ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.
У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?
– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.
Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.
– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.
Како бисте је описали данас?
– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.
Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?
– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!
Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?
– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.
Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?
– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.
На шта конкретно мислите?
– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.
Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?
– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.
БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ
У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?
– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?
Девица – Планина недовљно истражена, а са једним посебним украсом – мистриозни камени кругови који до данас нису до краја објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станите у центар неког од њих нећете видети ништа осим обода круга и неба, а сваки од ових био је ограђен посебним каменим зидом што је био поприлично захтеван грађевински посао. Сваки од ових кругова је беспрекорно смештен у простору. Кругови су још увек под истраживањем наших научника…. Извор: Три највеће мистериозне локације у Србији http://www.gost.rs/sr/zanimljivosti/tri-najvece-misteriozne-lokacije-u-srbiji#at_pco=smlre-1.0&at_si=54ac65a61013ba98&at_ab=per-2&at_pos=0&at_tot=4
..
Девица је планина изнад Соко Бање а поглед са Остре чуке је један од најлепших у овом делу Србије. До Соко Бање се долази аутопутем Београд-Ниш, где се код Алексинца искључује за Соко Бању. Пут за Соко Бању води поред прелепог Бованског језера, у чијој позадини се види Ртањ. Од Београда до Соко Бање има око 240 км. Прво што треба урадити када се дође у Соко Бању је обићи чувени Соко Град. Испод хотела “Моравица“, од купалишта, иде интересантна стаза поред реке Моравице до самог Соко Града. Стаза пролази и кроз излетиште Лептерија, где можете обновити залихе воде. Бованско језеро
… Сокобања, Моравица
…
извор: више
MINISTARSTVO građevinarstva primilo je više od sto zahteva građana, koji su zainteresovani za besplatne glavne projekte srpskih tradicionalnih kuća. Ovo, međutim, nije konačna cifra, jer očekuje se da veliki broj zahteva ovih dana pristigne poštom. Javni poziv građanima za izradu i ustupanje glavnog projekta je završen 20. marta. Najveće interesovanje vlada za šumadijski i moravski tip porodičnih zdanja.
Moravska kuća
U narednom periodu, komisija Ministarstva će oceniti pristigle zahteve, jer za dodelu projekta moraju da se ispune uslovi – da je podnosilac prijave vlasnik zemljišta, što dokazuje listom nepokretnosti, zatim da je dostavljena informacija o lokaciji, koju je izdala nadležna lokalna samouprava i koja daje podatke o mogućnostima i ograničenjima gradnje na katastarskoj parceli, a od dokumenata potrebno je da se priloži i plan parcele.
– Najviše zahteva imamo iz centralne i južne Srbije – kaže za „Novosti“ Nikola Jovanović, član komisije Ministarstva. – Oni građani, koji ispunjavaju uslove dobiće ne samo glavni projekat za izabrani model porodične kuće, već će taj dokument sadržati i elaborat energetske efikasnosti. Time će biti zastupljeni principi energetske efikasnosti i ispunjeni uslovi za dobijanje energetskog pasoša.
Prema računici, građani će primera radi za kuću od 140 kvadrata zahvaljujući akciji Ministarstva građevinarstva uštedeti oko 4.000 evra. Jer, prosečna cena za izradu glavnog projekta iznosi oko 20 evra po kvadratu, dok energetski elaborat košta još oko 1.000 evra.
U ponudi su prizemne kuće i to od 50 do 70 kvadrata, zatim od 70 do 100 i od 100 do 140 kvadrata. Računa se da bi gradnja takvih objekata vlasnike koštala oko 400 evra po kvadratu naravno u zavisnosti od materijala i opreme koju planiraju da ugrade.
Šumadijska kuća
MODELI U ponudi je bilo 16 modela kuća za četiri tipa – vojvođanski, moravski, šumadijski i planinski. Modeli su ponuđeni u katalogu idejnih rešenja nagrađenih i otkupljenih od projektanata koji su učestvovali na konkursu Ministarstva građevinarstva.
49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.
Некада сам веровао да би добро било основати музеј живе традиције тамо – у североисточној Србији, у Кучеву, у тзв. Багерској пустињи. О томе сам написао још у прошлом веку и књигу „Музеј Немогућег Ратара“. Поновљено издање ове књиге доступно је у Библиотекама „Заветина“ на Мрежи, може се још увек преузети бесплатно, без икакве надокнаде.
Салаши би по овај народ били кориснији од музеја, па и музеја живе традиције. Вековима су салаши били погодни за један друкчији, самосвојнији, здравији и посебнији начин живота.
Својевремено сам писао, деведесетих минулог века:
“ …У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (…), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама….“
И мислим да је такав начин писања био нереалан. Далеко од стварности. Уместо о музеју, боље да сам мислио о салашу – тамо где су живели и опстајали наши дедови, као горуни. Свеједно, било то у Звижду, Хомољу, Неготинској Крајини, на Старој планини, Ртњу, или Радану, где још увек има по неки салаш.Салаши су у ствари били и остали – држава у држави. Нимало случајно, салаше у Крајини зову „држава“…
48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша. а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.
Терен за изградњу Музеја немогућег ратара
Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности …. (Више: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post.html )
Сто салаша на потесу општина Кучево – Неготин, учинили би више за народ, државу и опстанак него многе празне приче. Многи су салаши данас у рушевинама, као и села, деценијама изложени пропадању…. Зар треба да се догоди економска, светска и нека друга катастрофа да би се схватио смисао салаша? ……
UKOLIKO odziv na predstojećim parlamentarnim izborima bude sličan kao i prilikom nadmetanja 2012. godine, političkim strankama i koalicijama za jedno poslaničko mesto biće potrebno oko 13.000 glasova. Ovu računicu može da pokvari samo veliki broj „bačenih“ glasova, tačnije ako više izbornih lista ne pređe cenzus. U tom slučaju, jedan mandat može doneti i manja podrška birača.
Računica najviše zavisi od izlaznosti
Programski direktor CeSID Đorđe Vuković kaže za „Novosti“ da se vrednost jednog poslaničkog mesta ne može znati dok ne bude poznat odziv građana na izborima:
– Ukoliko na birališta izađe oko četiri miliona građana, može se očekivati da će mandat vredeti između 12.000 i 14.000 glasova. Zavisiće i od toga koliko izbornih lista ne osvoji najmanje pet odsto glasova, tačnije ostaje ispod praga koji je neophodan za ulazak u parlament. Digitron u ruke polako uzimaju i manjinske stranke u Srbiji, koje će učestvovati u izbornoj trci. Za njih važi prirodni cenzus, tačnije kada bude poznata vrednost poslaničkog mandata, oni će na toliko glasova dobijati po jedno mesto.
