Хеликоптер / Владимир Јагличић

МОЈ херој био је школски управитељ. Сељани су га звали Уча. Румен у лицу, с ретким црним брчићима, личио ми је на глумца. Био ми је и учитељ, све до петог разреда: тог летњег распуста, кад сам полазио у пети, плакао сам, исто као онда кад ме је моја златокоса мајка, првака, довела у школу, и оставила за клупом: тешко сам поднео растанак са учитељем – од сада ће наставу држати наставници. И управитељ Уча је волео мене. Као и моју златокосу мајку: долазио је у нашу избу на крају села, увече би ћеретао с мајком, и ја сам патио због тога што не остане дуже, и није сваки дан са нама. Мислим да је патила и мама, али није знала како да га задржи. Али, и она је, целог једног пролећа била весела, кад јој је купио црвене ципелице. Кад бисмо нас двоје ишли на прело, она их је носила у посебној ташници, да их не испрља, а назувала их само у сеоском дому. Код куће их је качила о клин на зиду, да јој увек буду пред очима.

НИСАМ навикао на преграде у срцу, и тешко ми је било кад сам схватио да управитеља Учу из мог срца истискује наставник Боле. Он је дошао у школу баш онда кад сам кренуо у пети разред. Срео сам на басамацима школе чудног човека, голобрадог, ошишаног на нулу, у спортској мајици без рукава, голих рамена, у узаним панталонама. Кад је ушао у наш разред, рекао је још са врата:

– Зовем се Божидар Пантелић. За добре ученике – наставник Боле.

Наставник Боле је био фискултурник, и часове нам је држао, углавном, напољу, јер салу нисмо имали. Свукли бисмо се, и остали у белим мајицама и црним шорцевима. Такве шорцеве могли смо да набавимо чак и ми, који нисмо имали очеве – за друге су били јефтини, а за нас, сиромашне, или, како су рекли, „слабог имовног стања“ – бесплатни. Кад сам на часу физичког од наставника Болета добио свој шорц, био сам срећан колико може да буде срећан дечак од једанаест година. Али, кад сам наставника Болета видео у црвеном шорцу – нисам могао да верујем да такво шта постоји на свету. Не само ја, него и моји другови: разрогачили смо очи, тим пре јер је његов шорц имао белу уздужну пругу по бедрима: а кад би наставник Боле потрчао, на листовима би се напели, велики као коске, мишићи. Чврсто сам веровао да је мало људи на свету јаче од наставника Болета. А можда нико и није. Ми смо се кладили и свађали се око тога да ли би, у евентуалној тучи, победио он, или наш најјачи сељанин Мише који је, го до паса, кроз село јахао своју пегаву кобилу. На крају бисмо се потукли, али спор не бисмо решили. Пола је било за Мишета, а пола за наставника Болета.  Нас, који смо били за наставника Болета, назваше издајницима, јер нисмо били за земљака, него за  градског ђилкоша, био он и наставник.

Поподне, на асфалтираном школском терену, кад наставник Боле није био у селу (путовао је на посао из града), Мише би нам говорио да не слушамо тог градског дрипца, секући својим речима директно по мом узбуњеном срцу: како тако може да говори о наставнику Болету? На питање ко је јачи, он или Боле, најпре је оћутао, онда зажмирио, и рекао, пре но што ће зајашити своју пегаву кобилу Белу:

– Умлатио бих га овим једним прстом!

Притом је скупио остале прсте у песницу, а истурио малић и њиме почео да боде по ваздуху.

– Мисли да је фрајер зато што је навукао црвене гаће с белим филцом.

Чак и он је приметио невероватни шорц наставника Болета.

Пре Болета, фискултуру је држала Мира коју смо звали Кева, јер би дремкала и хеклала по читав час, тражећи од нас да седимо мирно за клупама и да јој не идемо на живце. Кева је сада дужила школску читаоницу, а за фискултурника су примили Болета. Он, наравно, није хеклао. По неколико пута би умео да се сручи по струњачи, како би нам показао колут преко главе, напред и назад. Сви смо морали бар једном да се преврнемо, чак и дебели Мата, чак и уњкава Милена која се стално држала за стомак и говорила да јој се повраћа. А кад смо играли фудбал, Боле би звиждао у пиштаљку и корио непослушне:

– Па добро, Микице, шта ти глумиш? Јесмо ли рекли како се прима лопта: прво – штоп левом, друго – кратак пребац на десну, треће – пас, првом до себе. Еузебио, најбоље крило на свету, по хиљаду пута на дан прима лопту на тренинзима, а ти се правиш паметан!

И свако би научио како се прима лопта.

Али, наставник Боле није хтео да буде само фискултурник. Хтео је да урадимо нешто велико. Због тога сам се, мора бити и заљубио у њега, и из срца истиснуо управитеља.

