ДУГОКОСА / Слободан Бранковић

Моја прва песма

Била је тајна посвета.

Врхом ножића урезана у стабло

Испод овлаш подигнуте коре.

Бејах још коњушар тада

А она средњошколка млада.

Ако некад застане,

Сврати у хладовину,

Или се склони од кише…

Ако се још и наслони

Док траје пљусак,

Па и погледа у храпави ослонац,

Можда јој се допадне који стих…

И сети се  мене.

Од кад се отиснух у свет,

Наиђем ли на непознат крајолик,

Помислим колико има

До дрвета крај пута,

На коме дугокоса једном беше ослоњена,

Кад ветар донесе облак.