стр. читамо: “Дослован отисак поеме “POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА)” преузет је из књиге ЛИРИКА из циклуса поеме од стране 59 – 69, аутора Хаџије о. Звонимира Ж. Јовића – свештеника, издатој при библиотеци “НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”…” итд. Дакле, реч је о сепарату, штампаном у 100 прим. Поема је, према пишчевом обавештењу писана “пуних седам година” (1993 – 2000). Садржи следеће “”Тамни вилајет”, “Први, други и трећи петли”, Post sriptum (После свега)”, и “Уместо пролога и епилога”. Евентуални читалац не може а да се не упита : коме је све ово писано, намењено, имајући пре свега у виду сасвим непотребне кратке коментаре и објашњења на крају појединих песама и сепарата? Прве две песме поеме могу да се пореде са песмама покојног С. Митића, иначе Јовићевог земљака, али на штету Јовића… У овим песмама, као и у онима новијим које нам је Јовић слао последњих месеци као сарадник, наметљив је патриотизам, морализам, да се човек мора упитати: како да овог човека, који је боравио у туђини, није прожео свет? Кад у песми “Први други и трећи петли” пева овако :”Антихрист се кези игра и ликује. / “Победа је моја!” – горко узвикује; / Прате га: Врана руља мантијашка; / Копилад и курве поворка сатанска: / “Моја је Земља , а биће и Небо; / Одавно ја сам из ПАКЛА вас вребо!” (стр. 9), питамо се, је ли он распоп; ако јесте, нека скине мантију! Да би се писали метафизички поеме и спевови, потребно је много више и талента и много чега другог, чега овај аутор, чини нам се, тек треба да стиче. Није довољно бити само поп и распоп, него треба апсорбовати толико тога, толико тога… итд. Овај човек, који је превалио више од пола века живота, добар део тога живота није потрошио на оно што је ирационални уметнички изазов изнутра. Овај човек пре свега није решио главни песнички проблем… То не може урадити неко други уместо њега… Сада, када живи као “поп пензионер” на селу, овај песник има некакве шансе да много тога надокнади, да се посвети дубље књижевности. Могао би да покрене и приватни часопис и да о свом трошку почне да публикује своје радове, ако у њих верује… * Тодоровићу (рођеном у Трешњевици код Ариља 1946) ово је 12. књига песама; штампана је у 200 примерка уз помоћ песникових пријатеља (Проф. др. Стојана Богдановића и Доц. др Жарка Поповића). На насловној страни корица штампано је “Распеће” М. М. Анђелковића Даје. М. Тодоровић живи и ради у Нишу; у многим листовима и часописима објавио је низ Покушавајући да проникне у смисао најновије Тодоровићеве књиге, Ђуровић мисли да је реч “о једној концентрисаној поетској енергији, у којој су срећно сједињени визија и израз”. Други рецензент верује да је “песник” “читав свој живот у овој поеми испретумбао, суочио се са обманама, лажима, заверама и издајама у покушају да помири почетак и крај бивства, да скупи на гомилу оно што је између и састави један мозаик хода по мукама…” итд. Ова Тодоровићева књига започиње песмом “Писмо о томе” (стр. 7), а завршава се “ЕП И ЛОГОМ” (стр. 44) : “СПОЗНАЈА ВЕЧНОГ // ЗЕМЉА ћете памтити. Она која будеш“. Између почетка и краја ове књиге, између сумње (“НИЈЕ ли и књига моја / Само кап у океану књига/ А ја сам у потопу? Кап из кише само”) и помирености, распростро се трагизам живота… Стр. 51-52 * Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја Треће Србије, допутовали смо из Београда на село, тј. у Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће. Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!

Погледајте ви: то – бесрамно писмо, тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је “примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/ Муза, успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп – при себи? Ко је он, у ствари? Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. на што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично. А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година…. ________ Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула! Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”. Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела, без ичије помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и шире (како би рекао Господин М. Мркић). У “Вечитим чудесним кореновима” публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208 стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном. Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије. Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам од заједничких пријатеља сазнао да је С. И. тешко оболео… Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут. Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини. Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао. И наше синове, на жалост, чека тежак задатак. Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће). Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије. Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића, или Винавера … Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари, углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви, кочоперне бирократе… Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…

Око Петровдана 2013. Бела Тукадруз

_______ Трећа Србија

САДРЖАЈ – 24. октобар 2005. – 4. ДА САМ ПРЕДСЕДНИК …Иван Лукић 5 ДУХОВНИ ЖИВОТ … 6 Дрво живота 7 АКАТИСТ Чесном и Животворном Крсту Господњем 12 МИШЉЕНОВАЦ …Михаило Лукић 26 НОВИ МАРТИРИ ИЗ ДОСИЈЕА …Владимир Јагличић 55 НЕИСЦРПНИ БУНАР.Фолклор. Подсећање. Једно мишљење. НАША СТАРОСТ И МЛАДОСТ Станислав ВИНАВЕР 57 ОДБИЈЕНИ ТЕКСТОВИ …. ПИР Александар Лукић 74 ДНЕВНИК ПИСЦА … Прољетна рапсодија Владана Деснице (М. Л.) 77 Колекција СРПСКИ КАНТАР … Прештампано ДР. СМР. / Срба Игњатовић: БЕЛЕЖНИЦА, 12, Савременик, 119 – 120/ 2004 ; 120 – 141 стр.; стр. 140 – 141 80 О махерима и махеродима 83 О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ 85 ЗАНАТ ГУТАЊА ЖАБА или ТЗВ. КРИТИКА 90 НОВЕ КЊИГЕ Јагличића, Ј. Пољакова 91 ИЗБОР. Велико чудо Мајке Божје у Сирији 93 Један несвакодневни случај 96 ПРЕТЕК… Обавештавамо поштоване читаоце….

Видети више: https://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

 

Evo kako POEZIJA može božanski da pljuje / Radivoj ŠAJTINAC

Evo kako POEZIJA moze bozanski da pljuje
dnevnu i nocnu politiku,kutak za zive i neskromne
Sacuvaj Gospode ZAVETINU!

Mišljenovac (Aćimovići)

_________________________________

VRT POVRTNJAK IZA UPRAVNE ZGRADE
Dan višestranačke  rekreacije

O,kakvi tihi i vešti majstori
Kapi raznobojne vrcaju
Svetlucaju sečiva, rasprskavaju mrve ,
Pršte  razlozi,drobe agende
prah se i zvuk razležu,na kraju
biće nešto
 
dogovori ko iskre,hitnja saradnička
napor do napora, volja  uz volju
metod, postupak,uputstvo i učinak
hitra kinta i na kraju kolce
 
tanjir supe i boca brlje
suvo cveće u plućima,bajat sir
i sinoćna daća,kreč u kosi i duša u nosu
kamo pesma, molitva brzopleta
čist račun i prljav veš,
otrovno mleko zaključaka
četiri zida i gad,sva ta  groznica
a naokolo, praznina
nenarodna
nezahvalna
 
ali, TU kad  već  jesmo
budimo večni,uporni u slozi
zakleti prijatelji,opevani sapatnici
jednom za svagda,svakud zbog Jednog
jer ni zemlje ni neba nema bez članstva
tako posejani klijamo iz porcija
nas samo dele puka uverenja
ko nabori, ko malje,iznutra gen, spolja mladež
bar- kod i makar- niko
 
vrzma se  zaludna gladna
neučlanjena  sirotinja
drhturi, sriče i žmirka
spram uklete svoje nazavisnosti
odjednom sve je prejasno
odjednom oštro i beskrajno
jestivo ćutanje
bajka u tesnacu
blanko neuro,brlja i supa
 
ostati ukleto trom
ko epitah
neuvršten
ni za lovu,  ni za lov
O BEZNAČAJNOSTI  NAUK VEČNI
 

Visok kamen golo sedlo
Niska biljka
Živi pramen
Cijuk senke iz metroa
Aluminijumski rođendan čuvara salveta
 
Kolo frigidnih sestara pratilja
Dušebružnika iz Davosa
Nezapaženi mrtvaci,presiti
Gutači fejsbukova
Samo majušno govance
 briselskog vrapca
Kunigunda,
Da mi je pri ruci
Da ti navučem
Na domali prsten
i obećam
Izdašno i spasonosno sranje
complet vithout history
venčanje bez poznavanja ljudskih prava
na  posuđu preostali ledeni znak
srp,krst,čekić,polumesec
 
potrošene su pozivnice  jerusalemske
izbledeli pustunjski karavani
prozebli sibirski pevači
pocrkali pilići iz kentakija
 
 
evronaiva i poezija civilnih dostignuća
fjordovi,porte, vinogorja
luke bez mora,mostovi bez ikoga
plastično saće za pitku vodu
biometrijsko jato  ptica i roj pčela
 
laka,šljunkovita lova
smrtonosni krediti za zdravlje i vidikovce
gusti rastvor veličanstvene sumnje
jedino što je preostalo od renesanse
prisilno  sjedinjenje-dobrovoljni razmak
 
i pozivanje na svedoke
visine kamena
nizine biljke
aluminijumskog rođendana
držača salveta
Majko sveta

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ НЕКОЛИКО ДАНА ИЗ „ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ НИКОГА“

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

14. јул

Дух нема почетка. Нема га ни тело. Кад се нечим мора почети, чиме ће се другим отпочети него, одмах – завезати један чвор. Тај чвор обично узимамо да није у питању. Јер ако хоћемо да се питамо, онда се не може ни почети.

