НАОЧАРИ ФЕРНАНДА ПЕСОЕ

Издвојено

Ознаке

    «27. новембра  1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.

У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очиу и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»

(Из Животописа песника)

1

Мит – опет се суочавам са митом.

Под креветом, у плакарима.

Иза ормана; под орманом.

Као хидра је. Муљ  породичних предања.

  Мит ме чека у остави.

Пред вратима стана.

Мит ми је поставио многе замке.

(Бол бубрега. Опет.)

 Мит је  – имање неограђено.

 Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.

 Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;

узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.

Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.

 Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.

 Живот и мит су као четвртак и петак.

Спојени су као спојени судови…

Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.

Одрастали су уз митове, као што сам и сам.

Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,

да га прежем у облик, он је мене упрезао

у  стихију, неред, безобличност.

 Мита  једино нема на гробљу,

али ја тамо ретко одлазим,

знајући да ће доћи час када  ћу тамо бораваити заувек.

И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…

 Све остало припада миту и нереду.

 Повратак из мита  изгледа да није могућ: припада миту.

 Кроз наочари Фернанда Песое

видим сазвежђе митова Фернанда Песое.

Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,

као што сам и ја однео на једно скровито место

необјављену грађу  једне стравичне повести

стрпану у неколико  великих најлонских џакова!

Сад то тамо читају  мраз, ухолаже, бубашвабе,

мишеви и кућни духови!

Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?

Звери и друге животиње не читају. Звери њуше

само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.

И као понеки радозналци, после педесет година и више,

рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане… 

 

2

Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу

и хепиенду: нема  срећних завршетака.

Живот је по суштини трагичан!

 

Пробудио  сам се – тренутак пре граје вране.

 

Кад, како и зашто почиње дегенерација?

 

Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;

да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.

Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?

Тај црни старац старији од Мустафиног

турбета на Дорћолу?  Гра, гра, гра!

Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;

илиу ја то тако осећам зато што  – старим?

 

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.

 

3

Оловна тежина и боја пепела година долазећих.

Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.

Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.

Библиофилска издања су песницима наметнута….

 

Мецене су изумрле после Колумбових открића

и Америке и јењавања европске ренесансе…

Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.

 

Фернандо Песоа  знао је да је ништа.

Да никад неће бити ништа.

За разлику од та четири балканска песника

које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,

што живот проживеше лагодан и камелеонски… 

 

ДЕВИЦА, мистериозни кругови…

Издвојено

Ознаке

Девица – Планина недовљно истражена, а са једним посебним украсом – мистриозни камени кругови који до данас нису до краја објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станите у центар неког од њих нећете видети ништа осим обода круга и неба, а сваки од ових био је ограђен посебним каменим зидом што је био поприлично захтеван грађевински посао. Сваки од ових кругова је беспрекорно смештен у простору. Кругови су још увек под истраживањем наших научника….

..
Девица је планина изнад Соко Бање а поглед са Остре чуке је један од најлепших у овом делу Србије. До Соко Бање се долази аутопутем Београд-Ниш, где се код Алексинца искључује за Соко Бању. Пут за Соко Бању води поред прелепог Бованског језера, у чијој позадини се види Ртањ. Од Београда до Соко Бање има око 240 км. Прво што треба урадити када се дође у Соко Бању је обићи чувени Соко Град. Испод хотела “Моравица“, од купалишта, иде интересантна стаза поред реке Моравице до самог Соко Града. Стаза пролази и кроз излетиште Лептерија, где можете обновити залихе воде.

Бованско језеро

Бованско језеро



Сокобања, Моравица

Сокобања, Моравица



извор: више

Немар деценија господар / Александар Лукић

Издвојено

Ознаке

ВИДЕО ИГРА

Александар Лукић

Александар Лукић

Зидови: дрвене талпе, уплетено пруће,
сламени леп сипак. Костур предат природи.
Одрана ребра, засун врата нахерен – батина,
одшкринут прозор, скршено слеме, сита и брдила.

Немар деценија господар. Гулаш корова
крчка јака ватра. Рекли би: бестрагија.
Мајчице последице заборава не штеде.
Клубе прободено иглама: страдија.

Ти и ја. У истом духу од оца.
Везани пупчаном врпцом једно тело –
пререзана петлова шија – уместо десет
божјих заповести тупи косир легенди
уцвељених византијских удовица –

височанства кокошија,
запета у кавезу.

Бркови – четке сирка. Природа
уметник без премца. Рибље око.

Видео игра у тами.
Гргеч грабљивац: Пажња.

У каквом год куту се обрели:
било и у другачијем свету
од овога – ма где били. Нисмо сами.

Салаш СЕВЕРАЦА?

Издвојено

Ознаке

Салаш СЕВЕРАЦА? – Не салаш – салаши Севераца!

49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербербе кантариона, јун 2013.

49. србијом уздуж и попреко. Бела Тукадруз на излазу из села Мишљеновац. Селу које је имало стотинак салаша, живих, а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Некада сам веровао да би добро било основати музеј живе традиције тамо – у североисточној Србији, у Кучеву, у тзв. Багерској пустињи. О томе сам написао још у прошлом веку и књигу „Музеј Немогућег Ратара“. Поновљено издање ове књиге доступно је у Библиотекама „Заветина“ на светтској мрежи, може се још увек преузети бесплатно, без икакве надокнаде. (Видети у целини : https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZXZpcnR1ZWxuaW11emVqfGd4OjNiODM5OGY4MGM3YjQ2ZTE , погледати стране 81-86, )

Салаши би по овај народ били кориснији од музеја, па и музеја живе традиције. Вековима су салаши били погодни за један друкчији, самосвојнији, здравији и посебнији начин живота.

Својевремено сам писао, деведесетих минулог века:…У есеју (Не)себични музеј ја сам наговестио извесну могућност. Да се објави двадесетак мојих књига и да се добит од првих издања утроши на подизање АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА.Јер, да се вратимо на оно чиме  овај завршни рад почиње, потребан је новац , капитал да се реализује мој наум. Општина Кучево га нема и не верујем да би га могла стећи за овакво једно оснивање музеја живе традиције, које увелико превазилази општинске и окружне и регионалне оквире и представља нешто што је много веће и значајније. Ја и сада понављам : био бих спреман да издавање мог Опуса (преко двадесетак наслова) (…), приложим као основу за почетак изградње АРХИВА ЗАКОПАНОГ БЛАГА, те основе Музеја Немогућег Ратара (музеја живе традиције), језгра и нуклеуса Комплекса Спасово. Нудим то баш Кучеву и организационом одбору смотре народног стваралаштва „Хомољски мотиви“ зато, јер су они, пре четврт века ризиковали, и објавили моју прву књигу песама….“  https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/muzejanemogucegratara    )

И мислим да је такав начин писања био нереалан. Далеко од стварности. Уместо о музеју, боље да сам мислио о салашу – тамо где су живели и опстајали наши дедови, као горуни. Свеједно, било то у Звижду, Хомољу, Неготинској Крајини, на Старој планини, Ртњу, или Радану, где још увек има по неки салаш.Салаши су у ствари били и остали – држава у држави. Нимало случајно, салаше у Крајини зову „држава“…

Вреди погледати још: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/eseji-o-drevnoj-svetlosti.html

48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша.  а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

48. србијом уздуж и попреко. Атар села Мишљеновац, потес Дубраве, пут запуштен улази у прашуму .. Ту је било на десетине салаша. а данас ниједан! Време бербе кантариона, јун 2013.

Терен за изградњу Музеја немогућег ратара


Мишљеновац лежи на излазу клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности …. (Више: http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post.html )

Сто салаша на потесу општина Кучево – Неготин, учинили би више за народ, државу и опстанак него многе празне приче. Многи су салаши данас у рушевинама, као и села, деценијама изложени пропадању…. Зар треба да се догоди економска, светска и нека друга катастрофа да би се схватио смисао салаша? ……

ПРЕТЕК / УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

Издвојено

Ознаке

 

Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.

Пољским путем крај бивше воденице на север. Фотодокументаација ЗАВЕТИНА, јул 2013.

