ПРЕТЕК / УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

 

Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила. Престао сам да штампам овај часопис, поред осталог, и услед недостатка новца за штампање. Евентуална публика којој је овај часопис стремио, треба признати, није ме подржала. Доказ за то су и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још увек постоји тих 30-ак непродатих примерака, чему ново издање, дигитално? Разлога за то има барем два. Највећи тиражи бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи! Дигитализујемо оне бројеве часописа које су штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама, још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно) финансирао сам – ја. Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају. Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека. Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу. Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву. То издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже, комуникације, и планетарна дејства. Значи, требало је исправити неправду, колико се може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка. Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли. Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би, што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању, показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не – само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом. Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло. Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК, најављивала је неколико штампаних издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Трееће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања. Свештеник Звонимир Ж. Јовић Хаџија : POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Библиотека “На Христовој стази”, Мелбурн, 2000, 20 стр. Мирослав Тодоровић: ПОСЛЕ СВЕГА, “Свен”, Ниш, 2005, 48 стр. Г. З. Ж. Јовић (13. 1. 1951, с. Макце, општ. Велико Градиште) до јула месеца 1990. године био је поп у врањском крају. Затим је парох цркве “Свети Ђорђе”, у Сент Албансу, Мелбурн, Викторија. Објављивао је прозу и поезију, црквено-националне беседе и друге чланке и радове у књижевним алманасима, ревијама, часописима и листовима у Србији и широм света. Заступљен је у неколико антологија српске поезије, објављених у “отаџбини, Канади и Аустралији” (како сам пише, – које нисмо видели). До сада је објавио следеће књиге: “Предзнаци”, Врање, 1986; “Распео сам себе”, Врање, 1987; “БЕСЕДЕ – Назад ка Светоме Сави и Богочовеку Господу Исусу Христу (књига 2) – I ЛИРИКА”, Мелбурн, 1988; ”ЗОВ ЗАВИЧАЈНОГ НЕБА(Лирика),Sautport, Златна Обала – Краљичина Земља (Аустралија), 1992.; “БЕСЕДЕ – ПОРУКЕ ЉУБАВИ И МИРА (Повратак у загрљај Божији)”, Саутпорт, 1992; “ЛИРИКА: НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”, Мелбурн, 2000. ; “БЕСЕДЕ – Има Бога (књига 3) – I ЛИРИКА – На кућном прагу”, Мелбурн, 2000. Сви ови подаци су преузети са 20 странице брошуре POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Последњих година З. Јовић се вратио из Аустралије у Србију, у своје родно место Макце; где живи са Горданом Ј. Лазић, коју је срео – како нам написа – 22. 7. 1971. године. У Аустралији му је остала г- ђа попадија, ћерка и син. Негде од средине августа 2004. године, Јовић је на адресу нашх часописа слао на десетине песама из разних периода, као и сатихове своје песничке сапутнице; понешто смо и објавили у часописима “Дрво живота”(20 – 23/ 2004), “Уметност махагонија” (12 – 15/ 2004). Уочивши главни проблем Јовићевог песништва – неповољан песнички развој. На 2. стр. читамо: “Дослован отисак поеме “POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА)” преузет је из књиге ЛИРИКА из циклуса поеме од стране 59 – 69, аутора Хаџије о. Звонимира Ж. Јовића – свештеника, издатој при библиотеци “НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”…” итд. Дакле, реч је о сепарату, штампаном у 100 прим. Поема је, према пишчевом обавештењу писана “пуних седам година” (1993 – 2000). Садржи следеће “”Тамни вилајет”, “Први, други и трећи петли”, Post sriptum (После свега)”, и “Уместо пролога и епилога”. Евентуални читалац не може а да се не упита : коме је све ово писано, намењено, имајући пре свега у виду сасвим непотребне кратке коментаре и објашњења на крају појединих песама и сепарата? Прве две песме поеме могу да се пореде са песмама покојног С. Митића, иначе Јовићевог земљака, али на штету Јовића… У овим песмама, као и у онима новијим које нам је Јовић слао последњих месеци као сарадник, наметљив је патриотизам, морализам, да се човек мора упитати: како да овог човека, који је боравио у туђини, није прожео свет? Кад у песми “Први други и трећи петли” пева овако :”Антихрист се кези игра и ликује. / “Победа је моја!” – горко узвикује; / Прате га: Врана руља мантијашка; / Копилад и курве поворка сатанска: / “Моја је Земља , а биће и Небо; / Одавно ја сам из ПАКЛА вас вребо!” (стр. 9), питамо се, је ли он распоп; ако јесте, нека скине мантију! Да би се писали метафизички поеме и спевови, потребно је много више и талента и много чега другог, чега овај аутор, чини нам се, тек треба да стиче. Није довољно бити само поп и распоп, него треба апсорбовати толико тога, толико тога… итд. Овај човек, који је превалио више од пола века живота, добар део тога живота није потрошио на оно што је ирационални уметнички изазов изнутра. Овај човек пре свега није решио главни песнички проблем… То не може урадити неко други уместо њега… Сада, када живи као “поп пензионер” на селу, овај песник има некакве шансе да много тога надокнади, да се посвети дубље књижевности. Могао би да покрене и приватни часопис и да о свом трошку почне да публикује своје радове, ако у њих верује… * Тодоровићу (рођеном у Трешњевици код Ариља 1946) ово је 12. књига песама; штампана је у 200 примерка уз помоћ песникових пријатеља (Проф. др. Стојана Богдановића и Доц. др Жарка Поповића). На насловној страни корица штампано је “Распеће” М. М. Анђелковића Даје. М. Тодоровић живи и ради у Нишу; у многим листовима и часописима објавио је низ Покушавајући да проникне у смисао најновије Тодоровићеве књиге, Ђуровић мисли да је реч “о једној концентрисаној поетској енергији, у којој су срећно сједињени визија и израз”. Други рецензент верује да је “песник” “читав свој живот у овој поеми испретумбао, суочио се са обманама, лажима, заверама и издајама у покушају да помири почетак и крај бивства, да скупи на гомилу оно што је између и састави један мозаик хода по мукама…” итд. Ова Тодоровићева књига започиње песмом “Писмо о томе” (стр. 7), а завршава се “ЕП И ЛОГОМ” (стр. 44) : “СПОЗНАЈА ВЕЧНОГ // ЗЕМЉА ћете памтити. Она која будеш“. Између почетка и краја ове књиге, између сумње (“НИЈЕ ли и књига моја / Само кап у океану књига/ А ја сам у потопу? Кап из кише само”) и помирености, распростро се трагизам живота… Стр. 51-52 * Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја Треће Србије, допутовали смо из Београда на село, тј. у Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће. Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!

