Архиве категорија: трагедија

Подизање споменика цару Николају у Београду….

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Руски цар
Руски цар

Другим речима, доброта руског цара Николаја Другог је одолела многим годинама које су прохујале, јер на сву срећу, Срби очигледно нису заборавили његово доброчинство. Наиме, у центру српске престонице, на малом, али изузетно складном простору са поетичним називом Девојачки парк, убрзано се приводе крају завршни радови који ће напослетку тај делић Београда претворити у сликовити трг који ће сваком пролазнику одмах скренути пажњу на себе, с обзиром да већ сада њиме доминира висока фигура достојанственог руског цара који је задужио Србе, и то не само лепим речима, попут оне изјаве да су му „после интереса Русије најближи интереси српског народа“, него и сасвим конкретним делима, од којих је најважнији улазак Русије у Први светски рат због Србије, као и његов каснији ултиматум савезницима – да хитно морају помоћи српској војсци или ће Русија да иступи из тог рата.

Иначе, споменик који се после сто година од наведених догађаја појављује у главном граду Србије, представља поклон Руске Федерације, иако је на пример још чувени Никола Пашић, док је био премијер у време трајања Првог светског рата, у сопственом тестаменту издвојио одређену суму свог личног новца и обавезао потомке да је морају употребити управо за изградњу споменика српском доброчинитељу – цару Николају Другом Романову. И зато, када по најави у новембру и званично буде откривен споменик у бронзи са ликом српског кума, јер не би требало сметнути с ума ни занимљив податак да је руски цар Николај на крштењу кумовао српском краљу Александру Карађорђевићу, онда ће то у сваком случају значити исправљање историјске неправде, на коју је требало чекати пуни век.

Дакле, не постоји ни најмања сумња да је последњи руски цар достојан такве части да се овековечи његов лик у центру Београда, ако се осврнемо макар на основну чињеницу да је он због спаса Србије жртвовао све, па чак на крају последично и свој сопствени живот, те на неки начин и саму тадашњу Руску Империју, која уопште није била спремна за рат, а ипак је свесно ушла у вртлог ратног вихора без рачунања на своју сопствену корист. И на том месту би могли да се присетимо изјаве Фјодора Достојевског, који је рекао – „ако при свакој пријатељској услузи одмах мислиш на захвалност, онда ниси даровао, већ продао“. Но, последњи изданак царске лозе Романових, како смо видели, чак ни при највећој могућој пријатељској услузи није мислио на захвалност, већ је Србији оказивао помоћ само због дубоког убеђења да је то његова дужност.

Отуда проистиче морална обавеза да му Београђани, али и грађани целе Србије, одају почаст за његову племенитост, а то су постигли ових дана подизањем споменика у бронзи, у Девојачком парку. На тај начин ће последњи у низу руски цар, вероватно остати упамћен у српском народном сећању као први по значају руски цар. Односно, последњи ће постати први.

(Ратко Паић , Глас Русије)

Подизањем споменика цару Николају у Београду, последњи ће постати први.

Advertisements

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode

BEOGRAD – Hrvatski novinar i član Antikorpucijske lige Domagoj Margetić najavio je danas da će za desetak dana biti formirana nevladina Komisija za istraživanje pozadine ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, uz napomenu da poseduje dokumentaciju koja ukazuje da su motivi za ubistvo premijera bili finansijski.

Margetić je, na konferenciji za novinare, rekao da je u razgovoru sa misijom Evropske komisije koja je u Beogradu bila radi skrininga poglavlja 23 i 24 predložio osnivanje takve komisije, jer se ne može očekivati da institucije Srbije vode takvu istragu.

Ne možete očekivati od Bezbednosno-informativne agencije, ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane, u kojima sede ljudi koji su na posredan ili neposredna učestvovali u ubistvu premijera, da sada istražuju pozadinu tog ubistva, rekao je Margetić i naglasio da poseduje 20 gigabajta dokumentacije ili 20.000 stranica.

Margetić je prepričao i deo svog intervjua sa Đinđićem, u kojem mu je premijer rekao da će se krenuti u istragu 16 do 20 računa na Kipru, posle čega će se taj novac vratiti u budžet Srbije i tako ispuniti predizborno obećanje.

Đinđić je naivno dotakao ozbiljnu prevaru, rekao je Margetić i istakao da su Beograd i Zagreb devedesetih godina, odnosno Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, sistemski pljačkali građane i iznosili novac na Kipar.

Prema njegovim rečima, jedan deo novca je završio u Zagrebačkoj banci, ali je većina novca bila raspoređena u četiri banke u Parizu, Londonu, Beču i Frankfurtu.

U drugoj polovini devedesetih godina, rekao je Margetić, novac je iz tih banaka završio u Hipo Grupi, koja je posle pare plasirala u kredite i investicije na Balkanu.

Margetić tvrdi da mu je nešto od ovih informacija potvrdila i Borka Vučić, nekadašnja savezna ministarka finansija i direktor Centralne banke Jugoslavije.

Ubistvo Đinđića nije srpska priča, već regionalna, rekao je Margetić i napomenuo da Antikorupcijska liga za svoje navode ima „žive svedoke i insajdera iz obaveštajnih službi“, koji je posredno bio umešatn u operaciju Đinđić.

