Иси­до­ра СЕ­КУ­ЛИЋ: ИС­ТОК У ПРИ­ПО­ВЕТ­КА­МА ИВА АН­ДРИ­ЋА

(Репринт: Објављено у књижевном часопису БРАНИЧЕВО, 3-4/2011, у оквиру темата Књижевна критика или проветравање критичарских ложа)

______________________________________

 

Ве­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу при­ча и при­по­ве­да­ча на оном кра­ју све­та где сун­це из­ла­зи, и оном где сун­це за­ла­зи. На За­па­ду је при­ча пре све­га за­ми­сао, план, на­ра­ци­ја, ду­хо­ви­тост, стил; на Ис­то­ку је при­ча пре све­га ча­ра­ње. На За­па­ду нај­леп­ше при­че при­ча­ју умет­ни­ци; на Ис­то­ку пу­сти­ња­ци, ма­ги, му­дра­ци, ве­шци и све­ци. На За­па­ду при­по­ве­дач да­ро­ви­то ру­ку­је иде­јом и ма­те­ри­ја­лом; на Ис­то­ку је при­по­ве­дач ме­ди­јум кроз ко­ји се при­по­вет­ка са­ма при­ча. На Ис­то­ку, ре­кли би­смо, чо­век од ма­ште тре­ба са­мо да за­кло­пи очи, и при­ча је го­то­ва… У ве­ли­кој ме­ри ва­жи то што је ка­за­но и он­да кад се ра­ди о умет­нич­кој при­чи Ис­то­ка, тј. при­чи ин­спи­ри­са­ној Ис­то­ком и пи­са­ној од пи­сца ко­ме је Ис­ток за­ви­чај. Кад за­пад­ни пи­сац же­ли да да не­ки де­таљ ко­ји оби­чан дру­штве­ни жи­вот ни­је аси­ми­ло­вао, и не мо­же да аси­ми­лу­је, он зај­ми чуд­не ства­ри од­не­куд из ме­та­фи­зи­ке, и го­во­ри ма­лом бро­ју љу­ди; кад ис­точ­ни пи­сац то хо­ће, он ка­же ка­му, или та­бу, то јест ка­же сва­ки­да­шњу реч сва­ки­да­шњег чо­ве­ка, јер та­мо, на Ис­то­ку, љу­ди из да­на у дан ве­ру­ју у та­јан­стве­но и има­ју до­ка­зе о нат­при­род­ном. За Мо­па­са­на Ор­ле ка­же се да је био ве­ли­ки пси­хо­лог и умет­ник, а ми­сли се у се­би још и да је но­сио кли­цу по­ре­ме­ће­но­сти ума; кад је реч о Р. Та­го­ри и ње­го­вим дра­ма­ма, та­да се, сем на пси­хо­ло­ги­ју и умет­ност, ми­сли та­ко­ђе још и на не­што тре­ће, али си­гур­но ни­ко­ме не до­ла­зи сум­ња у не­ку пре­ди­спо­зи­ци­ју за ду­шев­ну бо­лест. Кад Ме­тер­линк хо­ће смрт да до­зо­ве, он ин­сце­ни­ра те­а­тар: ноћ, гро­за, утва­ре, „отво­ре­на вра­та, уга­ше­не лам­пе“; код Та­го­ре, у по бе­ла да­на, деч­ко че­ка смрт на про­зо­ру, ме­ђу играч­ка­ма. За­пад­на при­ча је пре све­га од­ло­мак жи­во­та, сту­ди­ја, исти­на, до­каз. Ис­точ­на при­ча је, и кад је мо­дер­на, пре све­га не­ко „ти­хо тка­ње“, не­ко ба­ја­ње; фан­та­зи­ја и бо­га­то ша­ре­на сли­ка; па­као или рај; ху­ка и по­ко­ри кр­ви, или ша­пат ду­бо­ко са­кри­ве­них тај­ни.

 