– Na izborima 2012. godine za poslanika je bilo potrebno oko 13.000 glasova, međutim sada očekujemo manju izlaznost i mislimo da će biti dovoljno između 11.000 i 12.000 glasova – smatra Emir Elfić, koji predvodi listu pet bošnjačkih i mađarskih stranaka.
ISTI BROJ POTPISA
Iako za manjinske stranke na važi isti cenzus kao i za ostale partije i koalicije, prilikom predaje izbornih lista, oni takođe moraju da prikupe 10.000 potpisa.
NAGRADA Srpske književne zadruge za životno delo biće u sredu u podne svečano uručena akademiku, pesniku Ljubomiru Simoviću.
Ljubomir Simović
U programu će učestvovati predsednik SKZ Milovan Danojlić, književni kritičar Radivoje Mikić, glumci Srba Milin i Saša Nikolić, kao i Isidora Kadić, koja će izvoditi izvorne pesme. Simović, ovom povodom, za „Novosti“, ističe da mu je velika čast bilo već i to što je imao priliku da u ovoj kući godinama radi i sarađuje kao pisac, priređivač knjiga naših pesnika i dramskih pisaca, član komisije za Kolo i redakcije obnovljene biblioteke „Savremenik“, kao i zadruginog upravnog odbora i predsedništva.
– Radeći u ovoj kući, svi smo se osećali najmanje trostruko obaveznim: da čuvamo njenu bogatu tradiciju, da u naš jezik i kulturu unosimo dela svih kultura i jezika, i da uvek, u svakoj prilici, održavamo visinu koju su zacrtali njeni osnivači, bilo da je u pitanju estetika ili etika. Tokom 120 godina svog postojanja SKZ je bila srpska na najbolji mogući način: tako što je bila svetska. Velika tradicija SKZ obavezuje i one koji u njoj rade, i onoga koji ovu nagradu prima. Ali obavezuje i ovo društvo, koje se brigom za kulturu i kulturne vrednosti institucije poslednjih godina nije proslavilo – rekao nam je Simović.
Шире се концентрични кругови тзв. „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“.
Из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, шире се незауставиво концентрични кругови „Заветина“!
Према мерењу укупне посећености свих локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” (извршеном 8. новембра 2013. године) , бројке показују следеће: Статистика посећености «стооких прозора ЗАВЕТИНА», тј. Дефинисаних и препознатљивих интернет-локација на светској мрежи, показује, као и 7. јуна 2013. године, 17-18. августа 2013. годинем стални благи раст посета. ) Укупна посета локација “Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ” примакла се цифри од пола милиона посета! За једну, превасходно, некомерцијалну, непрофитну књижевну “планету”, то је прилично!Најпосећенија је Тзв. блогерска хидра ЗАПИСИ , затим следи Тзв. блогерска хидра ЗАВЕТИНЕ+: , па Веб сајтови “Заветина” уз подршку ГООГЛ-а:, документарно-филмски Канал ЗАВЕТИНЕ на ЈуТубу посетило је 10.000 посетилаца, Заветине My Opera: преко 6000…
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950. – ) (снимак Иван Лукић, октобар 2013)
Исто тако, врло је занимљива и статистика активност налога: Miroslav Lukić miroslav7275@gmail.com Оснивач ЗАВЕТИНА, Србија. Сајтови 87 укупно, 83 верификована. Лукићеви сајтови 16. Дељено са М. Лукићем 28. 08.2013. : 1.099.763 око пола пет поподне, средњеевропско време… – (Крајем лета 2013, према изводу из извештаја ГООГЛ-ове контролне табле)
Заправо – блогери крче терен у комуникацијама – како рече Ден Гилмор. „Софтверска технологија која омогућава људима да своје радове лако објављују на мрежи угрозила је традиционалну улогу медијских организација као посредника између аутора и широке публике. Последњих неколико година, обични грађани су све више и брже постајали извеештачи и коментатори друштвених прилика. „
„Заветине“ су биле принуђене, сатеране у издавачки гето, гето малих тиража, да се окрену интернету, новим технологијама и медијима – медијима у настајању – масовном новинарству – од народа, за народ.
Блогерске Хидре „Заветина“ нашле су пут до читаоца, у Србији, бившим југословенским републикама, Европи, Русији, Америци, Аустралији, посебно у српској дијаспори у свету. То може свако проверити. Блогови, као један посебан жанр, у међувремену су постајали све већа снага.
Шта су, тачно, блогови? Не постоји јединствена дефиниција, али они, већином, имају три заједничке каракте-ристике. Обично се састоје од кратких текстова који се називају дописима. Ови дописи се појављују супротним хронолошким редом, тј. најновији се налазе на врху. Поред тога, имају и хиперлинкове који их повезују с другим веб страницама. (….)
Блогови су крчили и прокрчили пут „Заветинама“. „Заветине“ их се нису клониле, јер блогови су “ средство за вођење разговора. Многи од најбољих омогућавају читаоцима да шаљу коментаре, а блогери радо скрећу пажњу на прилоге својих колега како би их истакли и продискутовали. Они делују као разговор и стога што су најбољи међу њима написани у изузетно хуманом тону. У поређењу с тим блоговима, типични новинарски чланци звуче шаблонски, као да их није написао један човек, већ читав један одбор. Процват блогова пре свега подстиче њихова људскост.“
Блогове треба схватити и у ширем контексту, будући да су просечни корисници интернета сада у могућности да на мрежи објављују своје радове у различитим форматима, укључујући аудио и видео прилоге. Ово је саставни део и демократизације и дистрибуције медија. Реквизити које користимо за креирање дигиталних садржаја све су моћнији и све јефтинији, а дело које створимо можемо да прикажемо читавом свету. Сличан пример не постоји у целој историји човечанства.
Према Пју интернет пројекту, непрофитној организацији која се бави истраживањем утицаја интернета на различите аспекте живота у Америци, читање и писање блогова све је популарније. Више од једне четвртине становника Сједињених Америчких Држава прочитало је неки блог, а током 2005. године, мада се интерес усталио, средства јавног информисања о овој појави су писала више него икад.
Блогери су на себе скренули пажњу највише захваљујући текстовима у којима обрађују најактуелније теме из области политике, технологије, итд. Међутим, треба имати на уму да највећи број блогова – од неколико милиона колико их се налази на мрежи – имају велику вредност иако нису намењени широкој публици. Те онлајн дневнике неки блогери пишу уместо традиционалних писама члановима породице и пријатељима. Корист коју читалац стиче од тих веома личних блогова свакако је већа (по читаоцу), него еквивалентна вредност од већине популарних сајтова.
