Архиве категорија: Судбина

Романови

ИСТОРИЈСКЕ везе које постоје између Срба и Руског царства су веома дубоке. Оне су пролазиле кроз одређене мене, имале своје узлете и падове, али остаје чињеница да су две тако неравноправне државе и два народа, по моћи, богатству, војној сили и пространству, многе нити спајале – каже, за „Новости“, Драгомир Ацовић уочи монументалне изложбе „Четири века дома Романових – Буђење сећања“, која се поставља у крипти Храма Светог Саве. Она ће овом приликом први пут бити отворена за јавност.

Ова изложба биће отворена сутра, 17. јула, у 12 сати, поводом 400 година од ступања на руски престо династије Романових, на дан мучеништва и прослављења Светог цара Николаја Другог Романова и његовe породице и сапатника у страдалништву. Пре тога, у 9 сати, патријарх српски Иринеј служиће Свету архијерејску литургију у великој цркви спомен-храма.

Српски народ са Русијом повезивале су бројне нити током владавине Романових, посебно за време ратова за ослобођење и независност, односно Великог рата, када је Николај Други стао у заштиту Србије у време када јој је претило уништење.

НИ ОДБРАНА, НИ НАПАД САМА по себи, изложба нити Романове брани нити их напада, али покушава да каже једну ствар: немојте тако децидирано доносити судове само на бази онога што сте прочитали у новинама. Видећете да има много ствари и да их морате разумети без обзира на то што се ради о самодршцима, аутократорима. Ако погледате само последњег Николаја Другог: био је неуспешан цар, али је био егземпларан човек. Немојте занемарити да неко може бити лош на функцији, али ако је био добар као човек, већ је смисао свог постојања апсолвирао. Своје лоше царовање платио је животом, својим и своје породице. Колико знате лоших председника који су сносили било какве консеквенце свог лошег председниковања – пита се Ацовић.

– Када данас говоримо о тим везама, стално смо у опасности, као што смо вазда и били, да те везе стављамо у службу садашње ситуације или времена које памтимо. Међутим, не може се тако радити. Постоје ствари које остају забележене, које представљају суму историјског искуства и према томе се треба односити са одређеним поштовањем – каже Ацовић.

Поставка је склопљена из блока историјских фотографија Карла Буле, који је у дужем периоду био званични фотограф царског двора, а делом од оригиналних фотографија, репродукција, копија уметничких слика, графика и других илустративних материјала, који прекривају 216 метара паноа. Пре настанка фотографије имали смо само уметничка дела, а у последњих двадесетак година руски уметници створили су галерију радова о судбини последњег цара и нације која је доживела смак света.

Посетиоци ће бити у прилици да уплове у време првог цара из династије, Михаила Фјодоровича Романова, који је сео на престо 1613. године, да се упознају са незаобилазним Петром Великим, па са Катарином Великом, затим са целом серијом царева из 19. века, од Александра Првог…

– За време владавине те династије, која је била у многим стварима веома успешна а у многим другим веома неуспешна, чак и грозоморна, једна регионална сила какво је било Московско царство, постала је светска сила – Руска империја. Та империја је у тренутку свог највећег пространства, за време Александра Другог 1866. године, покривала 22 милиона и седам стотина хиљада квадратних километара! Ако знате која је површина данашње Србије, биће вам јасно о чему причамо. После тога продали су Аљаску и површина се знатно смањила – подсећа Ацовић.

РУСКА ЦАРСКА АКАДЕМИЈА ИЗЛОЖБА се одржава у организацији Друштва за подизање Храма Светог Саве, на чијем се челу налазе патријарх српски и председник републике, а биће отворена за јавност до 30. јула. Ово друштво основано је пре 109 година, а када је први пут расписиван конкурс за пројекат храма 1905. године, обратило се Руској царској академији уметности у Петрограду: – Од тада постоји веза између царске академије и нашег друштва. Данас се то очитује у чињеници да то исто друштво и наследник царске академије сарађују на програму довршења Храма Светог Саве и академија је добила задужење да уради мозаичко опремање унутрашњости. Та академија је потекла из оне коју је основала царица Катарина Велика, што је још једна веза – каже Ацовић.

Ако се у обзир узме да се 400. годишњица навршила 2013, у фокусу је онда други део имена изложбе: „Буђење сећања“. Изложба, по Ацовићевим речима, има за циљ да подстакне људе да о читавом периоду владавине династије Романових и нарочито о последњем владару из те династије Николају Другом, покушају да сазнају нешто више:

– Да се присете онога што су некада и знали па заборавили, али изнад свега да се запитају зашто постоји толико ствари које не знају, јер историја Романових није само историја руског царства.

Једна од четири изложбене зоне посвећена је времену страдања последњег руског цара Николаја Другог и времену прослављења, али не више као земаљских владара него као небеских мученика.

– Уништење царске породице је почело 13. јула 1918, а 17. јула су убијени цар, царица и њихово петоро деце. То је датум када их прослављамо као мученике и светитеље које је канонизовала руска црква. На паноу су слике 20 чланова те породице који су побијени у року од шест месеци. За неке од њих се и не зна ко их је ни где их је убио, зна се само да су „пропали у земљу“. Изложили смо и фотографије и сећање на људе који су побијени заједно са њима само зато што су били с њима: и морнара који је био само задужен да болесног царевића носи или гура у колицима, и лекара који их је лечио, и професорку која им је предавакла стране језике. Сви су побијени, и служавка и кувар и лакеј и пас! И то је образложено револуционарном правдом. Нема правде која може да образложи убиство, а кад се ради о убиству деце, онда тај злочин вапије до неба – каже Ацовић.

Сјај и усуд Романових | Култура | Novosti.rs.

Advertisements

Србија – збир великих грешака и заблуда

ВИДИМ Србију, нажалост, као збир великих грешака и заблуда. Током целе прошле године обележавано је сто година од почетка Великог рата. И обележаваће се, све до стогодишњице његовог завршетка, до 2018. године. Србија је у том рату страховито страдала, претрпела је губитке од којих се ни после сто година није опоравила, из тог рата је изашла као једна од земаља победница, али је, бојим се, кад се све сабере, прошла много горе него неке од земаља које су у том рату доживеле пораз – каже за, „Новости“, академик, песник и драмски писац Љубомир Симовић.

У Народном позоришту се спрема ново извођење „Чуда у Шаргану“. Чуди ли вас актуелност овог комада, који сте написали пре више од четрдесет година?

– Пре свега, веома ме радује што је „Чудо у Шаргану“ стављено на репертоар Народног позоришта. Радује ме и што је Егон Савин, који је ову драму пре двадесет година режирао у Српском народном позоришту у Новом Саду, направио глумачку поделу којој би се обрадовао сваки писац. А што се тиче актуелности овог текста… актуелност књижевних текстова није нешто што се мери актуелношћу дневне политике. Књижевни текстови се не пишу да буду актуелни само данас и никад више.

Нико од српских песника, рекао је један наш писац, не хвали и не куди Србију као ви.

– Писац кога помињете употребио је, колико се сећам, неке друге изразе. Било како било, ја Србију нисам ни кудио ни хвалио, него сам о њој писао онако како нам је Стерија саветовао да треба писати.

Како бисте је описали данас?

– У Србији су се догодиле неке неочекиване промене. Радикали су извршили операцију промене пола и претворили се у напредњаке, преузели су проевропску политику својих противника, и сад комотно владају, са подршком која, према истраживањима одговарајућих агенција, прелази 50 процената бирачког тела. Председник њихове странке и премијер у својим рукама држи сву власт, и све своје коалиционе партнере, и ужива неподељену љубав својих присталица. И удворица.

Најављује се и да ће се поводом нове платформе за КиМ, коју је иницирао председник Николић, тражити мишљење најважнијих институција?

– Председник Републике предузима неке потезе којима Владу доводи у неприлику. Он, на пример, жури да пре Европске уније пред Владу постави нелагодно питање признања независности Косова, и притом најављује неку своју платформу о решавању косовског питања. Он чак покушава да у нашој секуларној држави у политику увуче, и политички употреби, патријарха и Цркву… Док Вучић иде у Берлин на разговор са Ангелом Меркел, Николић у госте позива Лукашенка. Тако док, с једне стране, Влада ради на приступању Србије Европској унији, оживљавају, с друге стране, сећања на одлуку о прикључењу Југославије унији Русије и Белорусије, и на онога ко је изјавио – сетићете се ко – да не би имао ништа против да Србија постане руска губернија. Док Влада, имајући на уму проблем Косова, изјављује да поштује суверенитет Украјине, неки њени посланици иду као посматрачи на изборе у самопроглашеној Доњецкој Републици! А ових дана је један од посланика владајуће коалиције испред себе, у Скупштини, демонстративно истакао заставу Доњецке Републике!

Видите ли, ипак, да нешто креће набоље?

– Ако и постоји нека светла тачка у оном што се зове наш „културни живот“, то је оно што су урадили они млади људи који су ослободили биоскоп „Звезда“, очистили га, уредили, обновили и, како се то каже, „привели сврси“. И то су они редови пред Југословенским драмским позориштем.

Како доживљавате критике на ангажовање САНУ у важним друштвеним и националним питањима?

– Очигледно је да те критике најчешће пишу људи који никад нису ушли у зграду Академије, који не знају какви се научни скупови у њој одржавају, који никад нису видели изложбе у њеној галерији, и који не знају ни ко су, ни шта су, ни шта све, у својим индивидуалним пројектима, раде њени чланови – хемичари, физичари, математичари, биолози, лингвисти, писци, сликари, вајари, композитори, историчари, инжењери, хирурзи, кардиолози, геолози, економисти… Од Академије се често очекује да решава националне и политичке проблеме, на начин на који то решавају политичке институције. Академија је научна и уметничка установа, и проблемима и судбином народа бави се на начин примерен њеној природи и њеним компетенцијама. Њене акције каткад дају велике резултате, али се ти велики резултати не оглашавају на велика звона.

На шта конкретно мислите?

– Академија је, на пример, пре неколико година, ангажујући академике који су били професори на Хемијском и Рударско-геолошком факултету, јавност упозорила на катастрофалне последице отварања рудника никла на Мокрој Гори, па у Тополи, па потом и у другим нашим крајевима. Указујући у какве би се Месечеве пустиње претворили Златибор и Тара, и шта би остало од наших речних сливова, Академија је, после неколико година упорне борбе, осујетила планове фирми које су у Србији намеравале да отворе те руднике.

Академија је реаговала и на пројекат „Београд на води“?

– Том пројекту, којим се 110 хектара Београда, не зна се под којим условима, по коју цену и са каквим циљем, препушта страним инвеститорима, а о чему се уговор држи у највећој тајности, све жешће се, са све јачим аргументима и све оштријим квалификацијама, противе све бројнији урбанисти и архитекти. Недавно су на тај пројекат, као што сте чули, објављене „Примедбе Иницијалног одбора за архитектуру и урбанизам Одељења ликовне и музичке уметности САНУ“. Ту су најдетаљније анализирани сви елементи и побројани сви недостаци тог пројекта. Кад те примедбе пажљиво прочитате, схватићете да од тог пројекта, народски речено, не остаје ни камен на камену! Мислите ли да је власт, градска или републичка, на то реаговала? Ми, који смо прогутали обесмишљавање Ташмајдана, треба одлучније да се супротставимо пројекту који угрожава и поништава идентитет и дух наше престонице и онима који покушавају да од Београда направе копију Дубаија. Притом надлежне треба упозорити на могућност да се једног дана појави неко ко ће поставити питање ко је, и с каквим интересима, подржавао и форсирао „пројекат монструма куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!)“, пројекат који се ради „негде у Њујорку, под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда“, како у свом чланку о овом проблему, између осталог, пише професор Борислав Стојков.

БУКВАРСКО ПИСМО, СНЕГОВИ И ШАШ

У ОВОМ времену, упозоравали сте, и бесмртна дела, и листови светих књига, завршавају као и листови синоћњих новина. Да ли култура постаје нешто маргинално?

– Било би депласирано да још једном говорим о ономе о чему сам већ толико пута говорио: о затвореним музејима, о односу према језику, и тако даље. Доста је да се задржим само на једном – само на једном, али врло речитом примеру односа државе према култури. Пре 11 година Министарству просвете је поднет предлог о једном од елементарних проблема просвете и културе, предлог о стандардизацији букварског писма. У Министарству просвете су изјавили да не знају да такав предлог постоји и, како ових дана пише у новинама, „најављују да ће га потражити у архиви“. А ако га у тој архиви, коју су прекрили „снегови, рузмарин и шаш“, на крају и нађу, и ако га чак узму у обзир и на њега одговоре, шта ћемо са оних прохујалих и неповратно изгубљених 11 година?

