«27. новембра 1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.
У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очиу и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»
(Из Животописа песника)
1
Мит – опет се суочавам са митом.
Под креветом, у плакарима.
Иза ормана; под орманом.
Као хидра је. Муљ породичних предања.
Мит ме чека у остави.
Пред вратима стана.
Мит ми је поставио многе замке.
(Бол бубрега. Опет.)
Мит је – имање неограђено.
Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.
Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;
узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.
Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.
Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.
Живот и мит су као четвртак и петак.
Спојени су као спојени судови…
Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.
Одрастали су уз митове, као што сам и сам.
Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,
да га прежем у облик, он је мене упрезао
у стихију, неред, безобличност.
Мита једино нема на гробљу,
али ја тамо ретко одлазим,
знајући да ће доћи час када ћу тамо бораваити заувек.
И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…
Све остало припада миту и нереду.
Повратак из мита изгледа да није могућ: припада миту.
Кроз наочари Фернанда Песое
видим сазвежђе митова Фернанда Песое.
Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,
као што сам и ја однео на једно скровито место
необјављену грађу једне стравичне повести
стрпану у неколико великих најлонских џакова!
Сад то тамо читају мраз, ухолаже, бубашвабе,
мишеви и кућни духови!
Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?
Звери и друге животиње не читају. Звери њуше
само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.
И као понеки радозналци, после педесет година и више,
рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане…
2
Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу
и хепиенду: нема срећних завршетака.
Живот је по суштини трагичан!
Пробудио сам се – тренутак пре граје вране.
Кад, како и зашто почиње дегенерација?
Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;
да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.
Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?
Тај црни старац старији од Мустафиног
турбета на Дорћолу? Гра, гра, гра!
Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;
илиу ја то тако осећам зато што – старим?
Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…
Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.
3
Оловна тежина и боја пепела година долазећих.
Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.
Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.
Библиофилска издања су песницима наметнута….
Мецене су изумрле после Колумбових открића
и Америке и јењавања европске ренесансе…
Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.
Фернандо Песоа знао је да је ништа.
Да никад неће бити ништа.
За разлику од та четири балканска песника
које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,
што живот проживеше лагодан и камелеонски…
Архиве категорија: Поезија
Двојезична библиотека „Логос – Српски венац“
(Преузет чланак)
=== видети и: Петао „Заветина“
TRI PESME / SANDA RISTIĆ-STOJANOVIĆ
AVION
Reč avion posta
reči pista, stjuardesa.
Kamikaza neba se sunovrati
u ptice naše, nebesa.
Reči noći uzleteše isto
kao reči dan, avioni.
Kamikaze noći postaše kao
piloti našeg crnog, osioni.
Na pistu pesme sleteše
samo svađe reči, piloti.
Reč Mesec poniranje svoje
u reč mesečina, kroti.
Noć se prišljamči uz
reči noć u reč dan poniranje.
Na pisti apsurda, noć se
sruši u crno sletanje.
BROD
Nebo i zemlja napustiše
pticom, apsurda neki brod.
Na brodu noći, potonu
zvezda u crnila narod.
Na reč brod ukrcaše
reč putnici, pesme jarboli.
Sa broda reči skočiše u
reč voda, mora simboli.
Čamac smrti sustižu preveliki
života i smrti brodovi.
Sa broda reči skočiše u
plićak slogova, pesme svodovi.
Brod neba, stvori od
ptice, zemlje kormilo.
Grad plovi kao
raskrsnice u nama, sivilo.
AUTOMOBIL
Reč auto kao
reč vozač koči.
Noć u volanu sveta,
kao tuđi dan prikoči.
Vreme brzinom sveta
popravi prostora autoput.
Mesec zakoči kao
mesečine vremena neki put.
Sudar dva neba odbaci u
plavo, ptice volan.
Noć maskirana u brzinu dana,
pređe put silan.
Retrovizor vremena tvrdi da je
omanji prostora sudar.
Far neba posta na automobilu
zemlje puki ptice dar.