*

У при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа има мно­го Ис­то­ка, и има га од сва­ке вр­сте, стра­вич­ног, мрач­ног, по­е­тич­ног, ша­љи­вог, му­дрог. Са­рај­ли­ја, „де­те са Ис­то­ка“, Ан­дрић има бес­крај­но и вре­ло ин­те­ре­со­ва­ње за ислам­ски еле­мент ко­ји је то­ли­ко вре­ме­на био го­спо­дар и суд­би­на ње­го­ва за­ви­ча­ја, за све при­ми­тив­не, су­ро­ве, гро­зне, а уз то за­го­нет­не и жи­во­пи­сне ти­по­ве из тог ста­рог, тур­ског вре­ме­на Бо­сне. Тај је ин­те­рес код Ан­дри­ћа ду­бо­ко ин­ти­ман. При­ча ње­го­ва је за­то до би­зар­но­сти ори­ги­нал­на, је­зо­ви­то не­по­сред­на, и огре­зла у ко­ло­ри­ту. По­не­кад је те­шко ве­ро­ва­ти да је при­по­ве­дач Ан­дрић исто­ве­тан са де­ли­кат­ним, сен­ти­мен­тал­ним, хри­шћан­ским, ти­пич­но за­пад­ним пи­сцем књи­га Ех Pon­to и Не­ми­ри. Мно­го­стра­дал­на Бо­сна, ко­ја, као и бо­лан чо­век, ни­ти је мо­гла спа­ва­ти, ни­ти је дру­гом да­ва­ла да за­спи, та Бо­сна је од те­шке сво­је не­са­ни­це оста­ви­ла мно­го у на­сле­ђе јед­ном од нај­бо­љих сво­јих пе­сни­ка. У при­ча­ма Ива Ан­дри­ћа, пре­ма то­ме, уста­је пред нас оно од че­га је Бо­сни би­ло те­шко, али што је, у исти мах, ба­ца­ло на цр­ни жи­вот њен бо­га­те ша­ре и гро­теск­ног и стра­шног му­сли­ман­ског Ори­јен­та. Уста­је пред нас не­ка­да­шњи­ца, са ло­го­ри­ма и ха­но­ви­ма, ва­зда жи­вим дру­мо­ви­ма, са чар­шин­ли­ја­ма и ка­хва­ма, са пр­ља­вим и су­ро­вим жи­во­том, са стра­шним и та­јан­стве­ним, би­ва и сме­шним ти­по­ви­ма, ка­кви су Ђер­ђе­лез Али­ја, Му­ста­фа Ма­џар, Му­ла Ју­суф и дру­ги. Нож, пу­шка, мег­дан; бо­га­то оде­ло и бе­сни ати; лој, лук, зној, дро­њак; бес­по­сли­че­ње и пу­сто­ло­ви­не; пи­ја­не гла­ве, бе­сни ће­фо­ви; не­так­ну­те при­ми­тив­не сна­ге и пре­сне стра­сти. Па он­да, све то ре­ал­но и од­врат­но и стра­шно и је­сте и ни­је та­кво, јер је по­то­ну­ло у ону там­ну и слат­ку ста­ро­древ­ност у ко­ју се сви та­ко ра­до гњу­ра­мо. За­гњу­ри­мо се, жму­ри­мо, ослу­шку­је­мо, треп­ти­мо: пе­ва­ње не­ког не­ви­дљи­вог, уку­и­са­ње не­ког не­ви­дљи­вог, ста­ри адет не­чег дав­но по­то­ну­лог. До­ла­зе, за­тим, чи­та­ве пре­гр­шти ори­јен­та­ли­за­ма у сли­ка­њу тур­ци­за­ма у је­зи­ку, ко­је, кад не раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за ми­стич­не пред­ста­ве; кад раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за слат­ка се­ћа­ња из при­ча и пе­са­ма. Па се он­да рас­ка­ла­шне и ври­шта­ве ша­ле од­ме­њу­ју са слут­њом не­че­га што је ве­чи­то са­кри­ве­но, или што чо­век ве­чи­то са­кри­ва. Иска­чу, за­тим, там­ни на­го­ни, као ру­ље зве­ри, и, жед­ни кр­ви и блу­ди, сна­жни као у дан ства­ра­ња све­та, за­у­ста­вља­ју ча­сом све, и за­по­ве­да­ју пир стра­сти и уми­ра­ња. У гроб­ној и му­дрој ти­ши­ни ко­ја оста­је по­сле то­га, ме­ша­ју се и из­јед­на­чу­ју суд­би­не, су­је­вер­ја и исти­не… И све то, ап­со­лут­но све, и псов­ка, и ла­сцив­ност, и по­жу­да, и ко­ми­ка, и ужас, ка­зу­је се по­ла­ко, рав­но­мер­но, по­ма­ло мо­но­то­но, по­ма­ло та­јан­стве­но, са жар­ком и слат­ком ре­чи­то­шћу, ко­ја не да за­дре­ма­ти, али не да ни са­свим про­бу­ди­ти се. За све на све­ту се не сме­мо раз­бу­ди­ти, јер, као и ста­ри Баг­дад, сав се Ис­ток нај­бо­ље ви­ди он­да кад су око нас „ло­ја­ни­ца, ку­то­ви пу­ни сен­ки, на про­зо­ру пар­че мо­дре но­ћи“