ДОБРИЛО, НЕОПОЗИВО

Избор из Преписке Добрило Ненадић ↔ Мирослав из Трешњевицe

______________________

У Вигошту - Добрило и Мирослав (фотодокументација "Заветине")
У Вигошту – Добрило и Мирослав (фотодокументација „Заветине“)

Добрило Ненадић  ↔ Мирослав Тодоровић

22.  нов. 2008.

Драги Мирославе, честитам ти на награди, давно си је заслужио. Ја помало кљуцам кад ми онако нешто падне на памет, па ћемо видети шта ће од тога испасти. Никад се не зна. Теби и твојој госпођи срдачни поздрави из обелелог и магловитог Ариља. Време је да се повучемо у кућу попут медведа и да дремамо док не гране сунце.

Добрило и Петкана

 

Мирослав Тодоровић ↔  Добрило Ненадић

12. септ. 12008.

Драги Добрило, ево ме коначно, на жалост, у Ниш-та. Сређујем белешке, а и срочио сам нека питањца, у жељи да „направимо јоштер један разгововор“.

Поздрав теби, Г-ђи, и Вигошту. М. Т.

***

Добро рапсоде и барде Миркане оф Трешњевица и откуде Ниш, све сам ово разумео а питања пошаљи, ако не буду сувише тешка, јер ја сам један матор човек који је већ у кречани, па не знам понекад ни где ми је лева ни где ми је десна рука, да ли сам некуд пошао или се однекле враћам.

Твој друг Добрило

30.12. 2008.

Драги Мирославе,

лорд Добрило и ладy Петкана оф Вигоште поздрављају грофа Миркана и његову  грофицу де Трешњевиер уз громки аплауз а све поводом најновијих успеха са жељама да  ваш једрењак са пуним једрима настави да плови по овој мутној води пуној  скривених подводних хриди које су амерички терористи подметнули на пловним путевима.

Упркос њима напред галије царске!

Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

31. јан.  2009.

Ре: Поздрав из нишког резервата

Драги Мирославе, свака теби част кад још можеш да пишеш и све оно друго, ама ја могу само још помало да пишам а и то све теже. Да ме Петкана не јури и не звоца и не убеђује да још понешто забележим одавно бих ја затарабио дућан јер било је и више него доста ако је за какву вајду. Видим да сваки час у Политици, у рубрици Одјеци и реаговања понеки нервозни грађанин загалами против ове цркавице које нам је држава пружила као што је земајле Вук у чанак Вилипа Вишњића спустио бакарушу да му одгуди Почетак буне, па чим прочитам тако нешто одмах ми се обесе једра као у бонаци…

Поздрави Србу и госпођу

Добрило

15. Фебруарy  2009.

Драги Мирославе,

узвраћам срдачан поздрав из снегом затрпаног и у маглуштини изгубљеног Ариља а што се ти-че зелених брда то је ту негде надомак, само да прође осам девет недеља и већ смо се обрели у трави и у лишћу.

Поздрави госпођу и Србу

Добрило

 

Мирослав Тодоровић

15.  Фебруар  2009.

Поздрав од резерват Ниш са мислима на Трешњевичка брда

Драги, Мајсторе, управо сам завршио тел. разговор са Србом уз помињање  Твог дела и имена. По-хвално, дабоме. Како и  доликује.

Онај Разговор иде у првом броју Савременика, тако да 2009. за-почињем/о са Тобом, уверен/и да ће нам то свима, који се бавимо овим залудним, послом донети срећу.  (Моји „Сусрети и виђења“ ће ићи дослије, да не конкуришу питкој причи и бриткости твојих мисли).

И, нека Вам је срећно Сретење Господње. Теби, Ладy Петк(ан)и, Вигошту…

***

Добрило Ненадић, снимак М. Тодоровића (фотодокументација "Заветине", октобар 2013)
Добрило Ненадић, снимак М. Тодоровића (фотодокументација „Заветине“, октобар 2013)

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

7. септембар  2009.

Субјект: Шта је с тобом, маестро?

Аве Миркане барде,

да не прочитах у новинама пре неко време твој лелек, мислио бих и даље да си се одметнуо у Африку и да негде у Буркини Фасо или Еритреји, Мозамбику или Боцвани учиш домороце разним српским финтама. Заиста где си ти и како се десило да си свом земљаку и сапатнику престао да се јављаш. Јеси ли ти нешто љут на мене или си просто онако решио да са нама сељацима прекинеш сваку даљу џаку?

Добрило, стари, оронули змај из Вигошта

Све је у реду. Допловила је и проза, а ово је била рутинска промена а све у складу са честим променама назива наше нам отаџбине, нема више Југе сад је Сервија сервис, сервираве, послуга

ЗМАЈ ОД ВИГОШТА

 

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

24. септембар  2009.

ПО/ЗДРАВЉЕ
Драги Миркане, шта бих дао да сам на твом месту, да се шеткам унаоколо, џанкам мацице и клопам прасеће буткице уз обилне гутљаје руменога вина.

Ја сам, кукавац сињи изврнут на леђа као корњача, спао сам на штап, подвиг ми је ако искорачам једно десет корака.

Склопио сам уговор са ГА Дерета за роман Гвоздено доба. Требало би да се појави сада, за Сајам.

То је нешто сасвим ново, нико у српској литератури није писао роман о праисторији. Сад то може да буде занимљиво а може да пропадне.

Е па сад, или пуковник или покојник, с њим  или на њему.

Видећемо шта ће бити.

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

12.11. 09.

Драги Мирославе, требало је да ти пошаљем Гвоздено доба али је све нестало, покупили доктори који су се борили за Петканин и мој живот а остатак су узели сродници, тако да имам само један примерак за кућну библиотеку. Биће ваљда прилике да ти поклоним и Гвоздено доба јер си ти то заслужио. Уместо тога шаљем ти есеј доктора Аца Јовичића бившег начелника ВМА. Многоструко је значајан мудар и виспрен.

Поздрав Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

13. нов. 2009.

Драги Мирославер, твоја пошиљка је уредно стигла, обе лепе и упечатљиве књиге са пријатељском посветом, У Сенци Дамокловог мача и Песме путовања. Покушао сам да се оправдам што као пристојан човек нисам узвратио истом мером и послао ти Гвоздено доба са посветом, али очигледно је да нисам био довољно убедљив, што ми је зао. Просто је око те моје књиге створена нека фама и сви су је хтели неизоставно, па је мој део разграбљен. Ја нисам био у моћи да то мало стискам и тако се догодио овај непријатни инцидент.

Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

30. дец. 2009.

Драги Мирославе, честитам ти предстојеће празнике, мада су ови тмурни и хладни дани тако депресивни, да се осећам као један од мојих Гренџа пећинских људи који су у ове дане стрепели да ли ће икада више листати дрвеће и нићи нова трава. Ми знамо да хоће, али свеједно ништа нас ново не чека, стара мука,  пијавице и пауци од којих заклона нема ни збега где би човек могао да утекне.

Има у „Гренџима“ (прави наслов који је издавач на своју руку преиначио у „Гвоздено доба“ ) нека хорда коњаника која све пред собом уништава. То поглавље је дабоме алегорија и метафора, сви смо ми жртве неке хорде, свако на свој начин. Да се одметнемо у хајдуке када зазелени Трешњевица и Вигоште?

Док се то не збуде теби и твојим драгим желим јак имуни одговор који ће вас сачувати.

Срећно Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

7.01.2010.

Ваистину се роди драги кнеже и нека те узме у своје моћно закриље да ти никакви скотови не могу наудити. Ја сам написао доста али сам се преморио јер сам присећајући се оловних времена повезао неке догађаје, ради се о годинама 1976. 1977 и 1978… Испливало је много шта. Срдачни поздрави, Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

3. јан 2010.

Мирославе добио сам питања и већ сам на једно покушао да одговорим, врло су занимљива и развијају асоцијације, тако што  се с  нечим слажем а нечим не слажем те је тако дијалог живљи. Немој ме пожуривати јер ја могу колико могу. Поздрав Добрило

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

9. јан.  2010.

Драги Мирославе, јавићу се чим довршим започет текст за Разу Марковић која овај интервју треба да објави на сајту Корени. Иначе је ово приложено писмо Бошка Томашевића (никад чуо) занимљиво али прилично конфузно. Добро је што је опандрчио српски ПЕН Центар где доминирају београдски Црногорци (Пантић по мајци) али му је глупо што оспорава као песнике Бећковица, Симовића, Нога, Милосава Тешића, Данилова. Мислим да је то без везе.

Но добро његова ствар.

Ипак дајмо се контролират, не – саветују сасвим исправно браћа Хрвати. 

Поздрав Добрило

 

 

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

Богојављење, 2010.

Драги Мирославе,

шаљем ти овај текст о томе како је почео мој ход по трњу да га уклопиш у своју књигу ако нађеш да то тамо пасује.

Добрило

 

ХОД ПО ТРЊУ

До данас, дакле више од три деценије, за собом вучем ту клепетушу.

Прича је поучна па би је вредело подробно испричати као упечатљив пример наших загонетних нарави.

Да почнем испочетка ослањајући се на памћење, које је дабоме донекле мутно и колебљиво.

Година 1975.

Радим као референт за развој СОУР “Воћаркооп“ Београд, ООУР Ариље у Ариљу.

Сложена организација удруженог рада, Основна органи­зација удруженог рада, Закон о Удруженом раду Едвард Кар­дељ звани Бевц, далекометни пројекат осамостаљења Сло­веније и глупи Срби који последњи сазнају шта им се спрема. А посао у тим временима апсурдан, ни једна свежа идеја се није могла пробити на светло, пројектована је била смрт а не живот.

Писање је одбрамбени рефлекс.

И тако, да се нечим забављам пишем роман. Претходно сам написао два, Сенка у сенци сенке и Родослов. Први је остао писан руком у тврдо укориченом блоку без линија а други сам откуцао у два примерка на новој портабл писаћој машини марке “Олимпија“ и укоричио га у тврд повез са пла­вим платном и златотиском.

Први  мој роман нико никада осим мене није видео, био је то један претенциозни експеримент у тада владајућем сти­лу, ток свести,  Моли Блум из Џојсовог романа Уликс.

Други, Родослов, је једна мутна хроника о нечему, ни­сам то касније никада читао па заиста не знам о чему се ту ра­ди.

Књиговезац који ми га је укоричио, урадио је то веома лепо, нарочито се добро слагало модро-плаво, глатко плат­но са златотиском.

Тако укоричен рукопис био је атрактиван као предмет и зато сам га ваљда и показао мом колеги који је тада заврша­вао студије на тре­ћем степену на Пољо­при­вредном факул­тету у Београду или је већ писао докторску дисерта­цију, не могу да се сетим.

Био је изненађен чиме се ја бавим и на шта губим време.

Тражио ми је роман да га прочита. Не верујем да га је прочитао, а шта је био с тим даље не сећа се ни он. Не знам ни да ли сам сачувао онај други примерак. Можда стоји нег­де међу многобројним фасциклама на некој полици. По­што никада ништа нисам бацао и пошто сам сачувао све, сваки папирић у белим или плавим картонским фасциклама увезаним ка­на­пом могуће је да тај приме­рак и није изгуб­љен. Када бих имао воље тај стари папир преврћем, можда бих и Родослов нашао.

Тај најновији роман, кога сам на крају назвао Доротеј, писао сам на блок­чићима, умецима формата А 5  без лини­ја, који су били згодни да се пресавију и носе у задњем џе­пу панталона.

Кад год сам уграбио прилику, у канцеларији у кафани, негде у парку или у шетњи по околини, извадио бих из зад­њег џепа своје блокче и записивао шта ми је у том тре­нутку било у глави.

Посебно задовољство ми је било да седнем у кафану или посластичарницу, да наручим кафу и да тако отпи­јајући полако гутљај по гутљај, записујем оно што би ми у том трену пало на памет.

После ручка бих одспавао сат два и  седао за писаћу ма­ши­ну па би прекуцавао из блокчета  оно што сам тога да­на овде – онде прибележио, ако је то било  вредно труда.

Куцао сам полако са два прста трудећи се да не правим словне грешке тако да их није ни било. Тада нисам знао да после зареза следује размакница па када сам зарезе нак­надно уписивао остао је тај фелер. Иначе текст је био веома уредан, нарочито први лист, док је копија била знатно ло­шија.

Када сам завршио рукопис однео сам књиговесцу два примерка да их уко­ричи, у картонске корице пресвучене платном са злато­тис­ком.

Био сам разочаран, када сам дошао да их узмем, платно је било ружне ружичасто сиве боје, налик на прљаву плат­не­ну крпу.

Ништа нисам рекао књиговесцу, стегао сам зубе и платио.

