У среду 22. априла 2014. предвече у тзв. Салону у УКС одржан је (у камерној атмосфери) портрет писца, ликовног уметника и уредника ваљевског књижевног часописа АКТ, Дејана Богојевића (1971 – ). Богојевић деценију и по штампа о свом руву и круву тај часопис. Овог аутора су, на свој начин, „портретисали“ песник Миљурко Вукадиновић, водитељ трибине, и Душко Стојковић, критичар и заменик Богојевићев. Богојевић је (са својим блискима) донео не само најновији број часописа који штампа и на коме истрајава, упркос свему, него и на десетине примерака раније објављених бројева, које је гостима трибине поклонио….
Бела ТУКАДРУЗ
СТАРА МАТОРА ДУЊА И БАЈКУШ.
ПОВОДОМ ПИСАМА МИТЕ РАКИЋА,
или НАД БЕЗДАНОМ ТЗВ. НОВЕ СРБИЈЕ
…Ракићева књига, има и других открића, важних за многе породице ових
крајева, које су међу последњима ослобођене од Турака. Ракићева књига садржи и
мноштво подстицаја за многа истраживања. Она није важна само за поједине
породице родом са југоистока Србије, Нове Србије, новоослобођене, већ и за саму
Србију, ону ужу, најужу. На токовима најдуже и највеће српске реке, Мораве. Она
је важна, требало би да буде, колико прецима толико и савременицима „Отаџбине“,
у којој је обелодањена, као и данашњем нараштају, веома заборавном, кратковидом
и површном. Иако је био склон позитивној филозофији, социјалистичким идејама,
Мита Ракић је био и побожан Србин, и просвећен човек. Он не скупља у Новој
Србији само црквене књиге и старине, него и сведочи, доноси и оне драгоцености,
какав је архимандрит Мисаил Цветковић Бајкуш. Или читав низ других
драгоцености.
Шта је остало од таквог света, који је описивао Мита Ракић данас, или јуче?
Спуштајући се са Старе планине у сутон на Велику Госпођу 2014. године, ја сам
се са својим сапутницама суочавао, као и на планини Радан, у подраданским
селима, са неописвом тугом и – шумама, које свуда напредују.
Зашто се нико није сетио да Мити Ракићу подигне спомен-обележје у Власини,
Власотинцу, Трну, Заплању? Прокупљу?
Или: Како је могуће да се код Срба у 20. веку наштампало толико глупости у
облику књига, али не и писма Мите Ракића „Из Нове Србије“? Какве су то
политике или предрасуде, или шта му већ драго, спречавали да се појави једно
поновно критичко издање ове књиге?
Ову књигу треба прештампавати из просветних, завичајних, књижевних и
научних разлога: колико ми и данас, то јест најшира јавност свеколиког српства,
познаје тзв. Ракићеву „Нову Србију“? Зашто је она нека врста буџака, и
непознаница?
Погледајте лик архимандрита Бајкуша, колико ту има нових сведочанстава и
подстицаја! За разлику од богаташа после Првог светског рата, или моћника после
Другог светског рата, или тајкуна српске транзиције , Бајкуш је неправедно
заборављена личност (као уосталом и Ракић), пример духовника и градитеља
српских цркава, човека који је савременији, чини се, од многих данашњих људи,
поготову кад говори са оправданим бесом против Нове Дуње , и Старе Маторе
Дуња, (Америке и Јевропе). Том духовнику, неправедно заборављеном, није
недостајала национална идеја и осећање…
(Крајем септембра 2014, у дому мојих пријатеља са Радана)
ПОНОВО ЧИТАМ КЊИГУ ЂОВАНИЈА ПАПИНИЈА О ХРИСТУ….
Пуста земља?
Потес развалина?
Кога занима све то?
Поглед на југозапад?
Према Мустапићу?
Сам Мустапић?
Жута зона.
Продајем близу Мустапића
– виноград, потес „Умка-падина“ површине 12 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 20 ари;
– њиву, потес „Падина“, површина 12 ари;
– тел…
Заборави.
Заборавити много тога.
И те злокобне облаке што се ковитлају и долазе са северозапада
И те огласе, и све друге наде,
И преписку са тим тзв. Безбожником, профил какав сам упознао
У Србији. Апокалипсу. Црвеног „Дошљака“. Планету што се креће смером
казаљке на часовнику. И доноси, можда, нови потоп?
Заборави.
Заборави и то. Јануар 1972. Јер личи на данашњу пустињу.
Рукопис о судбини, који се завршавао молитвом: Оче мој! Ако ме не може ова
чаша мимоићи, Нека буде воља твоја.
Рукопис је био посвећен погрешном човеку, оном што је мислио да ћу постати
адвокат у окружном месту, или народни трибун.
Човеку који је манипулисао свим особама са којим је био у ближем додиру.
Кроз очи тога човека није гледало безброј наших предака у мене, већ судбина која
се у много чему чинила фаталном, кобном… Заборави стихове и наслове песама из
тог одбијеног рукописа, иако и данас говори речима, криковима, оних који су у
међувремену, поумирали. Поред Пека, као поред Јордана? Ма, какви!
Као поред неког рукавца Амазона?
Заборави овај свет, сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница, што
нагурао је лажи између оца и сина, човека и човека, човека и жене, између
прошлости и садашњости, између познатог и непознатог.
Боже, помози! Боже, помози!Боже, помози!
Ослободи ме амбиција и страхова. Страха од смрти.
Ови страхови, неописиви и гнусни, направили су од мене и од Тебе, и толиких
других, сотонска страшила, живе вампире, што ходају овом напаћеном земљом
под маскама и туђим именима. Удаљују ме од истине, ти ђаволики, тобож
побуњени анђели, што не разумеју ни себе ни свет, жртве и жељни жртава, колико
пута су били сахрањени живи уверени да је ћутање злато, и ко их је опет и опет
оживљавао, те угурсузе и узурпаторе, од којих свет не може бити сигуран ни у
ноћима када су у добро осигураним затворима, или лудницама?
Поново читам књигу Ђована Папинија о Сину Божјем, што је улазио у овај свет
јашући на магарцу. Народ је волео да слуша речи оног што је долазио у име
Господње, али колико је разумео? Онда, касније, сада? А колико су разумели они
што су се отпадили од народа?
Не могу, ипак, да заборавим то што народ није разумео Исусове речи, мислећи да
су грмљавина, говор анђела. Колико ће разумети од свега онога што сам поново
открио читајући Папинија, од онога што сам преписивао у Архиву? Или што сам
записивао на неким парчићима артије у најстрожем поверењу, као какве шифре?
Ко поверује у све то, што је написано, неће веровати у мене, већ, надам се у онога
који ме је послао и који гледа у мене, и оглашава се херпесом на мојој доњој усни.
…
(Касно ноћу записано, 9. марта 1992, поново прочитано 12. августа 2014.)
= Штампано у рубрици Повод, стр. 39-41 и далје…
Архив У ОСНИВАЊУ (00) 