Блоговање се најпре појавило у Сједињеним Америчким Државама. Ово је било предвидиво, имајући у виду да су прве могућности за блоговање развили амерички стручњаци за софтвер. Без обзира на то, постало је глобална појава. На пример, према грубој процени, у Кини постоји око пет милиона блогера, што је релативно мали проценат у односу на укупан број становника. Све више Кинеза поставља своје блогове упркос државној цензури (коју помажу технолошке компаније). Од свих континената Африка има најмањи број блогера; Итан Закерман, један од оснивача пројекта Глобал Воицес Онлине у Беркмановом центру за интернет и друштво на Универзитету Харвард, каже да према најприближнијој процени у под-Сахарској Африци има око 10.000 блогера. Њихов број расте на Средњем истоку и у Северној Африци, где око 50.000 углавном младих људи шаље своје блогове.
Изван Сједињених Америчких Држава, блоговање је најпопуларније у Француској, где према Луаку Ле Мера, директору једне софтверске компаније, има преко два милиона блогера. Они су утицајни. Три министра у француској Влади, каже Ле Мер, позвала су блогере да их интервјуишу; на једном таквом скупу учествовао је и он сам. Он примећује да су блогови постали једно од најважнијих средстава за изражавање у његовој земљи и да изазивају извесну забринутост у водећим новинарским круговима.
Занимљив је и однос блогера и новинара. Неки професионални новинари су се с одушевљењем укључили у блоговање, док други том жанру уопште не придају важност… (Ден Гилмор)
…
Да би могле испунити своју „мисију“, пре свега, издавачку, „Заветине“ верују да је блоговање врло важно, али да исто тако истовремено, треба публиковати и онлајн издања књижевних часописа, али и часописе и књиге штампане на папиру, иако тиражи таквих часописа и књига штампаних на папиру никада више, изгледа неће моћи да достигну тираже блогова, сајтова, итд.
Избор из Преписке Добрило Ненадић ↔ Мирослав из Трешњевицe
______________________
У Вигошту – Добрило и Мирослав (фотодокументација „Заветине“)
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
22. нов. 2008.
Драги Мирославе, честитам ти на награди, давно си је заслужио. Ја помало кљуцам кад ми онако нешто падне на памет, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Никад се не зна. Теби и твојој госпођи срдачни поздрави из обелелог и магловитог Ариља. Време је да се повучемо у кућу попут медведа и да дремамо док не гране сунце.
Добрило и Петкана
Мирослав Тодоровић ↔ Добрило Ненадић
12. септ. 12008.
Драги Добрило, ево ме коначно, на жалост, у Ниш-та. Сређујем белешке, а и срочио сам нека питањца, у жељи да „направимо јоштер један разгововор“.
Поздрав теби, Г-ђи, и Вигошту. М. Т.
***
Добро рапсоде и барде Миркане оф Трешњевица и откуде Ниш, све сам ово разумео а питања пошаљи, ако не буду сувише тешка, јер ја сам један матор човек који је већ у кречани, па не знам понекад ни где ми је лева ни где ми је десна рука, да ли сам некуд пошао или се однекле враћам.
Твој друг Добрило
30.12. 2008.
Драги Мирославе,
лорд Добрило и ладy Петкана оф Вигоште поздрављају грофа Миркана и његову грофицу де Трешњевиер уз громки аплауз а све поводом најновијих успеха са жељама да ваш једрењак са пуним једрима настави да плови по овој мутној води пуној скривених подводних хриди које су амерички терористи подметнули на пловним путевима.
Упркос њима напред галије царске!
Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
31. јан. 2009.
Ре: Поздрав из нишког резервата
Драги Мирославе, свака теби част кад још можеш да пишеш и све оно друго, ама ја могу само још помало да пишам а и то све теже. Да ме Петкана не јури и не звоца и не убеђује да још понешто забележим одавно бих ја затарабио дућан јер било је и више него доста ако је за какву вајду. Видим да сваки час у Политици, у рубрици Одјеци и реаговања понеки нервозни грађанин загалами против ове цркавице које нам је држава пружила као што је земајле Вук у чанак Вилипа Вишњића спустио бакарушу да му одгуди Почетак буне, па чим прочитам тако нешто одмах ми се обесе једра као у бонаци…
Поздрави Србу и госпођу
Добрило
15. Фебруарy 2009.
Драги Мирославе,
узвраћам срдачан поздрав из снегом затрпаног и у маглуштини изгубљеног Ариљаа што се ти-че зелених брда то је ту негде надомак, само да прође осам девет недељаи већ смо се обрели у трави и у лишћу.
Поздрави госпођу и Србу
Добрило
Мирослав Тодоровић
15. Фебруар 2009.
Поздрав од резерват Ниш са мислима на Трешњевичка брда
Драги, Мајсторе, управо сам завршио тел. разговор са Србом уз помињање Твог дела и имена. По-хвално, дабоме. Како и доликује.
Онај Разговор иде у првом броју Савременика, тако да 2009. за-почињем/о са Тобом, уверен/и да ће нам то свима, који се бавимо овим залудним, послом донети срећу. (Моји „Сусрети и виђења“ ће ићи дослије, да не конкуришу питкој причи и бриткости твојих мисли).
И, нека Вам је срећно Сретење Господње. Теби, Ладy Петк(ан)и, Вигошту…
***
Добрило Ненадић, снимак М. Тодоровића (фотодокументација „Заветине“, октобар 2013)
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
7. септембар 2009.
Субјект: Шта је с тобом, маестро?
Аве Миркане барде,
да не прочитах у новинама пре неко време твој лелек, мислио бих и даље да си се одметнуо у Африку и да негде у Буркини Фасо или Еритреји, Мозамбику или Боцвани учиш домороце разним српским финтама. Заиста где си ти и како се десило да си свом земљаку и сапатнику престао да се јављаш. Јеси ли ти нешто љут на мене или си просто онако решио да са нама сељацима прекинеш сваку даљу џаку?
Добрило, стари, оронули змај из Вигошта
Све је у реду. Допловила је и проза, а ово је била рутинска промена а све у складу са честим променама назива наше нам отаџбине, нема више Југе сад је Сервија сервис, сервираве, послуга
ЗМАЈ ОД ВИГОШТА
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
24. септембар 2009.
ПО/ЗДРАВЉЕ
Драги Миркане, шта бих дао да сам на твом месту, да се шеткам унаоколо, џанкам мацице и клопам прасеће буткице уз обилне гутљаје руменога вина.
Ја сам, кукавац сињи изврнут на леђа као корњача, спао сам на штап, подвиг ми је ако искорачам једно десет корака.
Склопио сам уговор са ГА Дерета за роман Гвоздено доба.Требало би да се појави сада, за Сајам.
То је нешто сасвим ново, нико у српској литератури није писао роман о праисторији. Сад то може да буде занимљиво а може да пропадне.
Е па сад, или пуковник или покојник, с њим или на њему.
Видећемо шта ће бити.
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
12.11. 09.