Погледајте ви: то – бесрамно писмо, тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је “примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/ Муза, успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп – при себи? Ко је он, у ствари? Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. на што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично. А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година…. ________ Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула! Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”. Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела, без ичије помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и шире (како би рекао Господин М. Мркић). У “Вечитим чудесним кореновима” публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208 стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном. Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије. Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам од заједничких пријатеља сазнао да је С. И. тешко оболео… Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут. Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини. Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао. И наше синове, на жалост, чека тежак задатак. Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће). Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије. Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића, или Винавера … Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари, углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви, кочоперне бирократе… Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…

Око Петровдана 2013. Бела Тукадруз

_______ Трећа Србија

САДРЖАЈ – 24. октобар 2005. – 4. ДА САМ ПРЕДСЕДНИК …Иван Лукић 5 ДУХОВНИ ЖИВОТ … 6 Дрво живота 7 АКАТИСТ Чесном и Животворном Крсту Господњем 12 МИШЉЕНОВАЦ …Михаило Лукић 26 НОВИ МАРТИРИ ИЗ ДОСИЈЕА …Владимир Јагличић 55 НЕИСЦРПНИ БУНАР.Фолклор. Подсећање. Једно мишљење. НАША СТАРОСТ И МЛАДОСТ Станислав ВИНАВЕР 57 ОДБИЈЕНИ ТЕКСТОВИ …. ПИР Александар Лукић 74 ДНЕВНИК ПИСЦА … Прољетна рапсодија Владана Деснице (М. Л.) 77 Колекција СРПСКИ КАНТАР … Прештампано ДР. СМР. / Срба Игњатовић: БЕЛЕЖНИЦА, 12, Савременик, 119 – 120/ 2004 ; 120 – 141 стр.; стр. 140 – 141 80 О махерима и махеродима 83 О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ 85 ЗАНАТ ГУТАЊА ЖАБА или ТЗВ. КРИТИКА 90 НОВЕ КЊИГЕ Јагличића, Ј. Пољакова 91 ИЗБОР. Велико чудо Мајке Божје у Сирији 93 Један несвакодневни случај 96 ПРЕТЕК… Обавештавамо поштоване читаоце….

Видети више: https://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

 

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija

PESME PO ZIDOVIMAZA moto romana uzeli ste jednu pesmu slavnog Dželaludina Rumija, pesnika iz 13. veka. – U mojoj porodici su obožavali poeziju, kao što je to najčešće slučaj u čitavom Avganistanu. U školi smo često učili stihove napamet. Avganistanci, i na selu i u gradu, tradicionalno odrastaju okruženi poezijom, i uopšte nije neobično naići na nekog nepismenog seljaka u nekoj zabačenoj pustari koji napamet zna bezbroj Rumijevih stihova. Da ne citiram samog sebe, ali jedan lik u romanu, Grk, kaže kako voli Avganistance zato što i po zidovima žvrljaju Rumijeve stihove. Zaista, prilikom poseta Avganistanu uvek se čudim koliko često, umesto nekog prostakluka, nalazim stihove ispisane sprejom po zidovima napuštenih kuća. To je deo avganistanskog DNK.

…Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakve su vam uspomene na to doba?

– Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine… Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.

* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?

– Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke – braću Grim i Andersena – ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.

* Šta vidite kao zajedničke teme između romana „A planine odjeknuše“ i prethodna dva dela?

– Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča – ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život – često neuspešno – i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.

Takođe, kao i u prethodne dve knjige „domaći teren“ i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov „doma“, briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija……

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija | Kultura | Novosti.rs.

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu

…

Uskoro se očekuje i izlazak „Hazara“ u Vijetnamu, a kuriozitet predstavlja i objavljivanje ovog romana, kao i zbirke „Strašne ljubavne priče“ na albanskom jeziku. Inače, do sada je u svetu izašlo više od 300 prevoda Pavićevih knjiga na 36 jezika.

U međuvremenu izvedene su i četiri pozorišne predstave prema Pavićevim delima, u Rusiji, Rumuniji, Republici Srpskoj i u Poljskoj. U Srbiji je izvedena samo radio drama „Krevet za troje“ u režiji Milana Jelića i u adaptaciji Vladimira B. Popovića. Inače, kako ističu u legatu velikog pisca, situacija sa objavljivanjem Pavićevih dela kod nas je sasvim drugačija nego u svetu. Već dve godine u Zavodu za udžbenike spremne su za štampu četiri knjige, ali je neizvesno kada će i da li će izaći. Jasmina Mihajlović, Pavićeva supruga, ima još od juna 2011. potpisanih sedam ugovora sa Zavodom, ali je od toga za Sajam knjiga u Beogradu izašao samo džepni „Hazarski rečnik“.