Margetić je rekao i da će sve nalaze nevladine Komisije za otkrivanje pozadine ubistva Đinđića predati Jelku Kacinu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju.

Margetić: Posedujem dokumentaciju, motivi za ubistvo Đinđića bili finansijske prirode | Hronika | Novosti.rs.

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ НЕКОЛИКО ДАНА ИЗ „ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ НИКОГА“

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

14. јул

Дух нема почетка. Нема га ни тело. Кад се нечим мора почети, чиме ће се другим отпочети него, одмах – завезати један чвор. Тај чвор обично узимамо да није у питању. Јер ако хоћемо да се питамо, онда се не може ни почети.

Почиње се декартовски: Ето, то је тело; ово, пак, дух је: ово што опипавам, и ово чиме пипам. Јер, ваљда, пипам и осећам духом? Или, можда, ко зна како?

Нешто пак постоји, до ђавола! Постоји, јер, ето, постојим. И да је илузија, ипак је постојање. Ја не знам… видите Ја… Па, то је реч! Да, да, то је реч; али је она ту дошла да нешто поклопи, да нешто обуче, уобличи. За нешто је она, можда, везана. Произишла је из неког постојања, или постајања. Нешто се у њој уцементирало. То нешто је једно нешто.

Тај дух, то тело, да ли је то оно Ја, или је оно нешто треће, или ко зна које? Тако се, опет, не може почети. Не могу никако да кажем – (не могу: то би био некакав почетак!) – ни да све то јесте, ни да све то није. Јер, како да нема кад ми се чини да има. Ту сам, ту сам, ту сам, лежим и ово пишем. Ту сам, боли ме зуб и осећам да ме нешто жига у десном лакту.

 

19. јул

Тако је све данас нешто глуво и празно. Као да се све устојало. Дух као и да јесте, као и да није и, нарочито, као да није мој. Кроз све то празно – зора је – искукурикава своје грло један петао, одговара му други, трећи, у размацима, из разних даљина, и неки голишави врапчићи пиште и траже храну. И као да ни тело не постоји. Као да је одсутно. Иселио сам се из себе и као једно и као друго. Сунце ми удара у грудни кош, и то подрхтавање, пулсирање, које се види нарочито испод пупка, казује неко несвесно збивање. И то ми је у овом тренутку цела esentia и пуна existentia сва causa sui.

 

3. август

Одувек се све врти око истога и увек на исти начин. Никад и нигде краја томе кретању око сунца и нашег око нас самих. Нема изласка на „одозго“ или на „одоздо“ да се у све то другачије погледа. Увек један и исти пенџер кроз који се гледа. И то је та мучна досада духу. Хтело би се и да се изађе из себе и да се направи разлика између себе и себе. Изводи се иста арија на истом инструменту, уз варијације скоро у истом тонском поретку. Не може се ништа да се „трансцендентира“. Исто средиште и исти круг домета. Неколико концентричних кругова, и ништа више. Нешто нам је поверило ово нешто што се збива у нама још на почетку њега. И само је на томе почетку.

И наша примања и наша давања воде се у једној књизи која је предодређено пагинирана. Досадно је колико је у њој свакодневног „малог посла“ који се обавља механички и „практично“!

Хтело би се ван те књиге, у вансветско, то јест у ванљудско. Јер све је, у свим књигама и у свима архивима нашег духа, само наше око и само наше уво, наш дух који ни сам не може да изрекне. Он је само једно именовање, једно име, примењена реч за нешто. У његово се семе – семе из кога је произишао цео свет – никако не може. Мисао мисли за увек је скривена, за увек. Како смо нико и ништа! То „Нико“ и то „Ништа“ могло би бити једина наша реч и једина наша религија.

 

5. август

Чама, чамотиња. И то нека немирна. Смета ми све, чак и то што су собна врата отворена. Досадно ми је све што уво прими и све до чега у соби око допре. Дантеова мермерна биста једино ми је, и то донекле, неутрална. Вређа ме, напротив, згњечени нос Микеланђелов на слици и његово ружно, измучено лице.

Гледам у натписе на књигама и хтео бих да ми неки разбије чаму и донесе утеху или мир. Узимам Паскала, отварам и читам прву максиму која ми пада под очи: (110, 387: „Може се десити да има правих демонстрација; али то није извесно. Тако, то не показује друго до да није извесно да је све неизвесно, у славу пиронизма.“) Ето – ништа. Остаде све као што је било. Зазвижди ми у духу познати љупки Штраусов валцер из Каваљера с ружом. Као да се то није десило. Допре жагор и свађа са улице и нешто ме натера да погледам кроз прозор.

При таквој нихилистичкој (Нихил! Нихил!) атмосфери узимам Пирандела, па ћу учинити да обамре та чама.

 

 

21. август

Чудно је све што се збива у души. То је један млин који непрестано даноноћно ради. У њему су и сетва, и обрађивање, и жетва, и мливо. Мотор непрестано неуморно ради. Милијарде магновења у духу се дешавају, и никад ниједно другоме није истоветно. Као ни два листа, ни два магновења нису иста. Мливо духа је тако чудесно! Неко је нешто нама дао, и то нешто непрестано је у треперењу и дрхтавици. Вечито се нешто рађа, и одмах се повлачи у неки огроман резервоар у нама који носимо, а кога нисмо свесни. Најмањи део је у нама присутан. Све друго је као на дну неке мрачне бездне без дна.