И ако је при­по­вет­ка Ива Ан­дри­ћа не­сум­њи­во ре­а­ли­стич­на, и за­пад­но-умет­нич­ка по све­му – по стро­го­сти пла­на, лич­ном то­ну, са­вр­ше­но­сти ком­по­зи­ци­је и сти­ла – она је, ка­ко већ ре­ко­смо, сва Ис­ток, Ис­ток и као до­ку­мент и као по­е­зи­ја. Не­дав­но штам­па­на при­ча У му­са­фир­ха­ни из­но­си пред чи­та­о­ца фра­тра Мар­ка, ко­ји дво­ри те­шко обо­ле­лог, на до­са­ду оста­вље­ног мр­ског Тур­чи­на Ма­ме­ле­џи­ју, дво­ри га и гр­ди га: „Пфу, ђе­на­бе­те, ни­кад не­ћеш ви­дје­ти бо­жи­јег ли­ца“, а у исти мах но­си у ду­ши те­жњу и план да му спа­се ду­шу, да га пре смр­ти пре­ве­де у хри­шћан­ство. У од­суд­ном тре­нут­ку, Тур­чин пљу­не на при­не­то рас­пе­ће. Али кад је ма­ло за­тим Ма­ме­ле­џи­ја умро, фра Мар­ко је „оја­ђен“, и мо­ли се бо­гу за по­кој­ни­ка. А мо­ли се не по не­кој ка­лу­ђер­ској ду­жно­сти, или по не­кој бож­јој за­по­ве­сти, не­го баш из са­ма се­бе, про­сто и при­род­но, баш као што, про­сто и при­род­но, у исто вре­ме пот­ки­да у ба­шти ли­шће на ре­па­ма, и мо­ли се бо­гу и за њих: „Хај! ра­сти, бо­же по­мо­зи.“ У тој при­чи, о ту­по­гла­вом и гру­бом фра-Мар­ку ко­ји ни­је за „све­ти ред“, има вр­ло мно­го фи­ног, ду­бо­ког, оп­ште­чо­ве­чан­ског, суп­тил­ног и умил­ног. Али ту при­чу, та­ква ка­ква је у Ан­дри­ћа, ни­ка­да не би мо­гао ин­спи­ри­са­ти за­пад­ни фра­тар, ни­ти би је, та­кву ка­ква је, на­пи­сао за­пад­ни при­по­ве­дач. Она је из­ра­ђе­на без „пси­хо­ло­ги­је“, без гра­да­ци­је ефе­ка­та, без вр­хун­ца. Све­га јед­но „ти­хо тка­ње“. Не тре­ба се ва­ра­ти да у оном са­бла­жњи­вом мо­мен­ту око рас­пе­ћа ле­жи не­ка ус­пе­тост при­ча­ња. На­про­тив. Чар ле­жи у чуд­ној, ако сме­мо ре­ћи, не­мој хар­мо­ни­ји две­ју ти­ши­на, оне мр­твач­ке у му­са­фир­ха­ни, и оне ма­на­стир­ске у скри­ве­ном и све­том пре­жи­вља­ва­њу фра-Мар­ка. Оно што би мо­гло би­ти по­ен­та, мо­ли­тва фра-Мар­ко­ва, опет је скроз не­па­те­тич­но; та се мо­ли­тва ја­вља у бла­гом пле­не­ру ба­ште, и у ви­ше ко­мич­ном не­го ми­стич­ном ме­ша­њу ства­ри – ре­пе и мр­тва­ца. Сим­бо­ли­зам кроз ко­мич­не де­та­ље, то је еми­нент­но ис­точ­ни умет­нич­ки ква­ли­тет.

Пр­во од ис­точ­них обе­леж­ја Ан­дри­ће­ве при­че ле­жи у на­чи­ну из­ла­га­ња са­др­жи­не, ко­ји под­се­ћа на усме­но при­ча­ње. Епи­зо­де и де­та­љи су мно­ги и ша­ре­ни, али крат­ки, кре­ћу се бр­зо, ни­жу се но­ви и но­ви – на јед­ној ма­лој стра­ни­ци Ђер­ђе­лез Али­је има их по­не­кад три и че­ти­ри – за­ба­вља­ју­ћи јед­на­ко, а не на­пре­жу­ћи чи­та­о­ца мно­гим ве­за­ма и од­но­си­ма. На­рав­но, де­та­љи ти, баш за­то што су та­кви, мо­ра­ју би­ти са­вр­ше­на умет­ност у ора­хо­вој љу­сци, и је­су то. На­и­ђе­те, на­пр., на не­ког фра­тра ко­ји има по­сла све­га у де­се­так ре­да­ка при­че, али он је та­кав да се ви до кра­ја при­по­вет­ке освр­ће­те за њим. Са де­та­љи­ма упо­ре­до, и глав­на ли­ни­ја раз­во­ја у при­чи др­жи се ста­ре схе­ме го­во­ре­не ис­точ­њач­ке при­че: пу­ту­је се, па за­ко­на­чи, па се ују­тро да­ље иде, па се срет­не ка­лу­ђер, па Ци­га­ни, па не­ко ве­се­ље, па ре­ка ко­ју тре­ба пре­ћи. Ђер­ђе­лез пу­ту­је, пу­ту­је; Му­ста­фа Ма­џар ја­ше, ја­ше, бе­жи, бе­жи; па­ше и вој­ске се­ле се, се­ле, из ло­го­ра у ло­гор; све про­ла­зни­ци, ха­џи­је и скит­ни­це жи­во­та, Ис­ток са сво­јим ра­до­зна­лим и жељ­ним и до­кол­ним стра­сни­ци­ма и сла­до­стра­сни­ци­ма. Нај­ва­жни­је се де­ша­ва уз пут, на дру­му, у ха­ну. Уз пут се пи­је, во­ли, раз­ра­чу­на­ва, уби­ја, уми­ре. То је углав­ном ри­там и тон при­по­вет­ке. Ду­гач­ких раз­го­во­ра, оп­шир­них опи­са, ту­ма­че­ња си­ту­а­ци­ја, фи­ло­зо­фи­са­ња, не­ма. Му­дрост до­ла­зи у по­ша­ли­ци: „Ноћ, ра­ки­ја и плит­ка па­мет не­ма­ју мје­ре.“ Ди­ја­лог ни­ка­да ни­је ни дуг ни за­пле­тен. Опис лич­но­сти је на­гао, сна­жан, као уда­ра­ње бе­ле­ге. Опис при­ро­де, по­кре­та, или че­га би­ло, та­ко­ђе је брз, али што ша­ре­ни­ји и гла­сни­ји, ка­ко би кроз чу­ла про­шао у ду­шу, или што ја­че остао у чу­лу. „Шкри­пе бра­ве, стру­жу ман­да­ли, са­кри­ва­ју се дје­вој­ке.“ „Од­ми­че Ђер­ђе­лез и би­ва све кра­ћи, као да му но­ге ула­зе у ти­је­ло.“ Ан­дри­ће­ви опи­си, то су шу­мо­ви, ми­ри­си, па­но­ра­ме, им­пре­си­је пи­па­ња. Му­ста­фа Ма­џар, ба­нув­ши опет је­да­ред ку­ћи, от­кљу­ча­ва чар­дак, до­хва­та у му­ше­му за­мо­та­ну зур­ну: „Туу ти­ти­та­таа… Ти­ши­на при­ма не­при­јат­но звук.“ И за об­ја­шње­ња чи­та­вих си­ту­а­ци­ја има да­ро­ви­ти Ан­дрић на­чин жи­вом реч­ју ка­зи­ва­не при­че: ме­сто сло­же­ног из­ла­га­ња, до­ла­зи го­ми­ла и ули­ца са сво­јим до­се­тљи­вим, ка­рак­те­ри­стич­ним, ин­ди­скрет­ним уз­ви­ци­ма. Кад се Ћор­кан – из при­по­вет­ке Ћор­кан и Шва­би­ца – по­ја­ви из ап­са, кад је да­кле ту рас­плет и за­вр­ше­так при­че, це­лу си­ту­а­ци­ју и сав уну­тра­шњи сми­сао да­ју не­ко­ли­ко ман­гуп­ски па­ко­сних уз­ви­ка чар­ши­је, и оно не­за­бо­рав­но, и ни­чим не­за­мен­љи­во: „ти-ри­дам, ти-ри­дам, ти­ри­ди­ри­ди­ри­ди­ри­ди-ри­дам“ чо­ве­ка ко­ји се је­два јед­ном ота­ра­сио љу­бав­не сре­ће… То­пли­на, не­по­сред­ност и ма­нир жи­ве ре­чи сто­је ма­ње-ви­ше у сви­ма при­по­вет­ка­ма Ан­дри­ће­вим, али је Ђер­ђе­лез Али­ја кла­си­чан при­мер за то. Ту би ствар до­бар ре­ци­та­тор мо­гао го­во­ри­ти као вр­сту на­род­ног епа, и као од на­род­ног епа оста­ле би за њом све ша­ре жи­во­та чи­та­вог јед­ног вре­ме­на и пле­ме­на.