Драги Мирославе, требало је да ти пошаљем Гвоздено доба али је све нестало, покупили доктори који су се борили за Петканин и мој живот а остатак су узели сродници, тако да имам само један примерак за кућну библиотеку. Биће ваљда прилике да ти поклоним и Гвоздено доба јер си ти то заслужио. Уместо тога шаљем ти есеј доктора Аца Јовичића бившег начелника ВМА. Многоструко је значајанмудар и виспрен.
Поздрав Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
13. нов. 2009.
Драги Мирославер, твоја пошиљка је уредно стигла, обе лепе и упечатљиве књиге са пријатељском посветом, У Сенци Дамокловог мача и Песме путовања. Покушао сам да се оправдам што као пристојан човек нисам узвратио истом мером и послао ти Гвоздено доба са посветом, али очигледно је да нисам био довољно убедљив, што ми је зао. Просто је око те моје књиге створена нека фама и сви су је хтели неизоставно, па је мој део разграбљен. Ја нисам био у моћи да то мало стискам и тако се догодио овај непријатни инцидент.
Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
30. дец. 2009.
Драги Мирославе, честитам ти предстојеће празнике, мада су ови тмурни и хладни дани тако депресивни, да се осећам као један од мојих Гренџа пећинских људи који су у ове дане стрепели да ли ће икада више листати дрвеће и нићи нова трава. Ми знамо да хоће, али свеједно ништа нас ново не чека, стара мука, пијавице и пауци од којих заклона нема ни збега где би човек могао да утекне.
Има у „Гренџима“ (прави наслов који је издавач на своју руку преиначио у „Гвоздено доба“ ) нека хорда коњаника која све пред собом уништава. То поглавље је дабоме алегорија и метафора, сви смо ми жртве неке хорде, свако на свој начин. Да се одметнемо у хајдуке када зазелени Трешњевица и Вигоште?
Док се то не збуде теби и твојим драгим желим јак имуни одговор који ће вас сачувати.
Срећно Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
7.01.2010.
Ваистину се роди драги кнеже и нека те узме у своје моћно закриље да ти никакви скотови не могу наудити. Ја сам написао доста али сам се преморио јер сам присећајући се оловних времена повезао неке догађаје, ради се о годинама 1976. 1977 и 1978… Испливало је много шта. Срдачни поздрави, Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
3. јан 2010.
Мирославе добио сам питања и већ сам на једно покушао да одговорим, врло су занимљива и развијају асоцијације, тако што се с нечим слажем а нечим не слажем те је тако дијалог живљи. Немој ме пожуривати јер ја могу колико могу. Поздрав Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
9. јан. 2010.
Драги Мирославе, јавићу се чим довршим започет текст за Разу Марковић која овај интервју треба да објави на сајту Корени. Иначе је ово приложено писмо Бошка Томашевића (никад чуо) занимљиво али прилично конфузно. Добро је што је опандрчио српски ПЕН Центар где доминирају београдски Црногорци (Пантић по мајци) али му је глупо што оспорава као песнике Бећковица, Симовића, Нога, Милосава Тешића, Данилова. Мислим да је то без везе.
Но добро његова ствар.
Ипак дајмо се контролират, не – саветују сасвим исправно браћа Хрвати.
Поздрав Добрило
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
Богојављење, 2010.
Драги Мирославе,
шаљем ти овај текст о томе како је почео мој ход по трњу да га уклопиш у своју књигу ако нађешда то тамо пасује.
Добрило
ХОД ПО ТРЊУ
До данас, дакле више од три деценије, за собом вучем ту клепетушу.
Прича је поучна па би је вредело подробно испричати као упечатљив пример наших загонетних нарави.
Да почнем испочетка ослањајући се на памћење, које је дабоме донекле мутно и колебљиво.
Година 1975.
Радим као референт за развој СОУР “Воћаркооп“ Београд, ООУР Ариље у Ариљу.
Сложена организација удруженог рада, Основна организација удруженог рада, Закон о Удруженом раду Едвард Кардељ звани Бевц, далекометни пројекат осамостаљења Словеније и глупи Срби који последњи сазнају шта им се спрема. А посао у тим временима апсурдан, ни једна свежа идеја се није могла пробити на светло, пројектована је била смрт а не живот.
Писање је одбрамбени рефлекс.
И тако, да се нечим забављам пишем роман. Претходно сам написао два, Сенка у сенци сенке и Родослов. Први је остао писан руком у тврдо укориченом блоку без линија а други сам откуцао у два примерка на новој портабл писаћој машини марке “Олимпија“ и укоричио га у тврд повез са плавим платном и златотиском.
Први мој роман нико никада осим мене није видео, био је то један претенциозни експеримент у тада владајућем стилу, ток свести, Моли Блум из Џојсовог романа Уликс.
Други, Родослов, је једна мутна хроника о нечему, нисам то касније никада читао па заиста не знам о чему се ту ради.
Књиговезац који ми га је укоричио, урадио је то веома лепо, нарочито се добро слагало модро-плаво, глатко платно са златотиском.
Тако укоричен рукопис био је атрактиван као предмет и зато сам га ваљда и показао мом колеги који је тада завршавао студије на трећем степену на Пољопривредном факултету у Београду или је већ писао докторску дисертацију, не могу да се сетим.
Био је изненађен чиме се ја бавим и на шта губим време.
Тражио ми је роман да га прочита. Не верујем да га је прочитао, а шта је био с тим даље не сећа се ни он. Не знам ни да ли сам сачувао онај други примерак. Можда стоји негде међу многобројним фасциклама на некој полици. Пошто никада ништа нисам бацао и пошто сам сачувао све, сваки папирић у белим или плавим картонским фасциклама увезаним канапом могуће је да тај примерак и није изгубљен. Када бих имао воље тај стари папир преврћем, можда бих и Родослов нашао.
Тај најновији роман, кога сам на крају назвао Доротеј, писао сам на блокчићима, умецима формата А 5 без линија, који су били згодни да се пресавију и носе у задњем џепу панталона.
Кад год сам уграбио прилику, у канцеларији у кафани, негде у парку или у шетњи по околини, извадио бих из задњег џепа своје блокче и записивао шта ми је у том тренутку било у глави.
Посебно задовољство ми је било да седнем у кафану или посластичарницу, да наручим кафу и да тако отпијајући полако гутљај по гутљај, записујем оно што би ми у том трену пало на памет.
После ручка бих одспавао сат два и седао за писаћу машину па би прекуцавао из блокчета оно што сам тога дана овде – онде прибележио, ако је то било вредно труда.
Куцао сам полако са два прста трудећи се да не правим словне грешке тако да их није ни било. Тада нисам знао да после зареза следује размакница па када сам зарезе накнадно уписивао остао је тај фелер. Иначе текст је био веома уредан, нарочито први лист, док је копија била знатно лошија.