Почиње се декартовски: Ето, то је тело; ово, пак, дух је: ово што опипавам, и ово чиме пипам. Јер, ваљда, пипам и осећам духом? Или, можда, ко зна како?

Нешто пак постоји, до ђавола! Постоји, јер, ето, постојим. И да је илузија, ипак је постојање. Ја не знам… видите Ја… Па, то је реч! Да, да, то је реч; али је она ту дошла да нешто поклопи, да нешто обуче, уобличи. За нешто је она, можда, везана. Произишла је из неког постојања, или постајања. Нешто се у њој уцементирало. То нешто је једно нешто.

Тај дух, то тело, да ли је то оно Ја, или је оно нешто треће, или ко зна које? Тако се, опет, не може почети. Не могу никако да кажем – (не могу: то би био некакав почетак!) – ни да све то јесте, ни да све то није. Јер, како да нема кад ми се чини да има. Ту сам, ту сам, ту сам, лежим и ово пишем. Ту сам, боли ме зуб и осећам да ме нешто жига у десном лакту.

 

19. јул

Тако је све данас нешто глуво и празно. Као да се све устојало. Дух као и да јесте, као и да није и, нарочито, као да није мој. Кроз све то празно – зора је – искукурикава своје грло један петао, одговара му други, трећи, у размацима, из разних даљина, и неки голишави врапчићи пиште и траже храну. И као да ни тело не постоји. Као да је одсутно. Иселио сам се из себе и као једно и као друго. Сунце ми удара у грудни кош, и то подрхтавање, пулсирање, које се види нарочито испод пупка, казује неко несвесно збивање. И то ми је у овом тренутку цела esentia и пуна existentia сва causa sui.

 

3. август

Одувек се све врти око истога и увек на исти начин. Никад и нигде краја томе кретању око сунца и нашег око нас самих. Нема изласка на „одозго“ или на „одоздо“ да се у све то другачије погледа. Увек један и исти пенџер кроз који се гледа. И то је та мучна досада духу. Хтело би се и да се изађе из себе и да се направи разлика између себе и себе. Изводи се иста арија на истом инструменту, уз варијације скоро у истом тонском поретку. Не може се ништа да се „трансцендентира“. Исто средиште и исти круг домета. Неколико концентричних кругова, и ништа више. Нешто нам је поверило ово нешто што се збива у нама још на почетку њега. И само је на томе почетку.

И наша примања и наша давања воде се у једној књизи која је предодређено пагинирана. Досадно је колико је у њој свакодневног „малог посла“ који се обавља механички и „практично“!

Хтело би се ван те књиге, у вансветско, то јест у ванљудско. Јер све је, у свим књигама и у свима архивима нашег духа, само наше око и само наше уво, наш дух који ни сам не може да изрекне. Он је само једно именовање, једно име, примењена реч за нешто. У његово се семе – семе из кога је произишао цео свет – никако не може. Мисао мисли за увек је скривена, за увек. Како смо нико и ништа! То „Нико“ и то „Ништа“ могло би бити једина наша реч и једина наша религија.

 

5. август

Чама, чамотиња. И то нека немирна. Смета ми све, чак и то што су собна врата отворена. Досадно ми је све што уво прими и све до чега у соби око допре. Дантеова мермерна биста једино ми је, и то донекле, неутрална. Вређа ме, напротив, згњечени нос Микеланђелов на слици и његово ружно, измучено лице.

Гледам у натписе на књигама и хтео бих да ми неки разбије чаму и донесе утеху или мир. Узимам Паскала, отварам и читам прву максиму која ми пада под очи: (110, 387: „Може се десити да има правих демонстрација; али то није извесно. Тако, то не показује друго до да није извесно да је све неизвесно, у славу пиронизма.“) Ето – ништа. Остаде све као што је било. Зазвижди ми у духу познати љупки Штраусов валцер из Каваљера с ружом. Као да се то није десило. Допре жагор и свађа са улице и нешто ме натера да погледам кроз прозор.

При таквој нихилистичкој (Нихил! Нихил!) атмосфери узимам Пирандела, па ћу учинити да обамре та чама.

 

 

21. август

Чудно је све што се збива у души. То је један млин који непрестано даноноћно ради. У њему су и сетва, и обрађивање, и жетва, и мливо. Мотор непрестано неуморно ради. Милијарде магновења у духу се дешавају, и никад ниједно другоме није истоветно. Као ни два листа, ни два магновења нису иста. Мливо духа је тако чудесно! Неко је нешто нама дао, и то нешто непрестано је у треперењу и дрхтавици. Вечито се нешто рађа, и одмах се повлачи у неки огроман резервоар у нама који носимо, а кога нисмо свесни. Најмањи део је у нама присутан. Све друго је као на дну неке мрачне бездне без дна.

Огромни су геолошки слојеви у нама нагомилани и у њима се дешавају ствари и појаве ван нашег сазнања. Ништа се од тога не може да дешифрира. Сви шифарски речници, од силе и материје до лепоте, остају безуспешни кад се примене. Једва да се схвати по једна реч. Учествује се
у свему само с тренутним импровизацијама које се непрестано наизмењују.

Извлачи се по нешто са по неком метафором, метонимијом, и другим; тиме се то ухвати и одмах се то скамењује. Још је то „топло“, а други пужић појави своје рокчиће. Ситуација за ситуацијом се ниже, план за планом и, из тога, извлаче се верски канони, нека естетичка задовољства, болови, задовољења, туге. Спектакулум!

Дешавају се тако све те непојамне појаве на плану духа. Сликају се слике на његовом платну. Дух не може да се одвоји од света, не може са њим ни да се удвоји, и никако да у њему активно и са разумевањем учествује. Дух никако не може да створи једно стање с којим би могао да уђе у универзум ствари; него је странац и непознаница; ништица у односу на њега.

Не иде се ни у свет ни у себе; у први никако, у друго којекако. Јер и за друго је потребно изаћи из куће и осмотрити. Лао Це је покушавао да се избаци изнад и изван себе. Он је дао једно генијално комешање свега, једно духовито праћакање изнад нашег мора и дубоко понирање у њему. Упанишаде се играју том темом такође, и Стари завет, и Декарт, и Паскал, и многи лиричари и композитори.

Трепери мозак и тражи, и тражи се. А тако је све нерешиво! Музика као да може да обмане. Ту се долази на известан план некаквог превазилажења себе и трансцендентирања. Али то је само једно опијумско стање, извесно сомнабулирање и опсењивање. Ово, збиља, ипак је нешто што би, ваљда, говорило о вечности и о нечему ван себе.

Тако се све ређа у духу чудесно чудно, и сваки час другачије, и никад онако како би се осетило у једној иоле сигурнијој ситуацији. Хтело би се бити саучесник у светском дешавању, и те хиљаде и хиљаде разних магновења никако да у то уђу. Просто им је одузето грађанско право на то, а толико је тих стварања која се у нама стварају сваки час!

Ропска је служба цело то наше службовање. Али ми смо ту само да служимо.

 

23. август

Око! Очи! Гледам њима данас како се карминска лопта сунца диже изнад ојађеног Београда. Каква чудесна направа! Колико хиљада елемената у њима! Та рожњача, зашто је провидна само на једном делу њене површине? Какво би сунце и свет изгледали да су се стекли случајеви где је све провидно, или да је провидно на неколико места? Она је онаква каква је и зато су, ваљда, ствари онакве каква је она. Каквих и колико сунаца има у другим очима, у очима ове муве, у онима онога рогача, у онима тамо доле на дну мора код разних животиња? О, то чудо, о, та чуда! Та мрежњача, ти провидни чепићи, та нервна мембрана. Колико очију од инфузорија до нас, и какве ли су и како виде? Колико ту мора да има различних сунаца! Хемије, физике, органи, функције, акције, прилагођавање, целисходност? Па по другим планетама очи, по целом универзуму?

