Архиве категорија: Политика

Србија – збир великих грешака и заблуда

ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.

У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?

– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.

Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.

– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.

Како бисте је описали данас?

– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.

Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?

– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!

Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?

– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.

Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?

– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.

На шта конкретно мислите?

– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.

Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?

– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.

БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ

У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?

– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?

Advertisements

Салаш СЕВЕРАЦА?

Салаш СЕВЕРАЦА? – Не салаш – салаши Севераца!

49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербербе кантариона, јун 2013.
49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Некада сам веровао да би добро било основати музеј живе традиције тамо – у североисточној Србији, у Кучеву, у тзв. Багерској пустињи. О томе сам написао још у прошлом веку и књигу „Музеј Немогућег Ратара“. Поновљено издање ове књиге доступно је у Библиотекама „Заветина“ на светтској мрежи, може се још увек преузети бесплатно, без икакве надокнаде. (Видети у целини : https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZXZpcnR1ZWxuaW11emVqfGd4OjNiODM5OGY4MGM3YjQ2ZTE , погледати стране 81-86, )

Салаши би по овај народ били кориснији од музеја, па и музеја живе традиције. Вековима су салаши били погодни за један друкчији, самосвојнији, здравији и посебнији начин живота.

Својевремено сам писао, деведесетих минулог века:…У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме  овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (…), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама….“  https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/muzejanemogucegratara    )

И мислим да је такав начин писања био нереалан. Далеко од стварности. Уместо о музеју, боље да сам мислио о салашу – тамо где су живели и опстајали наши дедови, као горуни. Свеједно, било то у Звижду, Хомољу, Неготинској Крајини, на Старој планини, Ртњу, или Радану, где још увек има по неки салаш.Салаши су у ствари били и остали – држава у држави. Нимало случајно, салаше у Крајини зову „држава“…

Вреди погледати још: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/eseji-o-drevnoj-svetlosti.html

48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша.  а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.
48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша. а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности …. (Више: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post.html )

Сто салаша на потесу општина Кучево – Неготин, учинили би више за народ, државу и опстанак него многе празне приче. Многи су салаши данас у рушевинама, као и села, деценијама изложени пропадању…. Зар треба да се догоди економска, светска и нека друга катастрофа да би се схватио смисао салаша? ……

Рушење Дејтонског споразума?

„Размотрићемо стање у Босни и Херцеговини у уторак у међународном управљачком одбору. Аустрија ће повећати број својих војника у Босни. Ако стање буде ескалирало мораћемо евентуално да размишљамо о трупама ЕУ. Међутим, не сада“, поручио је Валентин Инцко, високи представник за БиХ, у интервјуу бечком дневнику „Курир“.

valentin incko 367x337 Интернационализација проблема у БиХ?!

ФОТО: Википедија

Инцко је оценио да је садашње стање најгоре од завршетка рата у Босни и Херцеговини, од Дејтонског споразума 1995.године. Истовремено је негирао да „гори“ Балкан, указујући да Србија добро напредује.

Такође је нагласио да насиље са више од 100 повређених мора да се најоштрије осуди.

Међутим, протести су, како је додао, оправдани, а посебно је социјална неравноправност водила ка томе.

„Дуго људи нису протестовали јер им је мир после рата са више од 100.000 мртвих био важан. Носиоци протеста су углавном Бошњаци, муслимани. Све је пошло из Тузле где радници већ годину дана сваке среде демонстрирају, али им се није придавала пажња“, објаснио је Инцко.

Он је истовремено потврдио да је делимично узрок хаоса и државна конструкција која не функционише.

„Дејтонски споразум је био мировни споразум, који је био јако успешан. Међутим као уставни споразум он је сувише компликован. У босанско-хрватској федерацији постоји 11 влада, 11 премијера, 11 министара унутаршњих послова. То је неефикасно и прескупо“, нагласио је аустријски дипломата.

Он је оценио да ће ЕУ морати појачано да се залаже за више правне државе у региону, и да то грађани очекују.

Месић: Крив је Дејтонски споразум

Стипе Месић је изразио забринутост дешавањима у Бих и тврди да разуме разочарање грађана, али да насиљем не могу ништа да мењају, већ да је нужно променити, како каже, тзв. Дејтонски споразум о устројству БиХ.

За, како наводи, тзв. Дејтонски споразум, чије доношење смо својевремено сви поздравили, јер је прекинуо крвави рат, каже да је вољом његових креатора постао кључна препрека на путу претварања БиХ у функционалну државу.

Тврди да, иако Дејтонски споразум садржи и клаузулу о потреби његовог надоградјивања, то се никада није догодило.

„Уместо тога, на Дејтон и неприродним ентитетима које је он створио инсистирало се као на недодирљивој догми, а високом представнику медјународне заједнице који је, формално, имао овлашћења да премости све већу подељеност унутар БиХ, у којој су се ентитети, посебно један, претварали у пара-државе, ускраћивала сем могућност да та овлашћења користи на добобит БиХ и у дугорочном интересу свих њених градјана“, навео је Месисић у саопштењу достављеном медијима.

Додик: Удар на Српску

Додик је јуче за Независне новине изјавио да политичари БиХ чине све како би се протести прелили и у Српску, али да је поносан на грађане Републике Српске који нису насели на провокације. Он је истакао да је реч о пројекту који за крајњи циљ има удар на Републику Српску.

Извор: Тањуг / Правда

Интернационализација проблема у БиХ?! – Правда.

Ружић руши и Дачића и Вучића!

БЕОГРАД – Министар без портфеља у оставци и високи функционер СПС Бранко Ружић планира да руши и свог лидера Ивицу Дачића али и Александра Вучића, сазнаје Информер!

ruzic Ружић руши и Дачића и Вучића!Звучи невероватно али Ружић је ове недеље у више разговора са политичким аналитичарима и блиским сарадницима детаљно разрађивао своју будућу политичку стратегију која подразумва да одмах после ванредних избора крене у преузимање СПС, који би онда постао  „лидер опозиције и предводник отпора против Вучића“.

