Наша воденица била је тик уз кућу. Рано сам као дете помагала баби и мајци да наметну на грбину жито и сипају
га у кош и да из сандука поцрпу брашно и донесу га кући.
То је ритуал који се понављао од јесени до пролећа, чим окопни да није мраз.
Мислила сам да је то врло једноставно, да тако треба и да воденице имају сви.
Оно што је за моју породицу изгледало једноставно и природно, мислила сам да је и Богом дано. За друге је ипак било мучно.
У истом том периоду многа домаћинства су по киши, покривајући жито да не „одвугне“, утоварено на колесарима, довозили до ту|их воденица и млело се, а власници
су узимали ујам. Често се причало да је овај ономе украо жито, умањио брашно… Једно знам: жито је било извор живота за људе и значило је огромну сигурност.
Куповни хлеб до неких година многи мештани Ивања никад нису окусили. Наравно, воденице су млеле и сточну
храну, кукуруз, овас, раж, јечам…
Не сећам се да смо јели хлеб од кукурузног брашна.
Знала сам да постоји кукурузни хлеб, проја, али се укуса не сећам…
Но, сећам се једне очеве посете Београду. Биле су касне
седамдесете, мој стриц и стрина – очев брат и снаја, који
су му увек домаћини кад оде у Београд, окупили су нас у
госте. Стрина је направила вечеру и нудила је девера:
– Узми, бата Владо, проја је изврсна!
Гледа отац стрину, гледа, а знам да се веома уважавају,
док не рече:
– Миро, склони туј проју од мене!
Зачу|ено сам га погледала, јер сам већ узела комад
проје – био је укусан!
Схвати отац да је потребно објашњење, па рече:
– Снајо, проја је проја, име вој је проја, и ја гу више никад
нећу да једем, ако не морам!
Једини хлеб који су мој отац, стриц и тетка јели од детињства
до младости беше проја и њихово сећање на то
раздобље је опоро…
Те наше воденице – а било их је уз Ивањску реку од
махале Голусци до Стојана у Деливоду – онолико колико
фамилија има Ивање.
Данас их скрива растиње, многе су срушене, а једно је
сигурно снага Ивањске реке која је покретала од новембра
до маја сва воденична кола, а ова све камење и чегр-
тала – усахла је и оглашава се звуцима отворених чесми
у двориштима на којима се умива по који старац и ретко
кад напуни базен, да се у загрејаној води, не сањајући
лепоту моје Нијагаре, окупају наша деца и деца наше
деце…
*
Нећу писати о величини вода и њиховој лепоти.
Писаћу вам о селу које је имало двадесет кућа и
низ реку пуно воденица.
Када је деда Сокол у своје време поделио воду
са суседним селом, на месту Дели воде, знало се
да је на води заснован живот. Вода је заустављена
на апсолутној равни и подељена на два крака под
истим углом – тако беше пре сто година, тако је и
данас!
Е, ту пожиње прича о Ивањској реци и њеним
воденицама.
Прве су биле воденица и стругара Микаила
Љубића – обе је вода покретала.
После њих на благој равни кроз Надваду и
Големо дрво до Доње Раткине – ваљавица и стругара
Дилета и Костадинка.
Нешто испод Грујићи.
Санда и Борко.
Радосављевићи.
Данковићи – обе куће.
Ђиђа Грујић (ваљавица и казаница).
Китановићи (воденица и казаница).
Живанци (воденица).
Дракшини, од којих смо ми Весинци – Соколовићи
купили Пи (наша и Батина воденица).
Цветкова.Ђелинска.Именска. Чукурушка.
Миланова.Соколова.Ридарска.Голушка…
Из књиге: Коли Ивањска: Царичин амфитеатар, Заветине, стр. 15-16
_________________________________________
ЕДИЦИЈА ЗАВЕТИНЕ : Знак препознавања
Заветине су расписале је, почетком 2007. године
књижевни конкурс за 12 нових рукописа књига, поводом
двадесетпетогодишњице постојања ЗАВЕТИНА. На конкурс је стигло
на десетине рукописа, а одабрани за објављивање су :
Миодраг Мркић
ВРАПЧИЈА КУПУСАРА
(есеј о сусрету писца и ђавола) (1932; Београд)
Коли Ивањска – Шоле
АМФИТЕАТАР
(прозе) (1953; Београд)
Владимир Јагличић
ПАЦОВ
(књига прозе) (1961; Крагујевац)
Милан Миливојевић
СЛУЖБА ВИЛАМА НАГОРКИЊАМА
(приче) (1964; аутор живи у Салашу Ноћајском).
Лаура Барна
ДИЈАЛОГ С КАМЕНОМ
(археолошке приче) (1964; Београд)
_______________________
Уредник
Мирослав Лукић
Адреса редакције и администрације
11000 Београд
Сердар Јанка Вукотића 1/13
(002) Архив ДИБИДрУС 