Баш је то comoedia: и divina и дивна, и ђаволска, и, изнад свега тога, још много других. Па смо тако слепци и покрај свих тих очију.

 

26. август (4h јутро)

Све стрмоглаво бежи у прошлост. Свако магновење, још док се дешава, већ на себи има сенку прошлости. Ово кукурекање петлова што се сад разлеже, стропоштава се одмах у ту огромну бездну у коју се нагомилава све „откако је сунца и месеца“. Сад је баш почело помрачење месеца. Месец, бедни наш трабант, и сам давно прошла прошлост, у ту тмину се улива и овог тренутка. Мој малочашњи луди сан, неких клепала, неког егзода, у коме су и цар Никола II и његова породица, и Николај Хартвиг и неки архимандрити са црном камилавком и огромном брадом, и неки манастир спреда пун фресака, и неко спуштање негде преко неких тремова и стубишта, и опроштај мој са целом том поворком баш пред то стубиште уз тресак целова у браду томе архимандриту – и све то, од малочас, оде у провалију која је огромна скривница те прошлости – вечности.

Све тако измиче и тако лудо и неумитно бежи и ишчезава. Ништа се не задржава. Све сагорева и претвара се у пепео и слаже се у слојеве. Избацих један дим из цигарете, и он одмах ишчезе. Ево и месеца који полако ишчезава под тешком сенком, ко зна по који пут у својој „вечној“ историји. Звезде се спокојно загледале у његово пушење и замрачивање, и све то тако сабласно негде одлази.

Све само нека збитија и знамења која пролазе кроз рожњачу и мрежицу тог нашег несушаственог духа, Духа, пролазе, одлазе и тону у ту тако безобличну – меморију. Материја и меморија, тело и дух! Шта се из чега изводи? Какав је то „ритам“, шта ли? Пршти нешто, праска… Искре, муње, магновења… Нужност, трајање, целисходност? О, Боже, шта је све ово, како је?

Како се све ово, што се за нас збива, издваја из датости целог универзума, издваја и у нама збива и из нас ишчезава? Дешава ли се све то само у овом нашем можданом сплету, у тој ко зна каквој централи, станици, уточишту? Авај, много је изгледа да је све наше дешавање само догађање у том змијском сплету догађаја, и да све изгледа да се све за нас дешава како се у тој радионици хоће и може, и да све што у нама блесне из „оностраног“ дешавања, из ове циновске стварности, блесне на начин преламања наших можданих стакала и огледала, на плану наше осматрачнице, под углом наше опсерваторије и њених инструмената. Авај, куку и јаој, како је све само и тако!

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 470–471)

_________________________

видети и друге прилоге :

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Тема: природна богатства Косова и Метохије

Тј. рат за ова природна богатства. Према писању београдске Политике.

______________________________________

Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) на Космету и до 1.000 милијарди америчких долара

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, недавно је „са задовољством објавила“ да почиње бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана.

Почетком фебруара 2010. почели су истраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Бакар истражују у Режњу.

У јулу ове године „Волстрит џорнал“ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара.

Извршни директор корпорације „Албански минерали“ Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато, сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је „Волстрит џорнал“.

Министарство енергетике Републике Србије проценило је 2009. да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде, противправно отете на Космету, око 1,5 милијарди долара. У Министарству је Танјугу тада речено да би „вредност тог богатства износила до 100 милијарди евра, када се узме у обзир перспектива и износ који би се добио експлоатацијом и претварањем тог енергетског богатства у електричну енергију“….-

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Коментари:

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

mile milence | 13/11/2011 11:31

Само да кажем овим незналицама које не знају Српску историју..АКО СЕ НЕШТО РАТОМ СТЕКНЕ..ТО НИЈЕ ДОБИЈЕМО..ТО ЈЕ СТЕЧЕНО ПОШТЕНОМ БОРБОМ..добија се нешто без борбе..на превару или уз помоћ некога трећега који је јачи и који отима..То сада ради нато пакт на Св.Косову и Метохији..Србија није никада ништа добила….СВЕ ШТО ЈЕ ДОБИЛА ЈЕСТЕ ОД ГОСПОДА нашего.. и добија и сада и добијаће од Њега увек и у све векове векова АМИН!..А ви који сте погрешном животу научени то НЕ РАЗУМЕТЕ..НИТИ ћете икада разумети..па зато и лупетате толико…противу Св. Српскога и све православнијех народа на земљиној кугли!..Боже опрости им јер не знају шта раде.

tata mata | 13/11/2011 11:36

@Bazooka Joe
Srbija dobila Vojvodinu `45? Netačno.
Austro-Ugarska se raspala probojem solunskog fronta i gomila potlačenih naroda proglašava nezavisnost (Poljaci, Česi itd.)…
Nemci, Austrijanci i Mađari (austro-ugari) kao sile koje su izgubile 1. sv. rat nisu mogle polagati pravo na Vojvodinu (teritoriju u kojoj su objektivno bili manjina) uprkos vekovnoj germanizaciji (naseljavanju Nemaca) i slično.
Komunisti izdvajaju Baranju iz Vojvodine i pripajaju je SR Hrvatskoj, paralelno zabranjujući povratak na KiM Srbima izbeglim sa njega tokom 2. sv. rata i naseljavanjem Albanaca iz Albanije (pominje se brojka od oko 300 000, ali se ne može precizno znati) u skladu sa Titovom pretenzijom pripajanja Albanije Jugoslaviji kao nove federalne jedinice.
Nad Srbima se sprovodi genocid tokom čitavog 20. veka, pa i od komunista (u skladu sa učenjima Marksa i Engelsa koji su takvu sudbinu namenili i Škotima i Baskijcima)…

 

 

Добар предлог

 

„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uchitelj-koji-je-spasao-Stari-savski-most.lt.html

УЧИТЕЉ ХЕРОЈ! Улица са његовим именом налази се у насељу Греда, или Борча IV, између улица Ранка Миљића и Северина Бијелића. Представља сокаче, у њој су само четири зграде од жуте фасадне цигле, у једној од њих становао сам годинама. Миладину Зарићу ваља одати веће поштовање. Предлажем, постхумно га прогласити за хероја, а мост назвати његовим именом. Заслужио је.    (ЗОРАН ШУНДИЋ | 16/10/2009 22:47, Политика, Коментари читалаца )

______________________________________________

laky  | 17/10/2009 02:49

Ovaj dogadja je godinama prepricavan i ucitelj zaric je bio cenjen i ugledan gradjanin Beograda sa svojom porodicom , pogotovu u komsiluku u ulici KARADJORDJEVOJ>
Ja sam bio klinac , a kada sam 1945 godine posao u GIMNAZIJU , u PRVOJ MUSKOJ , divio sam se najmladjem njegovom sinu lipom LAZI , koji je isao sa generacijom 1928 godiste i druzio se sa Ristom Ljubenkom, Jocom Baronijanom , Bidjom Konstatinovic Jovicom Velickovic i drugim, dok se dobro secam starijeg sina , koji je svirao trubu i dugo godina bio predsednik Udruzenja Dzez muzicara u Dusanovoj ulici preko puta moje kuce mislim u broju 96.
Narocito sam posle cenio ucitelja Zarica , kog su komunisti zbog popularnosti kod Beogradjana postavili za Prvog Predsednika IIIReona, ali da je on ubrzo uvideo njihove ZLE NAMERE i da se povukao u miran zivot?
laky

_____________________________________________

Иси­до­ра СЕ­КУ­ЛИЋ: ИС­ТОК У ПРИ­ПО­ВЕТ­КА­МА ИВА АН­ДРИ­ЋА

(Репринт: Објављено у књижевном часопису БРАНИЧЕВО, 3-4/2011, у оквиру темата Књижевна критика или проветравање критичарских ложа)

______________________________________

 