U Legatu Milorada Pavića na Dorćolu, čiji je osnivač Skupština grada, napominju da još nije postavljena info spomen-ploča, iako su odavno sve administrativne procedure i dozvole dobijene…

komentar  čitaoca:

Dusan 20. mart 2013. 21:54 #2389106

Nisam knjizevno needukovana osoba, ali sam jedan od retkih koji glasno sme da pita zasto je Pavic toliko isforsiran? Ja sam ga citao i tu nikakvu lepotu nisam video. Naprotiv, na momente je veoma prost (vulgaran), sto nikako nije prilicilo coveku njegovih godina. I rekao sam sebi „cim je toliko forsiran kod nas i u svetu, sigurno je mason“. I zaista, samo sto sam to rekao, posle par meseci sam procitao ko su domaci masoni i on je bio na spisku. A toliko dobrih pisaca se nikada ne probije…

Branko 21. mart 2013. 10:45 #2389687

Dušane, različiti smo ljudi, nekome od nas čitalaca je kapitalno delo i književni plafon „Crvenkapa“ ili „Snežana…“. Nije ni to loše, opušta. Pozdrav.

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu | Kultura | Novosti.rs.

Шта читаоци „Политике“ мисле и пишу

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Arch- Duke | 13/11/2011 22:22

Tokom NATO bombardovanja je navodno je nestala ogromna zbirka minerala muzela RTB Trepca.Na izvestan nacin ova zbirka je predstavljala nesto najvrednije sto Srbija ima.Trebalo je prokopati desetine kilometara tunela da bi se sakupila.
Neki su navodno bili unikatni primerci,neispitanih svojstava.Neznam da li je ovo tacno.Valjda svaki novi minral koji pronadju i ispitaju ali…

Agim Doda | 14/11/2011 03:17

„Аврупа минералс“, америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства,

Nije ni americka a ni globalna. Ova je mala firma registrovana u Vankuveru (Vancouver), Kanadi i jedva ima jednu sekretaricu da odgovori na telefonu. Ja sam ih nazvao i proverio ovo sto kazem. Oni su potpisali licencu za istrazivanje rudnih naslaga sa vladom Kosova a onda idu po svetu da bi mogli preprodati tu licencu vecim rudarskim kompanijama koje imaju financijsku i tehnicku moc. To su samo snovi, jer na Kosovu do sada su investirali neki Ruski Jevreji iz Izraela u Feronikal kod Glogovca.

Taj clanak iz World Street Journal-a je u stvari prevara. Neko pokusava da promovise sebe pa je uspeo da manipulise internet kao toboze ovo je pravi Vol Strit Zurnal.

Sto se tice tih velikih brojki u dolarima Zvonimir Jankovic je najbolje odgovorio. Znonko izgleda da je covek iz profesije pa zna sta govori.

Srbija je prakticki zatvorila borski rudnik a komoli da razmislja o rudnicima izgubljenog Kosova.

Boki Lajic | 14/11/2011 08:03

Eto zasto su nam oteli Kosovo.Zbog strateskih i ekonomskih ciljeva,a prica o zloglasnom Milosevicu je bila prica za malu djecu.Naravno,kao i uvek,samo manjina uvek zna prave razloge svih ratova,ostali uvek veruju propagandi

 

видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago.sr.html

Андреј Тарковски о апокалипси – одломак

…Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  – али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе….

Видети више: http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/10/slovo-o-apokalipsi-andrej-tarkovski.html

ПЛАНЕТА РЕЧИ / Кајоко Јамасаки, Срба Игњатовић

KAJOKO ЈАМАСАКИ из Јапана и  СРБА  ИГЊАТОВИЋ  из Србије  овогодишњи су добитници  Награде „Повеља Мораве“, која се на Београдским међународним сусретима писаца традиционално додељује једном домаћем и једном страном песнику.

      Кајоко Јамасаки (Kayoko Yamasaki), ванредни професор јапанологије на Филолошком факултету у Београду, песник и књижевни преводилац, рођена је 14. септембра 1956. године у јапанском граду Каназава. Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета. Од 1981. године живи и ради у Београду. Поезију ствара и на јапанском и на српском језику.

Објавила је, у Токију, шест књига поезије на јапанском језику. На српском језику објављене су, у последњој деценији, њене књиге: Скривено јутро, Родина убусуна, Сановник, река и Олујни брег.

Кајоко Јамасаки превела је на јапански језик три књиге Данила Киша  – Рани јади (Tokyo, Tokyo sogensha, 1995); Енциклопедија мртвих (Tokyo, Tokyo sogensha, 1999); Башта, пепео (Tokyo, Kawade shobo shinsha, 2009). На српаки језик превела је дела : Tanikawa Shuntaro, Дете на степеништу (Београд, Рад, 2007); Shiraishi Kazuko, Мала планета (Златни кључ Смедеревске јесени, Смедерево, 2010).

Добитник је годишње Награде за превод на инострани језик за 1995/96. годину (Српски ПЕН центар), као и Повеље за изузетан допринос превођењу српске књижевности (УКПС, 2011).

СТЕПЕНИШТЕ, ДВА АНЂЕЛА

     Стефану и Дајани

Дошли смо

да

комадић љубави принесемо

малим рукама које

смо отворили

на дан свога

рођења.

 

Снажним плачем,

тихим осмехом,

живот се на

живот

ослања:

пењемо се

уз степенице.

 

Када нам отму воду и

ваздух, када нам

угасе светлост,

за руке се

држимо.

 

Живот ослушкује

живот:

без

гласова се

пењемо.