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила. Престао сам да штампам овај часопис, поред осталог, и услед недостатка новца за штампање. Евентуална публика којој је овај часопис стремио, треба признати, није ме подржала. Доказ за то су и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још увек постоји тих 30-ак непродатих примерака, чему ново издање, дигитално? Разлога за то има барем два. Највећи тиражи бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи! Дигитализујемо оне бројеве часописа које су штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама, још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно) финансирао сам – ја. Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају. Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека. Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу. Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву. То издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже, комуникације, и планетарна дејства. Значи, требало је исправити неправду, колико се може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка. Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли. Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би, што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању, показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не – само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом. Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло. Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК, најављивала је неколико штампаних издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Трееће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања. Свештеник Звонимир Ж. Јовић Хаџија : POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Библиотека “На Христовој стази”, Мелбурн, 2000, 20 стр. Мирослав Тодоровић: ПОСЛЕ СВЕГА, “Свен”, Ниш, 2005, 48 стр. Г. З. Ж. Јовић (13. 1. 1951, с. Макце, општ. Велико Градиште) до јула месеца 1990. године био је поп у врањском крају. Затим је парох цркве “Свети Ђорђе”, у Сент Албансу, Мелбурн, Викторија. Објављивао је прозу и поезију, црквено-националне беседе и друге чланке и радове у књижевним алманасима, ревијама, часописима и листовима у Србији и широм света. Заступљен је у неколико антологија српске поезије, објављених у “отаџбини, Канади и Аустралији” (како сам пише, – које нисмо видели). До сада је објавио следеће књиге: “Предзнаци”, Врање, 1986; “Распео сам себе”, Врање, 1987; “БЕСЕДЕ – Назад ка Светоме Сави и Богочовеку Господу Исусу Христу (књига 2) – I ЛИРИКА”, Мелбурн, 1988; ”ЗОВ ЗАВИЧАЈНОГ НЕБА(Лирика),Sautport, Златна Обала – Краљичина Земља (Аустралија), 1992.; “БЕСЕДЕ – ПОРУКЕ ЉУБАВИ И МИРА (Повратак у загрљај Божији)”, Саутпорт, 1992; “ЛИРИКА: НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”, Мелбурн, 2000. ; “БЕСЕДЕ – Има Бога (књига 3) – I ЛИРИКА – На кућном прагу”, Мелбурн, 2000. Сви ови подаци су преузети са 20 странице брошуре POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА). Поема из четири дела. Последњих година З. Јовић се вратио из Аустралије у Србију, у своје родно место Макце; где живи са Горданом Ј. Лазић, коју је срео – како нам написа – 22. 7. 1971. године. У Аустралији му је остала г- ђа попадија, ћерка и син. Негде од средине августа 2004. године, Јовић је на адресу нашх часописа слао на десетине песама из разних периода, као и сатихове своје песничке сапутнице; понешто смо и објавили у часописима “Дрво живота”(20 – 23/ 2004), “Уметност махагонија” (12 – 15/ 2004). Уочивши главни проблем Јовићевог песништва – неповољан песнички развој. На 2. стр. читамо: “Дослован отисак поеме “POST SCRIPTUM (ПОСЛЕ СВЕГА)” преузет је из књиге ЛИРИКА из циклуса поеме од стране 59 – 69, аутора Хаџије о. Звонимира Ж. Јовића – свештеника, издатој при библиотеци “НА ХРИСТОВОЈ СТАЗИ”…” итд. Дакле, реч је о сепарату, штампаном у 100 прим. Поема је, према пишчевом обавештењу писана “пуних седам година” (1993 – 2000). Садржи следеће “”Тамни вилајет”, “Први, други и трећи петли”, Post sriptum (После свега)”, и “Уместо пролога и епилога”. Евентуални читалац не може а да се не упита : коме је све ово писано, намењено, имајући пре свега у виду сасвим непотребне кратке коментаре и објашњења на крају појединих песама и сепарата? Прве две песме поеме могу да се пореде са песмама покојног С. Митића, иначе Јовићевог земљака, али на штету Јовића… У овим песмама, као и у онима новијим које нам је Јовић слао последњих месеци као сарадник, наметљив је патриотизам, морализам, да се човек мора упитати: како да овог човека, који је боравио у туђини, није прожео свет? Кад у песми “Први други и трећи петли” пева овако :”Антихрист се кези игра и ликује. / “Победа је моја!” – горко узвикује; / Прате га: Врана руља мантијашка; / Копилад и курве поворка сатанска: / “Моја је Земља , а биће и Небо; / Одавно ја сам из ПАКЛА вас вребо!” (стр. 9), питамо се, је ли он распоп; ако јесте, нека скине мантију! Да би се писали метафизички поеме и спевови, потребно је много више и талента и много чега другог, чега овај аутор, чини нам се, тек треба да стиче. Није довољно бити само поп и распоп, него треба апсорбовати толико тога, толико тога… итд. Овај човек, који је превалио више од пола века живота, добар део тога живота није потрошио на оно што је ирационални уметнички изазов изнутра. Овај човек пре свега није решио главни песнички проблем… То не може урадити неко други уместо њега… Сада, када живи као “поп пензионер” на селу, овај песник има некакве шансе да много тога надокнади, да се посвети дубље књижевности. Могао би да покрене и приватни часопис и да о свом трошку почне да публикује своје радове, ако у њих верује… * Тодоровићу (рођеном у Трешњевици код Ариља 1946) ово је 12. књига песама; штампана је у 200 примерка уз помоћ песникових пријатеља (Проф. др. Стојана Богдановића и Доц. др Жарка Поповића). На насловној страни корица штампано је “Распеће” М. М. Анђелковића Даје. М. Тодоровић живи и ради у Нишу; у многим листовима и часописима објавио је низ Покушавајући да проникне у смисао најновије Тодоровићеве књиге, Ђуровић мисли да је реч “о једној концентрисаној поетској енергији, у којој су срећно сједињени визија и израз”. Други рецензент верује да је “песник” “читав свој живот у овој поеми испретумбао, суочио се са обманама, лажима, заверама и издајама у покушају да помири почетак и крај бивства, да скупи на гомилу оно што је између и састави један мозаик хода по мукама…” итд. Ова Тодоровићева књига започиње песмом “Писмо о томе” (стр. 7), а завршава се “ЕП И ЛОГОМ” (стр. 44) : “СПОЗНАЈА ВЕЧНОГ // ЗЕМЉА ћете памтити. Она која будеш“. Између почетка и краја ове књиге, између сумње (“НИЈЕ ли и књига моја / Само кап у океану књига/ А ја сам у потопу? Кап из кише само”) и помирености, распростро се трагизам живота… Стр. 51-52 * Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја Треће Србије, допутовали смо из Београда на село, тј. у Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће. Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!

Погледајте ви: то – бесрамно писмо, тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је “примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/ Муза, успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп – при себи? Ко је он, у ствари? Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. на што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично. А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година…. ________ Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула! Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”. Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела, без ичије помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и шире (како би рекао Господин М. Мркић). У “Вечитим чудесним кореновима” публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208 стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном. Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије. Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам од заједничких пријатеља сазнао да је С. И. тешко оболео… Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут. Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини. Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао. И наше синове, на жалост, чека тежак задатак. Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће). Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије. Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића, или Винавера … Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари, углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви, кочоперне бирократе… Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…

Око Петровдана 2013. Бела Тукадруз

_______ Трећа Србија

САДРЖАЈ – 24. октобар 2005. – 4. ДА САМ ПРЕДСЕДНИК …Иван Лукић 5 ДУХОВНИ ЖИВОТ … 6 Дрво живота 7 АКАТИСТ Чесном и Животворном Крсту Господњем 12 МИШЉЕНОВАЦ …Михаило Лукић 26 НОВИ МАРТИРИ ИЗ ДОСИЈЕА …Владимир Јагличић 55 НЕИСЦРПНИ БУНАР.Фолклор. Подсећање. Једно мишљење. НАША СТАРОСТ И МЛАДОСТ Станислав ВИНАВЕР 57 ОДБИЈЕНИ ТЕКСТОВИ …. ПИР Александар Лукић 74 ДНЕВНИК ПИСЦА … Прољетна рапсодија Владана Деснице (М. Л.) 77 Колекција СРПСКИ КАНТАР … Прештампано ДР. СМР. / Срба Игњатовић: БЕЛЕЖНИЦА, 12, Савременик, 119 – 120/ 2004 ; 120 – 141 стр.; стр. 140 – 141 80 О махерима и махеродима 83 О ИСПОВЕСТИ КАО МЕТОДУ 85 ЗАНАТ ГУТАЊА ЖАБА или ТЗВ. КРИТИКА 90 НОВЕ КЊИГЕ Јагличића, Ј. Пољакова 91 ИЗБОР. Велико чудо Мајке Божје у Сирији 93 Један несвакодневни случај 96 ПРЕТЕК… Обавештавамо поштоване читаоце….

Видети више: https://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

 

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ НЕКОЛИКО ДАНА ИЗ „ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ НИКОГА“

Издвојено

Ознаке

(Јесењи темат књ. часописа БРАНИЧЕВО, 2012, ДУХ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ )

14. јул

Дух нема почетка. Нема га ни тело. Кад се нечим мора почети, чиме ће се другим отпочети него, одмах – завезати један чвор. Тај чвор обично узимамо да није у питању. Јер ако хоћемо да се питамо, онда се не може ни почети.

Почиње се декартовски: Ето, то је тело; ово, пак, дух је: ово што опипавам, и ово чиме пипам. Јер, ваљда, пипам и осећам духом? Или, можда, ко зна како?

Нешто пак постоји, до ђавола! Постоји, јер, ето, постојим. И да је илузија, ипак је постојање. Ја не знам… видите Ја… Па, то је реч! Да, да, то је реч; али је она ту дошла да нешто поклопи, да нешто обуче, уобличи. За нешто је она, можда, везана. Произишла је из неког постојања, или постајања. Нешто се у њој уцементирало. То нешто је једно нешто.