Да нисам био тако љут не бих ни овај роман прочитао. Овако сам нервозно почео да листам ту ружну творевину па сам ту и тамо узгред и понеку реченицу прочитао. Како је вре­­ме више одмицало нервоза је попуштала а радозналост расла…

Па ово и није ни тако лоше.

Почео сам испочетка. Текло је глатко и повезано. При­­ча се одвијала логично и није јој уопште сметало то што сам је раставио и уситнио на десетак  ликова сведока приповедача вероватно под утицајем величанственог фил­ма  Рашомон Акира Куросаве којим сам тих година, као и Виридијаном Луиса Буњуела, био опседнут…

Имао сам иза себе дуг читалачки стаж. Читао сам свако­днев­но и са великом усредсређеношћу од своје десете годи­не, и за тих 25 година истрајног читања прочитао сам кључ­не књиге светске и наше књижевности па таква пос­веће­ност ми је ваљда однеговала укус и опремила ме са довољ­но знања да разликујем шта је добро и свеже а шта лоше и бајато.

Послао сам примерак романа свом пријатељу Славку Џунову који се тих година преселио из родног Ужица у Бео­­град и запослио се тамо као погонски електроинжењер. Он је иначе брат нови­нарке Политике Браниславе Џунов.

Јавио ми је да је прочитао.

Тја, онако, није лоше, на нивоу солидног гимназијског рада.

Био је то шамар који ме није поколебао.

Имам један прекид у сећању. Не знам којим је то редом и како даље ишло. Кључни човек је Славко али ја више не могу да се ослоним ни на његово сећање јер се у међув­ремену пропио, ракија га је узела под своје. Не знам како се десило да се у ово умеша још и Предраг Протић.

Поуздано се сећам да сам био код Протића у његовом скромном стану преко пута пијаце Зелени венац. Не знам да ли је мени или Славку рекао да је роман јако добар.

Пре­драг Протић чије сам критике у Илустрованој поли­тици редовно читао, био је феномен своје врсте. Тај је  истрајно, не прескачући ни један број, пунио своју рубрику  Читати или не читати приказима нових књига. Његов стубац је увек био исте дужине и свакој књизи, и доброј и лошој посвећивао је једнак број речи. Колико ми је познато нико, ни пре ни после њега није постизао такав учинак, 52 приказа годишње.

Био је умерен, шкрт у похвалама благ у примедбама.

То је ваљда и одлучило да замолим Славка да рукопис њему однесе.

Протић је био у вези са Светланом Велмар Јанковић која је тада радила као уредник прозе у Просвети.

Да скратим и да се оканем ћорава посла и пуког нага­ђања како је и шта било – мој  роман се тако, некако, нашао у Просвети.

Годину дана чамио је у тамо и пошто су они одбили да га објаве, решим да одем у Београд и да барем рукопис узмем ако га у толиком брду хартије, која им је сва­ко­дневно пристизала, нису затурили.

Рачунао сам овако: ако је Протић рекао да је роман јако добар онда ће га неко некад и објавити.

Нађем Чика Љубину број 1. поред неке књижаре која је у излогу држала тапете. На вратима стоји натпис Издавачко предузеће Прос­вета.

Све ми је то некако одвише скромно па сам помислио да то није то, немогуће је да  Просвета, нај­ути­цајнији изда­вач у земљи, тавори у таквој сиротињи.

Уопште моје представе о свему су биле наивне и сасвим погрешне.

То сам годинама, постепено корак по корак откривао.

Највише сам дознао од оних који су о томе једино нешто и знали, од писаца, када се при пићу разбрбљају па им омакне да кажу и понеку сувишну.

Скупљао сам те каменчиће стрпљиво и упорно и градио мозаик.

Елем, очекивао сам у најмању руку врата од ораховине или од дивље трешње, јавора или крушке које је резбарио неки од чувених охридских мајстора дубореза а не ова проста…

Но добро де, свет је иначе пун скривалица и варки, оп­сена и фатаморгана, него  да ја гледам како да завршим оно  због чега сам запуцао чак из Ариља.

Отворим она врата и нађем се у уском ходнику, на некаквом степеништу.

Видим канцеларија редакције.

Аха, ту сам.

Добар дан, добар дан, ја сам Добрило Ненадић, послао сам пре годину дана рукопис романа Доротеј, па сам дошао да га узмем, ако се није негде затурио.

Једна фина и учтива жена, секретарица редакције, рече ми да се код њих ништа не губи.

Поред њеног стола била је некаква полица са руко­писима. Мој Доротеј је стајао ту надомак њене руке и она ми га је извадила и дала готово и не гледајући, као да је то много пута чинила.

То сам јасно онда уочио и запамтио али нисам из тога извео право и про­сто питање: како је то она знала? Да је то био обичан рукопис некога анонимуса не би јој стајао на дохват руке. На адресу Просвете сваке године је присти­за­ло на стотине рукописа. Сви су се јагмили око тога да им књи­га баш у Просвети изађе, јер је то већ само по себи пр­во­разредни успех, знак посебног квалитета, данас би се рек­­ло бренд. Редакција је била затрпана и мора да су имали неко место на тавану или у подруму где су одбијене руко­писе одлагали ако их већ као што то новине чине нису ба­ца­ли.

Рече да, на жалост, мој роман није ушао у издавачки план за објављивање али да  ме о томе подробније може обавестити уредник прозе Видосав Стева­новић, који је баш у овом тренутку у канцеларији и слобо­дан је, може да ме прими.

Ја зинух од чуда.

Читао сам његову збирку приповетки Рефуз Мртвак. Да, била је то вансеријска књига, нешто сасвим ново у на­шој литератури, по језику, по стилу, по некој свежини и жестини која је кипела из сваке реченице.

Па зар лично Видосав Стевановић, један од три лава српске прозе. Припадао је трилингу асова, младих лавова над којима је бдео њихов критичар и гуру Љуби­ша Јеремић. Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић, навођени су овим редоследом како је тај поредак једном за сва времена Јеремић одредио. Епигони и лобисти су ово до бесвести понављали.

Били су они обе­лежени као храбри момци који су у ко­му­нистичком рају видели нешто што тамо никако није сме­ло да се види, бекрије, маторе курве, силеџије и будале, то је било дрско брљкање прстима у очи тадашњем Брозовом режиму који се трудио не би ли опстао, паламудећи које­штарије о благостању које нас чека иза прве окуке само ако будемо истрајали у развоју самоуправног система, интерес­них повезивања и доходовних односа и дабоме превазила­жења проблема у ходу. Власти су ову тројицу дрзника тр­пе­ли можда као неку врсту сигурносног вентила, мада су их изводили и пред суд под оптужбом да клевећу  и лажу и да за­бијају клип у точкове наше самоуправне револу­ције. Они додуше нису били предвиђени за извоз, него само за дома­ћу потрошњу. Они су били Србијанци, Стевановић из Кра­гујевца, Савић из Рашке а Јосић из Сомбора. За извоз то јесте освајање света су били одређени кућићи и коленовићи из Црне Горе.

Уђем у канцеларију снисходљиво као сељак код среског начелника. Човек средњег раста, отприлике мојих година стоји поред прозора, окренут мени леђима, гледа напоље и придиже се, с времена на време, на ножне прсте као да има грч у листовима. Окрену се и погледа ме одозго као човек који је освојио извесну рутину у ставу према свим тим пискаралима који као мушице сирћетуше одасвуд у тала­сима долазе. Рекох му ко сам. Диже обрве загледа ме пажљиво и рече, одмах на самом почетку разговора да је био запањен док је читао мој рукопис. Не могу да верујем да сам управо чуо баш тај придев. Запањен! Приметих са извесном нелагодом да има шпрахдефект да запиње на д, т, ч. То је верујем утицало да се нисам упуштао у запит­кивање да не бих човека излагао напору да ми објашњава кад већ има тешкоћа да изговори поједине речи. Слушао сам га учтиво и без коментара.

Рече да се залагао да мој роман буде објављен, али да је био надгласан. Да ли ми је рекао да се двоје уредника прозе Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков нису са­гла­сили или сам то накнадно брзоплето сам закључио не знам. Знам само да сам у то био убеђен.

Процедура рада редакције Просвете, није ми позната, али бих на основу логике и аналогија са радом жирија за награде могао да је опишем овако.

За сваку област, за прозу, за поезију, као и за све друге врсте које Просвета има у свом издавачком плану постоје уредници који из приспелих рукописа врше одбир, шири а затим ужи избор. О коначном избору за објављивање од­лучује редакција у целини на челу са главним уред­ником, човеком од поверења, који је можда у дослуху са партиј­ским комитетом и државном безбедношћу. То што неко има такву титулу, што је уредник прозе, то никако не значи да он има пресудну реч о томе која ће књига бити објав­љена.

Књига је добра али мене нико не зна а опет Просвета је нај­угледније предузеће и ту анонимни немају шта да траже. Он ме је лепо поса­ветовао да као и остали градим своје књижевно име постепено, скромније, малим радовима по часописима, да се људи  навикавају на мене а не тако да упадам са романом, не иде то, у свему постоји неки ред.

Како је време одмицало, разговор се све више прет­варао у монолог. На једној страни је био добронамерни по­к­ро­ви­тељ који је говорио, на другој доброћудни човек из народа  пун, поверења и захвалности.

Разматрана је могућност и да се та творевина у ружним сиворужичастим корицама ипак на неки начин искористи.

Предложио ми је да одаберем један одломак и да га по­ша­љем часопису Савременик који је уређивао доктор књи­жев­них наука Павле Зорић.

Који одломак?

Било је то једно од мојих ретких питања

Опсада куле – рекао је господин Стевановић после мале паузе.

Е па сад! Опсада куле! Хм. То је везивно ткиво романа, копља, стреле, мачеви, масовне сцене које се могу написати са мање или више вештине али које ипак вуку у неку аван­туристичку причу налик на оне које су писали Енглез Вал­тер Скот и Пољак Хенрик Сјенкијевич популарни пис­ци, штиво за омлади­ну и широку читалачку публику.

Ипак сам послушао савет.

Савременик није објавио одломак из романа Доротеј.

Наравно, то је и мени онда а и мени данас потпуно разумљиво. Било је то доба када је насупрот наклоности јав­ности према политичком плурализму стајала тврда, не­по­пустљива доктрина. Књижевни часописи су пос­та­ли нека врста политичких странака и значили су много више него што данас значе. Они су били тај одушак, вентил на кипе­ћем лонцу. Као и данашње странке и тадашњи часопи­си су се борили за рејтинг односно утицај не само на књижевне кругове. Дабоме, тај утицај је растао уколико су на њего­вим стра­ницама објављивали познати писци. Објављивати по­чет­нике било је као пуцање у сопствену ногу, од против­ника злурадо тумачено као крајња нужда, пошто нема по­зна­тих пера мораћемо да попунимо унапред задати формат почет­ничким радовима.

Време је за обрт.

То се дешавало 1975. године.

Ово пак пишем после 35 година, 2010.

Ни уредник Стевановић, ни доктор Зорић ни писац Не­на­дић нису могли да проникну шта ће се у будућности де­ша­­вати.

Истини за вољу то нису могли ни они који су се тиме бавили политичари и писци научне фан­тастике.

О политичарима не вреди трошити речи. Шта су гово­рили и шта је од тога остварено, видљиво је свакоме.

Научна фантастика у књижевности је један потцењен жанр. Најпознатији међу њима Жил Верн и Артур Кларк разврстани су били од књижевних жреца међу лаке, попу­ларне и забавне писце.

Нико није ни слутио да ће роман Доротеј седам година касније 1982. изаћи у Москви у тиражу од 50.000 приме­рака у истом тому са Понорницом Скендера Куленовића и Галиотом Драга Јанчара.

У Русији, земљи која је дала највеће романсијере света Достојевског, Толстоја, Пастернака, Шолохова …

Још се мање знало да ће исти тај текст кога како се чи­нило сви одреда одбијају једнога дана бити окачен на ин­тернет и досту­пан сваком на кугли земаљској и то у едицији Анто­логија српске књижевности и да ће до 2010 бити продато 130.000 примерака.

Много шта нисам знао, а не знам ни сада, али да је Доротеј ту негде, у границама стандарда који је у том вре­ме­ну важио, па ако већ није бољи онда није ни лошији од књига које су објављивали овдашњи издавачи, у то сам био потпуно уверен упркос дебакла у Просвети и Савременику.

Када је 1976. изашао конкурс Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) решио сам поново да  поку­шам. Рачунам да рукопис стоји те стоји, свеједно је код ме­не или на неком другом месту.

Ако сам и гајио неку наду она је спласла чим је објављено да је на конкурс приспело 520 рукописа веро­ватно зато што је висока награда као мамац привукла толики број аутора. Још када је објављен састав жирија тек сам тада схватио да сам поново пред великим разочарењем.