 

Овога јутра, када су се

анђели

небу вратили,

у мраку светлуцају тек

трагови малих стопала.

 

Зато, пењемо се

уз степенице

с којих су

они

одлетели.

___________

     Срба Игњатовић (Srba Ignjatovic) рођен је у Књажњвцу 1946. године. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Објавио десет књига поезије (најновија Чим сване и друге утопије, 2011), шест књига прозе (најновија Пролазна кућа, 2011) и седамнаест књига критике, есејистике и студија. Изабране песме Варвари на понту објављене су 2000. године (Просвета, Београд). Избори песама појавили су се на македонском, румунском, италијанском, бугарском, чешком, немачком и енглеском језику.

Добитник је више домаћих и иностраних књижевних награда.

Члан је Академије АСЛА у Орадеи (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска).

У НАШЕМ ГРАДУ

 Отворена је сезона великих распродаја.

Све што смо имали, и све што немамо,

изнето је на пазар.

Купује се на тоне, хектаре и вагоне.

Књижевници и фарисеји иду на парче и кило

дрхтећи да обноћ не падне цена.

Досетили се и сиромаси:

по стубовима и стаблима

цедуљице лепе преко умрлица.

Не зна се чега је више –

смрти или довијања.

Такви су обичаји у нашем граду:

или купујеш, или те купују,

или продајеш, или те продају.

Данашњи поуздани пријатељ

сутра је заклети непријатељ.

Уман човек се једнако чува

Данајаца и свих осталих.

 

Видети више: http://www.uksrbije.org.rs/Izdanja/Planeta%20reci.htm

 

 

 

 

 

PROMAŠAJI SRPSKE POLITIKE U BOSNI I HERCEGOVINI

Sporazumom u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu okončan je oružani sukob zaraćenih strana. Iz rata su izašle sve tri poražene strane: Srbi pravoslavne vere, Srbi islamske vere i Srbi katoličke vere. 

Ratovali su: pravoslavni protiv katolika i muslimana – zajedno; muslimani su ratovali protiv katolika i pravoslavnih; pravoslavni i katolici, zajedno, protiv muslimana; muslimani i katolici  – jedni protiv drugih.

 Gubici: zajedno svih – nešto ispod 100.000 – vojnika i civila. Broj žrtava se, procentualno, otprilike poklapa sa brojem vernika.

 Najviše je stradalo muslimana, pa pravoslavnih, pa katolika.

 Broj raseljenih, izbeglih, preseljenih i prognanih za sve tri konfesije, još nije tačno ni približno utvrđen.

 Sporazumom u Dejtonu obustavljen je oružani dio sukoba, ali je nastavljen tihi, podmukli verski rat koji traje već vekovima: rat između pravoslavnih i katolika traje od svakog prelaza pravoslavnih Srba u katolike i osnivanja katoličkih bogomolja u BiH.

 Dolaskom turskog osvajača u Bosnu /1386–1878/, dolazi do islamizacije pravoslavnih Srba i njihovog prelaska na veru osvajača.

 I muslimani u Bosni grade svoje bogomolje – džamije.

 (Rijetki su oni, ili ih gotovo i nije bilo) koji su shvatali činjenično stanje  – i radili na tome da se uspostave tolerantni odnosi između te tri posvađane glavne vere, unutar jednog – srpskog naroda.

 Verski rat unutar ovog naroda tokom vekova menjao je intenzitet, već prema prilikama.

 Turska vlast u Bosni bila je na strani muslimana jer su oni bili njihove vere, pa su zato bili privilegovani. Ova vlast je imala i tolerantan odnos prema katoličkim vernicima jer je iza njih stajao Vatikan – koji je izdašno davao povoljne novčane kredite turskoj državi.

 Srbi pravoslavne vere u Bosni nisu imali svog zaštitnika, pa su oni najviše i stradali, sa jedne strane trpeli su pritisak za katoličenje, a s druge strane pritisak za islamizaciju. Pod turskom vlašću bili su u kmetskom odnosu, izloženi samovolji aga i begova. Bili su lišeni vlasti nad zemljom i time sa redukovanim ljudskim pravima.

 Slabljenjem turske moći,  usledilo je jačanje katoličkog faktora u Bosni, iza kojeg je, sada stajao novi okupator – Austro-ugarska, kojoj je time bio otvoren put za prodor prema istoku i jugu Evrope. Odlukom Berlinskog kongresa iz 1878. godine, ovi novi gospodari Bosne nisu dirali u stečene tekovine muslimana jer im je trebala njihova lojalnost.

Srbi pravoslavni, koji su ustankom protiv turske vladavine Bosnom, 1875-1878, jednim delom su potpomagali okupaciju Bosne od strane Austro-ugarske, nadajući se da će im pod novim okupatorom biti bolje, i dalje su ostali u podređenom položaju, pa je ponovo došlo do njihovog novog ustanka, ovog puta protiv novog okupatora – 1882. godine, ali bez nekog vidnog poboljšanja svog položaja.

 Srbi pravoslavni u Bosni, iako su imali dvije pravoslavne države, koje bi po svome verskom statusu, trebalo da štite svoje suvernike u Bosni, one to nisu činile; Srbija jer nije bila dovoljno jaka u odnosu na Tursku i Austro-ugarsku, da bi mogla da bude pouzdan zaštitnik; Rusija – koja je bila dovoljno jaka, nije pomogla pravoslavne u Bosni, jer se strogo držala svojih sebičnih interesa. Tako, ruski ambasador u Beču savetuje srpske ustanike /1875/ – da obustave ustanak i da sačekaju da Rusija dovoljno ojača, pa će onda osloboditi Bosnu od Turaka i pripojiti ruskom carstvu. Dakle, Rusija ne oslobodilac već novi okupator.