Pored reči put prolete
reči autoput brzina.
Izveštačenost noći posta čak
veštačkog dana krivina.
___________________ (Izvor: Iz rukopisa S.R. Stojanović)
Сахрана костију / Александар Лукић
(одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“)
….
Чувар гробља пак, да га хаос не сустигне као бесан пас, не дангуби. Наставио је писање свеобухватне хронике, довршавајући поглавље о рату и греховима војсковођа.
– Маестро! Маестроооо! О, Маестро!
Олимпија дозива њега, као да јој се душа заглавила у носу. И Лајка се узнемирила, начуљивши уши као антене. Маестро умирује њу, милујућ је по глави: „Не брини душице“ казао је куји, пре но уђе у канцеларију мртвог насеља.
– Господин вас тражи, Маестро! – рече Олимпија.
Пропали писац беше загледан у непознатог униформисаног младића, трудио се да разабере којим полицијским снагама приспели припада, стоји замишљен као да се примакао час када ће судбина узети великог удела придодавајући га ниски породичног удеса у фамилији и историји.
– Гагарин, заповедник страже затвора „Ударник–мермер“! – рече младић коме пристаје униформа.
– Чувар драмског гробља, господине! – узврати Маестро.
– Пратите ме!
Пропали писац је пошао као крава на пазар за заповедником, нагађајући шта му се уз пут може догодити. Олимпија му иако се није окренуо, дискретно маше рукама као да се опрашта, а Бетовенов следбеник се сакрио за њеном сукњом намрштеног лица. Улицом вечности иде Пропали писац као да затворском ћелијом корача. Тек се пред полицијским аутомобилом са упаљеним ротационим светлима зауставио, као печурка у шуми сакривена под стаблом, за леђима заповедника. Гагарин откључа врата и уђе у ауто. Маестро стоји као укопан дирек крај аута, осећа танка црева у утроби. Чини се да ће му зорт из њих истиснути као из тубе и најмању трунчицу смрдљиве пасте!
– Улази! шта чекаш?
Што мора да буде – биће. Још нико није умакао судбини!
– Ауу! већ си напунио гаће, јебо те ћаћа! Смрдиш као твор!
– Од рођења смрдим на твора, заповедниче!
– Ма не бој се, бре! – рече помирљиво Гагарин. – Шаље ме друг Сервантес!
Маестра који се угурава у ауто тек након ових речи обузе жешћа сраћкавица!
– Ето ти га на задњем седишту аута!
Пропали писац искрену главу као гусеница да угледа џак од јуте, завезан, рекло би се придављен жицом.
– Сервантес враћа што вам је држава отела!
– Мора да је каква омашка у питању, Господине?
– У џаку је Сунчев поклон! Хајде, отвори га!
Маестро узе џак, пребаци га преко колена, неспретан у одвезивању гвоздених чворова, кострешио се као јеж док му је рђа падала по рукама и прстима.
– Не губите време! Унутра су кости ваших предака извађене из затворске гробљанске парцеле 1955.
Гвоздени чвор Пропали писац најзад једва одви и као да сама сабласт смрти искрсну пред њега, он угледа кости лобање, ребра, цеванице дуже од тојага, кључњаче згомилане као смеће на ђубришту, и уместо да их жали, напрегну се као ритски жабац и исповраћа по џаку и њима.
– Сахраните их како им приличи. У најдубљој тајности, разуме се. Возим вас кући!
Они нису журили да угасе ма какав пожар, али су са упаљеним светлима на крову полицијског аутомобила уобичајеним за узбуну пројурили улицама Драме. Маестро напусти аутомобил пригрливши џак са костима, узрујан као да је седео на рајсанглама или пак да напушта брод лудака.
– Захвалите се Сервантесу! Свакако! – рече Гагарин – Пожурите у кућу и оперите се, да вас грађани не виде побљуваног!
– Никад вам ово нећу заборавити!