Када сам завршио рукопис однео сам књиговесцу два примерка да их укоричи, у картонске корице пресвучене платном са златотиском.
Био сам разочаран, када сам дошао да их узмем, платно је било ружне ружичасто сиве боје, налик на прљаву платнену крпу.
Ништа нисам рекао књиговесцу, стегао сам зубе и платио.
Да нисам био тако љут не бих ни овај роман прочитао. Овако сам нервозно почео да листам ту ружну творевину па сам ту и тамо узгред и понеку реченицу прочитао. Како је време више одмицало нервоза је попуштала а радозналост расла…
Па ово и није ни тако лоше.
Почео сам испочетка. Текло је глатко и повезано. Прича се одвијала логично и није јој уопште сметало то што сам је раставио и уситнио на десетак ликова сведока приповедача вероватно под утицајем величанственог филма Рашомон Акира Куросаве којим сам тих година, као и Виридијаном Луиса Буњуела, био опседнут…
Имао сам иза себе дуг читалачки стаж. Читао сам свакодневно и са великом усредсређеношћу од своје десете године, и за тих 25 година истрајног читања прочитао сам кључне књиге светске и наше књижевности па таква посвећеност ми је ваљда однеговала укус и опремила ме са довољно знања да разликујем шта је добро и свеже а шта лоше и бајато.
Послао сам примерак романа свом пријатељу Славку Џунову који се тих година преселио из родног Ужица у Београд и запослио се тамо као погонски електроинжењер. Он је иначе брат новинарке Политике Браниславе Џунов.
Јавио ми је да је прочитао.
Тја, онако, није лоше, на нивоу солидног гимназијског рада.
Био је то шамар који ме није поколебао.
Имам један прекид у сећању. Не знам којим је то редом и како даље ишло. Кључни човек је Славко али ја више не могу да се ослоним ни на његово сећање јер се у међувремену пропио, ракија га је узела под своје. Не знам како се десило да се у ово умеша још и Предраг Протић.
Поуздано се сећам да сам био код Протића у његовом скромном стану преко пута пијаце Зелени венац. Не знам да ли је мени или Славку рекао да је роман јако добар.
Предраг Протић чије сам критике у Илустрованој политици редовно читао, био је феномен своје врсте. Тај је истрајно, не прескачући ни један број, пунио своју рубрику Читати или не читати приказима нових књига. Његов стубац је увек био исте дужине и свакој књизи, и доброј и лошој посвећивао је једнак број речи. Колико ми је познато нико, ни пре ни после њега није постизао такав учинак, 52 приказа годишње.
Био је умерен, шкрт у похвалама благ у примедбама.
То је ваљда и одлучило да замолим Славка да рукопис њему однесе.
Протић је био у вези са Светланом Велмар Јанковић која је тада радила као уредник прозе у Просвети.
Да скратим и да се оканем ћорава посла и пуког нагађања како је и шта било – мој роман се тако, некако, нашао у Просвети.
Годину дана чамио је у тамо и пошто су они одбили да га објаве, решим да одем у Београд и да барем рукопис узмем ако га у толиком брду хартије, која им је свакодневно пристизала, нису затурили.
Рачунао сам овако: ако је Протић рекао да је роман јако добар онда ће га неко некад и објавити.
Нађем Чика Љубину број 1. поред неке књижаре која је у излогу држала тапете. На вратима стоји натпис Издавачко предузеће Просвета.
Све ми је то некако одвише скромно па сам помислио да то није то, немогуће је да Просвета, најутицајнији издавач у земљи, тавори у таквој сиротињи.
Уопште моје представе о свему су биле наивне и сасвим погрешне.
То сам годинама, постепено корак по корак откривао.
Највише сам дознао од оних који су о томе једино нешто и знали, од писаца, када се при пићу разбрбљају па им омакне да кажу и понеку сувишну.
Скупљао сам те каменчиће стрпљиво и упорно и градио мозаик.
Елем, очекивао сам у најмању руку врата од ораховине или од дивље трешње, јавора или крушке које је резбарио неки од чувених охридских мајстора дубореза а не ова проста…
Но добро де, свет је иначе пун скривалица и варки, опсена и фатаморгана, него да ја гледам како да завршим оно због чега сам запуцао чак из Ариља.
Отворим она врата и нађем се у уском ходнику, на некаквом степеништу.
Видим канцеларија редакције.
Аха, ту сам.
Добар дан, добар дан, ја сам Добрило Ненадић, послао сам пре годину дана рукопис романа Доротеј, па сам дошао да га узмем, ако се није негде затурио.
Једна фина и учтива жена, секретарица редакције, рече ми да се код њих ништа не губи.
Поред њеног стола била је некаква полица са рукописима. Мој Доротеј је стајао ту надомак њене руке и она ми га је извадила и дала готово и не гледајући, као да је то много пута чинила.
То сам јасно онда уочио и запамтио али нисам из тога извео право и просто питање: како је то она знала? Да је то био обичан рукопис некога анонимуса не би јој стајао на дохват руке. На адресу Просвете сваке године је пристизало на стотине рукописа. Сви су се јагмили око тога да им књига баш у Просвети изађе, јер је то већ само по себи прворазредни успех, знак посебног квалитета, данас би се рекло бренд. Редакција је била затрпана и мора да су имали неко место на тавану или у подруму где су одбијене рукописе одлагали ако их већ као што то новине чине нису бацали.
Рече да, на жалост, мој роман није ушао у издавачки план за објављивање али да ме о томе подробније може обавестити уредник прозе Видосав Стевановић, који је баш у овом тренутку у канцеларији и слободан је, може да ме прими.
Ја зинух од чуда.
Читао сам његову збирку приповетки Рефуз Мртвак. Да, била је то вансеријска књига, нешто сасвим ново у нашој литератури, по језику, по стилу, по некој свежини и жестини која је кипела из сваке реченице.
Па зар лично Видосав Стевановић, један од три лава српске прозе. Припадао је трилингу асова, младих лавова над којима је бдео њихов критичар и гуру Љубиша Јеремић. Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић, навођени су овим редоследом како је тај поредак једном за сва времена Јеремић одредио. Епигони и лобисти су ово до бесвести понављали.
Били су они обележени као храбри момци који су у комунистичком рају видели нешто што тамо никако није смело да се види, бекрије, маторе курве, силеџије и будале, то је било дрско брљкање прстима у очи тадашњем Брозовом режиму који се трудио не би ли опстао, паламудећи којештарије о благостању које нас чека иза прве окуке само ако будемо истрајали у развоју самоуправног система, интересних повезивања и доходовних односа и дабоме превазилажења проблема у ходу. Власти су ову тројицу дрзника трпели можда као неку врсту сигурносног вентила, мада су их изводили и пред суд под оптужбом да клевећу и лажу и да забијају клип у точкове наше самоуправне револуције. Они додуше нису били предвиђени за извоз, него само за домаћу потрошњу. Они су били Србијанци, Стевановић из Крагујевца, Савић из Рашке а Јосић из Сомбора. За извоз то јесте освајање света су били одређени кућићи и коленовићи из Црне Горе.