Одлично обавештени извори Информера из Ружићевог окружења кажу да је он потпуно уверен  да ће социјалисти 16 марта доживети изборни фијаско који ће довести до унутарпартијских ломова.

-Ружићева је процена да ће се Ђилас и Тадић у кампањи међусобно „поубијати“ и да ће се СПС логично наметнути као најјача опозициона странка, каже саговорник Информера.

Извор: Информер

насл. страница "Информера"
насл. страница „Информера“

Ружић руши и Дачића и Вучића! – Правда.

Evo kako POEZIJA može božanski da pljuje / Radivoj ŠAJTINAC

Evo kako POEZIJA moze bozanski da pljuje
dnevnu i nocnu politiku,kutak za zive i neskromne
Sacuvaj Gospode ZAVETINU!

Mišljenovac (Aćimovići)
Mišljenovac (Aćimovići)

_________________________________

VRT POVRTNJAK IZA UPRAVNE ZGRADE
Dan višestranačke  rekreacije

O,kakvi tihi i vešti majstori
Kapi raznobojne vrcaju
Svetlucaju sečiva, rasprskavaju mrve ,
Pršte  razlozi,drobe agende
prah se i zvuk razležu,na kraju
biće nešto
 
dogovori ko iskre,hitnja saradnička
napor do napora, volja  uz volju
metod, postupak,uputstvo i učinak
hitra kinta i na kraju kolce
 
tanjir supe i boca brlje
suvo cveće u plućima,bajat sir
i sinoćna daća,kreč u kosi i duša u nosu
kamo pesma, molitva brzopleta
čist račun i prljav veš,
otrovno mleko zaključaka
četiri zida i gad,sva ta  groznica
a naokolo, praznina
nenarodna
nezahvalna
 
ali, TU kad  već  jesmo
budimo večni,uporni u slozi
zakleti prijatelji,opevani sapatnici
jednom za svagda,svakud zbog Jednog
jer ni zemlje ni neba nema bez članstva
tako posejani klijamo iz porcija
nas samo dele puka uverenja
ko nabori, ko malje,iznutra gen, spolja mladež
bar- kod i makar- niko
 
vrzma se  zaludna gladna
neučlanjena  sirotinja
drhturi, sriče i žmirka
spram uklete svoje nazavisnosti
odjednom sve je prejasno
odjednom oštro i beskrajno
jestivo ćutanje
bajka u tesnacu
blanko neuro,brlja i supa
 
ostati ukleto trom
ko epitah
neuvršten
ni za lovu,  ni za lov
O BEZNAČAJNOSTI  NAUK VEČNI
 

Visok kamen golo sedlo
Niska biljka
Živi pramen
Cijuk senke iz metroa
Aluminijumski rođendan čuvara salveta
 
Kolo frigidnih sestara pratilja
Dušebružnika iz Davosa
Nezapaženi mrtvaci,presiti
Gutači fejsbukova
Samo majušno govance
 briselskog vrapca
Kunigunda,
Da mi je pri ruci
Da ti navučem
Na domali prsten
i obećam
Izdašno i spasonosno sranje
complet vithout history
venčanje bez poznavanja ljudskih prava
na  posuđu preostali ledeni znak
srp,krst,čekić,polumesec
 
potrošene su pozivnice  jerusalemske
izbledeli pustunjski karavani
prozebli sibirski pevači
pocrkali pilići iz kentakija
 
 
evronaiva i poezija civilnih dostignuća
fjordovi,porte, vinogorja
luke bez mora,mostovi bez ikoga
plastično saće za pitku vodu
biometrijsko jato  ptica i roj pčela
 
laka,šljunkovita lova
smrtonosni krediti za zdravlje i vidikovce
gusti rastvor veličanstvene sumnje
jedino što je preostalo od renesanse
prisilno  sjedinjenje-dobrovoljni razmak
 
i pozivanje na svedoke
visine kamena
nizine biljke
aluminijumskog rođendana
držača salveta
Majko sveta

Коментари, на тему: рат због природног богатства

gradjanin obicni | 13/11/2011 00:06

Posle Turaka, Beograd je (naj)bolje znao od ostalih sta skriva Kosmet. OZNA i UDBA prva posle rata, znaci prvo Rankovic, potom Rusi, pa tek onda Tito i ostali. Milosevic je sve imao u malom prstu, ali niko, nikada nije to javno pricao. Svi kao da su cekali neko drugo vreme, pa da se ubace u biznis, prosto receno. Onaj Civut iz Budimpeste, prvi je javno umesao svoje prste. Pa tek potom Ameri, zvanicno. Tu astronomsku cifru od jedan bilion dolara, tek sada cujemo glasno. Sve vreme se melje o sporednim temama. Brnjik i Jarinje, mos misliti. Posle ovog clanka Srbi nece priznati Kosovo kao nezavisnu drzavu, dok je sveta i veka. Tako im i treba, kada su sve vreme (politicke vrhuske) lagali, najvise narod u Srbiji. Sad im ostaje Fiat, mogu da peku rakiju, i da se secaju sa nostalgijom kako su izgubili Kosovo i Metohiju.

proterani radnik | 13/11/2011 00:09

Снаге НАТО-а, око 3.000 војника, упале су у Топионицу олова у Звечану 14. августа 2000. око пола пет ујутро, затворили је и хиљаде запослених отерали на улице.
Da li su to Siptari bili oterani sa posla? Kakva je bila nacionalna struktura zaposlenih???

Nenad B. | 13/11/2011 00:18

I gospodin Bogdan Denic je Sorosev covek.