– Маестро, упамтите, ја имам породицу о којој морам да бринем. Сервантес може да се зеза на туђ рачун, јер нема таоце судбине. Сахрани их подаље од радозналих очију и језик за зубе!
Пре но се заповедник Гагарин уопште опростио од Пропалог писца, као какав важан лудак, стиснуо је сирену аутомобила до даске, добацујући му кроз отворен прозор, као да рибљу кост из устију пљује:
– Да си на ратишту, усмрдео би и фронт. Збогом, сероњо!
Са џаком пребаченим преко рамена Маестро уђе у дом. Постиђен и понижен, осећа фекалије му клизе низ бутине. Са Управницом народне библиотеке, голом као на нудистичкој плажи сударио се у предсобљу. Ни добар дан, а камоли што друго да јој каже; улете у купатило, закључа врата, а кости утамничене у мраку џака спусти иза њих и поче да свлачи одећу као да би уз њу и кожу са тела да здере. Са кошуљом и мајицом лако иде, али кад је почео откопчавати каиш и скидати усране панталоне и гаће – јаој, моја мајко! Не кука на глас; не. Спирајући измет самлевен као парадајз, трљајући гаће и панталоне, сетио се натуралиста и реалиста, уметника црног таласа и тзв. стварносне прозе, својеврсних зрикавих и патуљастих, умишљених пискарала, заборавивши џак и Сервантеса, и Сунчев поклон, он помисли: Нек се носи у вражју матер, друштвено корисни грозд! Душе им базде на карабит, горе но моје гаће и панталоне, зар они да ми соле памет? И књиге им воњају, упркос прањима и претпрањима, горе но моје шест пута опране руке! О Управници народне библиотеке већ другачије размишља: зар јој доиста није паметније да демонстрира млаћење празне сламе пред члановима Партије Питона, пре но да се шета гола мојом собом и приватном библиотеком, умишљена да позира фламанским мајсторима или филмским еротоманима Холивуда! Одомаћила се међу зидовима куће, као паучина.
Млаз чесме пишти, вода прети да потопи купатило. Десет пута се насапуњао, и кожу напослетку раскрварио да изриба задах смрада. Потрошио је два и по кубика воде да спере одвратни воњ твора, који као гладна година, споро отиче кроз сливник. Само утисак гађења на споменуте писце делимичних истина није могао сасвим да ишчупа из себе, остао је у њему као угарак у шпорету и кад изађе из купатила. Го и маљав незграпан јунак изнео је џак са костима и гурнуо га под кревет, као зимске ципеле.
А Управница народне библиотеке – зна се, лежи на кревету, и посматра га – као у врхунским прозама и приповестима Балкана, чувених представника стварносне прозе – рашчепљенија од петокраке мртвог металног симбола, суздржава се да не прасне у смех. Тигрица вреба прилику да га зграби и на себе повуче:
– Отишао си као Пропали писац од куће, да зарадиш дневницу ноћног чувара мртвих душа, а враћаш се смрдљивији од Твора!
Њен муж има очигледно важнија и преча посла чим страх и трепет од жене вапи за свакодневним следовањем. Увија се уз Маестра, као пламен уз храстову цепаницу, позлеђујући му зубима и ноктима ране од рибаће четке на кожи. Она дрљачи рукама испод његових маљавих груди неконтролисана у екстази са црним раширеним зеницама што подсећају на земљану смолу. Запела шкргуће зубима као да јој се једе усољена икра моруне са Дунава. Тад Пропали писац јаукну од бола, и као да то у самоодбрани чини подиже јој ноге под плафон. Он кидише на њу са скупљеним бесом, горчине и понижења, и набада је осветник крца-крца да се не зна да ли је весела или тужна како вришти и риче попут женке праисторијске животиње којој отказују ноге. На грчеве који је паралишу, не обраћа пажњу, чак ни на чињеницу да преплиће језиком, и удише ваздух да може чути пиштаљку њених плућа, то чудо вреди да буде записано, весла богме, и гори као лице Анђела, док Библиотекарка не зајеца сабрана у боловима и сласти.