Тај дух, то тело, да ли је то оно Ја, или је оно нешто треће, или ко зна које? Тако се, опет, не може почети. Не могу никако да кажем – (не могу: то би био некакав почетак!) – ни да све то јесте, ни да све то није. Јер, како да нема кад ми се чини да има. Ту сам, ту сам, ту сам, лежим и ово пишем. Ту сам, боли ме зуб и осећам да ме нешто жига у десном лакту.

 

19. јул

Тако је све данас нешто глуво и празно. Као да се све устојало. Дух као и да јесте, као и да није и, нарочито, као да није мој. Кроз све то празно – зора је – искукурикава своје грло један петао, одговара му други, трећи, у размацима, из разних даљина, и неки голишави врапчићи пиште и траже храну. И као да ни тело не постоји. Као да је одсутно. Иселио сам се из себе и као једно и као друго. Сунце ми удара у грудни кош, и то подрхтавање, пулсирање, које се види нарочито испод пупка, казује неко несвесно збивање. И то ми је у овом тренутку цела esentia и пуна existentia сва causa sui.

 

3. август

Одувек се све врти око истога и увек на исти начин. Никад и нигде краја томе кретању око сунца и нашег око нас самих. Нема изласка на „одозго“ или на „одоздо“ да се у све то другачије погледа. Увек један и исти пенџер кроз који се гледа. И то је та мучна досада духу. Хтело би се и да се изађе из себе и да се направи разлика између себе и себе. Изводи се иста арија на истом инструменту, уз варијације скоро у истом тонском поретку. Не може се ништа да се „трансцендентира“. Исто средиште и исти круг домета. Неколико концентричних кругова, и ништа више. Нешто нам је поверило ово нешто што се збива у нама још на почетку њега. И само је на томе почетку.

И наша примања и наша давања воде се у једној књизи која је предодређено пагинирана. Досадно је колико је у њој свакодневног „малог посла“ који се обавља механички и „практично“!

Хтело би се ван те књиге, у вансветско, то јест у ванљудско. Јер све је, у свим књигама и у свима архивима нашег духа, само наше око и само наше уво, наш дух који ни сам не може да изрекне. Он је само једно именовање, једно име, примењена реч за нешто. У његово се семе – семе из кога је произишао цео свет – никако не може. Мисао мисли за увек је скривена, за увек. Како смо нико и ништа! То „Нико“ и то „Ништа“ могло би бити једина наша реч и једина наша религија.

 

5. август

Чама, чамотиња. И то нека немирна. Смета ми све, чак и то што су собна врата отворена. Досадно ми је све што уво прими и све до чега у соби око допре. Дантеова мермерна биста једино ми је, и то донекле, неутрална. Вређа ме, напротив, згњечени нос Микеланђелов на слици и његово ружно, измучено лице.

Гледам у натписе на књигама и хтео бих да ми неки разбије чаму и донесе утеху или мир. Узимам Паскала, отварам и читам прву максиму која ми пада под очи: (110, 387: „Може се десити да има правих демонстрација; али то није извесно. Тако, то не показује друго до да није извесно да је све неизвесно, у славу пиронизма.“) Ето – ништа. Остаде све као што је било. Зазвижди ми у духу познати љупки Штраусов валцер из Каваљера с ружом. Као да се то није десило. Допре жагор и свађа са улице и нешто ме натера да погледам кроз прозор.

При таквој нихилистичкој (Нихил! Нихил!) атмосфери узимам Пирандела, па ћу учинити да обамре та чама.

 

 

21. август

Чудно је све што се збива у души. То је један млин који непрестано даноноћно ради. У њему су и сетва, и обрађивање, и жетва, и мливо. Мотор непрестано неуморно ради. Милијарде магновења у духу се дешавају, и никад ниједно другоме није истоветно. Као ни два листа, ни два магновења нису иста. Мливо духа је тако чудесно! Неко је нешто нама дао, и то нешто непрестано је у треперењу и дрхтавици. Вечито се нешто рађа, и одмах се повлачи у неки огроман резервоар у нама који носимо, а кога нисмо свесни. Најмањи део је у нама присутан. Све друго је као на дну неке мрачне бездне без дна.

Огромни су геолошки слојеви у нама нагомилани и у њима се дешавају ствари и појаве ван нашег сазнања. Ништа се од тога не може да дешифрира. Сви шифарски речници, од силе и материје до лепоте, остају безуспешни кад се примене. Једва да се схвати по једна реч. Учествује се
у свему само с тренутним импровизацијама које се непрестано наизмењују.

Извлачи се по нешто са по неком метафором, метонимијом, и другим; тиме се то ухвати и одмах се то скамењује. Још је то „топло“, а други пужић појави своје рокчиће. Ситуација за ситуацијом се ниже, план за планом и, из тога, извлаче се верски канони, нека естетичка задовољства, болови, задовољења, туге. Спектакулум!

Дешавају се тако све те непојамне појаве на плану духа. Сликају се слике на његовом платну. Дух не може да се одвоји од света, не може са њим ни да се удвоји, и никако да у њему активно и са разумевањем учествује. Дух никако не може да створи једно стање с којим би могао да уђе у универзум ствари; него је странац и непознаница; ништица у односу на њега.

Не иде се ни у свет ни у себе; у први никако, у друго којекако. Јер и за друго је потребно изаћи из куће и осмотрити. Лао Це је покушавао да се избаци изнад и изван себе. Он је дао једно генијално комешање свега, једно духовито праћакање изнад нашег мора и дубоко понирање у њему. Упанишаде се играју том темом такође, и Стари завет, и Декарт, и Паскал, и многи лиричари и композитори.

Трепери мозак и тражи, и тражи се. А тако је све нерешиво! Музика као да може да обмане. Ту се долази на известан план некаквог превазилажења себе и трансцендентирања. Али то је само једно опијумско стање, извесно сомнабулирање и опсењивање. Ово, збиља, ипак је нешто што би, ваљда, говорило о вечности и о нечему ван себе.

Тако се све ређа у духу чудесно чудно, и сваки час другачије, и никад онако како би се осетило у једној иоле сигурнијој ситуацији. Хтело би се бити саучесник у светском дешавању, и те хиљаде и хиљаде разних магновења никако да у то уђу. Просто им је одузето грађанско право на то, а толико је тих стварања која се у нама стварају сваки час!

Ропска је служба цело то наше службовање. Али ми смо ту само да служимо.

 

23. август

Око! Очи! Гледам њима данас како се карминска лопта сунца диже изнад ојађеног Београда. Каква чудесна направа! Колико хиљада елемената у њима! Та рожњача, зашто је провидна само на једном делу њене површине? Какво би сунце и свет изгледали да су се стекли случајеви где је све провидно, или да је провидно на неколико места? Она је онаква каква је и зато су, ваљда, ствари онакве каква је она. Каквих и колико сунаца има у другим очима, у очима ове муве, у онима онога рогача, у онима тамо доле на дну мора код разних животиња? О, то чудо, о, та чуда! Та мрежњача, ти провидни чепићи, та нервна мембрана. Колико очију од инфузорија до нас, и какве ли су и како виде? Колико ту мора да има различних сунаца! Хемије, физике, органи, функције, акције, прилагођавање, целисходност? Па по другим планетама очи, по целом универзуму?

Баш је то comoedia: и divina и дивна, и ђаволска, и, изнад свега тога, још много других. Па смо тако слепци и покрај свих тих очију.

 

26. август (4h јутро)

Све стрмоглаво бежи у прошлост. Свако магновење, још док се дешава, већ на себи има сенку прошлости. Ово кукурекање петлова што се сад разлеже, стропоштава се одмах у ту огромну бездну у коју се нагомилава све „откако је сунца и месеца“. Сад је баш почело помрачење месеца. Месец, бедни наш трабант, и сам давно прошла прошлост, у ту тмину се улива и овог тренутка. Мој малочашњи луди сан, неких клепала, неког егзода, у коме су и цар Никола II и његова породица, и Николај Хартвиг и неки архимандрити са црном камилавком и огромном брадом, и неки манастир спреда пун фресака, и неко спуштање негде преко неких тремова и стубишта, и опроштај мој са целом том поворком баш пред то стубиште уз тресак целова у браду томе архимандриту – и све то, од малочас, оде у провалију која је огромна скривница те прошлости – вечности.

Све тако измиче и тако лудо и неумитно бежи и ишчезава. Ништа се не задржава. Све сагорева и претвара се у пепео и слаже се у слојеве. Избацих један дим из цигарете, и он одмах ишчезе. Ево и месеца који полако ишчезава под тешком сенком, ко зна по који пут у својој „вечној“ историји. Звезде се спокојно загледале у његово пушење и замрачивање, и све то тако сабласно негде одлази.

Све само нека збитија и знамења која пролазе кроз рожњачу и мрежицу тог нашег несушаственог духа, Духа, пролазе, одлазе и тону у ту тако безобличну – меморију. Материја и меморија, тело и дух! Шта се из чега изводи? Какав је то „ритам“, шта ли? Пршти нешто, праска… Искре, муње, магновења… Нужност, трајање, целисходност? О, Боже, шта је све ово, како је?