Огромни су геолошки слојеви у нама нагомилани и у њима се дешавају ствари и појаве ван нашег сазнања. Ништа се од тога не може да дешифрира. Сви шифарски речници, од силе и материје до лепоте, остају безуспешни кад се примене. Једва да се схвати по једна реч. Учествује се
у свему само с тренутним импровизацијама које се непрестано наизмењују.

Извлачи се по нешто са по неком метафором, метонимијом, и другим; тиме се то ухвати и одмах се то скамењује. Још је то „топло“, а други пужић појави своје рокчиће. Ситуација за ситуацијом се ниже, план за планом и, из тога, извлаче се верски канони, нека естетичка задовољства, болови, задовољења, туге. Спектакулум!

Дешавају се тако све те непојамне појаве на плану духа. Сликају се слике на његовом платну. Дух не може да се одвоји од света, не може са њим ни да се удвоји, и никако да у њему активно и са разумевањем учествује. Дух никако не може да створи једно стање с којим би могао да уђе у универзум ствари; него је странац и непознаница; ништица у односу на њега.

Не иде се ни у свет ни у себе; у први никако, у друго којекако. Јер и за друго је потребно изаћи из куће и осмотрити. Лао Це је покушавао да се избаци изнад и изван себе. Он је дао једно генијално комешање свега, једно духовито праћакање изнад нашег мора и дубоко понирање у њему. Упанишаде се играју том темом такође, и Стари завет, и Декарт, и Паскал, и многи лиричари и композитори.

Трепери мозак и тражи, и тражи се. А тако је све нерешиво! Музика као да може да обмане. Ту се долази на известан план некаквог превазилажења себе и трансцендентирања. Али то је само једно опијумско стање, извесно сомнабулирање и опсењивање. Ово, збиља, ипак је нешто што би, ваљда, говорило о вечности и о нечему ван себе.

Тако се све ређа у духу чудесно чудно, и сваки час другачије, и никад онако како би се осетило у једној иоле сигурнијој ситуацији. Хтело би се бити саучесник у светском дешавању, и те хиљаде и хиљаде разних магновења никако да у то уђу. Просто им је одузето грађанско право на то, а толико је тих стварања која се у нама стварају сваки час!

Ропска је служба цело то наше службовање. Али ми смо ту само да служимо.

 

23. август

Око! Очи! Гледам њима данас како се карминска лопта сунца диже изнад ојађеног Београда. Каква чудесна направа! Колико хиљада елемената у њима! Та рожњача, зашто је провидна само на једном делу њене површине? Какво би сунце и свет изгледали да су се стекли случајеви где је све провидно, или да је провидно на неколико места? Она је онаква каква је и зато су, ваљда, ствари онакве каква је она. Каквих и колико сунаца има у другим очима, у очима ове муве, у онима онога рогача, у онима тамо доле на дну мора код разних животиња? О, то чудо, о, та чуда! Та мрежњача, ти провидни чепићи, та нервна мембрана. Колико очију од инфузорија до нас, и какве ли су и како виде? Колико ту мора да има различних сунаца! Хемије, физике, органи, функције, акције, прилагођавање, целисходност? Па по другим планетама очи, по целом универзуму?

Баш је то comoedia: и divina и дивна, и ђаволска, и, изнад свега тога, још много других. Па смо тако слепци и покрај свих тих очију.

 

26. август (4h јутро)

Све стрмоглаво бежи у прошлост. Свако магновење, још док се дешава, већ на себи има сенку прошлости. Ово кукурекање петлова што се сад разлеже, стропоштава се одмах у ту огромну бездну у коју се нагомилава све „откако је сунца и месеца“. Сад је баш почело помрачење месеца. Месец, бедни наш трабант, и сам давно прошла прошлост, у ту тмину се улива и овог тренутка. Мој малочашњи луди сан, неких клепала, неког егзода, у коме су и цар Никола II и његова породица, и Николај Хартвиг и неки архимандрити са црном камилавком и огромном брадом, и неки манастир спреда пун фресака, и неко спуштање негде преко неких тремова и стубишта, и опроштај мој са целом том поворком баш пред то стубиште уз тресак целова у браду томе архимандриту – и све то, од малочас, оде у провалију која је огромна скривница те прошлости – вечности.

Све тако измиче и тако лудо и неумитно бежи и ишчезава. Ништа се не задржава. Све сагорева и претвара се у пепео и слаже се у слојеве. Избацих један дим из цигарете, и он одмах ишчезе. Ево и месеца који полако ишчезава под тешком сенком, ко зна по који пут у својој „вечној“ историји. Звезде се спокојно загледале у његово пушење и замрачивање, и све то тако сабласно негде одлази.

Све само нека збитија и знамења која пролазе кроз рожњачу и мрежицу тог нашег несушаственог духа, Духа, пролазе, одлазе и тону у ту тако безобличну – меморију. Материја и меморија, тело и дух! Шта се из чега изводи? Какав је то „ритам“, шта ли? Пршти нешто, праска… Искре, муње, магновења… Нужност, трајање, целисходност? О, Боже, шта је све ово, како је?