Srdjan Dragojlovic | 13/11/2011 00:19

И ови хоће то да поклоне…

Petar Vasiljevic | 13/11/2011 00:24

Nista novo od Amera, samo potvrđuju svoje metode zlostavljanja drugih nacija radi ostvarivanja finansijske koristi :/

Novakov Kum | 13/11/2011 00:51

Samo ne pominjete Novaka Bijelice, poznatog po tome sto je nova postrojenja u Trepci prodavao kao staro gvozdje…

обичан грађанин који воли своју земљу све више | 13/11/2011 00:52

Питам се колико милијарди $ помоћи очекујемо од Европске уније у следећих 100 година? Можда 50? Или 100? Пошто се цитира и амерички извор, а не само наш, овде је значи био рат за рудна богатства на Космету. А ми мислили људска права или нешто слично. И пошто смо изгубили тај рат сада је логично да изгубимо и територију.
А како би смо и добили рат против највеће оружане силе на свету? Њима је једноставно, како сад стоје ствари из овог читања, био циљ да дођу до наших ресурса, о којима ми нисмо ништа знали, осим појединаца. А игром случаја избише толики грађански ратови на северу Африке, а и они имају разна богатства, којима ће се сада неко други бавити. И када нам траже да се одрекнемо наше земље зарад Европе, да гледамо напред, а не у прошлост, људи, па то звучи након овог текста толико безобразно. И сада би требало да буду најмудрији они који кажу да треба што пре да идемо у Европу, а да заборавимо прошлост. Овим текстом им треба махати да виде још нешто осим лепе Европе.

Drazen Mladenovic | 13/11/2011 01:42

Sad je i malom detetu postalo jasno zbog cega je bio rat na Kosovu i zasto su nas SAD bombardovale. Pa zar to nije bilo sve isto i u Libiji? Demokratija, ljudska prava i sve ono sto nam je stiglo u paketu su samo refleksija mracnog plana pod nazivom: „Zavadi, miri pa vladaj“. Zato srpske zrtve u Bosni, Hrvatskoj i Kosovu nisu ni bile bitne. Vazan je cilj, a cilj opravdava sredstva. Vrhunac je kad srpski politicari ucestvuju u ubijanju sopstvenog naroda.

зашто зато | 13/11/2011 01:44

НАПОКОН да и ове чињенице угледају светлост дана!
ХВАЛА „ПОЛИТИЦИ“!
Мирослав Лазански у свом чланку „Берлин на северу Косова“ пише о рудном богатству Космета.
У емисији Милована Дрецуна „Изазови истине“ у издању „Тајне косметског угља“ маја ове године (Јутјуб – MILOVAN DRECUN – IZAZOVI ISTINE 281) запослени у ЕПС-у врло детаљно говоре о рудном богатству Космета и будућности експлоатисања.
Ово је можда последња епизода приче, а ипак главна, о разлогу агресије НАТО-а (САД-а) на СРЈ(Србију).
Често је велико богатство проклетство малих народа.
Космет заиста јесте (и економско) срце Србије…

 

видети више: http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=197583

Тема: природна богатства Косова и Метохије

Тј. рат за ова природна богатства. Према писању београдске Политике.

______________________________________

Процењује се да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) на Космету и до 1.000 милијарди америчких долара

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, недавно је „са задовољством објавила“ да почиње бушење у Косовској Каменици, у близини Гњилана.

Почетком фебруара 2010. почели су истраживања и на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Бакар истражују у Режњу.

У јулу ове године „Волстрит џорнал“ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара.

Извршни директор корпорације „Албански минерали“ Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато, сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је „Волстрит џорнал“.

Министарство енергетике Републике Србије проценило је 2009. да је вредност имовине државе Србије у сектору електропривреде, противправно отете на Космету, око 1,5 милијарди долара. У Министарству је Танјугу тада речено да би „вредност тог богатства износила до 100 милијарди евра, када се узме у обзир перспектива и износ који би се добио експлоатацијом и претварањем тог енергетског богатства у електричну енергију“….-

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Коментари:

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

mile milence | 13/11/2011 11:31

Само да кажем овим незналицама које не знају Српску историју..АКО СЕ НЕШТО РАТОМ СТЕКНЕ..ТО НИЈЕ ДОБИЈЕМО..ТО ЈЕ СТЕЧЕНО ПОШТЕНОМ БОРБОМ..добија се нешто без борбе..на превару или уз помоћ некога трећега који је јачи и који отима..То сада ради нато пакт на Св.Косову и Метохији..Србија није никада ништа добила….СВЕ ШТО ЈЕ ДОБИЛА ЈЕСТЕ ОД ГОСПОДА нашего.. и добија и сада и добијаће од Њега увек и у све векове векова АМИН!..А ви који сте погрешном животу научени то НЕ РАЗУМЕТЕ..НИТИ ћете икада разумети..па зато и лупетате толико…противу Св. Српскога и све православнијех народа на земљиној кугли!..Боже опрости им јер не знају шта раде.

tata mata | 13/11/2011 11:36

@Bazooka Joe
Srbija dobila Vojvodinu `45? Netačno.
Austro-Ugarska se raspala probojem solunskog fronta i gomila potlačenih naroda proglašava nezavisnost (Poljaci, Česi itd.)…
Nemci, Austrijanci i Mađari (austro-ugari) kao sile koje su izgubile 1. sv. rat nisu mogle polagati pravo na Vojvodinu (teritoriju u kojoj su objektivno bili manjina) uprkos vekovnoj germanizaciji (naseljavanju Nemaca) i slično.
Komunisti izdvajaju Baranju iz Vojvodine i pripajaju je SR Hrvatskoj, paralelno zabranjujući povratak na KiM Srbima izbeglim sa njega tokom 2. sv. rata i naseljavanjem Albanaca iz Albanije (pominje se brojka od oko 300 000, ali se ne može precizno znati) u skladu sa Titovom pretenzijom pripajanja Albanije Jugoslaviji kao nove federalne jedinice.
Nad Srbima se sprovodi genocid tokom čitavog 20. veka, pa i od komunista (u skladu sa učenjima Marksa i Engelsa koji su takvu sudbinu namenili i Škotima i Baskijcima)…

 

 

Добар предлог

 

„Dan i noć sam mislio kako da se osvetim hitlerovcima za 100 streljanih mojih Kosjeraca, među kojima su bili moji đaci, vojnici i susedi. I dođe taj željen dan, baš 20. oktobar 1944. godine.” Osveta potpisnika ovih redova, beogradskog učitelja Miladina Zarića (1889–1976), nije se sastojala u ubijanju već u jednoj smeloj akciji – spasavanju miniranog Starog savskog mosta.