 

ИШЛИ смо по селу и сакупљали секундарне сировине. Наставник Боле нам је рекао да ће од папира наша радничка класа правити књиге и новине, од дрвне грађе куће, а од гвожђа – локомотиве, можда чак и хеликоптер. Онда нам је на школској табли нацртао хеликоптер. Каква чудесна справа! Испада – моћна машина, као и авион, само што, за разлику од авиона, може да слети и у наше школско двориште. Како смо се само разлетели по селу! Еј, хеликоптер! Како хеликоптер? Па просто: од секундарних сировина! Наставник Боле нас је терао да, скупљајући секундарне сировине, певамо. Али, шта има да нас тера, певали смо и без терања, како ми то кажемо, „сами од себе“. Ја сам хтео да се истакнем и почех да се дерњам из свег гласа:

 

Кад одрасте, мала маца неће волет куцу,

кад одрасте, мали Јоца неће мрзет Јуцу!

 

Али, настанвик Боле ми приђе, уштину ме за раме и сикну:

– Зачепи, будало! Кроз село се певају патриотске песме.

И запева, а ми прихватисмо:

 

Друже Тито, љубичице бела,

кад ћеш доћи ти до нашег села!

 

Али, никако да дође. Можда ће доћи хеликоптером, са неба. Да покупи секундарне сировине, лично. Па, није шала: читавог пролећа смо их сакупљали. Ја сам, као и увек, ишао по селу бос. А Јова Танзан је раскрварио бутине – посекао се гвожђем, па су морали да му дају инјекцију против тетануса. Шта је то тетанус, нико није знао. Нешто смртоносно, сигурно. И побили смо се, сто пута, око тога ко ће донети у школско двориште парче лима или гвожђа – невоља је била у томе што је за секундарне сировине највише требало гвожђа, а било га је најмање. Где у селу да нађеш гвожђе? Ни ковача нисмо имали. Зато су се неки досетили и почели по двориштима својих кућа да краду лим и гвожђе. Сима је улупао олук, а дебели Мата  је, чак, успео да одломи стражњи део шпорета, онај до зида, који се не види, па су га код куће умлатили, што ми кажемо, „ко миша“. Ови наши сељани ништа не разумеју. Они не схватају да ће по секундарне сировине доћи хеликоптер. Еј, хеликоптер! У њему, друг Тито, наставник Боле и, наравно, ја. Зашто баш ја? Нисам то могао да објасним, али се некако подразумевало. Можда зато што је то био део великог сна.

Кад би нас чули како певамо, онако испрљаних руку, изблаћени и погужвани, сељани би излазили на капије, махали нам, а ја бих, каткад, кад сам ишао на репу колоне, чуо и шта су говорили, нарочито онај Микац из Горње мале и његов компија Стојадин, који су увек и свему контрали:

– Богами се гребе овај педер. Шта мислиш, ће да биде нови директор – питао је Микац, наслоњен на ограду. Већ неко време сам меркао гвоздени венчић око његове капије, али га је баксуз стално закључавао локотом – никако да га скинеш.

– Сто посто – одговарао је Стојадин. – Већ и Учину младицу гази.

И додавао:

– То ти иде једно с другим, у пакету.

Да сам знао да говори о мојој златокосој мајци, ја бих га гађао шрафом у око. Али, нисам знао.

 

УВЕК би бројио до три. Стао би свечано у подрум, у којем смо чували школске лопте, једном ногом би се ослонио на фудбал, а десну шаку спустио на колено и рекао:

– Прво. Данас – слободне активности. Друго – распоредите се у два тима, тим А и тим Бе. Треће. Тим А против тима Бе. Резултат се бележи.

Или:

– Прво. Гледај ме право у очи. Друго. Има да се ради по правилима. Треће: да ме гледаш право у очи. Је л јасно?

– Јасно, друже наставниче, – одговарали бисмо у хору и одлазили на асфалтирани школски стадион.

 

О ТОМЕ су у ходнику причале наставница географије Каја и наставница Олга, историчарка. Чула их је дежурна из петог два, Јована, и пренела нам, на великом одмору. На седници разредног већа, управитељ Уча је рекао да наставник Боле ради мимо плана и програма, да окупља децу после часова, због чега се родитељи буне и, што је најглавније, већ дуже време удара на ауторитет руководећег кадра, због чега долази до пропуста у радним наставним активностима. Уместо да деци омогући да се развијају и разгибавају, он их тера да кулуче. И не само то, рекао је управитељ Уча, примећено је да се не понаша у складу са моралним ликом једног наставника и члана партије.