Дру­га цр­та Ис­то­ка у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа, то је од­су­ство бур­жо­а­ског жи­во­та, бур­жо­а­ских ти­по­ва и ин­тер­и­је­ра. Не­ма му­жа и же­не, го­спо­ди­на и го­спо­ђе и не­ког тре­ћег, не­ма ин­тим­них стра­да­ња или хе­рој­ства по­ро­ди­це, ње­них чла­но­ва или чла­но­ва дру­штва, не­ма нер­вних по­тре­са ни су­за. На ста­ром ислам­ском Ис­то­ку су ин­тер­и­је­ри би­ли ма­хом не­до­куч­ни, ста­ја­ли ле­ђи­ма окре­ну­ти и пре­ма јав­ном ми­шље­њу и пре­ма суд­ни­ци, ни­су се да­ва­ли по­е­зи­ји. Ако је не­ко и ула­зио у њих, имао је очи и уши да оста­ви у пред­со­бљу, за­јед­но са кон­ду­ра­ма. А ако би се на­шао де­ли­ја, ју­нак, шал­џи­ја, де­ге­не­рик, или ка­ква би­ло сна­га, не­дуг, обест или та­лент, то је из­ла­зи­ло на чар­ши­ју, на друм, на мег­дан. Та­ко је нај­ве­ћим де­лом у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа. Ње­го­ве су фи­гу­ре по­нај­че­шће си­ро­ви ју­на­ци и крв­ни­ци, или бож­ја­ци и фу­ка­ра, пу­сто­ло­ви, ба­стар­ди, Ци­га­ни и Ма­ђа­ри по­тур­че­ња­ци, у Бо­сну оте­ра­не и не­за­до­вољ­не Стам­бо­ли­је, „ра­зно­ли­ка че­љад“ ко­ја ту­ма­ра по зе­мљи и све­ту, иде то­бо­же „у тр­го­ви­ну“, а ствар­но она­мо ,,куд их во­де мут­ни и стра­шни на­го­ни“, фан­том­ске или кр­ва­ве фи­гу­ре ко­је про­ја­шу по­ла жи­во­та, та­ко да их љу­ди зна­ју ве­ћи­ном са­мо по име­ну, по при­ча­њу, и по стра­ху. Та­ква су ли­ца, да­ка­ко, да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, баш ако се ме­ђу њи­ма на­ђе и ко­ји фра­тар, и ко­ји вр­ло до­ма­ћи ка­ди­ја. Пре­ма то­ме је и при­по­вет­ка о тим ли­ци­ма да­ле­ко од оне за­пад­не пси­хо­ло­ги­је по ко­јој се ју­на­ку, слич­но оном на­цр­та­ном чо­ве­ку у Је­ста­стве­ни­ци, сва­ки от­ку­цај ср­ца, сва­ки по­крет и ре­флекс на­ла­зе тач­но под ну­ме­ром и име­ном. Не­го се де­ге­не­ри­ци, ху­ље, ба­да­ва­џи­је, чар­шиј­ске бу­да­ле или бож­ји љу­ди ба­ца­ју пред нас са спо­ља­шњим жи­во­том на­го­на, те­ла, или пр­ве по­ми­сли, са два-три мо­мен­та кад у ин­ди­ви­дуи ис­ко­чи дно на врх, над­ме се це­ло ср­це, и она се из­ба­цу­је ја­ка и им­пе­ра­тив­на као да у том мо­мен­ту рас­по­ла­же це­лим сво­јим жи­во­том. За до­ста ве­ли­ки број Ан­дри­ће­вих ју­на­ка мо­же се ка­за­ти да су „слав­ни и сме­шни“, она­кви от­при­ли­ке ка­кав је Ђер­ђе­лез про­шао „по­ла ца­ре­ви­не“. У та­кве, сем фра-Мар­ка, Аб­ду­рах­ман-ефен­ди­је, Ћор­ка­на, до­ла­зи и Кри­ле­тић, Мо­ста­рац, из при­че Дан у Ри­му. Ње­му је до­ду­ше сце­на Рим и до­ба Ве­ли­ког ра­та, са не­ким ин­тер­на­ци­о­нал­ним ре­кви­зи­том, али је Кри­ле­тић ни­шта ма­ње сав бал­кан­ски и ис­точ­ни, не­при­је­мљив за За­пад, пи­ја­ни­ца, ина­џи­ја, аван­ту­рист из ма­лих ре­сто­ра­на, мо­жда чак „тур­ски без­о­бра­зан“ са же­на­ма, са­мо што се, слу­чај­но, ме­сто по дру­мо­ви­ма Бо­сне или Хер­це­го­ви­не, ло­ма­та и те­ту­ра као ку­рир по сви­ма европ­ским пре­сто­ни­ца­ма… Али има, за­тим, код Ан­дри­ћа фи­гу­ра ко­је, ко­ли­ко су да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, то­ли­ко су исто да­ле­ко и од ма­ло­час из­не­се­не ка­рак­те­ри­сти­ке, то јест од то­га да бу­ду „слав­ни и сме­шни“. То су они по­зна­ти слу­ча­је­ви Ан­дри­ће­вих ју­на­ка, глав­них и спо­ред­них, где там­ни и стра­шни на­го­ни и де­ге­не­ри­са­ност ву­ку ју­на­ке и при­чу у ба­ла­дич­не је­зо­ви­то­сти и у пер­верз­не зло­чи­нач­ке стра­хо­ви­то­сти. Та­кви су Му­ла Ју­суф из при­че За ло­го­ро­ва­ња, де­ли­мич­но Аб­ду­се­лам-бег из при­че Му­ста­фа Ма­џар, и пре и из­над све­га стра­шни, сло­же­ни, не­ва­ља­ли и јад­ни Му­ста­фа Ма­џар сâм. Пол­на при­ро­да Му­ле Ју­су­фа пре­ва­зи­ла­зи Роп­со­ве сли­ке, а Му­ста­фа Ма­џар је, са сво­јим је­зо­ви­тим бе­са­ни­ци­ма и стра­ном про­шло­шћу, тип пред ко­јим чо­век дрх­ти. За­пад­ни са­та­ни­зам је спи­ри­ту­ал­на ствар крај тих по­ја­ва. Вр­ху­нац по­ма­ме код тих бе­сти­јал­них при­ро­да не ле­жи у не­ком пред­ме­ту, ко­ји се, нај­зад, жив или мр­тав са­вла­ђу­је, не­го у бе­сној хај­ци с но­же­ви­ма, у го­вље­њу стра­сти кроз пер­верз­ност и зло­чин док се, ако је мо­гућ­но, не сру­ши хај­кач, а не жр­тва. Му­ла Ју­суф има де­вој­ку ко­ју је хтео у за­тво­ре­ној со­би­ци, да­кле у ка­ве­зу. Али он ипак ви­ја то по­лу­лу­до ство­ре­ње по том ка­ве­зу, и то с бри­ја­чем у ру­ци, и не па­да на де­вој­ку по­сле пр­ве кр­ви, не­го по­сле тре­ће, кад јој цр­ве­ни млаз бљу­не из гр­ла, кад, то јест, уми­ре или је умр­ла, кад је да­кле хај­ки до­шао по­след­њи крај… Ка­ко би тај ма­те­ри­јал из­гле­дао у за­пад­ној при­чи? Си­гур­но би­смо ба­ци­ли књи­гу из ру­ке. Ова­ко, та чуд­на би­ћа ни­су гра­ђа­ни, ни­су дру­штво, ни­су ни­чи­ји оци ни бра­ћа, ско­ро и ни­чи­ји си­но­ви, не­го су је­зо­ви­те ис­точ­не ска­ске. И он­да их чи­та­мо са оним чуд­ним дрх­та­њем од ко­јег ни­ко од нас не бе­жи; са дрх­та­њем од ко­јег нам је уз пра­вог пе­сни­ка и у па­клу до­бро. Али уз ис­точ­ног пе­сни­ка. Ажда­је и зма­је­ви су са­мо на Ис­то­ку умет­ност.