U to vreme pedesetpetogodišnji učitelj istrčao je iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske, Nemaca koji su se povlačili i partizana i crvenoarmejaca koji su nadirali, presekao provodnike i spasao most od rušenja. Prema njegovom svedočenju, više od mesec dana posmatrao je kako Nemci postavljaju mine i proučavao kad god je mogao kuda idu kablovi i kako su mine spojene sa detonatorom.

Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu nedeljama obuzet „idejom da ga pošto-poto spase”. Do mosta je stigao sa grupom ruskih vojnika i sa njima pregledao stubove ispod mosta. Zajedno su spazili da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio pinorski ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao „kao mleko belu žicu”. Šištanje je prestalo i Stari savski most je bio spasen.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Uchitelj-koji-je-spasao-Stari-savski-most.lt.html

УЧИТЕЉ ХЕРОЈ! Улица са његовим именом налази се у насељу Греда, или Борча IV, између улица Ранка Миљића и Северина Бијелића. Представља сокаче, у њој су само четири зграде од жуте фасадне цигле, у једној од њих становао сам годинама. Миладину Зарићу ваља одати веће поштовање. Предлажем, постхумно га прогласити за хероја, а мост назвати његовим именом. Заслужио је.    (ЗОРАН ШУНДИЋ | 16/10/2009 22:47, Политика, Коментари читалаца )

______________________________________________

laky  | 17/10/2009 02:49

Ovaj dogadja je godinama prepricavan i ucitelj zaric je bio cenjen i ugledan gradjanin Beograda sa svojom porodicom , pogotovu u komsiluku u ulici KARADJORDJEVOJ>
Ja sam bio klinac , a kada sam 1945 godine posao u GIMNAZIJU , u PRVOJ MUSKOJ , divio sam se najmladjem njegovom sinu lipom LAZI , koji je isao sa generacijom 1928 godiste i druzio se sa Ristom Ljubenkom, Jocom Baronijanom , Bidjom Konstatinovic Jovicom Velickovic i drugim, dok se dobro secam starijeg sina , koji je svirao trubu i dugo godina bio predsednik Udruzenja Dzez muzicara u Dusanovoj ulici preko puta moje kuce mislim u broju 96.
Narocito sam posle cenio ucitelja Zarica , kog su komunisti zbog popularnosti kod Beogradjana postavili za Prvog Predsednika IIIReona, ali da je on ubrzo uvideo njihove ZLE NAMERE i da se povukao u miran zivot?
laky

_____________________________________________

PROMAŠAJI SRPSKE POLITIKE U BOSNI I HERCEGOVINI

Sporazumom u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu okončan je oružani sukob zaraćenih strana. Iz rata su izašle sve tri poražene strane: Srbi pravoslavne vere, Srbi islamske vere i Srbi katoličke vere. 

Ratovali su: pravoslavni protiv katolika i muslimana – zajedno; muslimani su ratovali protiv katolika i pravoslavnih; pravoslavni i katolici, zajedno, protiv muslimana; muslimani i katolici  – jedni protiv drugih.

 Gubici: zajedno svih – nešto ispod 100.000 – vojnika i civila. Broj žrtava se, procentualno, otprilike poklapa sa brojem vernika.

 Najviše je stradalo muslimana, pa pravoslavnih, pa katolika.

 Broj raseljenih, izbeglih, preseljenih i prognanih za sve tri konfesije, još nije tačno ni približno utvrđen.

 Sporazumom u Dejtonu obustavljen je oružani dio sukoba, ali je nastavljen tihi, podmukli verski rat koji traje već vekovima: rat između pravoslavnih i katolika traje od svakog prelaza pravoslavnih Srba u katolike i osnivanja katoličkih bogomolja u BiH.

 Dolaskom turskog osvajača u Bosnu /1386–1878/, dolazi do islamizacije pravoslavnih Srba i njihovog prelaska na veru osvajača.

 I muslimani u Bosni grade svoje bogomolje – džamije.

 (Rijetki su oni, ili ih gotovo i nije bilo) koji su shvatali činjenično stanje  – i radili na tome da se uspostave tolerantni odnosi između te tri posvađane glavne vere, unutar jednog – srpskog naroda.

 Verski rat unutar ovog naroda tokom vekova menjao je intenzitet, već prema prilikama.

 Turska vlast u Bosni bila je na strani muslimana jer su oni bili njihove vere, pa su zato bili privilegovani. Ova vlast je imala i tolerantan odnos prema katoličkim vernicima jer je iza njih stajao Vatikan – koji je izdašno davao povoljne novčane kredite turskoj državi.

 Srbi pravoslavne vere u Bosni nisu imali svog zaštitnika, pa su oni najviše i stradali, sa jedne strane trpeli su pritisak za katoličenje, a s druge strane pritisak za islamizaciju. Pod turskom vlašću bili su u kmetskom odnosu, izloženi samovolji aga i begova. Bili su lišeni vlasti nad zemljom i time sa redukovanim ljudskim pravima.