Како се све ово, што се за нас збива, издваја из датости целог универзума, издваја и у нама збива и из нас ишчезава? Дешава ли се све то само у овом нашем можданом сплету, у тој ко зна каквој централи, станици, уточишту? Авај, много је изгледа да је све наше дешавање само догађање у том змијском сплету догађаја, и да све изгледа да се све за нас дешава како се у тој радионици хоће и може, и да све што у нама блесне из „оностраног“ дешавања, из ове циновске стварности, блесне на начин преламања наших можданих стакала и огледала, на плану наше осматрачнице, под углом наше опсерваторије и њених инструмената. Авај, куку и јаој, како је све само и тако!

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 470–471)

_________________________

видети и друге прилоге :

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

 

Сахрана костију / Александар Лукић

Издвојено

Ознаке

(одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“)

….

Чу­вар гро­бља пак, да га ха­ос не су­стиг­не као бе­сан пас, не дан­гу­би. На­ста­вио је пи­са­ње све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, до­вр­ша­ва­ју­ћи по­гла­вље о ра­ту и гре­хо­ви­ма вој­ско­во­ђа.

– Ма­е­стро! Ма­е­стро­о­оо! О, Ма­е­стро!

Олим­пи­ја до­зи­ва ње­га, као да јој се ду­ша за­гла­ви­ла у но­су. И Лај­ка се уз­не­ми­ри­ла, на­чу­љив­ши уши као ан­те­не. Ма­е­стро уми­ру­је њу, ми­лу­јућ је по гла­ви: „Не бри­ни ду­ши­це“ ка­зао је ку­ји, пре но уђе у кан­це­ла­ри­ју мр­твог на­се­ља.

– Го­спо­дин вас тра­жи, Ма­е­стро! – ре­че Олим­пи­ја.

Про­па­ли пи­сац бе­ше за­гле­дан у не­по­зна­тог уни­фор­ми­са­ног мла­ди­ћа, тру­дио се да ра­за­бе­ре ко­јим по­ли­циј­ским сна­га­ма при­спе­ли при­па­да, сто­ји за­ми­шљен ка­о да се при­ма­као час ка­да ће суд­би­на узе­ти ве­ли­ког уде­ла при­до­да­ва­ју­ћи га ни­ски по­ро­дич­ног уде­са у фа­ми­ли­ји и исто­ри­ји.

– Га­га­рин, за­по­вед­ник стра­же за­тво­ра „Удар­ник–мер­мер“! – ре­че мла­дић ко­ме при­ста­је уни­фор­ма.

– Чу­вар драм­ског гро­бља, го­спо­ди­не! – уз­вра­ти Ма­е­стро.

– Пра­ти­те ме!

Про­па­ли пи­сац је по­шао као кра­ва на па­зар за за­по­вед­ни­ком, на­га­ђа­ју­ћи шта му се уз пут мо­же до­го­ди­ти. Олим­пи­ја му иако се ни­је окре­нуо, дис­крет­но ма­ше ру­ка­ма као да се опра­шта, а Бе­то­ве­нов след­бе­ник се са­крио за ње­ном сук­њом на­мр­ште­ног ли­ца. Ули­цом веч­но­сти иде Про­па­ли пи­сац као да за­твор­ском ће­ли­јом ко­ра­ча. Тек се пред по­ли­циј­ским ауто­мо­би­лом са упа­ље­ним ро­та­ци­о­ним све­тли­ма за­у­ста­вио, као пе­чур­ка у шу­ми са­кри­ве­на под ста­блом, за ле­ђи­ма за­по­вед­ни­ка. Га­га­рин от­кљу­ча вра­та и уђе у ауто. Ма­е­стро сто­ји као уко­пан ди­рек крај аута, осе­ћа тан­ка цре­ва у утро­би. Чи­ни се да ће му зорт из њих ис­ти­сну­ти као из ту­бе и нај­ма­њу трун­чи­цу смр­дљи­ве па­сте!

– Ула­зи! шта че­каш?

Што мо­ра да бу­де – би­ће. Још ни­ко ни­је ума­као суд­би­ни!

– Ауу! већ си на­пу­нио га­ће, је­бо те ћа­ћа! Смр­диш као твор!

– Од ро­ђе­ња смр­дим на тво­ра, за­по­вед­ни­че!

– Ма не бој се, бре! – ре­че по­мир­љи­во Га­га­рин. – Ша­ље ме друг Сер­ван­тес!

Ма­е­стра ко­ји се угу­ра­ва у ауто тек на­кон ових ре­чи об­у­зе же­шћа сраћ­ка­ви­ца!

– Ето ти га на зад­њем се­ди­шту аута!

Про­па­ли пи­сац ис­кре­ну гла­ву као гу­се­ни­ца да угле­да џак од ју­те, за­ве­зан, ре­кло би се при­да­вљен жи­цом.

– Сер­ван­тес вра­ћа што вам је др­жа­ва оте­ла!

– Мо­ра да је ка­ква ома­шка у пи­та­њу, Го­спо­ди­не?

– У џа­ку је Сун­чев по­клон! Хај­де, отво­ри га!

Ма­е­стро узе џак, пре­ба­ци га пре­ко ко­ле­на, не­спре­тан у од­ве­зи­ва­њу гво­зде­них чво­ро­ва, ко­стре­шио се као јеж док му је рђа па­да­ла по ру­ка­ма и пр­сти­ма.

– Не гу­би­те вре­ме! Уну­тра су ко­сти ва­ших пре­да­ка из­ва­ђе­не из за­твор­ске гро­бљан­ске пар­це­ле 1955.

Гво­зде­ни чвор Про­па­ли пи­сац нај­зад је­два од­ви и као да са­ма са­бласт смр­ти ис­кр­сну пред ње­га, он угле­да ко­сти ло­ба­ње, ре­бра, це­ва­ни­це ду­же од то­ја­га, кључ­ња­че зго­ми­ла­не као сме­ће на ђу­бри­шту, и уме­сто да их жа­ли, на­прег­ну се као рит­ски жа­бац и ис­по­вра­ћа по џаку и њи­ма.

– Са­хра­ни­те их ка­ко им при­ли­чи. У нај­ду­бљој тај­но­сти, раз­у­ме се. Во­зим вас ку­ћи!

 

Они ни­су жу­ри­ли да уга­се ма ка­кав по­жар, али су са упа­ље­ним све­тли­ма на кро­ву по­ли­циј­ског ауто­мо­би­ла уоби­ча­је­ним за уз­бу­ну про­ју­ри­ли ули­ца­ма Дра­ме. Ма­е­стро на­пу­сти ауто­мо­бил при­гр­лив­ши џак са ко­сти­ма, узру­јан као да је се­део на рај­сан­гла­ма или пак да на­пу­шта брод лу­да­ка.

– За­хва­ли­те се Сер­ван­те­су! Сва­ка­ко! – ре­че Га­га­рин – По­жу­ри­те у ку­ћу и опе­ри­те се, да вас гра­ђа­ни не ви­де по­бљу­ва­ног!

– Ни­кад вам ово не­ћу за­бо­ра­ви­ти!

– Ма­е­стро, упам­ти­те, ја имам по­ро­ди­цу о ко­јој мо­рам да бри­нем. Сер­ван­тес мо­же да се зе­за на туђ ра­чун, јер не­ма та­о­це суд­би­не. Са­хра­ни их по­да­ље од ра­до­зна­лих очи­ју и је­зик за зу­бе!

Пре но се за­по­вед­ник Га­га­рин уоп­ште опро­стио од Про­па­лог пи­сца, као ка­кав ва­жан лу­дак, сти­снуо је си­ре­ну ауто­мо­би­ла до да­ске, до­ба­цу­ју­ћи му кроз отво­рен про­зор, као да ри­бљу кост из усти­ју пљу­је:

– Да си на ра­ти­шту, усмр­део би и фронт. Збо­гом, се­ро­њо!

 

Са џа­ком пре­ба­че­ним пре­ко ра­ме­на Ма­е­стро уђе у дом. По­сти­ђен и по­ни­жен, осе­ћа фе­ка­ли­је му кли­зе низ бу­ти­не. Са Управ­ни­цом на­род­не би­бли­о­те­ке, го­лом као на ну­ди­стич­кој пла­жи су­да­рио се у пред­со­бљу. Ни до­бар дан, а ка­мо­ли што дру­го да јој ка­же; уле­те у ку­па­ти­ло, за­кљу­ча вра­та, а ко­сти утам­ни­че­не у мра­ку џа­ка спу­сти иза њих и по­че да свла­чи оде­ћу као да би уз њу и ко­жу са те­ла да зде­ре. Са ко­шу­љом и ма­ји­цом ла­ко иде, али кад је по­чео от­коп­ча­ва­ти ка­иш и ски­да­ти усра­не пан­та­ло­не и га­ће – ја­ој, мо­ја мај­ко! Не ку­ка на глас; не. Спи­ра­ју­ћи из­мет са­мле­вен као па­ра­дајз, тр­ља­ју­ћи га­ће и пан­та­ло­не, се­тио се на­ту­ра­ли­ста и ре­а­ли­ста, умет­ни­ка цр­ног та­ла­са и тзв. ствар­но­сне про­зе, сво­је­вр­сних зри­ка­вих и па­ту­ља­стих, уми­шље­них пи­ска­ра­ла, за­бо­ра­вив­ши џак и Сер­ван­те­са, и Сун­чев по­клон, он по­ми­сли: Нек се но­си у враж­ју ма­тер, дру­штве­но ко­ри­сни грозд! Ду­ше им ба­зде на ка­ра­бит, го­ре но мо­је га­ће и пан­та­ло­не, зар они да ми со­ле па­мет? И књи­ге им во­ња­ју, упр­кос пра­њи­ма и прет­пра­њи­ма, го­ре но мо­је шест пу­та опра­не ру­ке! О Управ­ни­ци на­род­не би­бли­о­те­ке већ дру­га­чи­је раз­ми­шља: зар јој до­и­ста ни­је па­мет­ни­је да де­мон­стри­ра мла­ће­ње пра­зне сла­ме пред чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на, пре но да се ше­та го­ла мо­јом со­бом и при­ват­ном би­бли­о­те­ком, уми­шље­на да по­зи­ра фла­ман­ским мај­сто­ри­ма или филм­ским еро­то­ма­ни­ма Хо­ли­ву­да! Одо­ма­ћи­ла се ме­ђу зи­до­ви­ма ку­ће, као па­у­чи­на.