Како се све ово, што се за нас збива, издваја из датости целог универзума, издваја и у нама збива и из нас ишчезава? Дешава ли се све то само у овом нашем можданом сплету, у тој ко зна каквој централи, станици, уточишту? Авај, много је изгледа да је све наше дешавање само догађање у том змијском сплету догађаја, и да све изгледа да се све за нас дешава како се у тој радионици хоће и може, и да све што у нама блесне из „оностраног“ дешавања, из ове циновске стварности, блесне на начин преламања наших можданих стакала и огледала, на плану наше осматрачнице, под углом наше опсерваторије и њених инструмената. Авај, куку и јаој, како је све само и тако!

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 470–471)

_________________________

видети и друге прилоге :

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Сахрана костију / Александар Лукић

(одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“)

….

Чу­вар гро­бља пак, да га ха­ос не су­стиг­не као бе­сан пас, не дан­гу­би. На­ста­вио је пи­са­ње све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, до­вр­ша­ва­ју­ћи по­гла­вље о ра­ту и гре­хо­ви­ма вој­ско­во­ђа.

– Ма­е­стро! Ма­е­стро­о­оо! О, Ма­е­стро!

Олим­пи­ја до­зи­ва ње­га, као да јој се ду­ша за­гла­ви­ла у но­су. И Лај­ка се уз­не­ми­ри­ла, на­чу­љив­ши уши као ан­те­не. Ма­е­стро уми­ру­је њу, ми­лу­јућ је по гла­ви: „Не бри­ни ду­ши­це“ ка­зао је ку­ји, пре но уђе у кан­це­ла­ри­ју мр­твог на­се­ља.

– Го­спо­дин вас тра­жи, Ма­е­стро! – ре­че Олим­пи­ја.

Про­па­ли пи­сац бе­ше за­гле­дан у не­по­зна­тог уни­фор­ми­са­ног мла­ди­ћа, тру­дио се да ра­за­бе­ре ко­јим по­ли­циј­ским сна­га­ма при­спе­ли при­па­да, сто­ји за­ми­шљен ка­о да се при­ма­као час ка­да ће суд­би­на узе­ти ве­ли­ког уде­ла при­до­да­ва­ју­ћи га ни­ски по­ро­дич­ног уде­са у фа­ми­ли­ји и исто­ри­ји.

– Га­га­рин, за­по­вед­ник стра­же за­тво­ра „Удар­ник–мер­мер“! – ре­че мла­дић ко­ме при­ста­је уни­фор­ма.

– Чу­вар драм­ског гро­бља, го­спо­ди­не! – уз­вра­ти Ма­е­стро.

– Пра­ти­те ме!

Про­па­ли пи­сац је по­шао као кра­ва на па­зар за за­по­вед­ни­ком, на­га­ђа­ју­ћи шта му се уз пут мо­же до­го­ди­ти. Олим­пи­ја му иако се ни­је окре­нуо, дис­крет­но ма­ше ру­ка­ма као да се опра­шта, а Бе­то­ве­нов след­бе­ник се са­крио за ње­ном сук­њом на­мр­ште­ног ли­ца. Ули­цом веч­но­сти иде Про­па­ли пи­сац као да за­твор­ском ће­ли­јом ко­ра­ча. Тек се пред по­ли­циј­ским ауто­мо­би­лом са упа­ље­ним ро­та­ци­о­ним све­тли­ма за­у­ста­вио, као пе­чур­ка у шу­ми са­кри­ве­на под ста­блом, за ле­ђи­ма за­по­вед­ни­ка. Га­га­рин от­кљу­ча вра­та и уђе у ауто. Ма­е­стро сто­ји као уко­пан ди­рек крај аута, осе­ћа тан­ка цре­ва у утро­би. Чи­ни се да ће му зорт из њих ис­ти­сну­ти као из ту­бе и нај­ма­њу трун­чи­цу смр­дљи­ве па­сте!

– Ула­зи! шта че­каш?

Што мо­ра да бу­де – би­ће. Још ни­ко ни­је ума­као суд­би­ни!

– Ауу! већ си на­пу­нио га­ће, је­бо те ћа­ћа! Смр­диш као твор!

– Од ро­ђе­ња смр­дим на тво­ра, за­по­вед­ни­че!

– Ма не бој се, бре! – ре­че по­мир­љи­во Га­га­рин. – Ша­ље ме друг Сер­ван­тес!

Ма­е­стра ко­ји се угу­ра­ва у ауто тек на­кон ових ре­чи об­у­зе же­шћа сраћ­ка­ви­ца!

– Ето ти га на зад­њем се­ди­шту аута!

Про­па­ли пи­сац ис­кре­ну гла­ву као гу­се­ни­ца да угле­да џак од ју­те, за­ве­зан, ре­кло би се при­да­вљен жи­цом.

– Сер­ван­тес вра­ћа што вам је др­жа­ва оте­ла!

– Мо­ра да је ка­ква ома­шка у пи­та­њу, Го­спо­ди­не?

– У џа­ку је Сун­чев по­клон! Хај­де, отво­ри га!

Ма­е­стро узе џак, пре­ба­ци га пре­ко ко­ле­на, не­спре­тан у од­ве­зи­ва­њу гво­зде­них чво­ро­ва, ко­стре­шио се као јеж док му је рђа па­да­ла по ру­ка­ма и пр­сти­ма.