 Slabljenjem turske moći,  usledilo je jačanje katoličkog faktora u Bosni, iza kojeg je, sada stajao novi okupator – Austro-ugarska, kojoj je time bio otvoren put za prodor prema istoku i jugu Evrope. Odlukom Berlinskog kongresa iz 1878. godine, ovi novi gospodari Bosne nisu dirali u stečene tekovine muslimana jer im je trebala njihova lojalnost.

Srbi pravoslavni, koji su ustankom protiv turske vladavine Bosnom, 1875-1878, jednim delom su potpomagali okupaciju Bosne od strane Austro-ugarske, nadajući se da će im pod novim okupatorom biti bolje, i dalje su ostali u podređenom položaju, pa je ponovo došlo do njihovog novog ustanka, ovog puta protiv novog okupatora – 1882. godine, ali bez nekog vidnog poboljšanja svog položaja.

 Srbi pravoslavni u Bosni, iako su imali dvije pravoslavne države, koje bi po svome verskom statusu, trebalo da štite svoje suvernike u Bosni, one to nisu činile; Srbija jer nije bila dovoljno jaka u odnosu na Tursku i Austro-ugarsku, da bi mogla da bude pouzdan zaštitnik; Rusija – koja je bila dovoljno jaka, nije pomogla pravoslavne u Bosni, jer se strogo držala svojih sebičnih interesa. Tako, ruski ambasador u Beču savetuje srpske ustanike /1875/ – da obustave ustanak i da sačekaju da Rusija dovoljno ojača, pa će onda osloboditi Bosnu od Turaka i pripojiti ruskom carstvu. Dakle, Rusija ne oslobodilac već novi okupator.

U Dejtonu, Srbi pravoslavni – kao jedini autohtoni narod Bosne odriču se više od polovine svoje istorijske teritorije, svoje vekovne geografske tekovine, i pristaju na minimum – i to zato što je na stranu Srba druge dve vere stao američko-jevrejski lobi, oličen u NATO paktu – koji se već vojnički upleo u verski rat zaraćenih strana, a protiv pravoslavnih Srba.

 Srbi pravoslavni morali su da pristanu na okrnjeni dio Bosne u krajnje nepovoljnom geografskom statusu, koji – i u najmanjem oružanom sukobu ne bi mogao da bude odbranjiv. To što je u tome još najgore, taj srpski pravoslavni prostor Bosne je iz dva geografska dela, negde, baš na sredini, presečen je distriktom Brčko, koji je naseljen pretežno katolicima, koji se graniči sa Hrvatskom.

 Sve dalje što je nastalo u tom pravoslavnom delu BiH, a koji se u stranim zvaničnim krugovima naziva Entitet, što opet znači oblast, a Srbi pravoslavni ga iz milja nazivaju Republika Srpska, što drugi iz neznanja prihvataju, jer Republika je atribut za državu, a Entiteti nemaju to svojstvo.

 Otuda u BiH postoje dve države – Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država, i Entitet Republika Srpska, kao međunarodno nepriznata država. To je država koja samu sebe priznaje.

 Ništa manja anomalija od ove dve države nije ni podizanje verskih zajednica –  katolika i muslimana, na nivo naroda. Tako su Srbi – katolici iz BiH preinačeni u Hrvate, a Srbi islamske vere u Bošnjake.

Ovi Hrvati nisu autohtoni narod u BiH, a nisu ni doseljenici iz Ugarske, odnosno Austro-ugarske države.

Ovakvo ispravno shvatanje zastupala je i nauka i praksa Prve Jugoslavije, pa je popis stanovništva u toj državi vršen po verskoj, a ne po narodnoj pripadnosti –  protiv čega se tadašnji “Hrvati“ nisu bunili, ne samo u BiH već i oni iz tkz. Banske Hrvatske /tri županije u Austro-ugarskoj državi: Varaždinska, Križevačka i Zagrebačka/.

Ostale sastojnice koje danas ulaze u proširenu Hrvatsku, a to su: Dalmacija, Slavonija, Lika, Kordun, Banija, nisu nikad ulazile u neku hrvatsku državu iz jednostavnog razloga što u prošlosti takva hrvatska država nikada nije ni postojala. Istra, koja je poslije Drugog svetskog rata oduzeta od Italije i pripojena Jugoslaviji, ušla je u sastav Hrvatske, a da se niko od drugih u Jugoslaviji nije zapitao zašto Hrvatskoj, a nije zadržana bar kao autonomna jedinica u neutralnom statusu.

 Što se tiče Srba islamske veroispovesti u BiH, oni se nikada u prošlosti nisu deklarisali kao neki narod. Kada je srpski narod u pitanju, ovde  za to veliku krivicu snosi i srpska pravoslavna crkva, koja je brisala iz Srba sve one Srbe koji su preverili i prešli u druge vere. Ovakvo stajalište ove crkve bilo je u samoj osnovi pogrešno, jer pojam naroda i pojam verske pripadnosti dva su odvojena i međusobno neuslovljena pojma. Narod je statična, odnosno primarna kategorija, a vera je stvar izbora pojedinca. Zato se vera nigde u Evropi ne veže za pripadnost narodu. Ovakvo stajalište je zastupao i ugledni sociolog iz Sarajeva – Esad Ćimić, koji je utvrdio da se za narod ne opredeljuje već da se narodu pripada – po rođenju. Izuzetak ovde čine deca iz mešovitih brakova, kojima bi trebalo ostaviti mogućnost da se, po navršenom punoletstvu opredeljuju kojoj veri žele da pripadaju.

Ova deca su se najviše u Drugoj Jugoslaviji izjašnjavala za jugoslavensku naciju, pa je broj ovih, i drugih, koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, po popisu stanovništva iz 1981. godine, i taj broj je premašio 1.240.000.