Ве­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу при­ча и при­по­ве­да­ча на оном кра­ју све­та где сун­це из­ла­зи, и оном где сун­це за­ла­зи. На За­па­ду је при­ча пре све­га за­ми­сао, план, на­ра­ци­ја, ду­хо­ви­тост, стил; на Ис­то­ку је при­ча пре све­га ча­ра­ње. На За­па­ду нај­леп­ше при­че при­ча­ју умет­ни­ци; на Ис­то­ку пу­сти­ња­ци, ма­ги, му­дра­ци, ве­шци и све­ци. На За­па­ду при­по­ве­дач да­ро­ви­то ру­ку­је иде­јом и ма­те­ри­ја­лом; на Ис­то­ку је при­по­ве­дач ме­ди­јум кроз ко­ји се при­по­вет­ка са­ма при­ча. На Ис­то­ку, ре­кли би­смо, чо­век од ма­ште тре­ба са­мо да за­кло­пи очи, и при­ча је го­то­ва… У ве­ли­кој ме­ри ва­жи то што је ка­за­но и он­да кад се ра­ди о умет­нич­кој при­чи Ис­то­ка, тј. при­чи ин­спи­ри­са­ној Ис­то­ком и пи­са­ној од пи­сца ко­ме је Ис­ток за­ви­чај. Кад за­пад­ни пи­сац же­ли да да не­ки де­таљ ко­ји оби­чан дру­штве­ни жи­вот ни­је аси­ми­ло­вао, и не мо­же да аси­ми­лу­је, он зај­ми чуд­не ства­ри од­не­куд из ме­та­фи­зи­ке, и го­во­ри ма­лом бро­ју љу­ди; кад ис­точ­ни пи­сац то хо­ће, он ка­же ка­му, или та­бу, то јест ка­же сва­ки­да­шњу реч сва­ки­да­шњег чо­ве­ка, јер та­мо, на Ис­то­ку, љу­ди из да­на у дан ве­ру­ју у та­јан­стве­но и има­ју до­ка­зе о нат­при­род­ном. За Мо­па­са­на Ор­ле ка­же се да је био ве­ли­ки пси­хо­лог и умет­ник, а ми­сли се у се­би још и да је но­сио кли­цу по­ре­ме­ће­но­сти ума; кад је реч о Р. Та­го­ри и ње­го­вим дра­ма­ма, та­да се, сем на пси­хо­ло­ги­ју и умет­ност, ми­сли та­ко­ђе још и на не­што тре­ће, али си­гур­но ни­ко­ме не до­ла­зи сум­ња у не­ку пре­ди­спо­зи­ци­ју за ду­шев­ну бо­лест. Кад Ме­тер­линк хо­ће смрт да до­зо­ве, он ин­сце­ни­ра те­а­тар: ноћ, гро­за, утва­ре, „отво­ре­на вра­та, уга­ше­не лам­пе“; код Та­го­ре, у по бе­ла да­на, деч­ко че­ка смрт на про­зо­ру, ме­ђу играч­ка­ма. За­пад­на при­ча је пре све­га од­ло­мак жи­во­та, сту­ди­ја, исти­на, до­каз. Ис­точ­на при­ча је, и кад је мо­дер­на, пре све­га не­ко „ти­хо тка­ње“, не­ко ба­ја­ње; фан­та­зи­ја и бо­га­то ша­ре­на сли­ка; па­као или рај; ху­ка и по­ко­ри кр­ви, или ша­пат ду­бо­ко са­кри­ве­них тај­ни.

 

*

У при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа има мно­го Ис­то­ка, и има га од сва­ке вр­сте, стра­вич­ног, мрач­ног, по­е­тич­ног, ша­љи­вог, му­дрог. Са­рај­ли­ја, „де­те са Ис­то­ка“, Ан­дрић има бес­крај­но и вре­ло ин­те­ре­со­ва­ње за ислам­ски еле­мент ко­ји је то­ли­ко вре­ме­на био го­спо­дар и суд­би­на ње­го­ва за­ви­ча­ја, за све при­ми­тив­не, су­ро­ве, гро­зне, а уз то за­го­нет­не и жи­во­пи­сне ти­по­ве из тог ста­рог, тур­ског вре­ме­на Бо­сне. Тај је ин­те­рес код Ан­дри­ћа ду­бо­ко ин­ти­ман. При­ча ње­го­ва је за­то до би­зар­но­сти ори­ги­нал­на, је­зо­ви­то не­по­сред­на, и огре­зла у ко­ло­ри­ту. По­не­кад је те­шко ве­ро­ва­ти да је при­по­ве­дач Ан­дрић исто­ве­тан са де­ли­кат­ним, сен­ти­мен­тал­ним, хри­шћан­ским, ти­пич­но за­пад­ним пи­сцем књи­га Ех Pon­to и Не­ми­ри. Мно­го­стра­дал­на Бо­сна, ко­ја, као и бо­лан чо­век, ни­ти је мо­гла спа­ва­ти, ни­ти је дру­гом да­ва­ла да за­спи, та Бо­сна је од те­шке сво­је не­са­ни­це оста­ви­ла мно­го у на­сле­ђе јед­ном од нај­бо­љих сво­јих пе­сни­ка. У при­ча­ма Ива Ан­дри­ћа, пре­ма то­ме, уста­је пред нас оно од че­га је Бо­сни би­ло те­шко, али што је, у исти мах, ба­ца­ло на цр­ни жи­вот њен бо­га­те ша­ре и гро­теск­ног и стра­шног му­сли­ман­ског Ори­јен­та. Уста­је пред нас не­ка­да­шњи­ца, са ло­го­ри­ма и ха­но­ви­ма, ва­зда жи­вим дру­мо­ви­ма, са чар­шин­ли­ја­ма и ка­хва­ма, са пр­ља­вим и су­ро­вим жи­во­том, са стра­шним и та­јан­стве­ним, би­ва и сме­шним ти­по­ви­ма, ка­кви су Ђер­ђе­лез Али­ја, Му­ста­фа Ма­џар, Му­ла Ју­суф и дру­ги. Нож, пу­шка, мег­дан; бо­га­то оде­ло и бе­сни ати; лој, лук, зној, дро­њак; бес­по­сли­че­ње и пу­сто­ло­ви­не; пи­ја­не гла­ве, бе­сни ће­фо­ви; не­так­ну­те при­ми­тив­не сна­ге и пре­сне стра­сти. Па он­да, све то ре­ал­но и од­врат­но и стра­шно и је­сте и ни­је та­кво, јер је по­то­ну­ло у ону там­ну и слат­ку ста­ро­древ­ност у ко­ју се сви та­ко ра­до гњу­ра­мо. За­гњу­ри­мо се, жму­ри­мо, ослу­шку­је­мо, треп­ти­мо: пе­ва­ње не­ког не­ви­дљи­вог, уку­и­са­ње не­ког не­ви­дљи­вог, ста­ри адет не­чег дав­но по­то­ну­лог. До­ла­зе, за­тим, чи­та­ве пре­гр­шти ори­јен­та­ли­за­ма у сли­ка­њу тур­ци­за­ма у је­зи­ку, ко­је, кад не раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за ми­стич­не пред­ста­ве; кад раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за слат­ка се­ћа­ња из при­ча и пе­са­ма. Па се он­да рас­ка­ла­шне и ври­шта­ве ша­ле од­ме­њу­ју са слут­њом не­че­га што је ве­чи­то са­кри­ве­но, или што чо­век ве­чи­то са­кри­ва. Иска­чу, за­тим, там­ни на­го­ни, као ру­ље зве­ри, и, жед­ни кр­ви и блу­ди, сна­жни као у дан ства­ра­ња све­та, за­у­ста­вља­ју ча­сом све, и за­по­ве­да­ју пир стра­сти и уми­ра­ња. У гроб­ној и му­дрој ти­ши­ни ко­ја оста­је по­сле то­га, ме­ша­ју се и из­јед­на­чу­ју суд­би­не, су­је­вер­ја и исти­не… И све то, ап­со­лут­но све, и псов­ка, и ла­сцив­ност, и по­жу­да, и ко­ми­ка, и ужас, ка­зу­је се по­ла­ко, рав­но­мер­но, по­ма­ло мо­но­то­но, по­ма­ло та­јан­стве­но, са жар­ком и слат­ком ре­чи­то­шћу, ко­ја не да за­дре­ма­ти, али не да ни са­свим про­бу­ди­ти се. За све на све­ту се не сме­мо раз­бу­ди­ти, јер, као и ста­ри Баг­дад, сав се Ис­ток нај­бо­ље ви­ди он­да кад су око нас „ло­ја­ни­ца, ку­то­ви пу­ни сен­ки, на про­зо­ру пар­че мо­дре но­ћи“