Уђем у канцеларију снисходљиво као сељак код среског начелника. Човек средњег раста, отприлике мојих година стоји поред прозора, окренут мени леђима, гледа напоље и придиже се, с времена на време, на ножне прсте као да има грч у листовима. Окрену се и погледа ме одозго као човек који је освојио извесну рутину у ставу према свим тим пискаралима који као мушице сирћетуше одасвуд у таласима долазе. Рекох му ко сам. Диже обрве загледа ме пажљиво и рече, одмах на самом почетку разговора да је био запањен док је читао мој рукопис. Не могу да верујем да сам управо чуо баш тај придев. Запањен! Приметих са извесном нелагодом да има шпрахдефект да запиње на д, т, ч. То је верујем утицало да се нисам упуштао у запиткивање да не бих човека излагао напору да ми објашњава кад већ има тешкоћа да изговори поједине речи. Слушао сам га учтиво и без коментара.
Рече да се залагао да мој роман буде објављен, али да је био надгласан. Да ли ми је рекао да се двоје уредника прозе Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков нису сагласили или сам то накнадно брзоплето сам закључио не знам. Знам само да сам у то био убеђен.
Процедура рада редакције Просвете, није ми позната, али бих на основу логике и аналогија са радом жирија за награде могао да је опишем овако.
За сваку област, за прозу, за поезију, као и за све друге врсте које Просвета има у свом издавачком плану постоје уредници који из приспелих рукописа врше одбир, шири а затим ужи избор. О коначном избору за објављивање одлучује редакција у целини на челу са главним уредником, човеком од поверења, који је можда у дослуху са партијским комитетом и државном безбедношћу. То што неко има такву титулу, што је уредник прозе, то никако не значи да он има пресудну реч о томе која ће књига бити објављена.
Књига је добра али мене нико не зна а опет Просвета је најугледније предузеће и ту анонимни немају шта да траже. Он ме је лепо посаветовао да као и остали градим своје књижевно име постепено, скромније, малим радовима по часописима, да се људи навикавају на мене а не тако да упадам са романом, не иде то, у свему постоји неки ред.
Како је време одмицало, разговор се све више претварао у монолог. На једној страни је био добронамерни покровитељ који је говорио, на другој доброћудни човек из народа пун, поверења и захвалности.
Разматрана је могућност и да се та творевина у ружним сиворужичастим корицама ипак на неки начин искористи.
Предложио ми је да одаберем један одломак и да га пошаљем часопису Савременик који је уређивао доктор књижевних наука Павле Зорић.
Који одломак?
Било је то једно од мојих ретких питања
Опсада куле – рекао је господин Стевановић после мале паузе.
Е па сад! Опсада куле! Хм. То је везивно ткиво романа, копља, стреле, мачеви, масовне сцене које се могу написати са мање или више вештине али које ипак вуку у неку авантуристичку причу налик на оне које су писали Енглез Валтер Скот и Пољак Хенрик Сјенкијевич популарни писци, штиво за омладину и широку читалачку публику.
Ипак сам послушао савет.
Савременик није објавио одломак из романа Доротеј.
Наравно, то је и мени онда а и мени данас потпуно разумљиво. Било је то доба када је насупрот наклоности јавности према политичком плурализму стајала тврда, непопустљива доктрина. Књижевни часописи су постали нека врста политичких странака и значили су много више него што данас значе. Они су били тај одушак, вентил на кипећем лонцу. Као и данашње странке и тадашњи часописи су се борили за рејтинг односно утицај не само на књижевне кругове. Дабоме, тај утицај је растао уколико су на његовим страницама објављивали познати писци. Објављивати почетнике било је као пуцање у сопствену ногу, од противника злурадо тумачено као крајња нужда, пошто нема познатих пера мораћемо да попунимо унапред задати формат почетничким радовима.
Време је за обрт.
То се дешавало 1975. године.
Ово пак пишем после 35 година, 2010.
Ни уредник Стевановић, ни доктор Зорић ни писац Ненадић нису могли да проникну шта ће се у будућности дешавати.
Истини за вољу то нису могли ни они који су се тиме бавили политичари и писци научне фантастике.
О политичарима не вреди трошити речи. Шта су говорили и шта је од тога остварено, видљиво је свакоме.
Научна фантастика у књижевности је један потцењен жанр. Најпознатији међу њима Жил Верн и Артур Кларк разврстани су били од књижевних жреца међу лаке, популарне и забавне писце.
Нико није ни слутио да ће роман Доротеј седам година касније 1982. изаћи у Москви у тиражу од 50.000 примерака у истом тому са Понорницом Скендера Куленовића и Галиотом Драга Јанчара.
У Русији, земљи која је дала највеће романсијере света Достојевског, Толстоја, Пастернака, Шолохова …
Још се мање знало да ће исти тај текст кога како се чинило сви одреда одбијају једнога дана бити окачен на интернет и доступан сваком на кугли земаљској и то у едицији Антологија српске књижевности и да ће до 2010 бити продато 130.000 примерака.
Много шта нисам знао, а не знам ни сада, али да је Доротеј ту негде, у границама стандарда који је у том времену важио, па ако већ није бољи онда није ни лошији од књига које су објављивали овдашњи издавачи, у то сам био потпуно уверен упркос дебакла у Просвети и Савременику.
Када је 1976. изашао конкурс Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) решио сам поново да покушам. Рачунам да рукопис стоји те стоји, свеједно је код мене или на неком другом месту.
Ако сам и гајио неку наду она је спласла чим је објављено да је на конкурс приспело 520 рукописа вероватно зато што је висока награда као мамац привукла толики број аутора. Још када је објављен састав жирија тек сам тада схватио да сам поново пред великим разочарењем.
Драган Јеремић, председник УКС и председник жирија,
Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге,
Никола Бертолино, главни уредник БИГЗ-а,
Бошко Богетић, главни уредник Рада,
Данило Киш,
Милан Комненић,
Божидар Милидраговић.
Биле су то истакнуте личности књижевне сцене па према томе је и њихов критеријум, сагласно са њиховим реномеом био крајње изоштрен. Уз реноме дабоме иде и сујета.
Од 520 рукописа барем половина од тога су прозни текстови. Да би се само овлаш прелистала, застрашујуће велика хрпа хартије, потребно је време које тако важни људи са толико других дужности и обавеза немају а и када би имали времена не би имали снаге ни воље.