 Što se tiče pripadnika islamske veroispovesti,  i njihovog nacionalnog izjašnjavanja po svršetku Drugog svetskog rata, tu je nova posleratna vlast  u Jugoslaviji odustala od verskog izjašnjavanja stanovništva, pa muslimansko stanovništvo u BiH nije tretirala kao Srbe (što ustvari oni istorijski i jesu) jer im se činilo da bi u novoj državi Srba bilo previše u odnosu na druge već je muslimane svrstala u nacionalno neopredeljenje, a njih je bilo u BiH preko 840.000.

U Prvoj Jugoslaviji, koju su tkz. komunisti nazivali “stara“, popis stanovništva po verama nikome nije smetao, jer je svako u veri video svoje ishodište i potvrdu ravnopravnosti i suživota. Svako je u svojoj veri učvršćivao svoj verski identitet i osećao se slobodno u ispoljavanju svoje verske pripadnosti.

 Drugi svetski rat silno je poremetio te odnose među verama u Jugoslaviji. Tu je seme mržnje posijala katolička crkva. Došlo je do sprege ove crkve sa pripadnicima islamske verske zajednice u BiH, i do masovnog pogroma nad Srbima pravoslavne vere na ukupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, u koju je ulazila i anektirana Bosna i Hercegovina, a kojoj je NDH ukinula i ime, a sve sa ciljem potpunog istrebljenja srpskog naroda pravoslavne vere.

 U verskom ratu, koji je u BiH vođen od 1992. do 1995. godine, ostvaren je samo ćorsokak. Tim ratom nije se ništa dobro postiglo. Ostalo je nejasno zašto je do rata uopšte došlo. Unapred se znalo da se podela teritorije BiH ne može izvršiti po verskoj pripadnosti, jer je čitava teritorija ove bivše jugoslovenske republike premrežena sa pripadnicima sve tri osnovne vere, pa je otuda i sadašnja verska (veštačka) podela BiH na dva Entiteta trajno neodrživa.

 Geografska površina sadašnje Republike Srpske toliko je nepovoljna da je – i takva kakva je presečena otprilike na polovini distriktom Brčko, pa se, zbog toga Republika Srpska sastoji iz dva krajnje nepovoljna geografska dela. Osim toga ima delova teritorije gde sa jedne na drugu stranu granice –  pešak može da pređe za samo jedan sat, što znači da u bilo kakvom, i manjem oružanom sukobu, između posvađanih vernika, teritorija Republike Srpske je ozbiljno ranjiva. Što, opet dalje znači da je Republika Srpska ionako saobraćajno krajnje nepovoljno povezana sa svojim delovima /Hercegovina/.

 Ovaj srpski pravoslavni dio BiH je lako deljiv na tri dela: banjalučka oblast od Brčkog prema zapadu, bjeljinska oblast prema istoku, hercegovački dio prema jugu.

 Muslimansko katolički dio BiH u geografskom smislu nešto je povoljniji, a i stoga što nije okružen nekim, nazovimo ih tako, lošim susjedima, kao Republika Srpska.

 BiH, kao celovita teritorija geografski je dosta povoljna, povoljnija od drugih republika bivše Jugoslavije, povoljnija od Hrvatske.

 Srpske nacionalne težnje u prošlosti, BiH su uvek gledale samo kao jedinstvenu geografsku teritoriju i kao sastavnicu srednjovekovne srpske države. Pa i gruntovno preko 70% teritorije BiH je u vlasništvu Srba pravoslavnih.

Sadašnje srpsko pravoslavno rukovodstvo potpuno gubi iz vida istorijske činjenice i pristaje na manji dio nedeljive BiH i na konstitutivnost izmišljenih naroda u BiH /Hrvata i Bošnjaka/, koji su sve do druge polovine devetnaestog veka /Hrvati/ bili samo kao stanovnici BiH, sa isključivo verskim obeležjem, a muslimani BiH  su iz verske skupine “proizvedeni“ u “Bošnjake“, i to tek u zadnjim godinama dvadesetog veka, a što je u tome još evidentno, znatan broj muslimana i ne žele da budu Bošnjaci već se izjašnjavaju po verskoj pripadnosti.

 Ono što čini posebnu anomaliju jeste shvatanje o konstitutivnosti sva “tri“ naroda u srpskom pravoslavnom Entitetu BiH, pa bi se onda dalo zaključiti da je ovaj Entitet BiH u malom, što bi opet značilo onaj status koji je BiH imala kao jugoslovenska republika. Naravno da se ovo ne uklapa u evropske standarde. U Evropi su sve države nacionalne /izuzev Švajcarske/, a drugi su svi u tim državama nacionalne manjine, bez obzira na njihovu procentualnu zastupljenost u stanovništvu matične države. Konstitutivnost je “komunistička“ izmišljotina Josipa Broza i njegovih jevrejskih i hrvatskih drugova, jer nikako nisu mogli da prihvate činjenicu, da u toj, po njima, komponovanoj, novoj Jugoslaviji, Srbi imaju tri republike /Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu/.

Za ovo su znali i klepci Prve Jugoslavije pa su državu sklepali po banovinama, a i  te banovine nisu nazivali po narodu nastanjenom u njima, ili po verama već po rekama /izuzev primorske/.

Ta konstitutivnost “naroda“ sada u srpskom pravoslavnom Entitetu zastupljena je na svim nivoima, stvarno, što otežava normalno funkcionisanje Entiteta, dok je u drugom Entitetu muslimansko-katoličkom, ta konstitutivnost samo deklarativna.

 Ovde se onda postavlja i pitanje svrsishodnosti krvavog verskog rata koji je vođen na tlu BiH, pogotovu za pravoslavne Srbe kada su oni drugi koji su ratovali u tome ratu protiv njih sada postali konstitutivni i u svemu izjednačeni.