– Сад сте на окупу!
– Ко то ми? питао је он.
– Фамилија! Ти побеђен између мојих ногу, а они, сасушени у џаку под креветом и нама!
Шта да каже Маестро? Пропали писац зна да је љутња болест срца.
– Да нисам читала твоје свеске Књиге без будућности, чекајући да се вратиш са гробља, никад их не би видео, а некмоли сахранио! Захваљујући библиотекарској радозналости, њихове кости сада су ту!
Сервантес је љубоморно чувао тајне и досијее несрећника. Као библиофили прва издања књига Гогоља, Достојевског, Толстоја, Розанова. Али жена је рођена да надмудри мужа. Како се докопала досијеа фамилије Пјетрових Нероткиња саопшти у пар реченица. Сервантес ми пружајући тај досије рече: Батали! Приближио се час да се кости предака са затворске парцеле 1955, предају последњем изданку из фамилије. У потаји да га, њихове избочине и шупљине уже од рупица на пискавим фрулама, муче!
Добро уради, Сервантес, курвин син! Најбољи потез у животу учини!
Неисказиво је шта живот јесте!
– Сунчев поклон! – уздахну Маестро.
– Да! Кад их опереш у води и вину, видећеш како светле!
Судбина је, евентуални читаоче, непредвидљива!
Кад пригрли човека, фамилију, отаџбину или неку кућу, она притегне и не попушта као масивне гвоздене менгеле ковача циганина, дива нагарављеног и знојног! Употребљено поређење Пропали писац Драме и Балкана, извуче не да би опонашао најуспелије странице народних новела, већ у грчу притешњен мишићавим ногама Председнице Партије Питона, и њеном незајажљивом хармоником, што пулсира врелим прстеновима настојећи да га усиса, као неизрециве Бетовенове мелодије; што га истине ради ваља поновити, врати у свет неизрециве стварности његове собе, на задах сокова и излучевина њихових тела, и смрад повраћене хране по џаку крцатом костију, гурнутом испод кревета. Е да би све то заборавио, вешта библиотекарка му трља кичму да му копље поново нарасте у њој врелој и помамној. Пљуском вагиналних сокова преплавила је Куроњу пре но напусти собу, уобичајено, одлазећи на редовни састанак Партије Питона да демонстративно млати празну сламу. Маестро оста да одмара у убојима догађаја, са модрицама по телу, и ранама по кожи, у неизрецивим сировинама живота, које не бирају час ни време да се покажу. Одважио се и сео на ивицу кревета. Извукао џак са костима предака и примакао га босим ножурдама; не гади се несварене хране сасушене на џаку да подсећа на кухињске зачине, са маглом и пљуском суза у очима, ко новорођени, прекрсти се над њима:
– Најрођенији моји!
Изговарао је молитву научену напамет у детињству за спас њихових душа, палећи свећу над костима, да их боље осмотри у пролећном сумраку. У пространој гостинској соби прекрио је славски сто листовима новина престоног јеванђеља, а из подрума донео лимено корито и налио га водом. Ради ћутке: воду са осушеним босиљком прекрсти трипут и нали у њу црвеног вина. Да се кости предака не поломе, пажљиво их сасу из џака у свето језеро корита. Пере их, скида са костију масну глину. Од помоћи му је четкица за зубе, која може у сваку рупу да стигне, сваки жлеб да очисти. Предачке кости купа у кофи са бистром водом, и сваку испрану у вину полаже преко листова престоног јеванђеља на славском столу да се осуше. Одговоран је наследник Пропали писац. Као анатом систематизује кости по расту и памћењу. На једну камару одваја очеве, остале одлаже на другу страну. Очев костур има сто седамдесет и девет костију, а дедов сто педесет и седам! Шта је ту је, држава у дуговима и у костима закида! Свети посао приведен је крају.