И ако је при­по­вет­ка Ива Ан­дри­ћа не­сум­њи­во ре­а­ли­стич­на, и за­пад­но-умет­нич­ка по све­му – по стро­го­сти пла­на, лич­ном то­ну, са­вр­ше­но­сти ком­по­зи­ци­је и сти­ла – она је, ка­ко већ ре­ко­смо, сва Ис­ток, Ис­ток и као до­ку­мент и као по­е­зи­ја. Не­дав­но штам­па­на при­ча У му­са­фир­ха­ни из­но­си пред чи­та­о­ца фра­тра Мар­ка, ко­ји дво­ри те­шко обо­ле­лог, на до­са­ду оста­вље­ног мр­ског Тур­чи­на Ма­ме­ле­џи­ју, дво­ри га и гр­ди га: „Пфу, ђе­на­бе­те, ни­кад не­ћеш ви­дје­ти бо­жи­јег ли­ца“, а у исти мах но­си у ду­ши те­жњу и план да му спа­се ду­шу, да га пре смр­ти пре­ве­де у хри­шћан­ство. У од­суд­ном тре­нут­ку, Тур­чин пљу­не на при­не­то рас­пе­ће. Али кад је ма­ло за­тим Ма­ме­ле­џи­ја умро, фра Мар­ко је „оја­ђен“, и мо­ли се бо­гу за по­кој­ни­ка. А мо­ли се не по не­кој ка­лу­ђер­ској ду­жно­сти, или по не­кој бож­јој за­по­ве­сти, не­го баш из са­ма се­бе, про­сто и при­род­но, баш као што, про­сто и при­род­но, у исто вре­ме пот­ки­да у ба­шти ли­шће на ре­па­ма, и мо­ли се бо­гу и за њих: „Хај! ра­сти, бо­же по­мо­зи.“ У тој при­чи, о ту­по­гла­вом и гру­бом фра-Мар­ку ко­ји ни­је за „све­ти ред“, има вр­ло мно­го фи­ног, ду­бо­ког, оп­ште­чо­ве­чан­ског, суп­тил­ног и умил­ног. Али ту при­чу, та­ква ка­ква је у Ан­дри­ћа, ни­ка­да не би мо­гао ин­спи­ри­са­ти за­пад­ни фра­тар, ни­ти би је, та­кву ка­ква је, на­пи­сао за­пад­ни при­по­ве­дач. Она је из­ра­ђе­на без „пси­хо­ло­ги­је“, без гра­да­ци­је ефе­ка­та, без вр­хун­ца. Све­га јед­но „ти­хо тка­ње“. Не тре­ба се ва­ра­ти да у оном са­бла­жњи­вом мо­мен­ту око рас­пе­ћа ле­жи не­ка ус­пе­тост при­ча­ња. На­про­тив. Чар ле­жи у чуд­ној, ако сме­мо ре­ћи, не­мој хар­мо­ни­ји две­ју ти­ши­на, оне мр­твач­ке у му­са­фир­ха­ни, и оне ма­на­стир­ске у скри­ве­ном и све­том пре­жи­вља­ва­њу фра-Мар­ка. Оно што би мо­гло би­ти по­ен­та, мо­ли­тва фра-Мар­ко­ва, опет је скроз не­па­те­тич­но; та се мо­ли­тва ја­вља у бла­гом пле­не­ру ба­ште, и у ви­ше ко­мич­ном не­го ми­стич­ном ме­ша­њу ства­ри – ре­пе и мр­тва­ца. Сим­бо­ли­зам кроз ко­мич­не де­та­ље, то је еми­нент­но ис­точ­ни умет­нич­ки ква­ли­тет.

Пр­во од ис­точ­них обе­леж­ја Ан­дри­ће­ве при­че ле­жи у на­чи­ну из­ла­га­ња са­др­жи­не, ко­ји под­се­ћа на усме­но при­ча­ње. Епи­зо­де и де­та­љи су мно­ги и ша­ре­ни, али крат­ки, кре­ћу се бр­зо, ни­жу се но­ви и но­ви – на јед­ној ма­лој стра­ни­ци Ђер­ђе­лез Али­је има их по­не­кад три и че­ти­ри – за­ба­вља­ју­ћи јед­на­ко, а не на­пре­жу­ћи чи­та­о­ца мно­гим ве­за­ма и од­но­си­ма. На­рав­но, де­та­љи ти, баш за­то што су та­кви, мо­ра­ју би­ти са­вр­ше­на умет­ност у ора­хо­вој љу­сци, и је­су то. На­и­ђе­те, на­пр., на не­ког фра­тра ко­ји има по­сла све­га у де­се­так ре­да­ка при­че, али он је та­кав да се ви до кра­ја при­по­вет­ке освр­ће­те за њим. Са де­та­љи­ма упо­ре­до, и глав­на ли­ни­ја раз­во­ја у при­чи др­жи се ста­ре схе­ме го­во­ре­не ис­точ­њач­ке при­че: пу­ту­је се, па за­ко­на­чи, па се ују­тро да­ље иде, па се срет­не ка­лу­ђер, па Ци­га­ни, па не­ко ве­се­ље, па ре­ка ко­ју тре­ба пре­ћи. Ђер­ђе­лез пу­ту­је, пу­ту­је; Му­ста­фа Ма­џар ја­ше, ја­ше, бе­жи, бе­жи; па­ше и вој­ске се­ле се, се­ле, из ло­го­ра у ло­гор; све про­ла­зни­ци, ха­џи­је и скит­ни­це жи­во­та, Ис­ток са сво­јим ра­до­зна­лим и жељ­ним и до­кол­ним стра­сни­ци­ма и сла­до­стра­сни­ци­ма. Нај­ва­жни­је се де­ша­ва уз пут, на дру­му, у ха­ну. Уз пут се пи­је, во­ли, раз­ра­чу­на­ва, уби­ја, уми­ре. То је углав­ном ри­там и тон при­по­вет­ке. Ду­гач­ких раз­го­во­ра, оп­шир­них опи­са, ту­ма­че­ња си­ту­а­ци­ја, фи­ло­зо­фи­са­ња, не­ма. Му­дрост до­ла­зи у по­ша­ли­ци: „Ноћ, ра­ки­ја и плит­ка па­мет не­ма­ју мје­ре.“ Ди­ја­лог ни­ка­да ни­је ни дуг ни за­пле­тен. Опис лич­но­сти је на­гао, сна­жан, као уда­ра­ње бе­ле­ге. Опис при­ро­де, по­кре­та, или че­га би­ло, та­ко­ђе је брз, али што ша­ре­ни­ји и гла­сни­ји, ка­ко би кроз чу­ла про­шао у ду­шу, или што ја­че остао у чу­лу. „Шкри­пе бра­ве, стру­жу ман­да­ли, са­кри­ва­ју се дје­вој­ке.“ „Од­ми­че Ђер­ђе­лез и би­ва све кра­ћи, као да му но­ге ула­зе у ти­је­ло.“ Ан­дри­ће­ви опи­си, то су шу­мо­ви, ми­ри­си, па­но­ра­ме, им­пре­си­је пи­па­ња. Му­ста­фа Ма­џар, ба­нув­ши опет је­да­ред ку­ћи, от­кљу­ча­ва чар­дак, до­хва­та у му­ше­му за­мо­та­ну зур­ну: „Туу ти­ти­та­таа… Ти­ши­на при­ма не­при­јат­но звук.“ И за об­ја­шње­ња чи­та­вих си­ту­а­ци­ја има да­ро­ви­ти Ан­дрић на­чин жи­вом реч­ју ка­зи­ва­не при­че: ме­сто сло­же­ног из­ла­га­ња, до­ла­зи го­ми­ла и ули­ца са сво­јим до­се­тљи­вим, ка­рак­те­ри­стич­ним, ин­ди­скрет­ним уз­ви­ци­ма. Кад се Ћор­кан – из при­по­вет­ке Ћор­кан и Шва­би­ца – по­ја­ви из ап­са, кад је да­кле ту рас­плет и за­вр­ше­так при­че, це­лу си­ту­а­ци­ју и сав уну­тра­шњи сми­сао да­ју не­ко­ли­ко ман­гуп­ски па­ко­сних уз­ви­ка чар­ши­је, и оно не­за­бо­рав­но, и ни­чим не­за­мен­љи­во: „ти-ри­дам, ти-ри­дам, ти­ри­ди­ри­ди­ри­ди­ри­ди-ри­дам“ чо­ве­ка ко­ји се је­два јед­ном ота­ра­сио љу­бав­не сре­ће… То­пли­на, не­по­сред­ност и ма­нир жи­ве ре­чи сто­је ма­ње-ви­ше у сви­ма при­по­вет­ка­ма Ан­дри­ће­вим, али је Ђер­ђе­лез Али­ја кла­си­чан при­мер за то. Ту би ствар до­бар ре­ци­та­тор мо­гао го­во­ри­ти као вр­сту на­род­ног епа, и као од на­род­ног епа оста­ле би за њом све ша­ре жи­во­та чи­та­вог јед­ног вре­ме­на и пле­ме­на.