Да­ља цр­та Ис­то­ка у Ан­дри­ће­вим при­ча­ма: но­си­о­ци до­га­ђа­ја, ју­на­ци, увек су му­шкар­ци. Же­не су са­кри­ве­не, спо­ред­не, ис­под жи­во­та, и ни­су лич­но­сти, не­го је­ди­но по­крет­не сна­ге. Или се ја­вља­ју са­мо као зло при­ви­ђе­ње, на­пр. же­на из Ер­зе­ру­ма у гро­зни­ча­вим сно­ви­ма Му­ста­фе Ма­џа­ра; или про­ми­чу умо­та­не у бо­шчу или се тек да­ју слу­ти­ти иза за­тво­ре­них про­зо­ра, дра­же­ћи уоста­лом и та­ко сву му­шку око­ли­ну, до жу­тог и кре­зу­бог иди­о­та Али­је; или иска­чу и про­ла­зе епи­зо­дич­но, на­сме­ја­не и рас­ка­ла­шне, за­по­де­ва­ју­ћи у му­шкар­цу оно што ће да­ти де­таљ при­по­вет­ке; или, као Ив­ка Ги­гу­ша, „ста­ра пе­зе­вен­ку­ша“, да му­шкар­цу у љу­бав­ном ло­ву по­сре­ду­ју. При­ми­тив­на, пу­те­на, је­до­но­ли­ка, же­на је ту да би је му­шка­рац ви­јао, ма­мио, пла­шио, дра­жио, ло­вио и имао; или да му­шкар­цу при­чи­ни не­ко стра­да­ње, и та­ко кре­не у ње­му пра­во или по­га­но ју­на­штво, учи­ни да бу­де „сре­ћан што је до­шао час кад ће сна­га да про­го­во­ри“. Ђер­ђе­лез уз­ви­ку­је пред Зем­ком, „бе­лом Ци­ган­ком“: „Она је… мој ду­шма­нин!“ ђи­па на но­ге, оти­ма се, ши­ри ру­ке, и да ни­је тре­штен пи­јан, ко зна шта би ура­дио… Сев­дах, ме­ђу­тим, ко­ји је још на­ро­чи­то по­ја­ва бал­кан­ског Ис­то­ка (где је про­ва­ли­ја из­ме­ђу му­сли­ма­на и ђа­у­ра ства­ра­ла те­шке љу­бав­не му­ке), сев­дах у сен­ти­мен­тал­ном сми­слу не до­ла­зи у Ан­дри­ће­вој при­по­ве­ци. Не до­ла­зи за­то што Ан­дрић, на­су­прот Св. Ћо­ро­ви­ћу, од ко­га су нам оста­ли бе­смрт­ни сев­да­си, ни­је до са­да ра­дио ин­тер­и­јер, ни уоп­ште ме­лан­хо­лич­ни Ори­јент са та­на­ним, че­жњи­вим ис­точ­њач­ким ду­ша­ма. Али оно што му је ула­зи­ло у план, сме­шног сев­да­ли­ју, дао нам је, као ни­ко што ни­је, у сво­ме Ђер­ђе­ле­зу. Ђер­ђе­лез, са чи­та­вим ре­дом дер­то­ва и скан­да­ла, уз­ди­ше, жу­ди и про­ма­ша, јед­ну за дру­гом, ка­ур­ку „у кр­зну и со­мо­ту“, па Ка­тин­ку, па Зем­ку, па „гој­ну удо­ви­цу и стра­сну Је­вреј­ку“, да за­вр­ши са оном до ко­је се мо­же кад год се хо­ће, и кад год се ни­шта бо­ље не­ма, са Је­ка­та­ри­ном у До­њим Та­ба­ци­ма.