U Dejtonu, Srbi pravoslavni – kao jedini autohtoni narod Bosne odriču se više od polovine svoje istorijske teritorije, svoje vekovne geografske tekovine, i pristaju na minimum – i to zato što je na stranu Srba druge dve vere stao američko-jevrejski lobi, oličen u NATO paktu – koji se već vojnički upleo u verski rat zaraćenih strana, a protiv pravoslavnih Srba.

 Srbi pravoslavni morali su da pristanu na okrnjeni dio Bosne u krajnje nepovoljnom geografskom statusu, koji – i u najmanjem oružanom sukobu ne bi mogao da bude odbranjiv. To što je u tome još najgore, taj srpski pravoslavni prostor Bosne je iz dva geografska dela, negde, baš na sredini, presečen je distriktom Brčko, koji je naseljen pretežno katolicima, koji se graniči sa Hrvatskom.

 Sve dalje što je nastalo u tom pravoslavnom delu BiH, a koji se u stranim zvaničnim krugovima naziva Entitet, što opet znači oblast, a Srbi pravoslavni ga iz milja nazivaju Republika Srpska, što drugi iz neznanja prihvataju, jer Republika je atribut za državu, a Entiteti nemaju to svojstvo.

 Otuda u BiH postoje dve države – Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država, i Entitet Republika Srpska, kao međunarodno nepriznata država. To je država koja samu sebe priznaje.

 Ništa manja anomalija od ove dve države nije ni podizanje verskih zajednica –  katolika i muslimana, na nivo naroda. Tako su Srbi – katolici iz BiH preinačeni u Hrvate, a Srbi islamske vere u Bošnjake.

Ovi Hrvati nisu autohtoni narod u BiH, a nisu ni doseljenici iz Ugarske, odnosno Austro-ugarske države.

Ovakvo ispravno shvatanje zastupala je i nauka i praksa Prve Jugoslavije, pa je popis stanovništva u toj državi vršen po verskoj, a ne po narodnoj pripadnosti –  protiv čega se tadašnji “Hrvati“ nisu bunili, ne samo u BiH već i oni iz tkz. Banske Hrvatske /tri županije u Austro-ugarskoj državi: Varaždinska, Križevačka i Zagrebačka/.

Ostale sastojnice koje danas ulaze u proširenu Hrvatsku, a to su: Dalmacija, Slavonija, Lika, Kordun, Banija, nisu nikad ulazile u neku hrvatsku državu iz jednostavnog razloga što u prošlosti takva hrvatska država nikada nije ni postojala. Istra, koja je poslije Drugog svetskog rata oduzeta od Italije i pripojena Jugoslaviji, ušla je u sastav Hrvatske, a da se niko od drugih u Jugoslaviji nije zapitao zašto Hrvatskoj, a nije zadržana bar kao autonomna jedinica u neutralnom statusu.

 Što se tiče Srba islamske veroispovesti u BiH, oni se nikada u prošlosti nisu deklarisali kao neki narod. Kada je srpski narod u pitanju, ovde  za to veliku krivicu snosi i srpska pravoslavna crkva, koja je brisala iz Srba sve one Srbe koji su preverili i prešli u druge vere. Ovakvo stajalište ove crkve bilo je u samoj osnovi pogrešno, jer pojam naroda i pojam verske pripadnosti dva su odvojena i međusobno neuslovljena pojma. Narod je statična, odnosno primarna kategorija, a vera je stvar izbora pojedinca. Zato se vera nigde u Evropi ne veže za pripadnost narodu. Ovakvo stajalište je zastupao i ugledni sociolog iz Sarajeva – Esad Ćimić, koji je utvrdio da se za narod ne opredeljuje već da se narodu pripada – po rođenju. Izuzetak ovde čine deca iz mešovitih brakova, kojima bi trebalo ostaviti mogućnost da se, po navršenom punoletstvu opredeljuju kojoj veri žele da pripadaju.

Ova deca su se najviše u Drugoj Jugoslaviji izjašnjavala za jugoslavensku naciju, pa je broj ovih, i drugih, koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, po popisu stanovništva iz 1981. godine, i taj broj je premašio 1.240.000.

 Što se tiče pripadnika islamske veroispovesti,  i njihovog nacionalnog izjašnjavanja po svršetku Drugog svetskog rata, tu je nova posleratna vlast  u Jugoslaviji odustala od verskog izjašnjavanja stanovništva, pa muslimansko stanovništvo u BiH nije tretirala kao Srbe (što ustvari oni istorijski i jesu) jer im se činilo da bi u novoj državi Srba bilo previše u odnosu na druge već je muslimane svrstala u nacionalno neopredeljenje, a njih je bilo u BiH preko 840.000.

U Prvoj Jugoslaviji, koju su tkz. komunisti nazivali “stara“, popis stanovništva po verama nikome nije smetao, jer je svako u veri video svoje ishodište i potvrdu ravnopravnosti i suživota. Svako je u svojoj veri učvršćivao svoj verski identitet i osećao se slobodno u ispoljavanju svoje verske pripadnosti.

 Drugi svetski rat silno je poremetio te odnose među verama u Jugoslaviji. Tu je seme mržnje posijala katolička crkva. Došlo je do sprege ove crkve sa pripadnicima islamske verske zajednice u BiH, i do masovnog pogroma nad Srbima pravoslavne vere na ukupnoj teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, u koju je ulazila i anektirana Bosna i Hercegovina, a kojoj je NDH ukinula i ime, a sve sa ciljem potpunog istrebljenja srpskog naroda pravoslavne vere.