Дру­га цр­та Ис­то­ка у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа, то је од­су­ство бур­жо­а­ског жи­во­та, бур­жо­а­ских ти­по­ва и ин­тер­и­је­ра. Не­ма му­жа и же­не, го­спо­ди­на и го­спо­ђе и не­ког тре­ћег, не­ма ин­тим­них стра­да­ња или хе­рој­ства по­ро­ди­це, ње­них чла­но­ва или чла­но­ва дру­штва, не­ма нер­вних по­тре­са ни су­за. На ста­ром ислам­ском Ис­то­ку су ин­тер­и­је­ри би­ли ма­хом не­до­куч­ни, ста­ја­ли ле­ђи­ма окре­ну­ти и пре­ма јав­ном ми­шље­њу и пре­ма суд­ни­ци, ни­су се да­ва­ли по­е­зи­ји. Ако је не­ко и ула­зио у њих, имао је очи и уши да оста­ви у пред­со­бљу, за­јед­но са кон­ду­ра­ма. А ако би се на­шао де­ли­ја, ју­нак, шал­џи­ја, де­ге­не­рик, или ка­ква би­ло сна­га, не­дуг, обест или та­лент, то је из­ла­зи­ло на чар­ши­ју, на друм, на мег­дан. Та­ко је нај­ве­ћим де­лом у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа. Ње­го­ве су фи­гу­ре по­нај­че­шће си­ро­ви ју­на­ци и крв­ни­ци, или бож­ја­ци и фу­ка­ра, пу­сто­ло­ви, ба­стар­ди, Ци­га­ни и Ма­ђа­ри по­тур­че­ња­ци, у Бо­сну оте­ра­не и не­за­до­вољ­не Стам­бо­ли­је, „ра­зно­ли­ка че­љад“ ко­ја ту­ма­ра по зе­мљи и све­ту, иде то­бо­же „у тр­го­ви­ну“, а ствар­но она­мо ,,куд их во­де мут­ни и стра­шни на­го­ни“, фан­том­ске или кр­ва­ве фи­гу­ре ко­је про­ја­шу по­ла жи­во­та, та­ко да их љу­ди зна­ју ве­ћи­ном са­мо по име­ну, по при­ча­њу, и по стра­ху. Та­ква су ли­ца, да­ка­ко, да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, баш ако се ме­ђу њи­ма на­ђе и ко­ји фра­тар, и ко­ји вр­ло до­ма­ћи ка­ди­ја. Пре­ма то­ме је и при­по­вет­ка о тим ли­ци­ма да­ле­ко од оне за­пад­не пси­хо­ло­ги­је по ко­јој се ју­на­ку, слич­но оном на­цр­та­ном чо­ве­ку у Је­ста­стве­ни­ци, сва­ки от­ку­цај ср­ца, сва­ки по­крет и ре­флекс на­ла­зе тач­но под ну­ме­ром и име­ном. Не­го се де­ге­не­ри­ци, ху­ље, ба­да­ва­џи­је, чар­шиј­ске бу­да­ле или бож­ји љу­ди ба­ца­ју пред нас са спо­ља­шњим жи­во­том на­го­на, те­ла, или пр­ве по­ми­сли, са два-три мо­мен­та кад у ин­ди­ви­дуи ис­ко­чи дно на врх, над­ме се це­ло ср­це, и она се из­ба­цу­је ја­ка и им­пе­ра­тив­на као да у том мо­мен­ту рас­по­ла­же це­лим сво­јим жи­во­том. За до­ста ве­ли­ки број Ан­дри­ће­вих ју­на­ка мо­же се ка­за­ти да су „слав­ни и сме­шни“, она­кви от­при­ли­ке ка­кав је Ђер­ђе­лез про­шао „по­ла ца­ре­ви­не“. У та­кве, сем фра-Мар­ка, Аб­ду­рах­ман-ефен­ди­је, Ћор­ка­на, до­ла­зи и Кри­ле­тић, Мо­ста­рац, из при­че Дан у Ри­му. Ње­му је до­ду­ше сце­на Рим и до­ба Ве­ли­ког ра­та, са не­ким ин­тер­на­ци­о­нал­ним ре­кви­зи­том, али је Кри­ле­тић ни­шта ма­ње сав бал­кан­ски и ис­точ­ни, не­при­је­мљив за За­пад, пи­ја­ни­ца, ина­џи­ја, аван­ту­рист из ма­лих ре­сто­ра­на, мо­жда чак „тур­ски без­о­бра­зан“ са же­на­ма, са­мо што се, слу­чај­но, ме­сто по дру­мо­ви­ма Бо­сне или Хер­це­го­ви­не, ло­ма­та и те­ту­ра као ку­рир по сви­ма европ­ским пре­сто­ни­ца­ма… Али има, за­тим, код Ан­дри­ћа фи­гу­ра ко­је, ко­ли­ко су да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, то­ли­ко су исто да­ле­ко и од ма­ло­час из­не­се­не ка­рак­те­ри­сти­ке, то јест од то­га да бу­ду „слав­ни и сме­шни“. То су они по­зна­ти слу­ча­је­ви Ан­дри­ће­вих ју­на­ка, глав­них и спо­ред­них, где там­ни и стра­шни на­го­ни и де­ге­не­ри­са­ност ву­ку ју­на­ке и при­чу у ба­ла­дич­не је­зо­ви­то­сти и у пер­верз­не зло­чи­нач­ке стра­хо­ви­то­сти. Та­кви су Му­ла Ју­суф из при­че За ло­го­ро­ва­ња, де­ли­мич­но Аб­ду­се­лам-бег из при­че Му­ста­фа Ма­џар, и пре и из­над све­га стра­шни, сло­же­ни, не­ва­ља­ли и јад­ни Му­ста­фа Ма­џар сâм. Пол­на при­ро­да Му­ле Ју­су­фа пре­ва­зи­ла­зи Роп­со­ве сли­ке, а Му­ста­фа Ма­џар је, са сво­јим је­зо­ви­тим бе­са­ни­ци­ма и стра­ном про­шло­шћу, тип пред ко­јим чо­век дрх­ти. За­пад­ни са­та­ни­зам је спи­ри­ту­ал­на ствар крај тих по­ја­ва. Вр­ху­нац по­ма­ме код тих бе­сти­јал­них при­ро­да не ле­жи у не­ком пред­ме­ту, ко­ји се, нај­зад, жив или мр­тав са­вла­ђу­је, не­го у бе­сној хај­ци с но­же­ви­ма, у го­вље­њу стра­сти кроз пер­верз­ност и зло­чин док се, ако је мо­гућ­но, не сру­ши хај­кач, а не жр­тва. Му­ла Ју­суф има де­вој­ку ко­ју је хтео у за­тво­ре­ној со­би­ци, да­кле у ка­ве­зу. Али он ипак ви­ја то по­лу­лу­до ство­ре­ње по том ка­ве­зу, и то с бри­ја­чем у ру­ци, и не па­да на де­вој­ку по­сле пр­ве кр­ви, не­го по­сле тре­ће, кад јој цр­ве­ни млаз бљу­не из гр­ла, кад, то јест, уми­ре или је умр­ла, кад је да­кле хај­ки до­шао по­след­њи крај… Ка­ко би тај ма­те­ри­јал из­гле­дао у за­пад­ној при­чи? Си­гур­но би­смо ба­ци­ли књи­гу из ру­ке. Ова­ко, та чуд­на би­ћа ни­су гра­ђа­ни, ни­су дру­штво, ни­су ни­чи­ји оци ни бра­ћа, ско­ро и ни­чи­ји си­но­ви, не­го су је­зо­ви­те ис­точ­не ска­ске. И он­да их чи­та­мо са оним чуд­ним дрх­та­њем од ко­јег ни­ко од нас не бе­жи; са дрх­та­њем од ко­јег нам је уз пра­вог пе­сни­ка и у па­клу до­бро. Али уз ис­точ­ног пе­сни­ка. Ажда­је и зма­је­ви су са­мо на Ис­то­ку умет­ност.