Млаз че­сме пи­шти, во­да пре­ти да по­то­пи ку­па­ти­ло. Де­сет пу­та се на­са­пу­њао, и ко­жу на­по­слет­ку рас­кр­ва­рио да из­ри­ба за­дах смра­да. По­тро­шио је два и по ку­би­ка во­де да спе­ре од­врат­ни воњ тво­ра, ко­ји као глад­на го­ди­на, спо­ро оти­че кроз слив­ник. Са­мо ути­сак га­ђе­ња на спо­ме­ну­те пи­сце де­ли­мич­них исти­на ни­је мо­гао са­свим да иш­чу­па из се­бе, остао је у ње­му као уга­рак у шпо­ре­ту и ка­д иза­ђе из ку­па­ти­ла. Го и ма­љав не­згра­пан ју­нак из­нео је џак са ко­сти­ма и гур­нуо га под кре­вет, као зим­ске ци­пе­ле.

А Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке – зна се, ле­жи на кре­ве­ту, и по­сма­тра га – као у вр­хун­ским про­за­ма и при­по­ве­сти­ма Бал­ка­на, чу­ве­них пред­став­ни­ка ствар­но­сне про­зе – раш­че­пље­ни­ја од пе­то­кра­ке мр­твог ме­тал­ног сим­бо­ла, су­здр­жа­ва се да не пра­сне у смех. Ти­гри­ца вре­ба при­ли­ку да га згра­би и на се­бе по­ву­че:

– Оти­шао си као Про­па­ли пи­сац од ку­ће, да за­ра­диш днев­ни­цу ноћ­ног чу­ва­ра мр­твих ду­ша, а вра­ћаш се смр­дљи­ви­ји од Тво­ра!

 

 

Њен муж има очи­глед­но ва­жни­ја и пре­ча по­сла чим страх и тре­пет од же­не ва­пи за сва­ко­днев­ним сле­до­ва­њем. Уви­ја се уз Ма­е­стра, као пла­мен уз хра­сто­ву це­па­ни­цу, по­зле­ђу­ју­ћи му зу­би­ма и нок­ти­ма ра­не од ри­ба­ће чет­ке на ко­жи. Она др­ља­чи ру­ка­ма ис­под ње­го­вих ма­ља­вих гру­ди не­кон­тро­ли­са­на у ек­ста­зи са цр­ним ра­ши­ре­ним зе­ни­ца­ма што под­се­ћа­ју на зе­мља­ну смо­лу. За­пе­ла шкр­гу­ће зу­би­ма као да јој се је­де усо­ље­на икра мо­ру­не са Ду­на­ва. Тад Про­па­ли пи­сац ја­ук­ну од бо­ла, и као да то у са­мо­од­бра­ни чи­ни по­ди­же јој но­ге под пла­фон. Он ки­ди­ше на њу са ску­пље­ним бе­сом, гор­чи­не и по­ни­же­ња, и на­ба­да је освет­ник кр­ца-кр­ца да се не зна да ли је ве­се­ла или ту­жна ка­ко ври­шти и ри­че по­пут жен­ке пра­и­сто­риј­ске жи­во­ти­ње ко­јој от­ка­зу­ју но­ге. На гр­че­ве ко­ји је па­ра­ли­шу, не обра­ћа па­жњу, чак ни на чи­ње­ни­цу да пре­пли­ће је­зи­ком, и уди­ше ва­здух да мо­же чу­ти пи­штаљ­ку ње­них плу­ћа, то чу­до вре­ди да бу­де за­пи­са­но, ве­сла бог­ме, и го­ри као ли­це Ан­ђе­ла, док Би­бли­о­те­кар­ка не за­је­ца са­бра­на у бо­ло­ви­ма и сла­сти.

– Сад сте на оку­пу!

– Ко то ми? пи­тао је он.

– Фа­ми­ли­ја! Ти по­бе­ђен из­ме­ђу мо­јих но­гу, а они, са­су­ше­ни у џа­ку под кре­ве­том и на­ма!

Шта да ка­же Ма­е­стро? Про­па­ли пи­сац зна да је љут­ња бо­лест ср­ца.

– Да ни­сам чи­та­ла тво­је све­ске Књи­ге без бу­дућ­но­сти, че­ка­ју­ћи да се вра­тиш са гро­бља, ни­кад их не би ви­део, а нек­мо­ли са­хра­нио! За­хва­љу­ју­ћи би­бли­о­те­кар­ској ра­до­зна­ло­сти, њи­хо­ве ко­сти са­да су ту!

 

Сер­ван­тес је љу­бо­мор­но чу­вао тај­не и до­си­јее не­срећ­ни­ка. Као би­бли­о­фи­ли пр­ва из­да­ња књи­га Го­го­ља, До­сто­јев­ског, Тол­сто­ја, Ро­за­но­ва. Али же­на је ро­ђе­на да над­му­дри му­жа. Ка­ко се до­ко­па­ла до­си­јеа фа­ми­ли­је Пје­тро­вих Не­рот­ки­ња са­оп­шти у пар ре­че­ни­ца. Сер­ван­тес ми пру­жа­ју­ћи тај до­си­је ре­че: Ба­та­ли! При­бли­жио се час да се ко­сти пре­да­ка са за­твор­ске пар­це­ле 1955, пре­да­ју по­след­њем из­дан­ку из фа­ми­ли­је. У по­та­ји да га, њи­хо­ве из­бо­чи­не и шу­пљи­не уже од ру­пи­ца на пи­ска­вим фру­ла­ма, му­че!

До­бро ура­ди, Сер­ван­тес, кур­вин син! Нај­бо­љи по­тез у жи­во­ту учи­ни!

Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!

– Сун­чев по­клон! – уз­дах­ну Ма­е­стро.

– Да! Кад их опе­реш у во­ди и ви­ну, ви­де­ћеш ка­ко све­тле!

 

 

 

Суд­би­на је, евен­ту­ал­ни чи­та­о­че, не­пред­ви­дљи­ва!

Кад при­гр­ли чо­ве­ка, фа­ми­ли­ју, отаџбину или не­ку ку­ћу, она при­тег­не и не по­пу­шта као ма­сив­не гво­зде­не мен­ге­ле ко­ва­ча ци­га­ни­на, ди­ва на­га­ра­вље­ног и зној­ног! Упо­тре­бље­но по­ре­ђе­ње Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на, из­ву­че не да би опо­на­шао нај­у­спе­ли­је стра­ни­це на­род­них но­ве­ла, већ у гр­чу при­те­шњен ми­ши­ћа­вим но­га­ма Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на, и ње­ном не­за­ја­жљи­вом хар­мо­ни­ком, што пул­си­ра вре­лим пр­сте­но­ви­ма на­сто­је­ћи да га уси­са, као не­из­ре­ци­ве Бе­то­ве­но­ве ме­ло­ди­је; што га исти­не ра­ди ва­ља по­но­ви­ти, вра­ти у свет не­из­ре­ци­ве ствар­но­сти ње­го­ве со­бе, на за­дах со­ко­ва и из­лу­че­ви­на њи­хо­вих те­ла, и смрад по­вра­ће­не хра­не по џаку кр­ца­том ко­сти­ју, гур­ну­том ис­под кре­ве­та. Е да би све то за­бо­ра­вио, ве­шта би­бли­о­те­кар­ка му тр­ља кич­му да му ко­пље по­но­во на­ра­сте у њој вре­лој и по­мам­ној. Пљу­ском ва­ги­нал­них со­ко­ва пре­пла­ви­ла је Ку­ро­њу пре но на­пу­сти со­бу, уоби­ча­је­но, од­ла­зе­ћи на ре­дов­ни са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на да де­мон­стра­тив­но мла­ти пра­зну сла­му. Ма­е­стро оста да од­ма­ра у убо­ји­ма до­га­ђа­ја, са мо­дри­ца­ма по те­лу, и ра­на­ма по ко­жи, у не­из­ре­ци­вим си­ро­ви­на­ма жи­во­та, ко­је не би­ра­ју час ни вре­ме да се по­ка­жу. Од­ва­жио се и сео на иви­цу кре­ве­та. Из­ву­као џак са ко­сти­ма пре­да­ка и при­ма­као га бо­сим но­жур­да­ма; не га­ди се не­сва­ре­не хра­не са­су­ше­не на џаку да под­се­ћа на ку­хињ­ске за­чи­не, са ма­глом и пљу­ском су­за у очи­ма, ко но­во­ро­ђе­ни, пре­кр­сти се над њи­ма:

– Нај­ро­ђе­ни­ји мо­ји!