Ја­вља се Ис­ток код Ан­дри­ћа још са јед­ним ка­рак­те­ри­стич­ним по­те­зом, са сле­пом, лу­дом, вар­вар­ском по­жу­дом за же­ном, са оним што би Б. Стан­ко­вић звао „не­чи­стом кр­вљу“, а што Иво Ан­дрић зо­ве „не­срећ­ном кр­вљу“. Тур­ци из ње­го­вих при­ча пру­жа­ју ру­ке за же­на­ма као су­ма­ну­ти. Уз инат и кав­гу, уз екс­це­се у је­лу у пи­ћу, ту је стал­но и пол­ни не­мир. Ма­ме­ле­џи­ја уми­ре, а ву­че се по го­лом по­ду да до­дир­не же­ни­не ди­ми­је. Ђер­ђе­лез, пред за­тво­ре­ним про­зо­ром ка­ур­ки­ним, до­би­ја на­пад по­ма­ме, и се­да на ко­ња „у без­ум­ном прох­те­ву да уби­ја и вре­ђа ма ко­га“. Ти љу­ди во­де из­ме­ђу се­бе нај­ла­сцив­ни­је го­во­ре кад их по­ди­ђе ва­тра; а уз ра­ма­зан­ски пост, „у су­мрач­но до­ба пред иф­тер“ по­што „од зви­је­зде до зви­је­зде“ ни­су сме­ли ни је­сти, ни пи­ти, ни пу­ши­ти – по­мах­ни­та­ју, и све се уз­др­жа­ва­ње про­мет­не он­да, но­ћу, у по­жу­ду за же­на­ма. Нај­бла­жи акорд у ко­јем та стра­стве­ност мо­же да се свр­ши, то је дерт. Ђер­ђе­ле­за као не­ку кр­пу ви­тла ма­шта и му­ка кад ви­ди Зем­ку на љу­ља­шци, кад гле­да ка­ко јој се ди­ми­је „пле­ту у сто на­бо­ра и ши­ба­ју не­бо“. А кад још Ци­ган­ке за­пе­ва­ју: „Раз­бо­ље се Ђер­ђе­ле­зе, аман, аман“, пе­сму ко­ја је по­ста­ла не­ка­да ра­ни­је, кад је он ле­жао те­шко ра­њен, ње­га об­у­зи­ма ту­га, не мо­же да раз­дво­ји оно и ово вре­ме, ме­ша све, и све­га га про­ла­зи „час вре­ла час хлад­на је­за“.