 U verskom ratu, koji je u BiH vođen od 1992. do 1995. godine, ostvaren je samo ćorsokak. Tim ratom nije se ništa dobro postiglo. Ostalo je nejasno zašto je do rata uopšte došlo. Unapred se znalo da se podela teritorije BiH ne može izvršiti po verskoj pripadnosti, jer je čitava teritorija ove bivše jugoslovenske republike premrežena sa pripadnicima sve tri osnovne vere, pa je otuda i sadašnja verska (veštačka) podela BiH na dva Entiteta trajno neodrživa.

 Geografska površina sadašnje Republike Srpske toliko je nepovoljna da je – i takva kakva je presečena otprilike na polovini distriktom Brčko, pa se, zbog toga Republika Srpska sastoji iz dva krajnje nepovoljna geografska dela. Osim toga ima delova teritorije gde sa jedne na drugu stranu granice –  pešak može da pređe za samo jedan sat, što znači da u bilo kakvom, i manjem oružanom sukobu, između posvađanih vernika, teritorija Republike Srpske je ozbiljno ranjiva. Što, opet dalje znači da je Republika Srpska ionako saobraćajno krajnje nepovoljno povezana sa svojim delovima /Hercegovina/.

 Ovaj srpski pravoslavni dio BiH je lako deljiv na tri dela: banjalučka oblast od Brčkog prema zapadu, bjeljinska oblast prema istoku, hercegovački dio prema jugu.

 Muslimansko katolički dio BiH u geografskom smislu nešto je povoljniji, a i stoga što nije okružen nekim, nazovimo ih tako, lošim susjedima, kao Republika Srpska.

 BiH, kao celovita teritorija geografski je dosta povoljna, povoljnija od drugih republika bivše Jugoslavije, povoljnija od Hrvatske.

 Srpske nacionalne težnje u prošlosti, BiH su uvek gledale samo kao jedinstvenu geografsku teritoriju i kao sastavnicu srednjovekovne srpske države. Pa i gruntovno preko 70% teritorije BiH je u vlasništvu Srba pravoslavnih.

Sadašnje srpsko pravoslavno rukovodstvo potpuno gubi iz vida istorijske činjenice i pristaje na manji dio nedeljive BiH i na konstitutivnost izmišljenih naroda u BiH /Hrvata i Bošnjaka/, koji su sve do druge polovine devetnaestog veka /Hrvati/ bili samo kao stanovnici BiH, sa isključivo verskim obeležjem, a muslimani BiH  su iz verske skupine “proizvedeni“ u “Bošnjake“, i to tek u zadnjim godinama dvadesetog veka, a što je u tome još evidentno, znatan broj muslimana i ne žele da budu Bošnjaci već se izjašnjavaju po verskoj pripadnosti.

 Ono što čini posebnu anomaliju jeste shvatanje o konstitutivnosti sva “tri“ naroda u srpskom pravoslavnom Entitetu BiH, pa bi se onda dalo zaključiti da je ovaj Entitet BiH u malom, što bi opet značilo onaj status koji je BiH imala kao jugoslovenska republika. Naravno da se ovo ne uklapa u evropske standarde. U Evropi su sve države nacionalne /izuzev Švajcarske/, a drugi su svi u tim državama nacionalne manjine, bez obzira na njihovu procentualnu zastupljenost u stanovništvu matične države. Konstitutivnost je “komunistička“ izmišljotina Josipa Broza i njegovih jevrejskih i hrvatskih drugova, jer nikako nisu mogli da prihvate činjenicu, da u toj, po njima, komponovanoj, novoj Jugoslaviji, Srbi imaju tri republike /Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu/.

Za ovo su znali i klepci Prve Jugoslavije pa su državu sklepali po banovinama, a i  te banovine nisu nazivali po narodu nastanjenom u njima, ili po verama već po rekama /izuzev primorske/.

Ta konstitutivnost “naroda“ sada u srpskom pravoslavnom Entitetu zastupljena je na svim nivoima, stvarno, što otežava normalno funkcionisanje Entiteta, dok je u drugom Entitetu muslimansko-katoličkom, ta konstitutivnost samo deklarativna.

 Ovde se onda postavlja i pitanje svrsishodnosti krvavog verskog rata koji je vođen na tlu BiH, pogotovu za pravoslavne Srbe kada su oni drugi koji su ratovali u tome ratu protiv njih sada postali konstitutivni i u svemu izjednačeni.

 Neki nadobudni vodeći političari iz srpskog pravoslavnog Entiteta, što je u tome još najgore zalažu se javno  za ponovnu preraspodelu teritorije BiH sa ciljem uvođenja i trećeg, katoličkog Entiteta. Poznavaoci istorije znaju da je uvođenje ovog Entiteta ustvari dovođenje ponovo Nezavisne Države Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu. A kakva je bila ta NDH najbolje o tome svedoči masovni genocid koji je ta država u Drugom svetskom ratu, u sprezi sa katolicima i muslimanima iz BiH izvršila nad srpskim pravoslavnim narodom. Tu se radi o stvarnom genocidu, gdje je u organizaciji NDH na najsvirepiji način pobijeno na stotine hiljada žena, dece, staraca, gde su popaljena čitava naselja i uništavana i opljačkana imovina. To je bio pravi genocid kojega su sakrivali Josip Broz, njegovi hrvatski drugovi i njegovi srpski vazali. Radilo se tu o jezivom istrebljenju ogromnog broja srpskog pravoslavnog stanovništva sa ukupne teritorije tadašnje hrvatske države. Za ove masovne zločine genocida retko je ko kažnjen, a sledbenici te NDH, Narodna Republika Hrvatska, Socijalistička Republika Hrvatska i sadašnja Republika Hrvatska nisu obeštetile niti jednu žrtvu iz tog strašnog pokolja jednog naroda. Taj ogromni zločin je tretiran pod Brozovom diktaturom, kao da su ga počinile vojske Nemačke i Italije, što je bila notorna laž. Zločin je vršen temeljom rasnih zakona koje je donela zvanična hrvatska državna vlast.