Драган Јеремић, председник УКС и председник жи­рија,

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге,

Никола Бертолино, главни уредник БИГЗ-а,

Бошко Богетић, главни уредник Рада,

Данило Киш,

Милан Комненић,

Божидар Милидраговић.

Биле су то истакнуте личности књижевне сцене па према томе је и њихов критеријум, сагласно са њиховим ре­но­меом био крајње изоштрен. Уз реноме дабоме иде и сујета.

Од 520 рукописа барем половина од тога су прозни тек­с­тови. Да би се само овлаш прелистала, зас­тра­шу­јуће ве­ли­ка хрпа хартије, потребно је време које тако важни људи са толико других дужности и обавеза немају а и када би има­ли времена не би имали снаге ни воље.

Тријерисање рукописа може у том случају да се ради  јед­ноставније: уместо да се сваки пажљиво прочита и оце­ни па да се потом одвоје бољи од горих, могу се одбацити они које су написали и потписали анонимни.

Приговори неће бити тако непријатни као кад би се одбацио неки познати аутор а уместо њега уврстио неки потпуно непознат.

Шта се стварно збивало остаће вероватно тајна јер су тројица Киш, Јеремић и Милидраговић умрли а четворо Котевска, Беролино, Богетић и Комненић су већ дужи низ година ван књижевне сцене.

Време је пролазило а резултати конкурса нису објав­љивани.

Убрзо се испоставило да је раздор у жирију главни узрок кашњења.

Чланови жирија Данило Киш и Драган Јеремић су се посвађали тако жестоко да су и један и други поднели неопозиве оставке.

Био је то увод у највећу књижевну аферу код нас и по броју умешаних а и по њиховом угледу.

Скандал је нарастао до чудовишних размера.

У јавност је доспело да је Драган Јеремић оптужио Данила Киша да је читаве делове своје збирке приповедака Гробница за Бориса Давидовића  преписао из разних књига.

Јеремић и други који су се у спор накнадно умешали својски су се потрудили да за сваку приповетку из Кишове књиге нађу преписани део и одакле је преписан.

Ко је ту био у праву?

Нико.

Потрошена је силна енергија и завидно знање  само да би се једном истинском ремек делу нашло нешто да га умањи и унизи. А и Киш је очигледно погрешио. Уместо да цитате из туђих књига покрије наводницама или курзивом што је уобичајени начин да се покаже шта је оригинал а шта цитат, он је као да некоме пркоси. једноставно унео у своју књигу цитате без ових битних ознака и тако се пркос­но или пак наивно уплео у мрежу својих конкурента што су они спремно дочекали као небески дар и дабоме нису испу­стили прилику.

Ствар је изгледа била толико важна да су у ово били уплетени многи непознати помагачи, експерти, страни и домаћи, зналци језика и светске књижевности. Све су отк­ри­ли, и ауторе и њихове књиге и делове тих књига које је Киш преузео. Све су пронашли као да је радио читав институт. Кишова књига иначе описује судбину Јевреја у Европи кроз историју, почев од времена дивљања инквизи­ције па до тота­литар­них режима.

Киша овде многи нису волели. Ликови из његових књига су готово искључиво Јевреји као да остали нису ни били вредни описивања. Због тога су га осећали као  странца, иако је по мајци био Црногорац а по оцу Јеврејин. Горљиви Црногорци му никада нису опростили што је пренебрегао половину својих гена и материно порекло већ се сасвим приклонио очевој нацији, вероватно због његове  трагичне судбине.

Матија Бећковић нам је једном приликом у гостима код Милована Дано­јлића у Ивановцима, а били су присут­ни Живорад Стојковић и Момчило Селић, на свој живо­писни и оригинални начин растумачио целу ту причу.

Пошао је, наиме, од занимљиве претпоставке да је читаву ту збрку измислио сам Киш приказујући се као жрт­ва прогона да би на своју страну привукао моћни јеврејски лоби у иностранству.

Овде га као антикомунисту нападају комунисти а српски и црногорски националисти као јеврејског уљеза.

Оптужио је као своје прогонитеље Миодрага Була­то­вића и Бранимира Шћепановића, јер су они наводно једи­ни осетили опасност од његовог изласка на западну књи­жев­ну сцену са једном тако добром књигом и темом о јев­рејс­ком страдању која ће увек остати у самој жижи занимања захваљујући потпори оних који о књижевним модама пресудно одлучују.

На Западу су њих двојица стекли реноме познатих и признатих писаца. Пошто нису могли да оспоре Кишову несумњиво вредну и даровито писану књигу изабрали су да је прикажу као плагијат. Да, али само њих двојица и Јеремић нису били довољни да прикупе доказе за  своју оптужницу. Морали су да потраже испомоћ са стране. Ко је све у томе учествовао никада се није сазнало јер ко је знао нема га више или ћути ако је жив.

Медији су брујали као затегнуте жице, публика је уживала и сеирила, прокишовци и антикишовци су ницали као печурке.

Све је то у реду, ама шта је с конкурсом Удружених издавача? Толики људи, половина свих чланова Удружења књижевника чекају, месеци пролазе, а жири ћути. Читав или крњ, свеједно, остало је њих пет што је сасвим довољ­но. Потребно је још само да изаберу између себе новог пред­седника и да наставе та­мо где су стали, јер овако више не иде, нема дана а да неки љутити писац, који је изгубио жив­це, не подвикне и не начини лом у неким нови­нама. Ка­кав је то начин! Има ли то смисла. Нека се они свађају колико хоће, ко им брани, али живот не може због тога да стане.

Претило је да све ово измакне контроли а то негде горе нису хтели или нису смели да дозволе. Преломљено је да окрњени жири, њих петоро, настави и доврши започети посао.

Најзад је дошао и тај дан.

У Политици је објављен оглас са резултатима кон­курса.

Уместо 15, одлучено је да објаве 20 дела, међу којима и пет романа.

Буљим у оглас и не могу да верујем да се то десило.

Наводим по сећању тих пет романа.

Борислав Пекић Како упокојити вампира

Миодраг Бултовић: Рат је био бољи

Бранимир Шћепановић: Смрт господина Голуже

Славко Лебедински: Касни ораси

Добрило Ненадић : Доротеј

Награду Удружених издавача деле Гојко Ђого за збирку песама Кукута и Борислав Пекић за роман Како упокојити вампира.

Прво ми је пао на памет Џејмс Џојс, један од нај­већих писаца модерног времена који је своју прву књигу збирку прича “Даблинци“ нудио тридесет тројици издавача и тек му је тридесет четврти прихватио да је објави.

Ја сам ово моје објавио у трећем покушају. То и није тако лоше.

Тамо негде у маленом Ариљу, богу иза ногу, 200 километара јужно од Београда, ни о чему нисам имао тачне представе.

Ни онима који су се стално мотали око Удружења књижевника и око чувеног ресторана Клуба књижевника где се окупљао крем Београда, није било јасно шта се тачно догађа.

А и ово што сада знам, после тридесет три године распитивања унаколо, није много више, све је то само пуко нагађање у недостатку поузданих доказа. Осим мени то уосталом никоме и није битно.

Сада је барем извесно ко се нашао међу одабраним.  Најпре то су две књижевне звезде првога реда, Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић. Не могу да будем са­свим сигуран али ми се чини да је Шћепановић по броју пре­вода свога кратког романа “Уста пуна зем­ље“ био корак испред такође врло превођеног Булатовића. Није баш све онако како су ондашњи њихови тамбурмајори добошарили. Тачно је да су они били преведени на готово све значајније језике, али то су скромни тиражи, нема ту ни много пара ни много славе, у сваком случају недовољно за њихове апе­тите.

Мала дигресија, искакање из хронологије.

Када сам 6. априла 1979. године добио награду На­род­не библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. години Булатовић ми је на отвореној сцени пришао загрлио ме и три пута пољубио по српском обичају а после смо нас двојица уз шанк мезетили танке роштиљске кобасице, пили пиво и ћаскали. Тада ми је између осталог рекао да би он да је имао мога Доротеја постао светски бестселер писац. Поред те похвале видео сам да није сасвим задовољан својим учинком упркос свог, на све стране разглашеног продора на запад.

Трећи човек тога црногорског триа Борислав Пекић у том тренутку није био кандидат за светску славу.  Познат по својој сјајној  првој књизи прича “Време чуда“ и роману “Ходочашће Арсенија Његована“ који је био награђен НИН овом наградом он се још увек припремао да заузме место једног од највећих наших писаца. Велика дела, кој ће тек написати и објавити, поставиће га у сам врх.

Четврти на овом списку Славко Лебедински био је познат по осо­би­том стилу, некој мешавини стварносне прозе и нечега откаченог да баш не поми­њем тренд који је много година касније освојио срца. Да, мој пријатељ Лебе­дин­­ски, био је  наго­вештај онога што долази, нека врста старозаветног пророка, нешто између Данијела и Малахије

А пети, Добрило Ненадић?

Онда сам мислио да ме нико не зна.

Поново дигресија.

Једном приликом Мирослав Јосић Вишњић чија је књига прича Дванаест годова такође била примљена на конкурсу Удружених издавача, рекао ми је да је Доротеја прочитао још док се рукопис налазио у Просвети.

Изгледа да су је сви читали: поред људи из редак­ције и круг близак редакцији.

Добрило Николић,  мој Ариљац, графички дизајнер, који је на место ликовног уредника у Просвети, дошао неколико година касније, рекао ми је недавно да је објав­љивање моје књиге, спречио нико други до Милорад Па­вић који је тих година био хонорарни уредник за страну књи­жевност.

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге, са којом сам наставио сарадњу после трећег издања Доротеја када су остала два издавача одустала, рекла ми је једном приликом да се за моју књигу највише залагао сам Киш. Ако је тако, а не видим због чега би то било немогуће, јер су то каснији догађаји потврдили пошто је Доротеј од свих књига ове едиције у потоњем времену имао највише успеха и код критике и код публике, онда то само значи да је главни одбир књига извршен и пре него што се жири распао.

Ма колико ова сведочења изгледала невероватно она су ипак уверљивија од тога да је баш мој рукопис у таквом мноштву ископао неки савесни и марљиви члан жирија, да се одушевио и наговорио остале да га уврсте у списак дела која ће бити објављена.

Сада се враћам у Просвету.

О објављивању нису одлучивали уредници прозе већ читава редакција на челу са главним уредником који је пак строго водио рачуна да се какво субверзивно и корозивно дело не нађе међу нешкодљивим.

Оскар Давичо, када сам се једном приликом са њим срео, онако узгред ми рече да је читао оно моје и да ту нема ништа, да је то чисто. Слично ми је рекао и Горан Бабић.

О чему они то? Шта значи то “нема ништа“?

Па да, тражили су вирус српског национализма и ут­вр­дили да га у мојој књизи нема…

Добрило Ненадић ↔  Мирослав Тодоровић

19. јан  2010.

Драги Мирославе,

ово ме је заиста исцрпело, исцедило и смежурало, није ми било лако ово да скупим и да све поново проживим, не знам да ли се то из самог текста види, а ја сам се трудио да прикријем све што је трауматично и непријатно и да се издигнем изнад свега тога.

Све што је било битно већ сам рекао. 

Заслужио сам ваљда одмор.