Највећи Пропали писац Драме и Балкана има времена на претек. Он у друштву мртве фамилије из фиока радног стола извади новоукоричени неисписани том, пагинира странице предано, као да му се читава вечност обећала. Кости најрођенијих на белим страницама мастиљавом оловком исцртава. Цртежи без икаквих објашњења и напомена – једно од поглавља Књиге без будућности – потреснији су од страница, написаних у претходним томовима свеобухватне повести, и књига које је у животу прочитао! Спавају будале и мртви, а талентовани, прожети светом несаницом, посматрају пламсај воштанице и раде редак посао, не мислећи о корисности напора, чак ни о храни, јер храна која улази на уста великих и изузетних духова, има баналну историју коју ваља заборавити. Цртеже костију предака Пропали писац сложи природним и логичним редом да их време више никада не помеша:
Маестро пер Пјетро, Први, и
Маестро пер Пјетро, Други – засад цртежи почивају одложени у фијоци његовог радног стола мрачној и плићој од гроба. Чуо је, наравно, Маестро откуцавање градског сата са скупштинског здања, највисочије куле Драме. Очев војнички сандук, леп ручни рад варошких мајстора, одложен и заборављен од Другог светског рата у подруму, донео је и пребрисао га од паучине и прашине, споља и изнутра, пре него што га на славски сто постави. Лобање и кости предака му клизе у рукама док их премазује уљем као да су оживеле.
Светле кости, не од јутарњег сјаја пролећног Сунца које излази иза брегова дивно, толико светле да и муве златице уплашене њиховим сјајем, у великим луковима круже изнад славског стола.
Савестан наследник слаже кости у платнене вреће, које беху потаман као да су кројене од крила белог анђела, а онда се наново прекрсти и пажљиво их спусти на дно војничког сандука чије даске имају боју пчелињег саћа. Преко сандука је положио свилену тканину, а преко тканине сребрн крст, па Библију, па босиока струк миришљав и једно од малих евангелија које су покојници радо носили испод офарбаних гуњева у ораховини за живота као побожни људи. Мир нека се Господњи прелије над костима упокојене фамилије. Судбина им додели узвишено место за привремени одмор крај рукописа потомка.
____________________
Ово је одломак из романа, који препоручујемо како читаоцима, тако и преводиоцима по свету. Од Русије до Северне и Јужне Америке, од Шведске до Јужно- афричке Уније… Реч је, заиста о изузетној књизи, што је критика потврдила – оне неслугерањска, непартијска, реална и непоткупљива, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…
_____
Мирољуб Милановић : РОМАН О АПСУРДУ АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ
Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.
Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.
Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.
Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.
Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.
„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.
Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.
Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.
Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.
Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.
Фебруар, 2009.
(из нове Милановићеве књиге ПИСЦИ ОТПОРА)
[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.
[2] А. Лукић, Маестро пер Пјетро, Заветине, Београд 2001, 25.
[3] Исто, 25.
[4] Исто, 116.
[5] Исто, 105.
[6] Исто, 109.
[7] Исто, 49.
Мирослав из Трешњевице
Драги Имењаче, ево ме на кратко у Нишу, са теретом тешке прехладе и искуством трудбеника који се позно уверава у горке истине овоземаљског живота на овом простору, овом казану, авлији, проклетој како је то Андрић већ на-писао.
Не знам да ли си добио нови број Унуса, обиман, 630 страна, 1.5 кг. са књигом Д. Стојковића. Јави. Данас смо дали у штампу нови бр. Садр: Ранко Павловић, Мирољуб Тодоровић…Уз ово ево и неких мојих бележака и фотографија. Мним, можда ће ти ваљати.
Најважније је да те ова пошиљка наđе у добру, у здрављу.