 I danas su neobeleženi, a niti uređeni iz tog vremena 82 hrvatska logora za Srbe pravoslavne, 110 jama na području Like, 40 jama na području Korduna, 178 jama na području BiH, ukupno 328 jama, različitih dimenzija u koje su Hrvati bacali ubijene Srbe, a neke i žive. Ove žrtve prije pogubljenja su na razne načine mučene. U tome nije pravljena razlika između novorođene dece, žena i starijih osoba /podatak uzet iz knjige Lastavica Dane “Bezdane jame Nezavisne Države Hrvatske.“

 NDH je počinila stravične zločine u BiH i njeno ponovno vraćanje u ovu napaćenu i mržnjom zatrovanu državu, značilo bi potpuno gubljenje pamćenja kod srpskog pravoslavnog naroda, a posebno kod njegove inteligencije.

U BiH, i u ostalom, kao i u Srbiji i Crnoj Gori, sticajem različitih istorijskih okolnosti, na vlast su dolazile različite osobe koje svojim sveukupnim kapacitetom nisu bile sposobne, ne samo da uspešno upravljaju državnim poslovima, već nisu imale ni sluha ni za istorijski trenutak, pa su stanovništvo spomenutih država gurale u teške prilike, a neretko i sami sebe dovodili i doveli u velike životne opasnosti.

 Šta je, na primer, trebalo Slobodanu Miloševiću da tera inat sa najvećim moćnicima naše planete. Jasno je bilo i seoskom đaku da je NATO naumio da ima vojnu bazu i na tlu Srbije. Te vojne baze imaju, gotovo sve zemlje u našem okruženju. To se sa bazama moglo na vrlo jednostavan način rešiti: mi vama bazu na Kosovu, a vi nama ugovor da Kosovo nikad neće biti država. Ako susedne zemlje dobiju kiriju za vojne baze NATO-a na svojoj državnoj teritoriji, onda i nama tu kiriju treba plaćati. Ali ako su teritorije za baze ustupljene besplatno, onda je i za nas to bolje nego Kosovo država.

 A šta se dogodilo: NATO je na silu uspostavio vojnu bazu na Kosovu i Kosovo je postalo zasebna država. A onda NATO-ovo bombardovanje Srbije i sa bombama osiromašenog uranijuma i narod Srbije masovno oboleva od karcinoma i umire; uništena državna infrastruktura, ubijeno i ranjeno mnogo srpskih vojnika i civila. Ostao je samo promukli komunjarski petao da kukuriče na balkanskom bunjištu, potom stigao u zatvor u Hag i tamo skončao svoj život.

A ovaj ovde, čije ni ime neću da pominjem, vatreno se zalaže za rušenje međunarodno priznate države BiH i za uvođenje katoličkog Entiteta. Čak je za tu nerazumnost spreman da ustupi i dio teritorije Republike Srpske; najverovatnije srpsku pravoslavnu Hercegovinu i Posavinu, samo da bi u svome pašaluku samostalno vladao.

I dok se u Srbiji vikalo “Slobo slobodo“, ovde se viče “Dodo, Dodo, naš Dodo.“ A narod nikako da shvati da Slobo nije sloboda i da Dodo nije naš Dodo već svoj Dodo. Koliko je svoj to dokazuje  i imovina koju je lako stekao i za sebe, i za unuke, i za praunuke. I svakodnevno izmišlja nove namete na osiromašeni narod; smanjuje i dečije doplatke, iako je opšte poznato  da Entitetom u srpskom pravoslavnom narodu uveliko hara bela kuga.

Ovi tkz. srpski političari trebalo bi da idu na tečajeve istorije pa da nauče bar toliko da im se ta istorija ne ponovi i po treći put.

 Ima li rešenja za Bosnu i Hercegovinu? IMA! Najprije treba sve vratiti na sami početak. To nije lako, ali je moguće. Ovde važi ono pravilo: Bolje se vratiti i sa tri četvrtine puta, ako je pogrešan, nego sa celog. Treba se vratiti na sami početak, a to apsolutno nije nemoguće. Treba utvrditi čija je bila Bosna prije turskog osvajanja /1386 – 1878/ i Austrougarske okupacije od 1878 do 1918. I jedan i drugi okupator nešto je donio u Bosnu  svojom okupacijom. Turci su doneli islam, a Austrougarska jačanje katoličkog faktora. Prije dolaska i jednog i drugog okupatora na tlu Bosne i Hercegovine živeo je isključivo srpski narod pravoslavne i bogumilske veroispovesti /u kasnijem periodu i nešto malo katolika/.

 Dakle, narod Bosne su činili i danas čine samo Srbi izdvojeni na tri vere: pravoslavnu, katoličku i islamsku / redanje je po nastajanu/.

Nikada u Bosni nisu živeli Hrvati kao autohtoni narod, što važi i za muslimane, današnje tkz. Bošnjake. Hrvati i Bošnjaci su u BiH političke izmišljotine. I ta izmišljotina je dovela BiH u ovo stanje u kojem se sada nalazi. Dizanje verskih zajednica, katolika i muslimana, na nivo naroda – pogubno je za BiH bilo i sada je.

Ako se Bosna i Hercegovina ne vrati svojim izvorima, ona će i dalje srljati u propast, i nema te snage koja će to srljanje moći da zaustavi.