Добрило

Мирослав Тодоровић и Добрило Ненадић (фотодокументација "Заветина")
Мирослав Тодоровић и Добрило Ненадић (фотодокументација „Заветина“)

_________________________ Напомена уредника:

Из књиге која ће изаћи током 2014. у Унус мундусу

ПРЕТЕК / УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

 

Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.
Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила. Престао сам да штампам овај часопис, поред осталог, и услед недостатка новца за штампање. Евентуална публика којој је овај часопис стремио, треба признати, није ме подржала. Доказ за то су и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још увек постоји тих 30-ак непродатих примерака, чему ново издање, дигитално? Разлога за то има барем два. Највећи тиражи бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи! Дигитализујемо оне бројеве часописа које су штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама, још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно) финансирао сам – ја. Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају. Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека. Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу. Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву. То издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже, комуникације, и планетарна дејства. Значи, требало је исправити неправду, колико се може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка. Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли. Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би, што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању, показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не – само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом. Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло. Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК, најављивала је неколико штампаних издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Трееће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања. Свештеник Звонимир Ж. Јовић Хаџија : POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Библиотека “На Христовој стази”, Мелбурн, 2000, 20 стр. Мирослав Тодоровић: ПОСЛЕ СВЕГА, “Свен”, Ниш, 2005, 48 стр. Г. З. Ж. Јовић (13. 1. 1951, с. Макце, општ. Велико Градиште) до јула месеца 1990. године био је поп у врањском крају. Затим је парох цркве “Свети Ђорђе”, у Сент Албансу, Мелбурн, Викторија. Објављивао је прозу и поезију, црквено-националне беседе и друге чланке и радове у књижевним алманасима, ревијама, часописима и листовима у Србији и широм света. Заступљен је у неколико антологија српске поезије, објављених у “отаџбини, Канади и Аустралији” (како сам пише, – које нисмо видели). До сада је објавио следеће књиге: “Предзнаци”, Врање, 1986; “Распео сам себе”, Врање, 1987; “БЕСЕДЕ – Назад ка Светоме Сави и Богочовеку Господу Исусу Христу (књига 2) – I ЛИРИКА”, Мелбурн, 1988; ”ЗОВ ЗАВИЧАЈНОГ НЕБА(Лирика),Sautport, Златна Обала – Краљичина Земља (Аустралија), 1992.; “БЕСЕДЕ – ПОРУКЕ ЉУБАВИ И МИРА (Повратак у загрљај Божији)”, Саутпорт, 1992; “ЛИРИКА: НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”, Мелбурн, 2000. ; “БЕСЕДЕ – Има Бога (књига 3) – I ЛИРИКА – На кућном прагу”, Мелбурн, 2000. Сви ови подаци су преузети са 20 странице брошуре POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Последњих година З. Јовић се вратио из Аустралије у Србију, у своје родно место Макце; где живи са Горданом Ј. Лазић, коју је срео – како нам написа – 22. 7. 1971. године. У Аустралији му је остала г- ђа попадија, ћерка и син. Негде од средине августа 2004. године, Јовић је на адресу нашх часописа слао на десетине песама из разних периода, као и сатихове своје песничке сапутнице; понешто смо и објавили у часописима “Дрво живота”(20 – 23/ 2004), “Уметност махагонија” (12 – 15/ 2004). Уочивши главни проблем Јовићевог песништва – неповољан песнички развој. На 2. стр. читамо: “Дослован отисак поеме “POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА)” преузет је из књиге ЛИРИКА из циклуса поеме од стране 59 – 69, аутора Хаџије о. Звонимира Ж. Јовића – свештеника, издатој при библиотеци “НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”…” итд. Дакле, реч је о сепарату, штампаном у 100 прим. Поема је, према пишчевом обавештењу писана “пуних седам година” (1993 – 2000). Садржи следеће “”Тамни вилајет”, “Први, други и трећи петли”, Post sriptum (После свега)”, и “Уместо пролога и епилога”. Евентуални читалац не може а да се не упита : коме је све ово писано, намењено, имајући пре свега у виду сасвим непотребне кратке коментаре и објашњења на крају појединих песама и сепарата? Прве две песме поеме могу да се пореде са песмама покојног С. Митића, иначе Јовићевог земљака, али на штету Јовића… У овим песмама, као и у онима новијим које нам је Јовић слао последњих месеци као сарадник, наметљив је патриотизам, морализам, да се човек мора упитати: како да овог човека, који је боравио у туђини, није прожео свет? Кад у песми “Први други и трећи петли” пева овако :”Антихрист се кези игра и ликује. / “Победа је моја!” – горко узвикује; / Прате га: Врана руља мантијашка; / Копилад и курве поворка сатанска: / “Моја је Земља , а биће и Небо; / Одавно ја сам из ПАКЛА вас вребо!” (стр. 9), питамо се, је ли он распоп; ако јесте, нека скине мантију! Да би се писали метафизички поеме и спевови, потребно је много више и талента и много чега другог, чега овај аутор, чини нам се, тек треба да стиче. Није довољно бити само поп и распоп, него треба апсорбовати толико тога, толико тога… итд. Овај човек, који је превалио више од пола века живота, добар део тога живота није потрошио на оно што је ирационални уметнички изазов изнутра. Овај човек пре свега није решио главни песнички проблем… То не може урадити неко други уместо њега… Сада, када живи као “поп пензионер” на селу, овај песник има некакве шансе да много тога надокнади, да се посвети дубље књижевности. Могао би да покрене и приватни часопис и да о свом трошку почне да публикује своје радове, ако у њих верује… * Тодоровићу (рођеном у Трешњевици код Ариља 1946) ово је 12. књига песама; штампана је у 200 примерка уз помоћ песникових пријатеља (Проф. др. Стојана Богдановића и Доц. др Жарка Поповића). На насловној страни корица штампано је “Распеће” М. М. Анђелковића Даје. М. Тодоровић живи и ради у Нишу; у многим листовима и часописима објавио је низ Покушавајући да проникне у смисао најновије Тодоровићеве књиге, Ђуровић мисли да је реч “о једној концентрисаној поетској енергији, у којој су срећно сједињени визија и израз”. Други рецензент верује да је “песник” “читав свој живот у овој поеми испретумбао, суочио се са обманама, лажима, заверама и издајама у покушају да помири почетак и крај бивства, да скупи на гомилу оно што је између и састави један мозаик хода по мукама…” итд. Ова Тодоровићева књига започиње песмом “Писмо о томе” (стр. 7), а завршава се “ЕП И ЛОГОМ” (стр. 44) : “СПОЗНАЈА ВЕЧНОГ // ЗЕМЉА ћете памтити. Она која будеш“. Између почетка и краја ове књиге, између сумње (“НИЈЕ ли и књига моја / Само кап у океану књига/ А ја сам у потопу? Кап из кише само”) и помирености, распростро се трагизам живота… Стр. 51-52 * Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја Треће Србије, допутовали смо из Београда на село, тј. у Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће. Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!

Погледајте ви: то – бесрамно писмо, тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је “примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/ Муза, успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп – при себи? Ко је он, у ствари? Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. на што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично. А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година…. ________ Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула! Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”. Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела, без ичије помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и шире (како би рекао Господин М. Мркић). У “Вечитим чудесним кореновима” публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208 стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном. Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије. Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам од заједничких пријатеља сазнао да је С. И. тешко оболео… Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут. Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини. Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао. И наше синове, на жалост, чека тежак задатак. Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће). Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије. Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића, или Винавера … Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари, углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви, кочоперне бирократе… Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…

Око Петровдана 2013. Бела Тукадруз

_______ Трећа Србија

САДРЖАЈ – 24. октобар 2005. – 4. ДА САМ ПРЕДСЕДНИК …Иван Лукић 5 ДУХОВНИ ЖИВОТ … 6 Дрво живота 7 АКАТИСТ Чесном и Животворном Крсту Господњем 12 МИШЉЕНОВАЦ …Михаило Лукић 26 НОВИ МАРТИРИ ИЗ ДОСИЈЕА …Владимир Јагличић 55 НЕИСЦРПНИ БУНАР.Фолклор. Подсећање. Једно мишљење. НАША СТАРОСТ И МЛАДОСТ Станислав ВИНАВЕР 57 ОДБИЈЕНИ ТЕКСТОВИ …. ПИР Александар Лукић 74 ДНЕВНИК ПИСЦА … Прољетна рапсодија Владана Деснице (М. Л.) 77 Колекција СРПСКИ КАНТАР … Прештампано ДР. СМР. / Срба Игњатовић: БЕЛЕЖНИЦА, 12, Савременик, 119 – 120/ 2004 ; 120 – 141 стр.; стр. 140 – 141 80 О махерима и махеродима 83 О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ 85 ЗАНАТ ГУТАЊА ЖАБА или ТЗВ. КРИТИКА 90 НОВЕ КЊИГЕ Јагличића, Ј. Пољакова 91 ИЗБОР. Велико чудо Мајке Божје у Сирији 93 Један несвакодневни случај 96 ПРЕТЕК… Обавештавамо поштоване читаоце….

Видети више: https://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

 

Nova knjiga Emira Kusturice u izdanju „Novosti“

…..Postoji izreka koja mi se dopada „Trista čuda, trista jada“ – objasnio je Kusturica, naslov zbirke pripovedaka koja, dok autor leti između Pariza, Moskve, Vladivostoka… putuje do štamparije. – Moj prijatelj, vrlo govorljiv i sa izrazito čistim jezikom, kada nešto hoće da pojača u priči o nekoj nevolji, a obično se tiče izgradnje Andrićgrada, da bi potvrdio kako je to teško, kaže: „Sto jada!“ To je i naslov priče o jednom dečaku, čiji se podrum zove „Sto jada“. Nazadovoljan životom u porodici, on se poverava jednom šaranu koji se brčka u kadi i tu svoju ispovest započinje, istim rečima: „Sto jada…“

Kusturica kaže da se posle ispovednog romana opredelio za kraću formu jer smatra da je srpska književnost u toj formi najjača:

– Na srpskom jeziku su ispisane tolike lepe priče, od prvih polupaganskih bajki pa do Andrića, vrhunskog pripovedača. Nekako mi je to prirodno išlo – ispovedni roman, a onda priče, koje opet može da sledi roman, ili neka knjiga eseja.

Zbirku čini osam priča, a autor kaže da je razmišljao i o devetoj, ali da je ipak izostala:

– To je istinita priča o devojci koja je da bi pomogla ocu, zapalom u dugove, podigla kredit i snimila porno-film. Kada je otac u nekom motelu video taj film – ubio se. Nisam stigao da je završim…

Slavni reditelj ne krije da i u ovoj njizi postoje autobiografski elementi. Reč je o delu njegovih sećanja, delu istorije njegove porodice, ali i porodica sa kojima je živeo. U knjizi su i tri priče na osnovu kojih će biti snimljen film, zasad sa radnim naslovom „Ljubav i rat“.

….

Nova knjiga Emira Kusturice u izdanju „Novosti“ | Kultura | Novosti.rs.

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu

Uskoro se očekuje i izlazak „Hazara“ u Vijetnamu, a kuriozitet predstavlja i objavljivanje ovog romana, kao i zbirke „Strašne ljubavne priče“ na albanskom jeziku. Inače, do sada je u svetu izašlo više od 300 prevoda Pavićevih knjiga na 36 jezika.

U međuvremenu izvedene su i četiri pozorišne predstave prema Pavićevim delima, u Rusiji, Rumuniji, Republici Srpskoj i u Poljskoj. U Srbiji je izvedena samo radio drama „Krevet za troje“ u režiji Milana Jelića i u adaptaciji Vladimira B. Popovića. Inače, kako ističu u legatu velikog pisca, situacija sa objavljivanjem Pavićevih dela kod nas je sasvim drugačija nego u svetu. Već dve godine u Zavodu za udžbenike spremne su za štampu četiri knjige, ali je neizvesno kada će i da li će izaći. Jasmina Mihajlović, Pavićeva supruga, ima još od juna 2011. potpisanih sedam ugovora sa Zavodom, ali je od toga za Sajam knjiga u Beogradu izašao samo džepni „Hazarski rečnik“.

U Legatu Milorada Pavića na Dorćolu, čiji je osnivač Skupština grada, napominju da još nije postavljena info spomen-ploča, iako su odavno sve administrativne procedure i dozvole dobijene…

komentar  čitaoca:

Dusan 20. mart 2013. 21:54 #2389106

Nisam knjizevno needukovana osoba, ali sam jedan od retkih koji glasno sme da pita zasto je Pavic toliko isforsiran? Ja sam ga citao i tu nikakvu lepotu nisam video. Naprotiv, na momente je veoma prost (vulgaran), sto nikako nije prilicilo coveku njegovih godina. I rekao sam sebi „cim je toliko forsiran kod nas i u svetu, sigurno je mason“. I zaista, samo sto sam to rekao, posle par meseci sam procitao ko su domaci masoni i on je bio na spisku. A toliko dobrih pisaca se nikada ne probije…

Branko 21. mart 2013. 10:45 #2389687

Dušane, različiti smo ljudi, nekome od nas čitalaca je kapitalno delo i književni plafon „Crvenkapa“ ili „Snežana…“. Nije ni to loše, opušta. Pozdrav.

Uspeh “Hazarskog rečnika” u Kini i svetu | Kultura | Novosti.rs.

Evo kako POEZIJA može božanski da pljuje / Radivoj ŠAJTINAC

Evo kako POEZIJA moze bozanski da pljuje
dnevnu i nocnu politiku,kutak za zive i neskromne
Sacuvaj Gospode ZAVETINU!