Није ни довршио то што је мислио да каже, а наставник Боле је устао са свог места, разлетео се по канцеларији и кренуо ка вратима, говорећи, успут:

– Прво: видећемо у градском комитету ко овде не ради како треба! Друго: не дозвољавам такве инсинуације против себе, ја само помажем једној самохраној мајци. Не купујем балске ципелице, као неки, нећу сад да их именујем, него намирнице и остале трепштине. Онда је изашао, али се сигурно сетио да је заборавио да каже оно треће, како увек говори, па се вратио и рекао, уневши се управитељу у лице:

– И треће: једи, бре, говна!

 

ЈА САМ мислио о томе ко је јачи: управитељ Уча, или наставник Боле. Шта ја, мислила је о томе цела школа. Понекад ми се чинило да нико ништа друго и не ради, него сви брину да ли ће наставник Боле победити нашег управитеља.

Али, ништа од велике битке. Три дана касније проне се вест да наставник Боле прелази у градску школу. За помоћника управитеља! Та вест разочарала је читаво село. До одлучујућег обрачуна никако да дође. Остало је нерешено.

 

 

НАСТАВНИЦА Олга ме послала да управитељу Учи однесем пенкало. Требало је нешто да потпише, а своје је негде затурио. Ушао сам у ходник између управитељеве и наставничке канцеларије и – тамо затекао наставника Болета и управитеља Учу. Тако, помислио сам: ипак ће се обрачунати. Пришуљао сам се, дрхтурећи: навијао сам за наставника Болета.

Али, уместо да дође до одсудног обрачуна, они се загрлише и изљубише.

– Срећно ти ново намештење, колега – рекао је управитељ Уча.

А кад је наставник Боле изашао на степениште, управитељ затвори врата за њим и прогунђа:

– А сад, марш у пичку материну, одакле си и дошао!

И тек тада ме приметио, шћућуреног, у ћошку.

– Шта ти радиш овде – питао ме. Ја се следих од страха.

– Н… нн… ннаставница Олга – рекох и пружих му пенкало.

Он узе пенкало, и даље љут:

– Трк у учионицу!

Клиснуо сам из све снаге, колико ме ноге носе.

 

ПАТИО САМ за наставником Болетом. Патила је и моја златокоса мајка. Доносио нам је саламе и врућ хлеб, каткад доручковао с нама. Али, није га више било. Моја златокоса мајка је два пута ишла у град, и оба пута се враћала са сузама у очима. Она је ионако, ноћу, кришом, плакала, знао сам то.

 

ОДЛУЧИО САМ да почнем да чекам хеликоптер. Скупили смо секундарне сировине, ред је да и он одради своје, и да дође по њих. Неће, ваљда, грађевински материјал за једну локомотиву отерати одавде глупим камионом! Чекао сам хеликоптер онако како се чека пролеће, или лето. Сео бих на узвишицу, изнад речице, и гледао према плавом брду. Однекуда сам знао да мора доћи преко плавог брда. Отуда су нам долазили и пролеће, и зима, и лето, и јесен. Чекао сам, чекао, подизао поглед према небу, врат сам смашио, али хеликоптер се није појављивао. Једном сам начуљио уши, у радосној стрепњи: чуо сам громогласни звук који је протресао земљу, много јаче него кад би Мише протутњао коцкастим асфалтом на својој пегавој кобили. Али то су, сабаначким друмом, прошли тенкови из војне колоне. Други пут ја наишла вршалица, из Горњег краја. А са неба – нико да нам дође. Небом су, као и раније, летеле само птице.

 

НАПОКОН, од хеликоптера ништа. Неко време су крај школске ограде, у дну дворишта, стајале, напоредо, три хрпе секундарних сировина – једна гвоздена, друга дрвена и трећа папирна, високе око метар и по, све док се папир није стао рунити, мочен кишом и шибан влажним ветром, затрапаван снегом. Досетише се домари, почеше папир користити за подлагање ватре, а дрвну грађу за грејање школских учионица. Али, са гвозденом гомилом секундарних сировина нису знали шта да ураде. Очито, и они су чекали да дође хеликоптер.

Једну решеткицу је, додуше, искористио домар Коча, да је стави на шпорет са којег је спала гвоздена навлака, а оне дуже и употребљивије комаде неки сељаци покрадоше и поставише на ограде, да закрпе рупе кроз које су се провлачиле свиње, правећи штету по пролећним баштама. Али, најупорније је радила земља: она је, из дана у дан, из месеца у месец, полако, стезала у загрљај гвоздени терет на себи, протурала кроз његове шупљине цветове, младице, шибљике, бурјан, паламиду и чичак, па се, с пролећа, гвоздена хрпа чинила цветним брдашцетом. Земља је гутала гвожђе и правила од њега узвисину хумке. Ено је, стоји и данас, кад ни Болета, ни Уче, ни Мишета, ни моје златокосе мајке, одавно нема. Очито, и земља је била против да се винемо.