Јед­но од нај­сна­жни­јих, из­ну­тра­шњих зра­че­ња Ан­дри­ће­ва Ис­то­ка је­сте моћ су­ге­сти­је, су­ге­стив­ност ко­ја у ње­го­вим при­ча­ма за­ме­њу­је за­пад­ну ана­ли­зу. Му­ста­фа Ма­џар је мо­же би­ти нај­ја­чи, а си­гур­но нај­вир­ту­о­зни­ји при­мер за ту моћ, моћ по ко­јој се са­оп­шта­ва­ње при­че не де­ша­ва та­ко да сте ви не­по­мич­ни оче­ки­вач, а ју­нак да се до­во­ди до вас, и де­мон­стри­ра ва­шем схва­та­њу и осе­ћа­њу, не­го, на­про­тив, он, пла­сти­чан, цео и врео, оста­је на сво­ме ме­сту и у сво­ме вре­ме­ну, а ви, чи­та­лац, би­ва­те од­вла­че­ни у ње­го­ву не­по­сред­ну бли­зи­ну, и увла­че­ни у жи­ви круг ње­го­ве лич­но­сти. Ан­дрић је пра­ви маг да то учи­ни. Ски­не вас не­ку­да где вам је као ме­ђу мно­жи­ном огле­да­ла, где се сва­ки де­таљ са свих сво­јих стра­на ре­флек­ту­је сто­ти­ну пу­та, та­ко да се ви фор­мал­но опи­је­те од не­по­сред­но­сти и бо­ја, по­чи­ње­те пе­ву­ши­ти и жмир­ка­ти, и ту­кли би­сте се кад се ша­ре­ни ис­точ­њач­ки фе­њер уга­си, и меј­дан­џи­ја, или бу­љук љу­ди и же­на про­пад­ну у по­мр­чи­ни… Ана­ли­за ту, на­рав­но, по­ста­је су­ви­шна. Оди­ста, ни пред ко­јом ана­ли­зом не­ће чо­век та­ко да треп­не и стреп­не као што ће треп­ну­ти и стреп­ну­ти ако га не­ка го­ми­ла по­не­се, или не­ка за­го­нет­на лич­ност по­гле­да, и бли­зу ње­га ду­бо­ко уз­дах­не или ја­ук­не. Све од­је­да­ред би­ва ја­сно… Ска­ла Му­ста­фе Ма­џа­ра је вр­ло сло­же­на. Де­ге­не­рик, хи­по­хон­дар, ха­лу­ци­на­тор, он је по­га­нац, жи­во­ти­ња, кр­во­лок, пер­вер­зан зло­чи­нац ко­ји, та­ко као што би дру­ги оки­нуо увис, „до­хва­та ма­лу пу­шку и опа­ли је у мра­чан кут где су ле­жа­ли фра­три“. Али, с дру­ге стра­не, у ње­му има не­ке ра­фи­не­ри­је ми­сли – учио је шко­лу, – ра­фи­не­ри­је ду­ше – сви­рао је, и во­лео му­зи­ку, – чак ра­фи­не­ри­је зло­чи­на – уби­ја Аб­ду­се­лам-бе­га ду­хо­ви­то, еле­гант­но и чи­сто као да до­би­ја пар­ти­ју ша­ха. Он на не­ки ви­ши на­чин по­сма­тра и ве­зу­је ства­ри, има мо­ме­на­та стре­са­ња и стра­ха; он је­ди­ни у се­ри­ји ње­му слич­них Ан­дри­ће­вих ју­на­ка ди­же се до зна­чај­ног, и кон­се­квент­но све ја­чег и, ја­чег уну­тра­шњег га­ђе­ња, и фор­ми­ра од­ре­ђе­ну ми­сао и по­глед на жи­вот у ре­чи­ма са ко­ји­ма и уми­ре: „Сви­јет је пре­пун га­да!“ И тај Му­ста­фа, за­јед­но са стра­хо­ви­тим сво­јим бе­са­ни­ца­ма, ви­зи­ја­ма, на­па­ди­ма бе­сни­ла и зло­чи­ни­ма, сто­ји и оста­је без сва­ке мо­дер­не ана­ли­зе, чи­сто сна­гом су­ге­сти­је при­по­ве­да­ча, из ко­га не са­мо да го­во­ри чу­де­сна фан­та­зи­ја не­го би­је не­ка, ско­ро да ка­же­мо, не­кр­ште­на си­ла, са ко­јом до­зи­ва дав­ни­не и за­по­ве­да сен­ка­ма да жи­ве… Ре­кли би­смо сто­га да та сна­га су­ге­сти­је не­ће би­ти да је са­мо осо­бе­ност та­лен­та и умет­нич­ке тех­ни­ке у Ива Ан­дри­ћа, не­го да је не­ка и од та­лен­та још ду­бља уро­ђе­ност. Ди­рект­ни дар оне ста­ре Бо­сне, ко­ја Ан­дри­ћу не да ми­ра кроз бог зна ко­је прет­ке, или кроз бог зна ко­ју та­јан­стве­ну си­лу ис­точ­них кра­је­ва и жи­во­та… Шта је би­ла, и шта је мо­гла да­ро­ва­ти та ста­ра Бо­сна? Да ли ве­шти­ну ана­ли­зе, да ли моћ су­ге­сти­је? Ра­ја, па му­сли­ма­ни Бо­сан­ци, па Стам­бо­ли­је; ме­ша­ви­на, не­мир, тр­ве­ње, на­си­ље, мр­жња, и све у ве­чи­том стра­ху и мра­ку. Тур­чин Бо­са­нац му­чи и пре­зи­ре ра­ју, Стам­бо­ли­ја пре­зи­ре све што је Бо­сна. Лу­кав­ства, ин­три­ге, вре­ба­ња, зло­ста­вља­ња, осве­те. Крај то­га ра­то­ви и си­ро­ти­ња. И ни­шта дру­го. Та­кве су окол­но­сти, на­рав­но, из­ба­ци­ва­ле жи­во­те аморф­не, без то­ка и тен­ден­ци­ја, час стра­хо­ви­то раз­дво­је­не и ту­ђе, час у јед­но клуп­ко спле­те­не као жи­во­ти нај­ни­жих би­ћа. Чар­ши­ја глу­па и ле­ња, вла­сти угур­су­зи, жи­вот ра­је без ика­квих мо­да­ли­те­та, на­го­ни­ма и стра­сти­ма ниг­де пра­вил­не оду­шке. Нај­ма­њи узрок, да­кле, до­во­љан да уз­му­ти те стра­сти. Кад и у но­ви­је до­ба то чи­ни већ јед­на цир­ку­ска игра­чи­ца – Ћор­ка­но­ва Шва­би­ца, ка­ко ли је мо­ра­ло би­ти ра­ни­је и дав­но, кад од­је­да­ред тре­сне не­ка ју­на­чи­на, или не­ка пу­ста­хи­ја, или не­ки „с пра­вом нео­гра­ни­че­не вла­сти“ снаб­де­ве­ни Стам­бо­ли­ја!… Пи­та­мо за­то по­но­во ка­ква по­сла ту има ана­ли­за, или пси­хо­ло­ги­ја, или ап­страк­ци­ја? Где да за­поч­ну, на че­му да се за­у­ста­ве? Не, не, то је био жи­вот ко­ји ни­је знао за за­кључ­ке. И за­то се о том жи­во­ту не да ми­сли­ти. Ме­сто ми­сли до­ла­зи ма­шта, љу­бав за аван­ту­ру, кон­кре­тан и су­ге­сти­ван из­раз. И још не­што: оно без­и­ме­но и та­јан­стве­но што се кри­је у сва­ком де­те­ту Ис­то­ка, а по­го­то­ву умет­ни­ку. Оно спе­ци­фич­но ис­точ­њач­ко што ни­ко не мо­же има­ти и ни­ко не мо­же да­ти ако ни­је ро­ђен та­мо где се сун­це ра­ђа. Оно не­што што Пјер Ло­ти ни­је мо­гао на Ис­то­ку да узме; оно због чи­јег не­до­стат­ка је ве­ли­ки пе­сник Ба­рес до­са­дан у сво­ме Вр­ту на Орон­ту. Оно што на ислам­ском Ис­то­ку за­зи­ђу­је ку­ће, ба­ште и љу­де; што на крај­њем Ис­то­ку пра­ви по­зна­те за­го­нет­не ку­ти­је и ке­се, у ко­је љу­ди са­кри­ва­ју пи­сма и дра­ге пред­ме­те, ко зна, мо­жда и су­зе; оно, нај­зад, што та­ко сил­но бље­шти и ча­ра у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа.