 Neki nadobudni vodeći političari iz srpskog pravoslavnog Entiteta, što je u tome još najgore zalažu se javno  za ponovnu preraspodelu teritorije BiH sa ciljem uvođenja i trećeg, katoličkog Entiteta. Poznavaoci istorije znaju da je uvođenje ovog Entiteta ustvari dovođenje ponovo Nezavisne Države Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu. A kakva je bila ta NDH najbolje o tome svedoči masovni genocid koji je ta država u Drugom svetskom ratu, u sprezi sa katolicima i muslimanima iz BiH izvršila nad srpskim pravoslavnim narodom. Tu se radi o stvarnom genocidu, gdje je u organizaciji NDH na najsvirepiji način pobijeno na stotine hiljada žena, dece, staraca, gde su popaljena čitava naselja i uništavana i opljačkana imovina. To je bio pravi genocid kojega su sakrivali Josip Broz, njegovi hrvatski drugovi i njegovi srpski vazali. Radilo se tu o jezivom istrebljenju ogromnog broja srpskog pravoslavnog stanovništva sa ukupne teritorije tadašnje hrvatske države. Za ove masovne zločine genocida retko je ko kažnjen, a sledbenici te NDH, Narodna Republika Hrvatska, Socijalistička Republika Hrvatska i sadašnja Republika Hrvatska nisu obeštetile niti jednu žrtvu iz tog strašnog pokolja jednog naroda. Taj ogromni zločin je tretiran pod Brozovom diktaturom, kao da su ga počinile vojske Nemačke i Italije, što je bila notorna laž. Zločin je vršen temeljom rasnih zakona koje je donela zvanična hrvatska državna vlast.

 I danas su neobeleženi, a niti uređeni iz tog vremena 82 hrvatska logora za Srbe pravoslavne, 110 jama na području Like, 40 jama na području Korduna, 178 jama na području BiH, ukupno 328 jama, različitih dimenzija u koje su Hrvati bacali ubijene Srbe, a neke i žive. Ove žrtve prije pogubljenja su na razne načine mučene. U tome nije pravljena razlika između novorođene dece, žena i starijih osoba /podatak uzet iz knjige Lastavica Dane “Bezdane jame Nezavisne Države Hrvatske.“

 NDH je počinila stravične zločine u BiH i njeno ponovno vraćanje u ovu napaćenu i mržnjom zatrovanu državu, značilo bi potpuno gubljenje pamćenja kod srpskog pravoslavnog naroda, a posebno kod njegove inteligencije.

U BiH, i u ostalom, kao i u Srbiji i Crnoj Gori, sticajem različitih istorijskih okolnosti, na vlast su dolazile različite osobe koje svojim sveukupnim kapacitetom nisu bile sposobne, ne samo da uspešno upravljaju državnim poslovima, već nisu imale ni sluha ni za istorijski trenutak, pa su stanovništvo spomenutih država gurale u teške prilike, a neretko i sami sebe dovodili i doveli u velike životne opasnosti.

 Šta je, na primer, trebalo Slobodanu Miloševiću da tera inat sa najvećim moćnicima naše planete. Jasno je bilo i seoskom đaku da je NATO naumio da ima vojnu bazu i na tlu Srbije. Te vojne baze imaju, gotovo sve zemlje u našem okruženju. To se sa bazama moglo na vrlo jednostavan način rešiti: mi vama bazu na Kosovu, a vi nama ugovor da Kosovo nikad neće biti država. Ako susedne zemlje dobiju kiriju za vojne baze NATO-a na svojoj državnoj teritoriji, onda i nama tu kiriju treba plaćati. Ali ako su teritorije za baze ustupljene besplatno, onda je i za nas to bolje nego Kosovo država.

 A šta se dogodilo: NATO je na silu uspostavio vojnu bazu na Kosovu i Kosovo je postalo zasebna država. A onda NATO-ovo bombardovanje Srbije i sa bombama osiromašenog uranijuma i narod Srbije masovno oboleva od karcinoma i umire; uništena državna infrastruktura, ubijeno i ranjeno mnogo srpskih vojnika i civila. Ostao je samo promukli komunjarski petao da kukuriče na balkanskom bunjištu, potom stigao u zatvor u Hag i tamo skončao svoj život.

A ovaj ovde, čije ni ime neću da pominjem, vatreno se zalaže za rušenje međunarodno priznate države BiH i za uvođenje katoličkog Entiteta. Čak je za tu nerazumnost spreman da ustupi i dio teritorije Republike Srpske; najverovatnije srpsku pravoslavnu Hercegovinu i Posavinu, samo da bi u svome pašaluku samostalno vladao.

I dok se u Srbiji vikalo “Slobo slobodo“, ovde se viče “Dodo, Dodo, naš Dodo.“ A narod nikako da shvati da Slobo nije sloboda i da Dodo nije naš Dodo već svoj Dodo. Koliko je svoj to dokazuje  i imovina koju je lako stekao i za sebe, i za unuke, i za praunuke. I svakodnevno izmišlja nove namete na osiromašeni narod; smanjuje i dečije doplatke, iako je opšte poznato  da Entitetom u srpskom pravoslavnom narodu uveliko hara bela kuga.

Ovi tkz. srpski političari trebalo bi da idu na tečajeve istorije pa da nauče bar toliko da im se ta istorija ne ponovi i po treći put.

 Ima li rešenja za Bosnu i Hercegovinu? IMA! Najprije treba sve vratiti na sami početak. To nije lako, ali je moguće. Ovde važi ono pravilo: Bolje se vratiti i sa tri četvrtine puta, ako je pogrešan, nego sa celog. Treba se vratiti na sami početak, a to apsolutno nije nemoguće. Treba utvrditi čija je bila Bosna prije turskog osvajanja /1386 – 1878/ i Austrougarske okupacije od 1878 do 1918. I jedan i drugi okupator nešto je donio u Bosnu  svojom okupacijom. Turci su doneli islam, a Austrougarska jačanje katoličkog faktora. Prije dolaska i jednog i drugog okupatora na tlu Bosne i Hercegovine živeo je isključivo srpski narod pravoslavne i bogumilske veroispovesti /u kasnijem periodu i nešto malo katolika/.