Mišljenovac (Aćimovići)
Mišljenovac (Aćimovići)

_________________________________

VRT POVRTNJAK IZA UPRAVNE ZGRADE
Dan višestranačke  rekreacije

O,kakvi tihi i vešti majstori
Kapi raznobojne vrcaju
Svetlucaju sečiva, rasprskavaju mrve ,
Pršte  razlozi,drobe agende
prah se i zvuk razležu,na kraju
biće nešto
 
dogovori ko iskre,hitnja saradnička
napor do napora, volja  uz volju
metod, postupak,uputstvo i učinak
hitra kinta i na kraju kolce
 
tanjir supe i boca brlje
suvo cveće u plućima,bajat sir
i sinoćna daća,kreč u kosi i duša u nosu
kamo pesma, molitva brzopleta
čist račun i prljav veš,
otrovno mleko zaključaka
četiri zida i gad,sva ta  groznica
a naokolo, praznina
nenarodna
nezahvalna
 
ali, TU kad  već  jesmo
budimo večni,uporni u slozi
zakleti prijatelji,opevani sapatnici
jednom za svagda,svakud zbog Jednog
jer ni zemlje ni neba nema bez članstva
tako posejani klijamo iz porcija
nas samo dele puka uverenja
ko nabori, ko malje,iznutra gen, spolja mladež
bar- kod i makar- niko
 
vrzma se  zaludna gladna
neučlanjena  sirotinja
drhturi, sriče i žmirka
spram uklete svoje nazavisnosti
odjednom sve je prejasno
odjednom oštro i beskrajno
jestivo ćutanje
bajka u tesnacu
blanko neuro,brlja i supa
 
ostati ukleto trom
ko epitah
neuvršten
ni za lovu,  ni za lov
O BEZNAČAJNOSTI  NAUK VEČNI
 

Visok kamen golo sedlo
Niska biljka
Živi pramen
Cijuk senke iz metroa
Aluminijumski rođendan čuvara salveta
 
Kolo frigidnih sestara pratilja
Dušebružnika iz Davosa
Nezapaženi mrtvaci,presiti
Gutači fejsbukova
Samo majušno govance
 briselskog vrapca
Kunigunda,
Da mi je pri ruci
Da ti navučem
Na domali prsten
i obećam
Izdašno i spasonosno sranje
complet vithout history
venčanje bez poznavanja ljudskih prava
na  posuđu preostali ledeni znak
srp,krst,čekić,polumesec
 
potrošene su pozivnice  jerusalemske
izbledeli pustunjski karavani
prozebli sibirski pevači
pocrkali pilići iz kentakija
 
 
evronaiva i poezija civilnih dostignuća
fjordovi,porte, vinogorja
luke bez mora,mostovi bez ikoga
plastično saće za pitku vodu
biometrijsko jato  ptica i roj pčela
 
laka,šljunkovita lova
smrtonosni krediti za zdravlje i vidikovce
gusti rastvor veličanstvene sumnje
jedino što je preostalo od renesanse
prisilno  sjedinjenje-dobrovoljni razmak
 
i pozivanje na svedoke
visine kamena
nizine biljke
aluminijumskog rođendana
držača salveta
Majko sveta

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ НЕКОЛИКО ДАНА ИЗ „ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ НИКОГА“

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

14. јул

Дух нема почетка. Нема га ни тело. Кад се нечим мора почети, чиме ће се другим отпочети него, одмах – завезати један чвор. Тај чвор обично узимамо да није у питању. Јер ако хоћемо да се питамо, онда се не може ни почети.

Почиње се декартовски: Ето, то је тело; ово, пак, дух је: ово што опипавам, и ово чиме пипам. Јер, ваљда, пипам и осећам духом? Или, можда, ко зна како?

Нешто пак постоји, до ђавола! Постоји, јер, ето, постојим. И да је илузија, ипак је постојање. Ја не знам… видите Ја… Па, то је реч! Да, да, то је реч; али је она ту дошла да нешто поклопи, да нешто обуче, уобличи. За нешто је она, можда, везана. Произишла је из неког постојања, или постајања. Нешто се у њој уцементирало. То нешто је једно нешто.

Тај дух, то тело, да ли је то оно Ја, или је оно нешто треће, или ко зна које? Тако се, опет, не може почети. Не могу никако да кажем – (не могу: то би био некакав почетак!) – ни да све то јесте, ни да све то није. Јер, како да нема кад ми се чини да има. Ту сам, ту сам, ту сам, лежим и ово пишем. Ту сам, боли ме зуб и осећам да ме нешто жига у десном лакту.

 

19. јул

Тако је све данас нешто глуво и празно. Као да се све устојало. Дух као и да јесте, као и да није и, нарочито, као да није мој. Кроз све то празно – зора је – искукурикава своје грло један петао, одговара му други, трећи, у размацима, из разних даљина, и неки голишави врапчићи пиште и траже храну. И као да ни тело не постоји. Као да је одсутно. Иселио сам се из себе и као једно и као друго. Сунце ми удара у грудни кош, и то подрхтавање, пулсирање, које се види нарочито испод пупка, казује неко несвесно збивање. И то ми је у овом тренутку цела esentia и пуна existentia сва causa sui.

 

3. август

Одувек се све врти око истога и увек на исти начин. Никад и нигде краја томе кретању око сунца и нашег око нас самих. Нема изласка на „одозго“ или на „одоздо“ да се у све то другачије погледа. Увек један и исти пенџер кроз који се гледа. И то је та мучна досада духу. Хтело би се и да се изађе из себе и да се направи разлика између себе и себе. Изводи се иста арија на истом инструменту, уз варијације скоро у истом тонском поретку. Не може се ништа да се „трансцендентира“. Исто средиште и исти круг домета. Неколико концентричних кругова, и ништа више. Нешто нам је поверило ово нешто што се збива у нама још на почетку њега. И само је на томе почетку.

И наша примања и наша давања воде се у једној књизи која је предодређено пагинирана. Досадно је колико је у њој свакодневног „малог посла“ који се обавља механички и „практично“!

Хтело би се ван те књиге, у вансветско, то јест у ванљудско. Јер све је, у свим књигама и у свима архивима нашег духа, само наше око и само наше уво, наш дух који ни сам не може да изрекне. Он је само једно именовање, једно име, примењена реч за нешто. У његово се семе – семе из кога је произишао цео свет – никако не може. Мисао мисли за увек је скривена, за увек. Како смо нико и ништа! То „Нико“ и то „Ништа“ могло би бити једина наша реч и једина наша религија.

 

5. август

Чама, чамотиња. И то нека немирна. Смета ми све, чак и то што су собна врата отворена. Досадно ми је све што уво прими и све до чега у соби око допре. Дантеова мермерна биста једино ми је, и то донекле, неутрална. Вређа ме, напротив, згњечени нос Микеланђелов на слици и његово ружно, измучено лице.

Гледам у натписе на књигама и хтео бих да ми неки разбије чаму и донесе утеху или мир. Узимам Паскала, отварам и читам прву максиму која ми пада под очи: (110, 387: „Може се десити да има правих демонстрација; али то није извесно. Тако, то не показује друго до да није извесно да је све неизвесно, у славу пиронизма.“) Ето – ништа. Остаде све као што је било. Зазвижди ми у духу познати љупки Штраусов валцер из Каваљера с ружом. Као да се то није десило. Допре жагор и свађа са улице и нешто ме натера да погледам кроз прозор.

При таквој нихилистичкој (Нихил! Нихил!) атмосфери узимам Пирандела, па ћу учинити да обамре та чама.

 

 

21. август

Чудно је све што се збива у души. То је један млин који непрестано даноноћно ради. У њему су и сетва, и обрађивање, и жетва, и мливо. Мотор непрестано неуморно ради. Милијарде магновења у духу се дешавају, и никад ниједно другоме није истоветно. Као ни два листа, ни два магновења нису иста. Мливо духа је тако чудесно! Неко је нешто нама дао, и то нешто непрестано је у треперењу и дрхтавици. Вечито се нешто рађа, и одмах се повлачи у неки огроман резервоар у нама који носимо, а кога нисмо свесни. Најмањи део је у нама присутан. Све друго је као на дну неке мрачне бездне без дна.

Огромни су геолошки слојеви у нама нагомилани и у њима се дешавају ствари и појаве ван нашег сазнања. Ништа се од тога не може да дешифрира. Сви шифарски речници, од силе и материје до лепоте, остају безуспешни кад се примене. Једва да се схвати по једна реч. Учествује се
у свему само с тренутним импровизацијама које се непрестано наизмењују.

Извлачи се по нешто са по неком метафором, метонимијом, и другим; тиме се то ухвати и одмах се то скамењује. Још је то „топло“, а други пужић појави своје рокчиће. Ситуација за ситуацијом се ниже, план за планом и, из тога, извлаче се верски канони, нека естетичка задовољства, болови, задовољења, туге. Спектакулум!

Дешавају се тако све те непојамне појаве на плану духа. Сликају се слике на његовом платну. Дух не може да се одвоји од света, не може са њим ни да се удвоји, и никако да у њему активно и са разумевањем учествује. Дух никако не може да створи једно стање с којим би могао да уђе у универзум ствари; него је странац и непознаница; ништица у односу на њега.

Не иде се ни у свет ни у себе; у први никако, у друго којекако. Јер и за друго је потребно изаћи из куће и осмотрити. Лао Це је покушавао да се избаци изнад и изван себе. Он је дао једно генијално комешање свега, једно духовито праћакање изнад нашег мора и дубоко понирање у њему. Упанишаде се играју том темом такође, и Стари завет, и Декарт, и Паскал, и многи лиричари и композитори.

Трепери мозак и тражи, и тражи се. А тако је све нерешиво! Музика као да може да обмане. Ту се долази на известан план некаквог превазилажења себе и трансцендентирања. Али то је само једно опијумско стање, извесно сомнабулирање и опсењивање. Ово, збиља, ипак је нешто што би, ваљда, говорило о вечности и о нечему ван себе.

Тако се све ређа у духу чудесно чудно, и сваки час другачије, и никад онако како би се осетило у једној иоле сигурнијој ситуацији. Хтело би се бити саучесник у светском дешавању, и те хиљаде и хиљаде разних магновења никако да у то уђу. Просто им је одузето грађанско право на то, а толико је тих стварања која се у нама стварају сваки час!

Ропска је служба цело то наше службовање. Али ми смо ту само да служимо.

 

23. август

Око! Очи! Гледам њима данас како се карминска лопта сунца диже изнад ојађеног Београда. Каква чудесна направа! Колико хиљада елемената у њима! Та рожњача, зашто је провидна само на једном делу њене површине? Какво би сунце и свет изгледали да су се стекли случајеви где је све провидно, или да је провидно на неколико места? Она је онаква каква је и зато су, ваљда, ствари онакве каква је она. Каквих и колико сунаца има у другим очима, у очима ове муве, у онима онога рогача, у онима тамо доле на дну мора код разних животиња? О, то чудо, о, та чуда! Та мрежњача, ти провидни чепићи, та нервна мембрана. Колико очију од инфузорија до нас, и какве ли су и како виде? Колико ту мора да има различних сунаца! Хемије, физике, органи, функције, акције, прилагођавање, целисходност? Па по другим планетама очи, по целом универзуму?

Баш је то comoedia: и divina и дивна, и ђаволска, и, изнад свега тога, још много других. Па смо тако слепци и покрај свих тих очију.

 

26. август (4h јутро)

Све стрмоглаво бежи у прошлост. Свако магновење, још док се дешава, већ на себи има сенку прошлости. Ово кукурекање петлова што се сад разлеже, стропоштава се одмах у ту огромну бездну у коју се нагомилава све „откако је сунца и месеца“. Сад је баш почело помрачење месеца. Месец, бедни наш трабант, и сам давно прошла прошлост, у ту тмину се улива и овог тренутка. Мој малочашњи луди сан, неких клепала, неког егзода, у коме су и цар Никола II и његова породица, и Николај Хартвиг и неки архимандрити са црном камилавком и огромном брадом, и неки манастир спреда пун фресака, и неко спуштање негде преко неких тремова и стубишта, и опроштај мој са целом том поворком баш пред то стубиште уз тресак целова у браду томе архимандриту – и све то, од малочас, оде у провалију која је огромна скривница те прошлости – вечности.

Све тако измиче и тако лудо и неумитно бежи и ишчезава. Ништа се не задржава. Све сагорева и претвара се у пепео и слаже се у слојеве. Избацих један дим из цигарете, и он одмах ишчезе. Ево и месеца који полако ишчезава под тешком сенком, ко зна по који пут у својој „вечној“ историји. Звезде се спокојно загледале у његово пушење и замрачивање, и све то тако сабласно негде одлази.

Све само нека збитија и знамења која пролазе кроз рожњачу и мрежицу тог нашег несушаственог духа, Духа, пролазе, одлазе и тону у ту тако безобличну – меморију. Материја и меморија, тело и дух! Шта се из чега изводи? Какав је то „ритам“, шта ли? Пршти нешто, праска… Искре, муње, магновења… Нужност, трајање, целисходност? О, Боже, шта је све ово, како је?

Како се све ово, што се за нас збива, издваја из датости целог универзума, издваја и у нама збива и из нас ишчезава? Дешава ли се све то само у овом нашем можданом сплету, у тој ко зна каквој централи, станици, уточишту? Авај, много је изгледа да је све наше дешавање само догађање у том змијском сплету догађаја, и да све изгледа да се све за нас дешава како се у тој радионици хоће и може, и да све што у нама блесне из „оностраног“ дешавања, из ове циновске стварности, блесне на начин преламања наших можданих стакала и огледала, на плану наше осматрачнице, под углом наше опсерваторије и њених инструмената. Авај, куку и јаој, како је све само и тако!