– Не гу­би­те вре­ме! Уну­тра су ко­сти ва­ших пре­да­ка из­ва­ђе­не из за­твор­ске гро­бљан­ске пар­це­ле 1955.

Гво­зде­ни чвор Про­па­ли пи­сац нај­зад је­два од­ви и као да са­ма са­бласт смр­ти ис­кр­сну пред ње­га, он угле­да ко­сти ло­ба­ње, ре­бра, це­ва­ни­це ду­же од то­ја­га, кључ­ња­че зго­ми­ла­не као сме­ће на ђу­бри­шту, и уме­сто да их жа­ли, на­прег­ну се као рит­ски жа­бац и ис­по­вра­ћа по џаку и њи­ма.

– Са­хра­ни­те их ка­ко им при­ли­чи. У нај­ду­бљој тај­но­сти, раз­у­ме се. Во­зим вас ку­ћи!

 

Они ни­су жу­ри­ли да уга­се ма ка­кав по­жар, али су са упа­ље­ним све­тли­ма на кро­ву по­ли­циј­ског ауто­мо­би­ла уоби­ча­је­ним за уз­бу­ну про­ју­ри­ли ули­ца­ма Дра­ме. Ма­е­стро на­пу­сти ауто­мо­бил при­гр­лив­ши џак са ко­сти­ма, узру­јан као да је се­део на рај­сан­гла­ма или пак да на­пу­шта брод лу­да­ка.

– За­хва­ли­те се Сер­ван­те­су! Сва­ка­ко! – ре­че Га­га­рин – По­жу­ри­те у ку­ћу и опе­ри­те се, да вас гра­ђа­ни не ви­де по­бљу­ва­ног!

– Ни­кад вам ово не­ћу за­бо­ра­ви­ти!

– Ма­е­стро, упам­ти­те, ја имам по­ро­ди­цу о ко­јој мо­рам да бри­нем. Сер­ван­тес мо­же да се зе­за на туђ ра­чун, јер не­ма та­о­це суд­би­не. Са­хра­ни их по­да­ље од ра­до­зна­лих очи­ју и је­зик за зу­бе!

Пре но се за­по­вед­ник Га­га­рин уоп­ште опро­стио од Про­па­лог пи­сца, као ка­кав ва­жан лу­дак, сти­снуо је си­ре­ну ауто­мо­би­ла до да­ске, до­ба­цу­ју­ћи му кроз отво­рен про­зор, као да ри­бљу кост из усти­ју пљу­је:

– Да си на ра­ти­шту, усмр­део би и фронт. Збо­гом, се­ро­њо!

 

Са џа­ком пре­ба­че­ним пре­ко ра­ме­на Ма­е­стро уђе у дом. По­сти­ђен и по­ни­жен, осе­ћа фе­ка­ли­је му кли­зе низ бу­ти­не. Са Управ­ни­цом на­род­не би­бли­о­те­ке, го­лом као на ну­ди­стич­кој пла­жи су­да­рио се у пред­со­бљу. Ни до­бар дан, а ка­мо­ли што дру­го да јој ка­же; уле­те у ку­па­ти­ло, за­кљу­ча вра­та, а ко­сти утам­ни­че­не у мра­ку џа­ка спу­сти иза њих и по­че да свла­чи оде­ћу као да би уз њу и ко­жу са те­ла да зде­ре. Са ко­шу­љом и ма­ји­цом ла­ко иде, али кад је по­чео от­коп­ча­ва­ти ка­иш и ски­да­ти усра­не пан­та­ло­не и га­ће – ја­ој, мо­ја мај­ко! Не ку­ка на глас; не. Спи­ра­ју­ћи из­мет са­мле­вен као па­ра­дајз, тр­ља­ју­ћи га­ће и пан­та­ло­не, се­тио се на­ту­ра­ли­ста и ре­а­ли­ста, умет­ни­ка цр­ног та­ла­са и тзв. ствар­но­сне про­зе, сво­је­вр­сних зри­ка­вих и па­ту­ља­стих, уми­шље­них пи­ска­ра­ла, за­бо­ра­вив­ши џак и Сер­ван­те­са, и Сун­чев по­клон, он по­ми­сли: Нек се но­си у враж­ју ма­тер, дру­штве­но ко­ри­сни грозд! Ду­ше им ба­зде на ка­ра­бит, го­ре но мо­је га­ће и пан­та­ло­не, зар они да ми со­ле па­мет? И књи­ге им во­ња­ју, упр­кос пра­њи­ма и прет­пра­њи­ма, го­ре но мо­је шест пу­та опра­не ру­ке! О Управ­ни­ци на­род­не би­бли­о­те­ке већ дру­га­чи­је раз­ми­шља: зар јој до­и­ста ни­је па­мет­ни­је да де­мон­стри­ра мла­ће­ње пра­зне сла­ме пред чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на, пре но да се ше­та го­ла мо­јом со­бом и при­ват­ном би­бли­о­те­ком, уми­шље­на да по­зи­ра фла­ман­ским мај­сто­ри­ма или филм­ским еро­то­ма­ни­ма Хо­ли­ву­да! Одо­ма­ћи­ла се ме­ђу зи­до­ви­ма ку­ће, као па­у­чи­на.