 

*

За­ни­мљив је раз­мак од Ан­дри­ћа ко­ји је пи­сао Ех Pon­to и Не­ми­ре па до Ан­дри­ћа при­по­ве­да­ча Бо­сне. Та­мо је он осе­ћај­ни, ме­ки, сјај­ни и еле­гант­ни про­за­ист и сти­лист. А ов­де, са ко­јом сна­гом и ве­шти­ном сте­же ону пу­те­ну и бе­со­муч­ну ма­су у жар­ке и жи­во­пи­сне фи­гу­ре! До ко­је ви­си­не ди­же при­чу о пу­стим си­ле­џи­ја­ма и цр­ним ду­ша­ма, ис­ти­чу­ћи их, ве­ли­ком умет­но­шћу, као не­ки пр­ви олуј ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и во­ље. Ка­ко не­за­бо­рав­не оста­ју пред очи­ма и у ду­ши те за­го­нет­не де­ли­је, ко­је ни­су зна­ле за дан и ноћ, за стид и страх, за сво­га и бли­жњег, за за­кон и отаџ­би­ну, ко­је је са­ма смрт мо­ра­ла да вре­ба и као гром из­не­на­да да по­га­ђа… За­пад и оп­ште-чо­ве­чан­ско про­ни­ца­ње, то је оно што у Ан­дри­ће­вим при­по­вет­ка­ма ди­ра у нај­фи­ни­је на­ше умет­нич­ке осе­тљи­во­сти. Али оно што ву­че као ду­би­на, што чи­ни да тим при­по­вет­ка­ма при­ла­зи­мо са же­ђу, то је Ис­ток. Ис­ток чи­ни те за­ди­вље­ни оста­вља­мо фи­гу­ре Ан­дри­ће­вих при­ча. Фи­гу­ре ко­је се та­ко ма­ги­страл­но ис­пр­су­ју, и ко­је су, по­ред свих по­ко­ра, на не­ки на­чин ве­ли­ке са оним за­го­нет­ним од че­га „крв у њи­ма тка и ра­сте“.

(Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, књ. X, 1923)