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 470–471)

_________________________

видети и друге прилоге :

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Сахрана костију / Александар Лукић

(одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“)

….

Чу­вар гро­бља пак, да га ха­ос не су­стиг­не као бе­сан пас, не дан­гу­би. На­ста­вио је пи­са­ње све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, до­вр­ша­ва­ју­ћи по­гла­вље о ра­ту и гре­хо­ви­ма вој­ско­во­ђа.

– Ма­е­стро! Ма­е­стро­о­оо! О, Ма­е­стро!

Олим­пи­ја до­зи­ва ње­га, као да јој се ду­ша за­гла­ви­ла у но­су. И Лај­ка се уз­не­ми­ри­ла, на­чу­љив­ши уши као ан­те­не. Ма­е­стро уми­ру­је њу, ми­лу­јућ је по гла­ви: „Не бри­ни ду­ши­це“ ка­зао је ку­ји, пре но уђе у кан­це­ла­ри­ју мр­твог на­се­ља.

– Го­спо­дин вас тра­жи, Ма­е­стро! – ре­че Олим­пи­ја.

Про­па­ли пи­сац бе­ше за­гле­дан у не­по­зна­тог уни­фор­ми­са­ног мла­ди­ћа, тру­дио се да ра­за­бе­ре ко­јим по­ли­циј­ским сна­га­ма при­спе­ли при­па­да, сто­ји за­ми­шљен ка­о да се при­ма­као час ка­да ће суд­би­на узе­ти ве­ли­ког уде­ла при­до­да­ва­ју­ћи га ни­ски по­ро­дич­ног уде­са у фа­ми­ли­ји и исто­ри­ји.

– Га­га­рин, за­по­вед­ник стра­же за­тво­ра „Удар­ник–мер­мер“! – ре­че мла­дић ко­ме при­ста­је уни­фор­ма.

– Чу­вар драм­ског гро­бља, го­спо­ди­не! – уз­вра­ти Ма­е­стро.

– Пра­ти­те ме!

Про­па­ли пи­сац је по­шао као кра­ва на па­зар за за­по­вед­ни­ком, на­га­ђа­ју­ћи шта му се уз пут мо­же до­го­ди­ти. Олим­пи­ја му иако се ни­је окре­нуо, дис­крет­но ма­ше ру­ка­ма као да се опра­шта, а Бе­то­ве­нов след­бе­ник се са­крио за ње­ном сук­њом на­мр­ште­ног ли­ца. Ули­цом веч­но­сти иде Про­па­ли пи­сац као да за­твор­ском ће­ли­јом ко­ра­ча. Тек се пред по­ли­циј­ским ауто­мо­би­лом са упа­ље­ним ро­та­ци­о­ним све­тли­ма за­у­ста­вио, као пе­чур­ка у шу­ми са­кри­ве­на под ста­блом, за ле­ђи­ма за­по­вед­ни­ка. Га­га­рин от­кљу­ча вра­та и уђе у ауто. Ма­е­стро сто­ји као уко­пан ди­рек крај аута, осе­ћа тан­ка цре­ва у утро­би. Чи­ни се да ће му зорт из њих ис­ти­сну­ти као из ту­бе и нај­ма­њу трун­чи­цу смр­дљи­ве па­сте!

– Ула­зи! шта че­каш?

Што мо­ра да бу­де – би­ће. Још ни­ко ни­је ума­као суд­би­ни!

– Ауу! већ си на­пу­нио га­ће, је­бо те ћа­ћа! Смр­диш као твор!

– Од ро­ђе­ња смр­дим на тво­ра, за­по­вед­ни­че!

– Ма не бој се, бре! – ре­че по­мир­љи­во Га­га­рин. – Ша­ље ме друг Сер­ван­тес!

Ма­е­стра ко­ји се угу­ра­ва у ауто тек на­кон ових ре­чи об­у­зе же­шћа сраћ­ка­ви­ца!

– Ето ти га на зад­њем се­ди­шту аута!

Про­па­ли пи­сац ис­кре­ну гла­ву као гу­се­ни­ца да угле­да џак од ју­те, за­ве­зан, ре­кло би се при­да­вљен жи­цом.

– Сер­ван­тес вра­ћа што вам је др­жа­ва оте­ла!

– Мо­ра да је ка­ква ома­шка у пи­та­њу, Го­спо­ди­не?

– У џа­ку је Сун­чев по­клон! Хај­де, отво­ри га!

Ма­е­стро узе џак, пре­ба­ци га пре­ко ко­ле­на, не­спре­тан у од­ве­зи­ва­њу гво­зде­них чво­ро­ва, ко­стре­шио се као јеж док му је рђа па­да­ла по ру­ка­ма и пр­сти­ма.

– Не гу­би­те вре­ме! Уну­тра су ко­сти ва­ших пре­да­ка из­ва­ђе­не из за­твор­ске гро­бљан­ске пар­це­ле 1955.

Гво­зде­ни чвор Про­па­ли пи­сац нај­зад је­два од­ви и као да са­ма са­бласт смр­ти ис­кр­сну пред ње­га, он угле­да ко­сти ло­ба­ње, ре­бра, це­ва­ни­це ду­же од то­ја­га, кључ­ња­че зго­ми­ла­не као сме­ће на ђу­бри­шту, и уме­сто да их жа­ли, на­прег­ну се као рит­ски жа­бац и ис­по­вра­ћа по џаку и њи­ма.

– Са­хра­ни­те их ка­ко им при­ли­чи. У нај­ду­бљој тај­но­сти, раз­у­ме се. Во­зим вас ку­ћи!

 

Они ни­су жу­ри­ли да уга­се ма ка­кав по­жар, али су са упа­ље­ним све­тли­ма на кро­ву по­ли­циј­ског ауто­мо­би­ла уоби­ча­је­ним за уз­бу­ну про­ју­ри­ли ули­ца­ма Дра­ме. Ма­е­стро на­пу­сти ауто­мо­бил при­гр­лив­ши џак са ко­сти­ма, узру­јан као да је се­део на рај­сан­гла­ма или пак да на­пу­шта брод лу­да­ка.

– За­хва­ли­те се Сер­ван­те­су! Сва­ка­ко! – ре­че Га­га­рин – По­жу­ри­те у ку­ћу и опе­ри­те се, да вас гра­ђа­ни не ви­де по­бљу­ва­ног!

– Ни­кад вам ово не­ћу за­бо­ра­ви­ти!

– Ма­е­стро, упам­ти­те, ја имам по­ро­ди­цу о ко­јој мо­рам да бри­нем. Сер­ван­тес мо­же да се зе­за на туђ ра­чун, јер не­ма та­о­це суд­би­не. Са­хра­ни их по­да­ље од ра­до­зна­лих очи­ју и је­зик за зу­бе!

Пре но се за­по­вед­ник Га­га­рин уоп­ште опро­стио од Про­па­лог пи­сца, као ка­кав ва­жан лу­дак, сти­снуо је си­ре­ну ауто­мо­би­ла до да­ске, до­ба­цу­ју­ћи му кроз отво­рен про­зор, као да ри­бљу кост из усти­ју пљу­је:

– Да си на ра­ти­шту, усмр­део би и фронт. Збо­гом, се­ро­њо!

 

Са џа­ком пре­ба­че­ним пре­ко ра­ме­на Ма­е­стро уђе у дом. По­сти­ђен и по­ни­жен, осе­ћа фе­ка­ли­је му кли­зе низ бу­ти­не. Са Управ­ни­цом на­род­не би­бли­о­те­ке, го­лом као на ну­ди­стич­кој пла­жи су­да­рио се у пред­со­бљу. Ни до­бар дан, а ка­мо­ли што дру­го да јој ка­же; уле­те у ку­па­ти­ло, за­кљу­ча вра­та, а ко­сти утам­ни­че­не у мра­ку џа­ка спу­сти иза њих и по­че да свла­чи оде­ћу као да би уз њу и ко­жу са те­ла да зде­ре. Са ко­шу­љом и ма­ји­цом ла­ко иде, али кад је по­чео от­коп­ча­ва­ти ка­иш и ски­да­ти усра­не пан­та­ло­не и га­ће – ја­ој, мо­ја мај­ко! Не ку­ка на глас; не. Спи­ра­ју­ћи из­мет са­мле­вен као па­ра­дајз, тр­ља­ју­ћи га­ће и пан­та­ло­не, се­тио се на­ту­ра­ли­ста и ре­а­ли­ста, умет­ни­ка цр­ног та­ла­са и тзв. ствар­но­сне про­зе, сво­је­вр­сних зри­ка­вих и па­ту­ља­стих, уми­шље­них пи­ска­ра­ла, за­бо­ра­вив­ши џак и Сер­ван­те­са, и Сун­чев по­клон, он по­ми­сли: Нек се но­си у враж­ју ма­тер, дру­штве­но ко­ри­сни грозд! Ду­ше им ба­зде на ка­ра­бит, го­ре но мо­је га­ће и пан­та­ло­не, зар они да ми со­ле па­мет? И књи­ге им во­ња­ју, упр­кос пра­њи­ма и прет­пра­њи­ма, го­ре но мо­је шест пу­та опра­не ру­ке! О Управ­ни­ци на­род­не би­бли­о­те­ке већ дру­га­чи­је раз­ми­шља: зар јој до­и­ста ни­је па­мет­ни­је да де­мон­стри­ра мла­ће­ње пра­зне сла­ме пред чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на, пре но да се ше­та го­ла мо­јом со­бом и при­ват­ном би­бли­о­те­ком, уми­шље­на да по­зи­ра фла­ман­ским мај­сто­ри­ма или филм­ским еро­то­ма­ни­ма Хо­ли­ву­да! Одо­ма­ћи­ла се ме­ђу зи­до­ви­ма ку­ће, као па­у­чи­на.

Млаз че­сме пи­шти, во­да пре­ти да по­то­пи ку­па­ти­ло. Де­сет пу­та се на­са­пу­њао, и ко­жу на­по­слет­ку рас­кр­ва­рио да из­ри­ба за­дах смра­да. По­тро­шио је два и по ку­би­ка во­де да спе­ре од­врат­ни воњ тво­ра, ко­ји као глад­на го­ди­на, спо­ро оти­че кроз слив­ник. Са­мо ути­сак га­ђе­ња на спо­ме­ну­те пи­сце де­ли­мич­них исти­на ни­је мо­гао са­свим да иш­чу­па из се­бе, остао је у ње­му као уга­рак у шпо­ре­ту и ка­д иза­ђе из ку­па­ти­ла. Го и ма­љав не­згра­пан ју­нак из­нео је џак са ко­сти­ма и гур­нуо га под кре­вет, као зим­ске ци­пе­ле.

А Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке – зна се, ле­жи на кре­ве­ту, и по­сма­тра га – као у вр­хун­ским про­за­ма и при­по­ве­сти­ма Бал­ка­на, чу­ве­них пред­став­ни­ка ствар­но­сне про­зе – раш­че­пље­ни­ја од пе­то­кра­ке мр­твог ме­тал­ног сим­бо­ла, су­здр­жа­ва се да не пра­сне у смех. Ти­гри­ца вре­ба при­ли­ку да га згра­би и на се­бе по­ву­че:

– Оти­шао си као Про­па­ли пи­сац од ку­ће, да за­ра­диш днев­ни­цу ноћ­ног чу­ва­ра мр­твих ду­ша, а вра­ћаш се смр­дљи­ви­ји од Тво­ра!

 

 

Њен муж има очи­глед­но ва­жни­ја и пре­ча по­сла чим страх и тре­пет од же­не ва­пи за сва­ко­днев­ним сле­до­ва­њем. Уви­ја се уз Ма­е­стра, као пла­мен уз хра­сто­ву це­па­ни­цу, по­зле­ђу­ју­ћи му зу­би­ма и нок­ти­ма ра­не од ри­ба­ће чет­ке на ко­жи. Она др­ља­чи ру­ка­ма ис­под ње­го­вих ма­ља­вих гру­ди не­кон­тро­ли­са­на у ек­ста­зи са цр­ним ра­ши­ре­ним зе­ни­ца­ма што под­се­ћа­ју на зе­мља­ну смо­лу. За­пе­ла шкр­гу­ће зу­би­ма као да јој се је­де усо­ље­на икра мо­ру­не са Ду­на­ва. Тад Про­па­ли пи­сац ја­ук­ну од бо­ла, и као да то у са­мо­од­бра­ни чи­ни по­ди­же јој но­ге под пла­фон. Он ки­ди­ше на њу са ску­пље­ним бе­сом, гор­чи­не и по­ни­же­ња, и на­ба­да је освет­ник кр­ца-кр­ца да се не зна да ли је ве­се­ла или ту­жна ка­ко ври­шти и ри­че по­пут жен­ке пра­и­сто­риј­ске жи­во­ти­ње ко­јој от­ка­зу­ју но­ге. На гр­че­ве ко­ји је па­ра­ли­шу, не обра­ћа па­жњу, чак ни на чи­ње­ни­цу да пре­пли­ће је­зи­ком, и уди­ше ва­здух да мо­же чу­ти пи­штаљ­ку ње­них плу­ћа, то чу­до вре­ди да бу­де за­пи­са­но, ве­сла бог­ме, и го­ри као ли­це Ан­ђе­ла, док Би­бли­о­те­кар­ка не за­је­ца са­бра­на у бо­ло­ви­ма и сла­сти.