Да­ља цр­та Ис­то­ка у Ан­дри­ће­вим при­ча­ма: но­си­о­ци до­га­ђа­ја, ју­на­ци, увек су му­шкар­ци. Же­не су са­кри­ве­не, спо­ред­не, ис­под жи­во­та, и ни­су лич­но­сти, не­го је­ди­но по­крет­не сна­ге. Или се ја­вља­ју са­мо као зло при­ви­ђе­ње, на­пр. же­на из Ер­зе­ру­ма у гро­зни­ча­вим сно­ви­ма Му­ста­фе Ма­џа­ра; или про­ми­чу умо­та­не у бо­шчу или се тек да­ју слу­ти­ти иза за­тво­ре­них про­зо­ра, дра­же­ћи уоста­лом и та­ко сву му­шку око­ли­ну, до жу­тог и кре­зу­бог иди­о­та Али­је; или иска­чу и про­ла­зе епи­зо­дич­но, на­сме­ја­не и рас­ка­ла­шне, за­по­де­ва­ју­ћи у му­шкар­цу оно што ће да­ти де­таљ при­по­вет­ке; или, као Ив­ка Ги­гу­ша, „ста­ра пе­зе­вен­ку­ша“, да му­шкар­цу у љу­бав­ном ло­ву по­сре­ду­ју. При­ми­тив­на, пу­те­на, је­до­но­ли­ка, же­на је ту да би је му­шка­рац ви­јао, ма­мио, пла­шио, дра­жио, ло­вио и имао; или да му­шкар­цу при­чи­ни не­ко стра­да­ње, и та­ко кре­не у ње­му пра­во или по­га­но ју­на­штво, учи­ни да бу­де „сре­ћан што је до­шао час кад ће сна­га да про­го­во­ри“. Ђер­ђе­лез уз­ви­ку­је пред Зем­ком, „бе­лом Ци­ган­ком“: „Она је… мој ду­шма­нин!“ ђи­па на но­ге, оти­ма се, ши­ри ру­ке, и да ни­је тре­штен пи­јан, ко зна шта би ура­дио… Сев­дах, ме­ђу­тим, ко­ји је још на­ро­чи­то по­ја­ва бал­кан­ског Ис­то­ка (где је про­ва­ли­ја из­ме­ђу му­сли­ма­на и ђа­у­ра ства­ра­ла те­шке љу­бав­не му­ке), сев­дах у сен­ти­мен­тал­ном сми­слу не до­ла­зи у Ан­дри­ће­вој при­по­ве­ци. Не до­ла­зи за­то што Ан­дрић, на­су­прот Св. Ћо­ро­ви­ћу, од ко­га су нам оста­ли бе­смрт­ни сев­да­си, ни­је до са­да ра­дио ин­тер­и­јер, ни уоп­ште ме­лан­хо­лич­ни Ори­јент са та­на­ним, че­жњи­вим ис­точ­њач­ким ду­ша­ма. Али оно што му је ула­зи­ло у план, сме­шног сев­да­ли­ју, дао нам је, као ни­ко што ни­је, у сво­ме Ђер­ђе­ле­зу. Ђер­ђе­лез, са чи­та­вим ре­дом дер­то­ва и скан­да­ла, уз­ди­ше, жу­ди и про­ма­ша, јед­ну за дру­гом, ка­ур­ку „у кр­зну и со­мо­ту“, па Ка­тин­ку, па Зем­ку, па „гој­ну удо­ви­цу и стра­сну Је­вреј­ку“, да за­вр­ши са оном до ко­је се мо­же кад год се хо­ће, и кад год се ни­шта бо­ље не­ма, са Је­ка­та­ри­ном у До­њим Та­ба­ци­ма.

Ја­вља се Ис­ток код Ан­дри­ћа још са јед­ним ка­рак­те­ри­стич­ним по­те­зом, са сле­пом, лу­дом, вар­вар­ском по­жу­дом за же­ном, са оним што би Б. Стан­ко­вић звао „не­чи­стом кр­вљу“, а што Иво Ан­дрић зо­ве „не­срећ­ном кр­вљу“. Тур­ци из ње­го­вих при­ча пру­жа­ју ру­ке за же­на­ма као су­ма­ну­ти. Уз инат и кав­гу, уз екс­це­се у је­лу у пи­ћу, ту је стал­но и пол­ни не­мир. Ма­ме­ле­џи­ја уми­ре, а ву­че се по го­лом по­ду да до­дир­не же­ни­не ди­ми­је. Ђер­ђе­лез, пред за­тво­ре­ним про­зо­ром ка­ур­ки­ним, до­би­ја на­пад по­ма­ме, и се­да на ко­ња „у без­ум­ном прох­те­ву да уби­ја и вре­ђа ма ко­га“. Ти љу­ди во­де из­ме­ђу се­бе нај­ла­сцив­ни­је го­во­ре кад их по­ди­ђе ва­тра; а уз ра­ма­зан­ски пост, „у су­мрач­но до­ба пред иф­тер“ по­што „од зви­је­зде до зви­је­зде“ ни­су сме­ли ни је­сти, ни пи­ти, ни пу­ши­ти – по­мах­ни­та­ју, и све се уз­др­жа­ва­ње про­мет­не он­да, но­ћу, у по­жу­ду за же­на­ма. Нај­бла­жи акорд у ко­јем та стра­стве­ност мо­же да се свр­ши, то је дерт. Ђер­ђе­ле­за као не­ку кр­пу ви­тла ма­шта и му­ка кад ви­ди Зем­ку на љу­ља­шци, кад гле­да ка­ко јој се ди­ми­је „пле­ту у сто на­бо­ра и ши­ба­ју не­бо“. А кад још Ци­ган­ке за­пе­ва­ју: „Раз­бо­ље се Ђер­ђе­ле­зе, аман, аман“, пе­сму ко­ја је по­ста­ла не­ка­да ра­ни­је, кад је он ле­жао те­шко ра­њен, ње­га об­у­зи­ма ту­га, не мо­же да раз­дво­ји оно и ово вре­ме, ме­ша све, и све­га га про­ла­зи „час вре­ла час хлад­на је­за“.