Из­го­ва­рао је мо­ли­тву на­у­че­ну на­па­мет у де­тињ­ству за спас њи­хо­вих ду­ша, па­ле­ћи све­ћу над ко­сти­ма, да их бо­ље осмо­три у про­лећ­ном су­мра­ку. У про­стра­ној го­стин­ској со­би пре­крио је слав­ски сто ли­сто­ви­ма но­ви­на пре­сто­ног је­ван­ђе­ља, а из по­дру­ма до­нео ли­ме­но ко­ри­то и на­лио га во­дом. Ра­ди ћут­ке: во­ду са осу­ше­ним бо­сиљ­ком пре­кр­сти три­пут и на­ли у њу цр­ве­ног ви­на. Да се ко­сти пре­да­ка не по­ло­ме, па­жљи­во их са­су из џака у све­то је­зе­ро ко­ри­та. Пе­ре их, ски­да са ко­сти­ју ма­сну гли­ну. Од по­мо­ћи му је чет­ки­ца за зу­бе, ко­ја мо­же у сва­ку ру­пу да стиг­не, сва­ки жлеб да очи­сти. Пре­дач­ке ко­сти ку­па у ко­фи са би­стром во­дом, и сва­ку ис­пра­ну у ви­ну по­ла­же пре­ко ли­сто­ва пре­сто­ног је­ван­ђе­ља на слав­ском сто­лу да се осу­ше. Од­го­во­ран је на­след­ник Про­па­ли пи­сац. Као ана­том си­сте­ма­ти­зу­је ко­сти по ра­сту и пам­ће­њу. На јед­ну ка­ма­ру одва­ја оче­ве, оста­ле од­ла­же на дру­гу стра­ну. Очев ко­стур има сто се­дам­де­сет и де­вет ко­сти­ју, а де­дов сто пе­де­сет и се­дам! Шта је ту је, др­жа­ва у ду­го­ви­ма и у ко­сти­ма за­ки­да! Све­ти по­сао при­ве­ден је кра­ју.

Нај­ве­ћи Про­па­ли пи­сац Дра­ме и Бал­ка­на има вре­ме­на на пре­тек. Он у дру­штву мр­тве фа­ми­ли­је из фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ва­ди но­во­у­ко­ри­че­ни не­ис­пи­са­ни том, па­ги­ни­ра стра­ни­це пре­да­но, као да му се чи­та­ва веч­ност обе­ћа­ла. Ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих на бе­лим стра­ни­ца­ма ма­сти­ља­вом олов­ком ис­цр­та­ва. Цр­те­жи без ика­квих об­ја­шње­ња и на­по­ме­на – јед­но од по­гла­вља Књи­ге без бу­дућ­но­сти – по­тре­сни­ји су од стра­ни­ца, на­пи­са­них у прет­ход­ним то­мо­ви­ма све­о­бу­хват­не по­ве­сти, и књи­га ко­је је у жи­во­ту про­чи­тао! Спа­ва­ју бу­да­ле и мр­тви, а та­лен­то­ва­ни, про­же­ти све­том не­са­ни­цом, по­сма­тра­ју плам­сај во­шта­ни­це и ра­де ре­дак по­сао, не ми­сле­ћи о ко­ри­сно­сти на­по­ра, чак ни о хра­ни, јер хра­на ко­ја ула­зи на уста ве­ли­ких и из­у­зет­них ду­хо­ва, има ба­нал­ну исто­ри­ју ко­ју ва­ља за­бо­ра­ви­ти. Цр­те­же ко­сти­ју пре­да­ка Про­па­ли пи­сац сло­жи при­род­ним и ло­гич­ним ре­дом да их вре­ме ви­ше ни­ка­да не по­ме­ша:

Ма­е­стро пер Пје­тро, Пр­ви, и

Ма­е­стро пер Пје­тро, Дру­ги – за­сад цр­те­жи по­чи­ва­ју од­ло­же­ни у фи­јо­ци ње­го­вог рад­ног сто­ла мрач­ној и пли­ћој од гро­ба. Чуо је, на­рав­но, Ма­е­стро от­ку­ца­ва­ње град­ског са­та са скуп­штин­ског зда­ња, нај­ви­со­чи­је ку­ле Дра­ме. Очев вој­нич­ки сан­дук, леп руч­ни рад ва­ро­шких мај­сто­ра, од­ло­жен и за­бо­ра­вљен од Дру­гог свет­ског ра­та у по­дру­му, до­нео је и пре­бри­сао га од па­у­чи­не и пра­ши­не, спо­ља и из­ну­тра, пре не­го што га на слав­ски сто по­ста­ви. Ло­ба­ње и ко­сти пре­да­ка му кли­зе у ру­ка­ма док их пре­ма­зу­је уљем као да су ожи­ве­ле.

Све­тле ко­сти, не од ју­тар­њег сја­ја про­лећ­ног Сун­ца ко­је из­ла­зи иза бре­го­ва див­но, то­ли­ко све­тле да и му­ве зла­ти­це упла­ше­не њи­хо­вим сја­јем, у ве­ли­ким лу­ко­ви­ма кру­же из­над слав­ског сто­ла.

Са­ве­стан на­след­ник сла­же ко­сти у плат­не­не вре­ће, ко­је бе­ху по­та­ман као да су кро­је­не од кри­ла бе­лог ан­ђе­ла, а он­да се на­но­во пре­кр­сти и па­жљи­во их спу­сти на дно вој­нич­ког сан­ду­ка чи­је да­ске има­ју бо­ју пче­ли­њег са­ћа. Пре­ко сан­ду­ка је по­ло­жио сви­ле­ну тка­ни­ну, а пре­ко тка­ни­не сре­брн крст, па Би­бли­ју, па бо­си­о­ка струк ми­ри­шљав и јед­но од ма­лих еван­ге­ли­ја ко­је су по­кој­ни­ци ра­до но­си­ли ис­под офар­ба­них гу­ње­ва у ора­хо­ви­ни за жи­во­та као по­бо­жни љу­ди. Мир не­ка се Го­спод­њи пре­ли­је над ко­сти­ма упо­ко­је­не фа­ми­ли­је. Суд­би­на им до­де­ли уз­ви­ше­но ме­сто за при­вре­ме­ни од­мор крај ру­ко­пи­са по­том­ка.

____________________

Ово је одломак из романа, који препоручујемо  како читаоцима, тако и преводиоцима по свету. Од Русије до Северне и Јужне Америке, од Шведске до Јужно- афричке  Уније… Реч је, заиста о изузетној књизи, што је критика потврдила – оне неслугерањска, непартијска, реална и непоткупљива, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…

_____

Мирољуб   Милановић  : РОМАН О АПСУРДУ   АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ

Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.

Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.[1] У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

Свет романа Маестро пер Пјетро насељен је чудовиштима и утварама које није изродила пишчева машта, него зла стварност двадесетог века. Читалац присуствује завршном чину: смаку света у имагинарној земљи Драми припреманом деценијама а чији су узрочници прекомерно уживање у власти и безумно блудничење. Свету, нормалном свету, остављено је трпљење. Он живи на рубовима стварности, непримећен. Њему је, на крају романа намењена и обнова живота.

Маестро пер Пјетро је вишеслојна прозна целина у коме сижејни делови функционишу у остваривању основне замисли али упућују и на сложеност живота и немогућност свођења на једну димензију. У том смислу социјална раван, апсурд и приповедачки поступак чине се доминантним. Социјалну раван чине два света: свет власти и свет одбачених и прокажених. Између њих је перманентно непријатељство. „Милосрдни анђео“ који сипа огањ са неба има улогу помиритеља, наопаког помиритеља, па није ни милосрдан а још мање анђео. Он кажњава власт за непочинства учињена свету одбачених али од његовог гнева страдају и невини. У овом роману нико није поштеђен: власт, јер чини зло, одбачени, јер је трпе, а милосрдни анђео, јер не разликује криве од невиних. Тако је слика ужаса потпуна. Приповедачу у роману остаје да трага за његовим коренима. Ако их нађе, отвориће се и простор за избављење.