Млаз че­сме пи­шти, во­да пре­ти да по­то­пи ку­па­ти­ло. Де­сет пу­та се на­са­пу­њао, и ко­жу на­по­слет­ку рас­кр­ва­рио да из­ри­ба за­дах смра­да. По­тро­шио је два и по ку­би­ка во­де да спе­ре од­врат­ни воњ тво­ра, ко­ји као глад­на го­ди­на, спо­ро оти­че кроз слив­ник. Са­мо ути­сак га­ђе­ња на спо­ме­ну­те пи­сце де­ли­мич­них исти­на ни­је мо­гао са­свим да иш­чу­па из се­бе, остао је у ње­му као уга­рак у шпо­ре­ту и ка­д иза­ђе из ку­па­ти­ла. Го и ма­љав не­згра­пан ју­нак из­нео је џак са ко­сти­ма и гур­нуо га под кре­вет, као зим­ске ци­пе­ле.

А Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке – зна се, ле­жи на кре­ве­ту, и по­сма­тра га – као у вр­хун­ским про­за­ма и при­по­ве­сти­ма Бал­ка­на, чу­ве­них пред­став­ни­ка ствар­но­сне про­зе – раш­че­пље­ни­ја од пе­то­кра­ке мр­твог ме­тал­ног сим­бо­ла, су­здр­жа­ва се да не пра­сне у смех. Ти­гри­ца вре­ба при­ли­ку да га згра­би и на се­бе по­ву­че:

– Оти­шао си као Про­па­ли пи­сац од ку­ће, да за­ра­диш днев­ни­цу ноћ­ног чу­ва­ра мр­твих ду­ша, а вра­ћаш се смр­дљи­ви­ји од Тво­ра!

 

 

Њен муж има очи­глед­но ва­жни­ја и пре­ча по­сла чим страх и тре­пет од же­не ва­пи за сва­ко­днев­ним сле­до­ва­њем. Уви­ја се уз Ма­е­стра, као пла­мен уз хра­сто­ву це­па­ни­цу, по­зле­ђу­ју­ћи му зу­би­ма и нок­ти­ма ра­не од ри­ба­ће чет­ке на ко­жи. Она др­ља­чи ру­ка­ма ис­под ње­го­вих ма­ља­вих гру­ди не­кон­тро­ли­са­на у ек­ста­зи са цр­ним ра­ши­ре­ним зе­ни­ца­ма што под­се­ћа­ју на зе­мља­ну смо­лу. За­пе­ла шкр­гу­ће зу­би­ма као да јој се је­де усо­ље­на икра мо­ру­не са Ду­на­ва. Тад Про­па­ли пи­сац ја­ук­ну од бо­ла, и као да то у са­мо­од­бра­ни чи­ни по­ди­же јој но­ге под пла­фон. Он ки­ди­ше на њу са ску­пље­ним бе­сом, гор­чи­не и по­ни­же­ња, и на­ба­да је освет­ник кр­ца-кр­ца да се не зна да ли је ве­се­ла или ту­жна ка­ко ври­шти и ри­че по­пут жен­ке пра­и­сто­риј­ске жи­во­ти­ње ко­јој от­ка­зу­ју но­ге. На гр­че­ве ко­ји је па­ра­ли­шу, не обра­ћа па­жњу, чак ни на чи­ње­ни­цу да пре­пли­ће је­зи­ком, и уди­ше ва­здух да мо­же чу­ти пи­штаљ­ку ње­них плу­ћа, то чу­до вре­ди да бу­де за­пи­са­но, ве­сла бог­ме, и го­ри као ли­це Ан­ђе­ла, док Би­бли­о­те­кар­ка не за­је­ца са­бра­на у бо­ло­ви­ма и сла­сти.

– Сад сте на оку­пу!

– Ко то ми? пи­тао је он.

– Фа­ми­ли­ја! Ти по­бе­ђен из­ме­ђу мо­јих но­гу, а они, са­су­ше­ни у џа­ку под кре­ве­том и на­ма!

Шта да ка­же Ма­е­стро? Про­па­ли пи­сац зна да је љут­ња бо­лест ср­ца.

– Да ни­сам чи­та­ла тво­је све­ске Књи­ге без бу­дућ­но­сти, че­ка­ју­ћи да се вра­тиш са гро­бља, ни­кад их не би ви­део, а нек­мо­ли са­хра­нио! За­хва­љу­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ској ра­до­зна­ло­сти, њи­хо­ве ко­сти са­да су ту!

 

Сер­ван­тес је љу­бо­мор­но чу­вао тај­не и до­си­јее не­срећ­ни­ка. Као би­бли­о­фи­ли пр­ва из­да­ња књи­га Го­го­ља, До­сто­јев­ског, Тол­сто­ја, Ро­за­но­ва. Али же­на је ро­ђе­на да над­му­дри му­жа. Ка­ко се до­ко­па­ла до­си­јеа фа­ми­ли­је Пје­тро­вих Не­рот­ки­ња са­оп­шти у пар ре­че­ни­ца. Сер­ван­тес ми пру­жа­ју­ћи тај до­си­је ре­че: Ба­та­ли! При­бли­жио се час да се ко­сти пре­да­ка са за­твор­ске пар­це­ле 1955, пре­да­ју по­след­њем из­дан­ку из фа­ми­ли­је. У по­та­ји да га, њи­хо­ве из­бо­чи­не и шу­пљи­не уже од ру­пи­ца на пи­ска­вим фру­ла­ма, му­че!