Јед­но од нај­сна­жни­јих, из­ну­тра­шњих зра­че­ња Ан­дри­ће­ва Ис­то­ка је­сте моћ су­ге­сти­је, су­ге­стив­ност ко­ја у ње­го­вим при­ча­ма за­ме­њу­је за­пад­ну ана­ли­зу. Му­ста­фа Ма­џар је мо­же би­ти нај­ја­чи, а си­гур­но нај­вир­ту­о­зни­ји при­мер за ту моћ, моћ по ко­јој се са­оп­шта­ва­ње при­че не де­ша­ва та­ко да сте ви не­по­мич­ни оче­ки­вач, а ју­нак да се до­во­ди до вас, и де­мон­стри­ра ва­шем схва­та­њу и осе­ћа­њу, не­го, на­про­тив, он, пла­сти­чан, цео и врео, оста­је на сво­ме ме­сту и у сво­ме вре­ме­ну, а ви, чи­та­лац, би­ва­те од­вла­че­ни у ње­го­ву не­по­сред­ну бли­зи­ну, и увла­че­ни у жи­ви круг ње­го­ве лич­но­сти. Ан­дрић је пра­ви маг да то учи­ни. Ски­не вас не­ку­да где вам је као ме­ђу мно­жи­ном огле­да­ла, где се сва­ки де­таљ са свих сво­јих стра­на ре­флек­ту­је сто­ти­ну пу­та, та­ко да се ви фор­мал­но опи­је­те од не­по­сред­но­сти и бо­ја, по­чи­ње­те пе­ву­ши­ти и жмир­ка­ти, и ту­кли би­сте се кад се ша­ре­ни ис­точ­њач­ки фе­њер уга­си, и меј­дан­џи­ја, или бу­љук љу­ди и же­на про­пад­ну у по­мр­чи­ни… Ана­ли­за ту, на­рав­но, по­ста­је су­ви­шна. Оди­ста, ни пред ко­јом ана­ли­зом не­ће чо­век та­ко да треп­не и стреп­не као што ће треп­ну­ти и стреп­ну­ти ако га не­ка го­ми­ла по­не­се, или не­ка за­го­нет­на лич­ност по­гле­да, и бли­зу ње­га ду­бо­ко уз­дах­не или ја­ук­не. Све од­је­да­ред би­ва ја­сно… Ска­ла Му­ста­фе Ма­џа­ра је вр­ло сло­же­на. Де­ге­не­рик, хи­по­хон­дар, ха­лу­ци­на­тор, он је по­га­нац, жи­во­ти­ња, кр­во­лок, пер­вер­зан зло­чи­нац ко­ји, та­ко као што би дру­ги оки­нуо увис, „до­хва­та ма­лу пу­шку и опа­ли је у мра­чан кут где су ле­жа­ли фра­три“. Али, с дру­ге стра­не, у ње­му има не­ке ра­фи­не­ри­је ми­сли – учио је шко­лу, – ра­фи­не­ри­је ду­ше – сви­рао је, и во­лео му­зи­ку, – чак ра­фи­не­ри­је зло­чи­на – уби­ја Аб­ду­се­лам-бе­га ду­хо­ви­то, еле­гант­но и чи­сто као да до­би­ја пар­ти­ју ша­ха. Он на не­ки ви­ши на­чин по­сма­тра и ве­зу­је ства­ри, има мо­ме­на­та стре­са­ња и стра­ха; он је­ди­ни у се­ри­ји ње­му слич­них Ан­дри­ће­вих ју­на­ка ди­же се до зна­чај­ног, и кон­се­квент­но све ја­чег и, ја­чег уну­тра­шњег га­ђе­ња, и фор­ми­ра од­ре­ђе­ну ми­сао и по­глед на жи­вот у ре­чи­ма са ко­ји­ма и уми­ре: „Сви­јет је пре­пун га­да!“ И тај Му­ста­фа, за­јед­но са стра­хо­ви­тим сво­јим бе­са­ни­ца­ма, ви­зи­ја­ма, на­па­ди­ма бе­сни­ла и зло­чи­ни­ма, сто­ји и оста­је без сва­ке мо­дер­не ана­ли­зе, чи­сто сна­гом су­ге­сти­је при­по­ве­да­ча, из ко­га не са­мо да го­во­ри чу­де­сна фан­та­зи­ја не­го би­је не­ка, ско­ро да ка­же­мо, не­кр­ште­на си­ла, са ко­јом до­зи­ва дав­ни­не и за­по­ве­да сен­ка­ма да жи­ве… Ре­кли би­смо сто­га да та сна­га су­ге­сти­је не­ће би­ти да је са­мо осо­бе­ност та­лен­та и умет­нич­ке тех­ни­ке у Ива Ан­дри­ћа, не­го да је не­ка и од та­лен­та још ду­бља уро­ђе­ност. Ди­рект­ни дар оне ста­ре Бо­сне, ко­ја Ан­дри­ћу не да ми­ра кроз бог зна ко­је прет­ке, или кроз бог зна ко­ју та­јан­стве­ну си­лу ис­точ­них кра­је­ва и жи­во­та… Шта је би­ла, и шта је мо­гла да­ро­ва­ти та ста­ра Бо­сна? Да ли ве­шти­ну ана­ли­зе, да ли моћ су­ге­сти­је? Ра­ја, па му­сли­ма­ни Бо­сан­ци, па Стам­бо­ли­је; ме­ша­ви­на, не­мир, тр­ве­ње, на­си­ље, мр­жња, и све у ве­чи­том стра­ху и мра­ку. Тур­чин Бо­са­нац му­чи и пре­зи­ре ра­ју, Стам­бо­ли­ја пре­зи­ре све што је Бо­сна. Лу­кав­ства, ин­три­ге, вре­ба­ња, зло­ста­вља­ња, осве­те. Крај то­га ра­то­ви и си­ро­ти­ња. И ни­шта дру­го. Та­кве су окол­но­сти, на­рав­но, из­ба­ци­ва­ле жи­во­те аморф­не, без то­ка и тен­ден­ци­ја, час стра­хо­ви­то раз­дво­је­не и ту­ђе, час у јед­но клуп­ко спле­те­не као жи­во­ти нај­ни­жих би­ћа. Чар­ши­ја глу­па и ле­ња, вла­сти угур­су­зи, жи­вот ра­је без ика­квих мо­да­ли­те­та, на­го­ни­ма и стра­сти­ма ниг­де пра­вил­не оду­шке. Нај­ма­њи узрок, да­кле, до­во­љан да уз­му­ти те стра­сти. Кад и у но­ви­је до­ба то чи­ни већ јед­на цир­ку­ска игра­чи­ца – Ћор­ка­но­ва Шва­би­ца, ка­ко ли је мо­ра­ло би­ти ра­ни­је и дав­но, кад од­је­да­ред тре­сне не­ка ју­на­чи­на, или не­ка пу­ста­хи­ја, или не­ки „с пра­вом нео­гра­ни­че­не вла­сти“ снаб­де­ве­ни Стам­бо­ли­ја!… Пи­та­мо за­то по­но­во ка­ква по­сла ту има ана­ли­за, или пси­хо­ло­ги­ја, или ап­страк­ци­ја? Где да за­поч­ну, на че­му да се за­у­ста­ве? Не, не, то је био жи­вот ко­ји ни­је знао за за­кључ­ке. И за­то се о том жи­во­ту не да ми­сли­ти. Ме­сто ми­сли до­ла­зи ма­шта, љу­бав за аван­ту­ру, кон­кре­тан и су­ге­сти­ван из­раз. И још не­што: оно без­и­ме­но и та­јан­стве­но што се кри­је у сва­ком де­те­ту Ис­то­ка, а по­го­то­ву умет­ни­ку. Оно спе­ци­фич­но ис­точ­њач­ко што ни­ко не мо­же има­ти и ни­ко не мо­же да­ти ако ни­је ро­ђен та­мо где се сун­це ра­ђа. Оно не­што што Пјер Ло­ти ни­је мо­гао на Ис­то­ку да узме; оно због чи­јег не­до­стат­ка је ве­ли­ки пе­сник Ба­рес до­са­дан у сво­ме Вр­ту на Орон­ту. Оно што на ислам­ском Ис­то­ку за­зи­ђу­је ку­ће, ба­ште и љу­де; што на крај­њем Ис­то­ку пра­ви по­зна­те за­го­нет­не ку­ти­је и ке­се, у ко­је љу­ди са­кри­ва­ју пи­сма и дра­ге пред­ме­те, ко зна, мо­жда и су­зе; оно, нај­зад, што та­ко сил­но бље­шти и ча­ра у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа.

 

*

За­ни­мљив је раз­мак од Ан­дри­ћа ко­ји је пи­сао Ех Pon­to и Не­ми­ре па до Ан­дри­ћа при­по­ве­да­ча Бо­сне. Та­мо је он осе­ћај­ни, ме­ки, сјај­ни и еле­гант­ни про­за­ист и сти­лист. А ов­де, са ко­јом сна­гом и ве­шти­ном сте­же ону пу­те­ну и бе­со­муч­ну ма­су у жар­ке и жи­во­пи­сне фи­гу­ре! До ко­је ви­си­не ди­же при­чу о пу­стим си­ле­џи­ја­ма и цр­ним ду­ша­ма, ис­ти­чу­ћи их, ве­ли­ком умет­но­шћу, као не­ки пр­ви олуј ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и во­ље. Ка­ко не­за­бо­рав­не оста­ју пред очи­ма и у ду­ши те за­го­нет­не де­ли­је, ко­је ни­су зна­ле за дан и ноћ, за стид и страх, за сво­га и бли­жњег, за за­кон и отаџ­би­ну, ко­је је са­ма смрт мо­ра­ла да вре­ба и као гром из­не­на­да да по­га­ђа… За­пад и оп­ште-чо­ве­чан­ско про­ни­ца­ње, то је оно што у Ан­дри­ће­вим при­по­вет­ка­ма ди­ра у нај­фи­ни­је на­ше умет­нич­ке осе­тљи­во­сти. Али оно што ву­че као ду­би­на, што чи­ни да тим при­по­вет­ка­ма при­ла­зи­мо са же­ђу, то је Ис­ток. Ис­ток чи­ни те за­ди­вље­ни оста­вља­мо фи­гу­ре Ан­дри­ће­вих при­ча. Фи­гу­ре ко­је се та­ко ма­ги­страл­но ис­пр­су­ју, и ко­је су, по­ред свих по­ко­ра, на не­ки на­чин ве­ли­ке са оним за­го­нет­ним од че­га „крв у њи­ма тка и ра­сте“.

(Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, књ. X, 1923)