Свет власти функционише на принципу силе, најпримитивнијем принципу којим је испуњена људска историја. Ако власт већ мора да постоји, онда њен циљ мора да буде племенитост и добробит грађана. Од тога у овом роману нема ни помена. Власт, изгубивши тако смисао, постаје казна за потчињене. Генералисимус и Управница библиотеке, директорка Партије питона, препуштају се њеним даровима: он, безграничној моћи која сеже до Калигулиног лудила, а она, незајажљивој похоти и губљењу осећаја за реалност. Није реч о браколомству и обичној превари, корени њеног понашања су у дубинама њеног бића, у несвесном. Резултат владања таквог брачног пара је јасан: хаос у несрећној земљи Драми у којој се овај роман одвија. Трагичан крај је неминован.

Ту власт покушавају да схвате одбачени који живе од данас до сутра. Управник гробља Драме, Дискобол непобедиви, каже: „Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу… Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг.“[2] О функционисању тако устројене апсолутне власти „брину невидљиви одреди политичке полиције којом командује поуздани Сервантес“.[3] Због таквих слободоумних речи, овај Лукићев јунак примерно је кажњен: уместо да диригује оркестром, постављен је за управника гробља. Кажњена је и његова љубав Олимпија, професор биологије. Од казне нису поштеђене ни животиње. Нико није сигуран ни слободан.

Маестро пер Пјетро, главни јунак овог романа, коме је ово заправо породични надимак, од стране Генералисимуса испашта казну коју је „заслужио“ његов деда! Потомак грађанске породице чији је предак завршио живот на робији и тамо покопан, трага за коренима зла које га је снашло и на гробљу пише „Књигу без будућности“. Тако обележен, без могућности да се запосли и оствари, остаје му да утоне у писање и сан.

„Судбина бира човека пре него племе ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије… Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу“[4], каже приповедач. Маестро је спас нашао у поштовању традиционалних вредности и језику чијим речима испуњава странице макар и „Књиге без будућности“. Тврдоглаво и упорно, он вуче сандук са костима слободоумног претка које му је „поклонио“ свемоћни Сервантес, шеф полиције, видећи да под огњем „Милосрдног анђела“ нељудска власт у Драми пропада. И зида кулу песника. Супротставља се бесмислу. У томе му помажу и други одбачени. Нада, иако танка, ипак постоји.

Апсурдна власт, апсурдно страдање главног јунака и апсурдно понашање обичног света који не сагледава последице колективне несреће (сцена када народ излази из аутобуса и јури одбеглог петла неке сељанке док небом кружи „Милосрдни анђео“ и баца бомбе) упутиће приповедача да у стародревним књигама потражи узроке безумног понашања света који описује. За Александра Лукића, егзистенцијално питање је суштинско. Само постојање није довољно, човек има свест и осећа. Бесловесно постојање, иако је супротност оном Ништа, не нуди никакав квалитет а још мање може да рачуна на етичност. Лепота живота му је још даља. Лукићев човек је човек пустиње. Паралела са текстом Есада Беја даје роману дубљи, антрополошки смисао: „Не иди у пустињу, сине мој“, саветовали су искусни Египћани, „у пустињи још нико није среће нашао. Ако одеш у пустињу, постаћеш стабло без коре које црв растаче.“[5] И даље: „Пустињске долине у којима станују бедуини, пуне се водом и ненадано претварају у реке… Тада престаје киша и пустиња се претвара у општу бару… И опет сунце жеже одозго и немилосрдно упија с неба даровану воду. Пустиња брзо поприма свој пређашњи изглед, пуста је, суха, голетна и без живота.“[6] Човек који ту живи, бедуин, по Есаду Беју, сродио се са пределом, али краткотрајне промене не доносе квалитет: у његовом животу не мења се ништа на боље, остаје пуко трајање као казна. Сличну мисао развијао је Александар Лукић у поеми Легенда о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, што говори да је та мисао његова опсесија. У Маестру пер Пјетру она је превладана чињеницом да Маестро није сам и да се његовом сну зидању куле песника придружују и други одбачени. Најзад, Маестро се враћа у завичај да сахрани кости претка, а то значи да етички захтев превладава анимални. Тај чин је супротност апсолутној власти Генералисимуса и његове Партије и указује на пут победе смисла над бесмислом. Гробље Драме у коме је пребивао Маестро, пандан пустињи Есада Беја, замениће градилиште простор кретања и живота.

Апсурд наметнут споља оличен у безумној власти Генералисимуса и његове жене кроји судбине одбачених и само снажни, попут Маестра успевају да умакну његовом погубном дејству. Поље Маестровог деловања је сужено, али у тако уском простору, он успева да сачува своју људскост за нека боља времена. Вера да истина на крају побеђује чува га од зла које би могао да нанесе својим непријатељима. Маестро пер Пјетро својом упорношћу, поштовањем етичких принципа и супротстављањем тој власти на свој начин, израста у велики лик, јединствен у српској књижевности. Јединственим га чини његова воља и свест о лепоти живљења. Отуда реч, песма и кула песника. Излаз ипак постоји.

Избор света романа Маестро пер Пјетро диктирао је и обликовне могућности, а оне су пре свега у функцији главног лика и тачке гледишта дела. Како је реч о високомиметској фигури, приповедач је могао у текст да укључи различите нивое писма како би слика апсурдне власти и ужаса који се надвио над Драмом била потпуна. Александар Лукић је писац који показује како постмодернистичка средства, ако се правилно употребе, могу итекако бити делотворна и допринети пуноћи и убедљивости исказа. Пре свега, он не бежи од реалистичког описа, али колико другачије од реализма XIX века у коме преовлађује ситнореалистички детаљ! „Рат је ипак почео изнебуха, мада су безбројне новине у свету најављивале тачан дан и час када ће букнути барутана на Балкану. Просто се десио и учинио очигледнијим сировине живота. Војне патроле шпартају улицама Драме, хапсе дезертере, упадају ненајављено у пивнице, винске подруме и канцеларије…“[7] Опис је у функцији слике општег расула, лишен патетике и излизаних метафора од чега „болује“ савремена српска проза. Иза таквих описа често долазе личне реминисценције главног лика, што свет романа преносе на индивидуални план и отварају простор за поетску игру и дубљи увид у егзистенцијалну драму: „Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на онај свет. Случај комедијант уређује живот не бог. Можда бог? Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.“[8] Цитат, омиљено средство постмодерниста, није стран ни Лукићевом приповедачу. Он је, најчешће, у функцији филозофског сагледавања људске историје и покушаја да се схвати и тако превлада ужасни догађај. Раблеовска распојасаност и иронија дају овом роману додатни квалитет.

Због свих ових особина роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро стоји усамљен у романескној продукцији краја двадесетог века и својом оригиналношћу залази у просторе европске прозе не изневеравајући домаће тло и књижевност којој припада. То је, пре свега, роман о времену које је писац проживео, о стварности коју је проосећао и о којој истинито сведочи. Без погодби и уступака као својевремено Томас Ман када је писао Доктора Фаустуса. Знајући да је истина горка, он је нуди смелом читаоцу. Роман који ће се тек читати.

 

Фебруар, 2009.

(из нове Милановићеве књиге ПИСЦИ ОТПОРА)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


[1]      Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

 

[2]      А. Лукић, Маестро пер Пјетро, Заветине, Београд 2001, 25.

 

[3]      Исто, 25.

 

[4]      Исто, 116.

 

[5]      Исто, 105.

 

[6]      Исто, 109.

 

[7]      Исто, 49.

 

 

ФЕНОМЕНАЛНИ БЕЛУТАК / Белатукадруз

Издвојено

Ознаке

Дошла маца на вратанца
ОД БЕЛУТКА – како да их отвори?
Удара главом.Искачу чворуге.
Дошла и лисица.Одустала:
Кисело грожђе (заштекта).
Дошао Један у ципелама број 44 –
коме се сва друга врата отварају
(дични син дичног оца),
упро је читавом снагом, као во,
али не може, не може
да отвори белутак.
Као да су врата
од дијаманта.
Врата – где су та врата?
Зар то није камен?
Зар се камен отвара?
Отвара се, отвара!
Навалили су сви,
и бивши људи,
траже кључаоницу, али ова врата
немају кључаоницу!
Белутак је осигурао своја врата.
Унутра је ФЕНОМЕНАЛНО ЈАЈЕ,
које није снела кокошка, ни пловка,
већ можда једна змија.
Значи да ће се из њега излећи нешто?
Већ је кљунићем изнутра пробио љуску
птић. Још птиче да оперута, да прхне,
да наложи ватру и спали само себе,
да се поново роди из свог пепела,
још лепше и млађе,
тад ће се вратанца отворити!
(1978 – 1993 )

ФАТАМОРГАНА „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ / Белатукадруз