– Сад сте на оку­пу!

– Ко то ми? пи­тао је он.

– Фа­ми­ли­ја! Ти по­бе­ђен из­ме­ђу мо­јих но­гу, а они, са­су­ше­ни у џа­ку под кре­ве­том и на­ма!

Шта да ка­же Ма­е­стро? Про­па­ли пи­сац зна да је љут­ња бо­лест ср­ца.

– Да ни­сам чи­та­ла тво­је све­ске Књи­ге без бу­дућ­но­сти, че­ка­ју­ћи да се вра­тиш са гро­бља, ни­кад их не би ви­део, а нек­мо­ли са­хра­нио! За­хва­љу­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ској ра­до­зна­ло­сти, њи­хо­ве ко­сти са­да су ту!

 

Сер­ван­тес је љу­бо­мор­но чу­вао тај­не и до­си­јее не­срећ­ни­ка. Као би­бли­о­фи­ли пр­ва из­да­ња књи­га Го­го­ља, До­сто­јев­ског, Тол­сто­ја, Ро­за­но­ва. Али же­на је ро­ђе­на да над­му­дри му­жа. Ка­ко се до­ко­па­ла до­си­јеа фа­ми­ли­је Пје­тро­вих Не­рот­ки­ња са­оп­шти у пар ре­че­ни­ца. Сер­ван­тес ми пру­жа­ју­ћи тај до­си­је ре­че: Ба­та­ли! При­бли­жио се час да се ко­сти пре­да­ка са за­твор­ске пар­це­ле 1955, пре­да­ју по­след­њем из­дан­ку из фа­ми­ли­је. У по­та­ји да га, њи­хо­ве из­бо­чи­не и шу­пљи­не уже од ру­пи­ца на пи­ска­вим фру­ла­ма, му­че!

До­бро ура­ди, Сер­ван­тес, кур­вин син! Нај­бо­љи по­тез у жи­во­ту учи­ни!

Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!

– Сун­чев по­клон! – уз­дах­ну Ма­е­стро.

– Да! Кад их опе­реш у во­ди и ви­ну, ви­де­ћеш ка­ко све­тле!

 

 

 

Суд­би­на је, евен­ту­ал­ни чи­та­о­че, не­пред­ви­дљи­ва!

Кад при­гр­ли чо­ве­ка, фа­ми­ли­ју, отаџбину или не­ку ку­ћу, она при­тег­не и не по­пу­шта као ма­сив­не гво­зде­не мен­ге­ле ко­ва­ча ци­га­ни­на, ди­ва на­га­ра­вље­ног и зној­ног! Упо­тре­бље­но по­ре­ђе­ње Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на, из­ву­че не да би опо­на­шао нај­у­спе­ли­је стра­ни­це на­род­них но­ве­ла, већ у гр­чу при­те­шњен ми­ши­ћа­вим но­га­ма Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на, и ње­ном не­за­ја­жљи­вом хар­мо­ни­ком, што пул­си­ра вре­лим пр­сте­но­ви­ма на­сто­је­ћи да га уси­са, као не­из­ре­ци­ве Бе­то­ве­но­ве ме­ло­ди­је; што га исти­не ра­ди ва­ља по­но­ви­ти, вра­ти у свет не­из­ре­ци­ве ствар­но­сти ње­го­ве со­бе, на за­дах со­ко­ва и из­лу­че­ви­на њи­хо­вих те­ла, и смрад по­вра­ће­не хра­не по џаку кр­ца­том ко­сти­ју, гур­ну­том ис­под кре­ве­та. Е да би све то за­бо­ра­вио, ве­шта би­бли­о­те­кар­ка му тр­ља кич­му да му ко­пље по­но­во на­ра­сте у њој вре­лој и по­мам­ној. Пљу­ском ва­ги­нал­них со­ко­ва пре­пла­ви­ла је Ку­ро­њу пре но на­пу­сти со­бу, уоби­ча­је­но, од­ла­зе­ћи на ре­дов­ни са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на да де­мон­стра­тив­но мла­ти пра­зну сла­му. Ма­е­стро оста да од­ма­ра у убо­ји­ма до­га­ђа­ја, са мо­дри­ца­ма по те­лу, и ра­на­ма по ко­жи, у не­из­ре­ци­вим си­ро­ви­на­ма жи­во­та, ко­је не би­ра­ју час ни вре­ме да се по­ка­жу. Од­ва­жио се и сео на иви­цу кре­ве­та. Из­ву­као џак са ко­сти­ма пре­да­ка и при­ма­као га бо­сим но­жур­да­ма; не га­ди се не­сва­ре­не хра­не са­су­ше­не на џаку да под­се­ћа на ку­хињ­ске за­чи­не, са ма­глом и пљу­ском су­за у очи­ма, ко но­во­ро­ђе­ни, пре­кр­сти се над њи­ма:

– Нај­ро­ђе­ни­ји мо­ји!

Из­го­ва­рао је мо­ли­тву на­у­че­ну на­па­мет у де­тињ­ству за спас њи­хо­вих ду­ша, па­ле­ћи све­ћу над ко­сти­ма, да их бо­ље осмо­три у про­лећ­ном су­мра­ку. У про­стра­ној го­стин­ској со­би пре­крио је слав­ски сто ли­сто­ви­ма но­ви­на пре­сто­ног је­ван­ђе­ља, а из по­дру­ма до­нео ли­ме­но ко­ри­то и на­лио га во­дом. Ра­ди ћут­ке: во­ду са осу­ше­ним бо­сиљ­ком пре­кр­сти три­пут и на­ли у њу цр­ве­ног ви­на. Да се ко­сти пре­да­ка не по­ло­ме, па­жљи­во их са­су из џака у све­то је­зе­ро ко­ри­та. Пе­ре их, ски­да са ко­сти­ју ма­сну гли­ну. Од по­мо­ћи му је чет­ки­ца за зу­бе, ко­ја мо­же у сва­ку ру­пу да стиг­не, сва­ки жлеб да очи­сти. Пре­дач­ке ко­сти ку­па у ко­фи са би­стром во­дом, и сва­ку ис­пра­ну у ви­ну по­ла­же пре­ко ли­сто­ва пре­сто­ног је­ван­ђе­ља на слав­ском сто­лу да се осу­ше. Од­го­во­ран је на­след­ник Про­па­ли пи­сац. Као ана­том си­сте­ма­ти­зу­је ко­сти по ра­сту и пам­ће­њу. На јед­ну ка­ма­ру одва­ја оче­ве, оста­ле од­ла­же на дру­гу стра­ну. Очев ко­стур има сто се­дам­де­сет и де­вет ко­сти­ју, а де­дов сто пе­де­сет и се­дам! Шта је ту је, др­жа­ва у ду­го­ви­ма и у ко­сти­ма за­ки­да! Све­ти по­сао при­ве­ден је кра­ју.

Нај­ве­ћи Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на има вре­ме­на на пре­тек. Он у дру­штву мр­тве фа­ми­ли­је из фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ва­ди но­во­у­ко­ри­че­ни не­ис­пи­са­ни том, па­ги­ни­ра стра­ни­це пре­да­но, као да му се чи­та­ва веч­ност обе­ћа­ла. Ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих на бе­лим стра­ни­ца­ма ма­сти­ља­вом олов­ком ис­цр­та­ва. Цр­те­жи без ика­квих об­ја­шње­ња и на­по­ме­на – јед­но од по­гла­вља Књи­ге без бу­дућ­но­сти – по­тре­сни­ји су од стра­ни­ца, на­пи­са­них у прет­ход­ним то­мо­ви­ма све­о­бу­хват­не по­ве­сти, и књи­га ко­је је у жи­во­ту про­чи­тао! Спа­ва­ју бу­да­ле и мр­тви, а та­лен­то­ва­ни, про­же­ти све­том не­са­ни­цом, по­сма­тра­ју плам­сај во­шта­ни­це и ра­де ре­дак по­сао, не ми­сле­ћи о ко­ри­сно­сти на­по­ра, чак ни о хра­ни, јер хра­на ко­ја ула­зи на уста ве­ли­ких и из­у­зет­них ду­хо­ва, има ба­нал­ну исто­ри­ју ко­ју ва­ља за­бо­ра­ви­ти. Цр­те­же ко­сти­ју пре­да­ка Про­па­ли пи­сац сло­жи при­род­ним и ло­гич­ним ре­дом да их вре­ме ви­ше ни­ка­да не по­ме­ша:

Ма­е­стро пер Пје­тро, Пр­ви, и

Ма­е­стро пер Пје­тро, Дру­ги – за­сад цр­те­жи по­чи­ва­ју од­ло­же­ни у фи­јо­ци ње­го­вог рад­ног сто­ла мрач­ној и пли­ћој од гро­ба. Чуо је, на­рав­но, Ма­е­стро от­ку­ца­ва­ње град­ског са­та са скуп­штин­ског зда­ња, нај­ви­со­чи­је ку­ле Дра­ме. Очев вој­нич­ки сан­дук, леп руч­ни рад ва­ро­шких мај­сто­ра, од­ло­жен и за­бо­ра­вљен од Дру­гог свет­ског ра­та у по­дру­му, до­нео је и пре­бри­сао га од па­у­чи­не и пра­ши­не, спо­ља и из­ну­тра, пре не­го што га на слав­ски сто по­ста­ви. Ло­ба­ње и ко­сти пре­да­ка му кли­зе у ру­ка­ма док их пре­ма­зу­је уљем као да су ожи­ве­ле.

Све­тле ко­сти, не од ју­тар­њег сја­ја про­лећ­ног Сун­ца ко­је из­ла­зи иза бре­го­ва див­но, то­ли­ко све­тле да и му­ве зла­ти­це упла­ше­не њи­хо­вим сја­јем, у ве­ли­ким лу­ко­ви­ма кру­же из­над слав­ског сто­ла.

Са­ве­стан на­след­ник сла­же ко­сти у плат­не­не вре­ће, ко­је бе­ху по­та­ман као да су кро­је­не од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла, а он­да се на­но­во пре­кр­сти и па­жљи­во их спу­сти на дно вој­нич­ког сан­ду­ка чи­је да­ске има­ју бо­ју пче­ли­њег са­ћа. Пре­ко сан­ду­ка је по­ло­жио сви­ле­ну тка­ни­ну, а пре­ко тка­ни­не сре­брн крст, па Би­бли­ју, па бо­си­о­ка струк ми­ри­шљав и јед­но од ма­лих еван­ге­ли­ја ко­је су по­кој­ни­ци ра­до но­си­ли ис­под офар­ба­них гу­ње­ва у ора­хо­ви­ни за жи­во­та као по­бо­жни љу­ди. Мир не­ка се Го­спод­њи пре­ли­је над ко­сти­ма упо­ко­је­не фа­ми­ли­је. Суд­би­на им до­де­ли уз­ви­ше­но ме­сто за при­вре­ме­ни од­мор крај ру­ко­пи­са по­том­ка.

____________________

Ово је одломак из романа, који препоручујемо  како читаоцима, тако и преводиоцима по свету. Од Русије до Северне и Јужне Америке, од Шведске до Јужно- афричке  Уније… Реч је, заиста о изузетној књизи, што је критика потврдила – оне неслугерањска, непартијска, реална и непоткупљива, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…

_____

Мирољуб   Милановић  : РОМАН О АПСУРДУ   АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.

Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.

Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.

Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.

Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.

Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.

„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.

Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.

Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.

Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.

Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.

 

Фебруар, 2009.

(из нове Милановићеве књиге ПИСЦИ ОТПОРА)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


[1]      Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

 

[2]      А. Лукић, Маестро пер Пјетро, Заветине, Београд 2001, 25.

 

[3]      Исто, 25.

 

[4]      Исто, 116.

 

[5]      Исто, 105.

 

[6]      Исто, 109.

 

[7]      Исто, 49.

 

 

ФАТАМОРГАНА „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ / Белатукадруз

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“

Капија Звижда