До­бро ура­ди, Сер­ван­тес, кур­вин син! Нај­бо­љи по­тез у жи­во­ту учи­ни!

Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!

– Сун­чев по­клон! – уз­дах­ну Ма­е­стро.

– Да! Кад их опе­реш у во­ди и ви­ну, ви­де­ћеш ка­ко све­тле!

 

 

 

Суд­би­на је, евен­ту­ал­ни чи­та­о­че, не­пред­ви­дљи­ва!

Кад при­гр­ли чо­ве­ка, фа­ми­ли­ју, отаџбину или не­ку ку­ћу, она при­тег­не и не по­пу­шта као ма­сив­не гво­зде­не мен­ге­ле ко­ва­ча ци­га­ни­на, ди­ва на­га­ра­вље­ног и зној­ног! Упо­тре­бље­но по­ре­ђе­ње Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на, из­ву­че не да би опо­на­шао нај­у­спе­ли­је стра­ни­це на­род­них но­ве­ла, већ у гр­чу при­те­шњен ми­ши­ћа­вим но­га­ма Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на, и ње­ном не­за­ја­жљи­вом хар­мо­ни­ком, што пул­си­ра вре­лим пр­сте­но­ви­ма на­сто­је­ћи да га уси­са, као не­из­ре­ци­ве Бе­то­ве­но­ве ме­ло­ди­је; што га исти­не ра­ди ва­ља по­но­ви­ти, вра­ти у свет не­из­ре­ци­ве ствар­но­сти ње­го­ве со­бе, на за­дах со­ко­ва и из­лу­че­ви­на њи­хо­вих те­ла, и смрад по­вра­ће­не хра­не по џаку кр­ца­том ко­сти­ју, гур­ну­том ис­под кре­ве­та. Е да би све то за­бо­ра­вио, ве­шта би­бли­о­те­кар­ка му тр­ља кич­му да му ко­пље по­но­во на­ра­сте у њој вре­лој и по­мам­ној. Пљу­ском ва­ги­нал­них со­ко­ва пре­пла­ви­ла је Ку­ро­њу пре но на­пу­сти со­бу, уоби­ча­је­но, од­ла­зе­ћи на ре­дов­ни са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на да де­мон­стра­тив­но мла­ти пра­зну сла­му. Ма­е­стро оста да од­ма­ра у убо­ји­ма до­га­ђа­ја, са мо­дри­ца­ма по те­лу, и ра­на­ма по ко­жи, у не­из­ре­ци­вим си­ро­ви­на­ма жи­во­та, ко­је не би­ра­ју час ни вре­ме да се по­ка­жу. Од­ва­жио се и сео на иви­цу кре­ве­та. Из­ву­као џак са ко­сти­ма пре­да­ка и при­ма­као га бо­сим но­жур­да­ма; не га­ди се не­сва­ре­не хра­не са­су­ше­не на џаку да под­се­ћа на ку­хињ­ске за­чи­не, са ма­глом и пљу­ском су­за у очи­ма, ко но­во­ро­ђе­ни, пре­кр­сти се над њи­ма:

– Нај­ро­ђе­ни­ји мо­ји!

Из­го­ва­рао је мо­ли­тву на­у­че­ну на­па­мет у де­тињ­ству за спас њи­хо­вих ду­ша, па­ле­ћи све­ћу над ко­сти­ма, да их бо­ље осмо­три у про­лећ­ном су­мра­ку. У про­стра­ној го­стин­ској со­би пре­крио је слав­ски сто ли­сто­ви­ма но­ви­на пре­сто­ног је­ван­ђе­ља, а из по­дру­ма до­нео ли­ме­но ко­ри­то и на­лио га во­дом. Ра­ди ћут­ке: во­ду са осу­ше­ним бо­сиљ­ком пре­кр­сти три­пут и на­ли у њу цр­ве­ног ви­на. Да се ко­сти пре­да­ка не по­ло­ме, па­жљи­во их са­су из џака у све­то је­зе­ро ко­ри­та. Пе­ре их, ски­да са ко­сти­ју ма­сну гли­ну. Од по­мо­ћи му је чет­ки­ца за зу­бе, ко­ја мо­же у сва­ку ру­пу да стиг­не, сва­ки жлеб да очи­сти. Пре­дач­ке ко­сти ку­па у ко­фи са би­стром во­дом, и сва­ку ис­пра­ну у ви­ну по­ла­же пре­ко ли­сто­ва пре­сто­ног је­ван­ђе­ља на слав­ском сто­лу да се осу­ше. Од­го­во­ран је на­след­ник Про­па­ли пи­сац. Као ана­том си­сте­ма­ти­зу­је ко­сти по ра­сту и пам­ће­њу. На јед­ну ка­ма­ру одва­ја оче­ве, оста­ле од­ла­же на дру­гу стра­ну. Очев ко­стур има сто се­дам­де­сет и де­вет ко­сти­ју, а де­дов сто пе­де­сет и се­дам! Шта је ту је, др­жа­ва у ду­го­ви­ма и у ко­сти­ма за­ки­да! Све­ти по­сао при­ве­ден је кра­ју.