Твој Имењак, срд. Мирослав
_________________________________
ЗЛАТНО ДОБА ЗРЕЛЕ ЛИРИКЕ / Мирослав Тодоровић
Над рукописом збирке песама Мирослава Димитријевића Златно доба
http://misljen.blogspot.com/2012/05/blog-post.html
Мирослав из Трешњевице
ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ
Април, 2012, Трешњевица, свеска са хујем ветра понад гора, са облацима који су узнемирени витлали на небеској позорници, белешкама о сусретима петком са Добрило Ненадићем, мојим мислима да је Т. С. Елиот имао на уму овај април у Трешњевици када је написао: Април је најсвирепији месец…
видети више http://mladisuzovci.blogspot.com/2012/05/blog-post.html
ДУНАВ ПУПАК СВЕТА ЖИВА ВИНЧАНСКА ЗАГОНЕТКА И ЗЕЈА
Подигао си дебелу усну плећати Заклопио небески шестар
У тројству КолоВенског златног знамења
Таласима привезао Белу Лађу уз смедеревску тврђаву
До степеника где услед тежине времена обитава град
Кост бела огледа се у твој плави овал
Тежак од неразумевања испупчен у озарењу
Да путницима намерницима изгледа као нестварна кула
У ваздуху обешени метални новчић риболика лепенска
Фигурина матица златног саћа Лењ у светлоносној дубини
Достојанствен у пуноћи код Градишта се шириш
Говориш заборављеним гробницама Шапућеш име народа
Народа Књиге Просипаш бело-зелену огрлицу исписану
Вишебојним писмом Сањар цртач додирује твој потопљени
Језик корен – темељ сојенице на води дуговрате чамце
И риболовце у густој магли која притиска као плава
Камена плоча Пигоза Зејине имагинативне слике-ћелије
Мед-Ум-Восак спајају линије бескрајном плавом мировозрењу
У средишту отворена шкољка Анабеја Матица Жена
Која сеје и прима плодни прах-руне исписане творчевом
Руком Сликовити орнаменти у даху носе праПисмо
Со тешку од памћења Живу Винчанску Загонетку
Колонија, 23 цветни, 7516
Игор Ремс/Тајна Етруске Тишине, 2009, Нолит
ДУГОКОСА / Слободан Бранковић
Моја прва песма
Била је тајна посвета.
Врхом ножића урезана у стабло
Испод овлаш подигнуте коре.
Бејах још коњушар тада
А она средњошколка млада.
Ако некад застане,
Сврати у хладовину,
Или се склони од кише…
Ако се још и наслони
Док траје пљусак,
Па и погледа у храпави ослонац,
Можда јој се допадне који стих…
И сети се мене.
Од кад се отиснух у свет,
Наиђем ли на непознат крајолик,
Помислим колико има
До дрвета крај пута,
На коме дугокоса једном беше ослоњена,
Кад ветар донесе облак.
ШТА ЈЕ ТО ПЕСНИЧКО НАДАХНУЋЕ / ШАНДОР ВЕРЕШ
Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се скоро до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, наговештаји, алузије – пре замагљују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа.
Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. Решити какав рачунски задатак, написати чланак – могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем.
Који су безусловни критеријуми душевног стања у којем настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности не буде само механичко: то је надахнуће, сва његова безусловна карактеристика.
За обичан духовни рад потребна је мисаона концентрација; писање поезије захтева надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења, него и нервног система целокупне духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална напестост и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо. То стање на крају једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме“, с лакоћом се у њега укључујемо и исто тако лако из њега излазимо.
Када је наше душевно стање чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему“ ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости.
Али, ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда заљубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Челик се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика…
Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатично узбуђење.
1975.
__________________________
* Шандор Вереш (1913 –1989) један је од оних ретких, богомданих песника, каквих је веома мало. Не само да је највећи мађарски песник двадесетог века, него и светски великан.“ Сава Бабић
На питање Да ли сам ја Песник? – давно је одговорио Шандор Вереш.Описао је шта се све догађа у току поетског чина, па, ево, млади песниче, пронађи своје симптоме.
Превод и белешку је послала Мирјана Булатовић (УКС), уз напомену да Удружењу „повремено стижу писма младих песника који нису сигурни да ли је то што су написали права поезија.“
(002) Архив ДИБИДрУС 