 Dakle, narod Bosne su činili i danas čine samo Srbi izdvojeni na tri vere: pravoslavnu, katoličku i islamsku / redanje je po nastajanu/.

Nikada u Bosni nisu živeli Hrvati kao autohtoni narod, što važi i za muslimane, današnje tkz. Bošnjake. Hrvati i Bošnjaci su u BiH političke izmišljotine. I ta izmišljotina je dovela BiH u ovo stanje u kojem se sada nalazi. Dizanje verskih zajednica, katolika i muslimana, na nivo naroda – pogubno je za BiH bilo i sada je.

Ako se Bosna i Hercegovina ne vrati svojim izvorima, ona će i dalje srljati u propast, i nema te snage koja će to srljanje moći da zaustavi.

Nije rešenje u uvođenju trećeg – katoličkog Entiteta, već u ukidanju i ova dva postojeća, a i distrikta Brčko i vraćanje Bosne u njene nedeljive granice, dakle, njene međunarodno priznate granice – državne.

 Teritorijalnu podelu države BiH treba izvršiti tako što će se poći od opština, sreza, okruga. Verske zajednice treba vratiti u njihove bogomolje; hrišćane u hrišćanske crkve, manastire i samostane, muslimane u džamije. Treba strogo odvojiti veru od države i BiH vratiti u njene sekularne pozicije. A što se tiče verske pripadnosti, treba konstatovati da naši muslimani nisu ni izašli iz svog srpskog naroda, već su, sticajem istorijskih okolnosti, veri dali primat.

Ako katolici u BiH žele da ostanu Hrvati neka ostanu, ali će oni onda u BiH imati status nacionalne manjine, kao i sve druge nacionalne manjine u drugim evropskim državama. Ovo je zato što verske skupine ne mogu da čine konstitutivni narod jer tako nije ni u Evropi.

Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država i članica UN-a nije teritorijalno deljiva, i zato što su pripadnici sve tri vere izmešani po čitavoj teritoriji države; nije deljiva ni jezički jer pripadnici sve tri osnovne vere govore istim, svojim srpskim jezikom. Nema tri jezika srpski narod u BiH, jer pripadnici dve verske zajednice /islamske i katoličke/ nemaju zasebnog jezika, niti su ga ikad imale.

 Bosna i Hercegovina, kao država treba da izgrađuje i unapređuje svoj državni suverenitet. Otuda treba ukinuti i tkz. specijalne odnose sa Srbijom i Hrvatskom. Ako bi se zadržale ovakve veze značilo bi to da se ove dvije države mešaju i u suverenitet i u unutrašnje poslove suverene države BiH. Prema ovim dvema državama, država BiH treba da ima odnose kao i prema drugim državama, a ti odnosi treba da se zasnivaju isključivo na međusobnim interesima.

 Nema pripajanja Bosne i Hercegovine ni Srbiji ni Hrvatskoj, kako u celini tako ni u delovima. BiH je samostalna i suverena evropska država.

 Bosna i Hercegovina ne treba da ulaže nikakve posebne napore da bi udovoljila zahtevima i kriterijumima Evropske unije. Ona ne treba ni da stupa u bilo kakve vojne saveze, i ne treba da šalje svoje sinove da u nepravednim ratovima ginu za interese imperijalističkih država.

 Žitelji BiH treba da izgrađuju svoju državu za sebe, da ulažu svoje napore za dobrobit svoje države i za napredak svoje države, i to u interesu svih,  i za dobro i bolji život njenih stanovnika.

 Sadašnje kriminalne strukture u BiH koje su na vlasti, a koje su ogrezle u međusobnoj mržnji i netrpeljivosti zavađenog naroda, a sve sa ciljem da se održe na vlasti i da lagodno žive na račun niskog životnog standarda opljačkanog i osiromašenog naroda treba ukloniti sa vlasti na vanrednim skupštinskim izborima, i to biračkim listićima i predati ih u nadležnost sudskim organima.

 U BiH nužne su korenite promene – i to što pre. Ovakvo stanje u državi je neodrživo i nastavljanje ovoga stanja BiH vodi u neminovnu propast koja se neće moći ničim zaustaviti.

 Narode BiH sve tri konfesije urazumimo se i shvatimo ozbiljno stanje u kojem se država BiH nalazi, jer sadašnje upravljanje Bosnom i Hercegovinom vodi u beznađe i propast.

 Rešenje koje se ovde nudi jedino je i moguće najbolje rešenje. Mlade školovane generacije treba da uzmu sudbinu države u svoju obavezu, jer sve što se u ovoj državi do sada radilo išlo je  i ide na štetu mladog naraštaja.

 Pametnim postupanjem ovde niko ne gubi, a svi jednako dobijaju: i Srbi pravoslavne, i Srbi islamske i Srbi katoličke vere, i ateisti iz sve tri vere – svi dobijaju.

 Najbolji naziv za sve bi bio: Srbi Bošnjani, gde bi ovo “bošnjani“ činilo geografsku odrednicu.

 Na kraju: nužno je da mladi formiraju stranku izmirenja i tolerancije, jer Bosna i Hercegovina njima pripada.

            16.3.2011.godina                  

                                               Dušan Bursać      Aleja  Svetog Save16/2 , Banja Luka   e-mail:  goricavicic@gmail.com

Videti englesku verziju teksta>

http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/2011/07/14/failures-of-serbian-policy-in-bosnia-and-herzegovina/