Тријерисање рукописа може у том случају да се ради једноставније: уместо да се сваки пажљиво прочита и оцени па да се потом одвоје бољи од горих, могу се одбацити они које су написали и потписали анонимни.
Приговори неће бити тако непријатни као кад би се одбацио неки познати аутор а уместо њега уврстио неки потпуно непознат.
Шта се стварно збивало остаће вероватно тајна јер су тројица Киш, Јеремић и Милидраговић умрли а четворо Котевска, Беролино, Богетић и Комненић су већ дужи низ година ван књижевне сцене.
Време је пролазило а резултати конкурса нису објављивани.
Убрзо се испоставило да је раздор у жирију главни узрок кашњења.
Чланови жирија Данило Киш и Драган Јеремић су се посвађали тако жестоко да су и један и други поднели неопозиве оставке.
Био је то увод у највећу књижевну аферу код нас и по броју умешаних а и по њиховом угледу.
Скандал је нарастао до чудовишних размера.
У јавност је доспело да је Драган Јеремић оптужио Данила Киша да је читаве делове своје збирке приповедака Гробница за Бориса Давидовића преписао из разних књига.
Јеремић и други који су се у спор накнадно умешали својски су се потрудили да за сваку приповетку из Кишове књиге нађу преписани део и одакле је преписан.
Ко је ту био у праву?
Нико.
Потрошена је силна енергија и завидно знање само да би се једном истинском ремек делу нашло нешто да га умањи и унизи. А и Киш је очигледно погрешио. Уместо да цитате из туђих књига покрије наводницама или курзивом што је уобичајени начин да се покаже шта је оригинал а шта цитат, он је као да некоме пркоси. једноставно унео у своју књигу цитате без ових битних ознака и тако се пркосно или пак наивно уплео у мрежу својих конкурента што су они спремно дочекали као небески дар и дабоме нису испустили прилику.
Ствар је изгледа била толико важна да су у ово били уплетени многи непознати помагачи, експерти, страни и домаћи, зналци језика и светске књижевности. Све су открили, и ауторе и њихове књиге и делове тих књига које је Киш преузео. Све су пронашли као да је радио читав институт. Кишова књига иначе описује судбину Јевреја у Европи кроз историју, почев од времена дивљања инквизиције па до тоталитарних режима.
Киша овде многи нису волели. Ликови из његових књига су готово искључиво Јевреји као да остали нису ни били вредни описивања. Због тога су га осећали као странца, иако је по мајци био Црногорац а по оцу Јеврејин. Горљиви Црногорци му никада нису опростили што је пренебрегао половину својих гена и материно порекло већ се сасвим приклонио очевој нацији, вероватно због његове трагичне судбине.
Матија Бећковић нам је једном приликом у гостима код Милована Данојлића у Ивановцима, а били су присутни Живорад Стојковић и Момчило Селић, на свој живописни и оригинални начин растумачио целу ту причу.
Пошао је, наиме, од занимљиве претпоставке да је читаву ту збрку измислио сам Киш приказујући се као жртва прогона да би на своју страну привукао моћни јеврејски лоби у иностранству.
Овде га као антикомунисту нападају комунисти а српски и црногорски националисти као јеврејског уљеза.
Оптужио је као своје прогонитеље Миодрага Булатовића и Бранимира Шћепановића, јер су они наводно једини осетили опасност од његовог изласка на западну књижевну сцену са једном тако добром књигом и темом о јеврејском страдању која ће увек остати у самој жижи занимања захваљујући потпори оних који о књижевним модама пресудно одлучују.
На Западу су њих двојица стекли реноме познатих и признатих писаца. Пошто нису могли да оспоре Кишову несумњиво вредну и даровито писану књигу изабрали су да је прикажу као плагијат. Да, али само њих двојица и Јеремић нису били довољни да прикупе доказе за своју оптужницу. Морали су да потраже испомоћ са стране. Ко је све у томе учествовао никада се није сазнало јер ко је знао нема га више или ћути ако је жив.
Медији су брујали као затегнуте жице, публика је уживала и сеирила, прокишовци и антикишовци су ницали као печурке.
Све је то у реду, ама шта је с конкурсом Удружених издавача? Толики људи, половина свих чланова Удружења књижевника чекају, месеци пролазе, а жири ћути. Читав или крњ, свеједно, остало је њих пет што је сасвим довољно. Потребно је још само да изаберу између себе новог председника и да наставе тамо где су стали, јер овако више не иде, нема дана а да неки љутити писац, који је изгубио живце, не подвикне и не начини лом у неким новинама. Какав је то начин! Има ли то смисла. Нека се они свађају колико хоће, ко им брани, али живот не може због тога да стане.
Претило је да све ово измакне контроли а то негде горе нису хтели или нису смели да дозволе. Преломљено је да окрњени жири, њих петоро, настави и доврши започети посао.
Најзад је дошао и тај дан.
У Политици је објављен оглас са резултатима конкурса.
Уместо 15, одлучено је да објаве 20 дела, међу којима и пет романа.
Буљим у оглас и не могу да верујем да се то десило.
Наводим по сећању тих пет романа.
Борислав Пекић Како упокојити вампира
Миодраг Бултовић: Рат је био бољи
Бранимир Шћепановић: Смрт господина Голуже
Славко Лебедински: Касни ораси
Добрило Ненадић : Доротеј
Награду Удружених издавача деле Гојко Ђого за збирку песама Кукута и Борислав Пекић за роман Како упокојити вампира.
Прво ми је пао на памет Џејмс Џојс, један од највећих писаца модерног времена који је своју прву књигу збирку прича “Даблинци“ нудио тридесет тројици издавача и тек му је тридесет четврти прихватио да је објави.
Ја сам ово моје објавио у трећем покушају. То и није тако лоше.
Тамо негде у маленом Ариљу, богу иза ногу, 200 километара јужно од Београда, ни о чему нисам имао тачне представе.
Ни онима који су се стално мотали око Удружења књижевника и око чувеног ресторана Клуба књижевника где се окупљао крем Београда, није било јасно шта се тачно догађа.
А и ово што сада знам, после тридесет три године распитивања унаколо, није много више, све је то само пуко нагађање у недостатку поузданих доказа. Осим мени то уосталом никоме и није битно.
Сада је барем извесно ко се нашао међу одабраним. Најпре то су две књижевне звезде првога реда, Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић. Не могу да будем сасвим сигуран али ми се чини да је Шћепановић по броју превода свога кратког романа “Уста пуна земље“ био корак испред такође врло превођеног Булатовића. Није баш све онако како су ондашњи њихови тамбурмајори добошарили. Тачно је да су они били преведени на готово све значајније језике, али то су скромни тиражи, нема ту ни много пара ни много славе, у сваком случају недовољно за њихове апетите.
Мала дигресија, искакање из хронологије.