Nije rešenje u uvođenju trećeg – katoličkog Entiteta, već u ukidanju i ova dva postojeća, a i distrikta Brčko i vraćanje Bosne u njene nedeljive granice, dakle, njene međunarodno priznate granice – državne.

 Teritorijalnu podelu države BiH treba izvršiti tako što će se poći od opština, sreza, okruga. Verske zajednice treba vratiti u njihove bogomolje; hrišćane u hrišćanske crkve, manastire i samostane, muslimane u džamije. Treba strogo odvojiti veru od države i BiH vratiti u njene sekularne pozicije. A što se tiče verske pripadnosti, treba konstatovati da naši muslimani nisu ni izašli iz svog srpskog naroda, već su, sticajem istorijskih okolnosti, veri dali primat.

Ako katolici u BiH žele da ostanu Hrvati neka ostanu, ali će oni onda u BiH imati status nacionalne manjine, kao i sve druge nacionalne manjine u drugim evropskim državama. Ovo je zato što verske skupine ne mogu da čine konstitutivni narod jer tako nije ni u Evropi.

Bosna i Hercegovina, kao međunarodno priznata država i članica UN-a nije teritorijalno deljiva, i zato što su pripadnici sve tri vere izmešani po čitavoj teritoriji države; nije deljiva ni jezički jer pripadnici sve tri osnovne vere govore istim, svojim srpskim jezikom. Nema tri jezika srpski narod u BiH, jer pripadnici dve verske zajednice /islamske i katoličke/ nemaju zasebnog jezika, niti su ga ikad imale.

 Bosna i Hercegovina, kao država treba da izgrađuje i unapređuje svoj državni suverenitet. Otuda treba ukinuti i tkz. specijalne odnose sa Srbijom i Hrvatskom. Ako bi se zadržale ovakve veze značilo bi to da se ove dvije države mešaju i u suverenitet i u unutrašnje poslove suverene države BiH. Prema ovim dvema državama, država BiH treba da ima odnose kao i prema drugim državama, a ti odnosi treba da se zasnivaju isključivo na međusobnim interesima.

 Nema pripajanja Bosne i Hercegovine ni Srbiji ni Hrvatskoj, kako u celini tako ni u delovima. BiH je samostalna i suverena evropska država.

 Bosna i Hercegovina ne treba da ulaže nikakve posebne napore da bi udovoljila zahtevima i kriterijumima Evropske unije. Ona ne treba ni da stupa u bilo kakve vojne saveze, i ne treba da šalje svoje sinove da u nepravednim ratovima ginu za interese imperijalističkih država.

 Žitelji BiH treba da izgrađuju svoju državu za sebe, da ulažu svoje napore za dobrobit svoje države i za napredak svoje države, i to u interesu svih,  i za dobro i bolji život njenih stanovnika.

 Sadašnje kriminalne strukture u BiH koje su na vlasti, a koje su ogrezle u međusobnoj mržnji i netrpeljivosti zavađenog naroda, a sve sa ciljem da se održe na vlasti i da lagodno žive na račun niskog životnog standarda opljačkanog i osiromašenog naroda treba ukloniti sa vlasti na vanrednim skupštinskim izborima, i to biračkim listićima i predati ih u nadležnost sudskim organima.

 U BiH nužne su korenite promene – i to što pre. Ovakvo stanje u državi je neodrživo i nastavljanje ovoga stanja BiH vodi u neminovnu propast koja se neće moći ničim zaustaviti.

 Narode BiH sve tri konfesije urazumimo se i shvatimo ozbiljno stanje u kojem se država BiH nalazi, jer sadašnje upravljanje Bosnom i Hercegovinom vodi u beznađe i propast.

 Rešenje koje se ovde nudi jedino je i moguće najbolje rešenje. Mlade školovane generacije treba da uzmu sudbinu države u svoju obavezu, jer sve što se u ovoj državi do sada radilo išlo je  i ide na štetu mladog naraštaja.

 Pametnim postupanjem ovde niko ne gubi, a svi jednako dobijaju: i Srbi pravoslavne, i Srbi islamske i Srbi katoličke vere, i ateisti iz sve tri vere – svi dobijaju.

 Najbolji naziv za sve bi bio: Srbi Bošnjani, gde bi ovo “bošnjani“ činilo geografsku odrednicu.

 Na kraju: nužno je da mladi formiraju stranku izmirenja i tolerancije, jer Bosna i Hercegovina njima pripada.

            16.3.2011.godina                  

                                               Dušan Bursać      Aleja  Svetog Save16/2 , Banja Luka   e-mail:  goricavicic@gmail.com

Videti englesku verziju teksta>

http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/2011/07/14/failures-of-serbian-policy-in-bosnia-and-herzegovina/

 

Đoko – donositelj apokalipse / Članak Vedrane Rudan (Nacional, Zg)

Vedrana Rudan (rodjena 1949 u Opatiji, zivi u Rijeci)

Odabrao:Georges Koniković georges.konikovic@gmail.com
 
Postala sam paranoična. 
Stalno mislim da ništa nije onako kako se čini da jest. 
Ubi me ovaj slučaj sa predsjednikom MMF-a, 
najpoznatije zločinačke organizacije na svijetu. 
Gospodin Strauss-Kahn je, navodno, u nekom njujorškom 
hotelu kresnuo sobaricu, ona se požalila, 
nismo saznali kome, taj netko je pozvao policiju 
pa su sobaricu odvezli u bolnicu, 
tamo su joj otkrili nekoliko ogrebotina, 
nešto se piše i o DNK, a gdje je DNK tu uvijek ima i sperme…
Videti više:
http://www.nacional.hr/clanak/108242/v-rudan-doka-donositelj-apokalipse