Нај­ве­ћи Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на има вре­ме­на на пре­тек. Он у дру­штву мр­тве фа­ми­ли­је из фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ва­ди но­во­у­ко­ри­че­ни не­ис­пи­са­ни том, па­ги­ни­ра стра­ни­це пре­да­но, као да му се чи­та­ва веч­ност обе­ћа­ла. Ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих на бе­лим стра­ни­ца­ма ма­сти­ља­вом олов­ком ис­цр­та­ва. Цр­те­жи без ика­квих об­ја­шње­ња и на­по­ме­на – јед­но од по­гла­вља Књи­ге без бу­дућ­но­сти – по­тре­сни­ји су од стра­ни­ца, на­пи­са­них у прет­ход­ним то­мо­ви­ма све­о­бу­хват­не по­ве­сти, и књи­га ко­је је у жи­во­ту про­чи­тао! Спа­ва­ју бу­да­ле и мр­тви, а та­лен­то­ва­ни, про­же­ти све­том не­са­ни­цом, по­сма­тра­ју плам­сај во­шта­ни­це и ра­де ре­дак по­сао, не ми­сле­ћи о ко­ри­сно­сти на­по­ра, чак ни о хра­ни, јер хра­на ко­ја ула­зи на уста ве­ли­ких и из­у­зет­них ду­хо­ва, има ба­нал­ну исто­ри­ју ко­ју ва­ља за­бо­ра­ви­ти. Цр­те­же ко­сти­ју пре­да­ка Про­па­ли пи­сац сло­жи при­род­ним и ло­гич­ним ре­дом да их вре­ме ви­ше ни­ка­да не по­ме­ша:

Ма­е­стро пер Пје­тро, Пр­ви, и

Ма­е­стро пер Пје­тро, Дру­ги – за­сад цр­те­жи по­чи­ва­ју од­ло­же­ни у фи­јо­ци ње­го­вог рад­ног сто­ла мрач­ној и пли­ћој од гро­ба. Чуо је, на­рав­но, Ма­е­стро от­ку­ца­ва­ње град­ског са­та са скуп­штин­ског зда­ња, нај­ви­со­чи­је ку­ле Дра­ме. Очев вој­нич­ки сан­дук, леп руч­ни рад ва­ро­шких мај­сто­ра, од­ло­жен и за­бо­ра­вљен од Дру­гог свет­ског ра­та у по­дру­му, до­нео је и пре­бри­сао га од па­у­чи­не и пра­ши­не, спо­ља и из­ну­тра, пре не­го што га на слав­ски сто по­ста­ви. Ло­ба­ње и ко­сти пре­да­ка му кли­зе у ру­ка­ма док их пре­ма­зу­је уљем као да су ожи­ве­ле.

Све­тле ко­сти, не од ју­тар­њег сја­ја про­лећ­ног Сун­ца ко­је из­ла­зи иза бре­го­ва див­но, то­ли­ко све­тле да и му­ве зла­ти­це упла­ше­не њи­хо­вим сја­јем, у ве­ли­ким лу­ко­ви­ма кру­же из­над слав­ског сто­ла.

Са­ве­стан на­след­ник сла­же ко­сти у плат­не­не вре­ће, ко­је бе­ху по­та­ман као да су кро­је­не од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла, а он­да се на­но­во пре­кр­сти и па­жљи­во их спу­сти на дно вој­нич­ког сан­ду­ка чи­је да­ске има­ју бо­ју пче­ли­њег са­ћа. Пре­ко сан­ду­ка је по­ло­жио сви­ле­ну тка­ни­ну, а пре­ко тка­ни­не сре­брн крст, па Би­бли­ју, па бо­си­о­ка струк ми­ри­шљав и јед­но од ма­лих еван­ге­ли­ја ко­је су по­кој­ни­ци ра­до но­си­ли ис­под офар­ба­них гу­ње­ва у ора­хо­ви­ни за жи­во­та као по­бо­жни љу­ди. Мир не­ка се Го­спод­њи пре­ли­је над ко­сти­ма упо­ко­је­не фа­ми­ли­је. Суд­би­на им до­де­ли уз­ви­ше­но ме­сто за при­вре­ме­ни од­мор крај ру­ко­пи­са по­том­ка.

____________________

Ово је одломак из романа, који препоручујемо  како читаоцима, тако и преводиоцима по свету. Од Русије до Северне и Јужне Америке, од Шведске до Јужно- афричке  Уније… Реч је, заиста о изузетној књизи, што је критика потврдила – оне неслугерањска, непартијска, реална и непоткупљива, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…

_____

Мирољуб   Милановић  : РОМАН О АПСУРДУ   АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.

Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.

Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.

Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.

Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.

Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.

„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.

Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.

Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.

Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.

Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.

 

Фебруар, 2009.

(из нове Милановићеве књиге ПИСЦИ ОТПОРА)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


[1]      Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

 

[2]      А. Лукић, Маестро пер Пјетро, Заветине, Београд 2001, 25.

 

[3]      Исто, 25.

 

[4]      Исто, 116.

 

[5]      Исто, 105.

 

[6]      Исто, 109.

 

[7]      Исто, 49.

 

 

ФАТАМОРГАНА „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ / Белатукадруз

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“