Када сам 6. априла 1979. године добио награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. години Булатовић ми је на отвореној сцени пришао загрлио ме и три пута пољубио по српском обичају а после смо нас двојица уз шанк мезетили танке роштиљске кобасице, пили пиво и ћаскали. Тада ми је између осталог рекао да би он да је имао мога Доротеја постао светски бестселер писац. Поред те похвале видео сам да није сасвим задовољан својим учинком упркос свог, на све стране разглашеног продора на запад.
Трећи човек тога црногорског триа Борислав Пекић у том тренутку није био кандидат за светску славу. Познат по својој сјајној првој књизи прича “Време чуда“ и роману “Ходочашће Арсенија Његована“ који је био награђен НИН овом наградом он се још увек припремао да заузме место једног од највећих наших писаца. Велика дела, кој ће тек написати и објавити, поставиће га у сам врх.
Четврти на овом списку Славко Лебедински био је познат по особитом стилу, некој мешавини стварносне прозе и нечега откаченог да баш не помињем тренд који је много година касније освојио срца. Да, мој пријатељ Лебедински, био је наговештај онога што долази, нека врста старозаветног пророка, нешто између Данијела и Малахије
А пети, Добрило Ненадић?
Онда сам мислио да ме нико не зна.
Поново дигресија.
Једном приликом Мирослав Јосић Вишњић чија је књига прича Дванаест годова такође била примљена на конкурсу Удружених издавача, рекао ми је да је Доротеја прочитао још док се рукопис налазио у Просвети.
Изгледа да су је сви читали: поред људи из редакције и круг близак редакцији.
Добрило Николић, мој Ариљац, графички дизајнер, који је на место ликовног уредника у Просвети, дошао неколико година касније, рекао ми је недавно да је објављивање моје књиге, спречио нико други до Милорад Павић који је тих година био хонорарни уредник за страну књижевност.
Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге, са којом сам наставио сарадњу после трећег издања Доротеја када су остала два издавача одустала, рекла ми је једном приликом да се за моју књигу највише залагао сам Киш. Ако је тако, а не видим због чега би то било немогуће, јер су то каснији догађаји потврдили пошто је Доротеј од свих књига ове едиције у потоњем времену имао највише успеха и код критике и код публике, онда то само значи да је главни одбир књига извршен и пре него што се жири распао.
Ма колико ова сведочења изгледала невероватно она су ипак уверљивија од тога да је баш мој рукопис у таквом мноштву ископао неки савесни и марљиви члан жирија, да се одушевио и наговорио остале да га уврсте у списак дела која ће бити објављена.
Сада се враћам у Просвету.
О објављивању нису одлучивали уредници прозе већ читава редакција на челу са главним уредником који је пак строго водио рачуна да се какво субверзивно и корозивно дело не нађе међу нешкодљивим.
Оскар Давичо, када сам се једном приликом са њим срео, онако узгред ми рече да је читао оно моје и да ту нема ништа, да је то чисто. Слично ми је рекао и Горан Бабић.
О чему они то? Шта значи то “нема ништа“?
Па да, тражили су вирус српског национализма и утврдили да га у мојој књизи нема…
Добрило Ненадић ↔ Мирослав Тодоровић
19. јан 2010.
Драги Мирославе,
ово ме је заиста исцрпело, исцедило и смежурало, није ми било лако ово да скупим и да све поново проживим,не знам да ли се то из самог текста види, а ја сам се трудио да прикријем све што је трауматично и непријатно и дасе издигнем изнад свега тога.
Све што је било битно већ сам рекао.
Заслужио сам ваљда одмор.
Добрило
Мирослав Тодоровић и Добрило Ненадић (фотодокументација „Заветина“)
ДОЂИТЕ НА ПОРОДИЧНУ НЕДЕЉУ
у Београду: 26-28. септембар 2013.
**
————————————–
Четвртак, 26. септембар, ОДБРАНА ПОРОДИЦЕ
Округли сто у организацији Покрета Двери и Светског конгреса породица, Медија центар, учествују: Дон Федер (Америка), Алексеј Комов (Русија) и Фабрис Сорлин (Француска), лидери Светског конгреса породица.
Петак, 27. септембар, ПОРОДИЧНО ЛИЦЕ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ
ПОРОДИЧНА УЛИЦА у Кнез Михаиловој у Београду од 16-20 часова: Да прошетамо центром Београда и покажемо да је породица наш прави понос (песници и аниматори за децу, дечја музика и породично дружење).
Субота, 28. септембар, СВИ НА УЛИЦЕ БЕОГРАДА
У ПРОТЕСТ ПРОТИВ АНТИПОРОДИЧНЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ – да покажемо ко су прави „педери у фотељама” и организатори педербалова у Србији.
————————————————————
Ко су лидери СВЕТСКОГ КОНГРЕСА ПОРОДИЦА који су гости Двери?
Алексеј Комов је представник Светског конгреса породица (СКП) за Русију, амбасадор СКП за УН. Комов је председник Породичне политике Русије, аналитичког центра за заштиту породице, и координатор пројекта Живот породице – мрежа медицинских центара. Сарадник је одељења за односе са удружењима грађана Руске Православне Цркве. Један је од оснивача и члан управног одбора Фондације за породицу и демографију „Свети Петар и Фефронија“. Алексеј Комов је и председник локалног организационог комитета 8. Светског конгреса породица, који ће се одржати у
московском Кремљу 2014. године.
Фабрис Сорлин је лидер покрета Dies Irae, некадашњи кандидат Националног фронта за народног посланика, и геополитички аналитичар и консултант за међународна питања. Сорлин је специјалиста за француско – руске односе, оснивач и предсеник Савеза Француска-Европа-Русија, асоцијације пријатељства између Француске и Русије. Познати је борац за заштиту традиционалних вредности. Организовао је први догађај против геј бракова које је илегално закључивао градоначелник Беглеа, општине у жирондинском округу Француске, 2004. године. Био је један од главних
организатора великих протеста у Француској против закона који дозвољава геј бракове. Ожењен је, отац шесторо деце.
Дон Федер је директор за комуникације Светског конгреса породица, правник и новинар, истикнути активиста у области одбране традиционалних вредности и породице у САД. Бавио се правом у Њу Јорку и Масачусетсу, његове текстове објављивало је преко 40 америчких новина и часописа, међу којима су USA TODAY, The Wall Street Journal, The Weekly Standard, National Review, и Boston Herald, новина у којој је за 19 година Федер објавио 2000 својих чланака. Држао је предавања и учествовао у дебатама на бројним универзитетима, међу којима су и Харвард, Принстон, UCLA, Универзитет у Бостону, и други. Власник је
медијско – политичке консултантске фирме, за бесплатну подршку организацијама које промовишу веру, породицу, слободу и националну безбедност…..
(002) Архив ДИБИДрУС 