Издвојено

Ознаке

Из мочвара се јавио, као лабудови црни, пакао Историје, из
дана који су мрачни и не говоре ништа, окружен влажним песком,
живим песком векова и увреда. Они који праве историју не изгледају
као људи, они су чудовишта.Они су у злу и обмани а не у добру и
истини, па су супротност мудрости и уму; њихов је живот за живота
духовна смрт.
Историја земаљска не гледа према Господу као Сунцу или
Месецу, већ на супротну страну од Господа, према густим тминама
које су тамо уместо земаљског Сунца окренуте према нечему мрачном
што је тамо уместо земаљског Месеца.
Историја никога није опаметила.
Човек је живео по тварном и земаљском, не схватајући да
жели истинито и добро…Зато се ругао са духовним и небеским,
запостављајући га.
Потиснувши оно унутарње и духовно. Не знајући да је на оку
анђела који не гледа на то што човек чини телом него на вољу из које
делује…
Болести имају своје тајанствено порекло… Анђели знају… Зар
снага мајстора историје не долази из безбројних пораза нејаких? Да.
Из пречица, и попречног ћутања нејаких створења чија је
судбина препуштена незајажљивим апетитима кланица и месождера!
Многи су људи захваћени историјом од најдавнијих времена као
олујом, јер мисле према природи и слабој светлости својих утврђења,
магаза, кућа и летњиковаца, ко глуви и неми и слепи, ко они који
никада неће моћи да се приберу. Мисле слабом светлошћу која од
земаљског и освојеног долази, мисле само према простирању какво
постоји пред њиховим очима…Муње су их заслепиле и усуд навезао у
велике заблуде…Не знају да Господ зна и оно што крију и што
показују…
Када се каже да је сва историја света зла и трагична, општа и
национална, и да се Бог често понаша према малим народима или
несрећним појединцима као крвник, то није тачно. Јер Господ никада
не напушта човека: човек је узрок свога зла, никако Господ. Зло и
трагедија је од памтивека у човеку и оно је пакао у њему. Господ је од
памтивека присутан у сваком човеку и сваком народу непрекидно, али
је приман различито. Господ не делује на свакога на исти начин, јер
томе се противе зла и обмане, које не само да слабе Његов Божански
утицај, него га и одбијају. Не само у једном поколењу, него кроз многа,
људи не виде пакао пред својим очима или у себи, назван
историја.Понекад се неким људима, у сну или на јави, покаже део
неког пакла, када то Господ дозволи.Што су појединци и народи
одвојени од неба, небеске љубави и хармоније, то је зато што су
само у љубави према себи, свету, стварима и користима. Ко воли
само себе и свој интерес, тај не воли ни своју отаџбину, ни
друштво, ни комшије, ни пријатеље, нити икога.Тај је становник
Вавилона данашњег, који је протегнуо своје царство до у небо, и
преузео на себе Божанску моћ Господњу, и то му није мало, па још
жуди за већом моћи.Ђаво је метафора не из арсенала метафизике и
свако ко досегне велику власт има амбицију да постане Ђаво, да
непрекидно насрће на небо, као многи припадници папске религије.
Сваки анђео је рођен као човек, живео је као човек и тада није
изгледао себи мудријим од било кога другог човека. И свакога човека,
када пође на Истину, чека анђео, да испита његову унутарњу нарав.
Господ не може заштити човека помоћу анђела ако није признавао
Небо и Божанско и ако није живео животом вере и љубави…Постоји
одговорност за трагичну историју и невеселу историјску судбину,
најодговорнији су они најгори од свих који су билу у злима из љубави
према себи, и који су у исто време, унутра, у себи, поступали преварно
; варање продире дубље у мисли и намере и загађује их, па тако
уништава цео човеков духовни живот. Звали се они генији, или како
другачије, они су становници пакла, у коме лете као пећински слепи
мишеви уживајући у невидљивом лету, тајно у душе уливајући зло, као
гујин отров. Ти тзв. генији не делују на мисли, они се уливају у
осећања људи. Извештили су се да нањуше осећање, као што пси
нањуше дивљач у шуми. Реч је о злим духовима о којима се ћути, о
онима што уживају да кад год код кога опазе добра осећања, одмах их
окрену у рђава, водећи их и потчињавајући на задивљујуће начине,
тајно и вешто, да вођени о томе ништа не зна, јер зли духови добро
пазе да не уђу у мисли, јер би онда могли бити откривени…Господ
овакве зле духове држи на одстојању од свакога човека за којега
постоји ма имало наде да ће се поправити и отргнути од наопаке
историје, јер зли духови су у стању све да униште, па и савест,
па чак да у човеку ускомешају и наследно зло које је
скривено…Паклови су свуда, и зато историја има тако сабласан
исход…
Онај који потписује ове редове, није крив што је у оном што
следи сабрано доста тога што је надживело своје власнике или творце.
Нису их надживела Дела, већ ствари.
Да би настало нешто ново, друкчије од свих тих ствари,
потребно је нешто друго. Да би било шта настало, неопходна је
равнотежа свих ствари, пре свега равнотежа између Неба и
Пакла.. Познато је било древним људима да се равнотежа између
Неба и Пакла самњује или повећава у складу са бројем оних који улазе
у Небо и оних који улазе у Пакао; а број ових се пење на стотине
хиљада свакога дана. Кроз равнотежу Неба и Пакла човек се
приближава слободи, духовној равнотежи, равнотежи између добра
и зла, између истине и обмане. Човек није повезан са Небом и са
паклом непосредно, већ преко духова у свету духова. Преко рђавих
духова из света духова човек је повезан с Паклом, и сва наопака и
апсурдна историја извире из тога извора…
Пут до анђела и Неба почиње овде, са кораком који човек
чини ако је слободан...Човек се може поправити и припремити за
бесмртан живот само ако је у слободи…Ако човек заволи нешто,
заувек, то са светлошћу улази у његов ум и мисао, нарочито кад заволи
Истину, јер свака је истина у светлости…
Почетком 1999. године, када се указала стварна могућност да
буду обелодањене између истих корица све четири књиге
Фатаморгане једне немогуће књиге, крајем зиме, боравио сам у
Босиљковцу неколико дана.
И тада се догодило нешто, што не сме остати прећутано.
У ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ су живели избеглице, човек и
жена, сељак и сељанка, Срби, родом из Хрватске. Моја мајка Божана
је тим несрећним људима уступила опустели дом свога покојног брата,
Боре, да у њему живе, још 1993. Њима је, тамо у Хрватској, у
Славонији, попаљено и уништено, све. Тамо су им побијени оба сина
и ћерка. Ти људи су били ојађени, у годинама, несрећа их је толико
постарала да су изгледали много старији него што су стварно били.
Нису више имали где да се врате, и као да су на њих сви на свету
заборавили, осим оних Босиљковчана, који су им уступили две
њивице које су обрађивали и које су их храниле. Онда се жена
разболела, и није јој било лека… Једна несрећа сустиже другу. Жалим
што те избеглице нисам упознао боље, што нисам учинио нешто више
за њих..Нестали су су у пожару једне ноћи : да ли је узрок била
дотрајала електрична инсталација, или њихова старачка непажња, није
било могуће утврдити. Нестали су као да их никада није ни било. У
црном згаришту пепела, које је остало од ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
изгорела је и лична библиотека покојног Боре Мишљеновића, као и
велики број његових дневника и бележница…Све је убрзо прекрио
снег, који је тих дана густо вејао…
Напролеће се излила Зуква и потопила некадашње двориште
покојног Боре Мишљеновића. И пошто је дигнут, северно, висок
бедем новог асвалтираног пута средином деведесетих, надошла
водурина није могла да отекне. Створила се велика мутна бара…
У тој сеоској бари (мочвари) нестао је читав један свет,
вредан легенди и спомена.
Ова епизода је потврдила: Смрт и катастрофа и трагедија су
поравнале оно што нису умели људи, разрешила је снагом својом
чувеном…Од „ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ“ остао је само пепео, остала је
само ВЕЛИКА МАГАЗА Велике магазе.
И онај читалац који стигне довде и застане, пашће истога
трена мртав, ако помисли да није вредно труда да настави даље.
ВЕЛИКА МАГАЗЕ Велике магазе има судбину феникса: као што се
ова птица после петстотина година живота спали на ватри коју је сама
заложила, да би се родила подмлађенија,и лепша, тако и евентуални
читалац, нека крене кроз пепео и нестајање, да би се родио
подмлађенији и прекаљенији, друкчији… Уравнотеженији, ближи
Господу. Јер Небом и Паклом влада Господ помоћу равнотеже.
Духовна равнотежа омогућава човеку да може слободно да мисли, јер
што год човек мисли и хоће, односи се или на зло и обману која из
њега потиче, или на добро и истину која из њега потиче…“

Андреј Тарковски о апокалипси – одломак

Издвојено

Ознаке

…Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је нераскидив између себе као и личности и друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу,  да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе.

Не желим да кажем да сам ја успео у свему овоме о чему сада говорим. И, природно, далеко сам од тога да бих себе поставио као пример. Напротив, ја сматрам да све моје несреће проистичи управо из тога што не слушам сопствене савете. Невоља је у томе што су околности јасне, а јасан је и резултат до кога ће нас довести погрешан поглед на ствари. Али нетачно би било да Апокалипса носи у себи само концепцију казне. Можда је главно што она носи – нада.  И поред тога што је време близу,  – али за све заједно никад није касно. Апокалипса је страшна свакоме засебно, али за све заједно у њој је нада. И у овоме је смисао Открoвења. На крају крајева, баш та дијалектика, изражена на сликовит начин,  за уметника представља такво инспиративно, надахњујуће начело, да се и нехотице чудиш колико у њему може да се нађе ослонац у било којем стању душе….

Видети више: http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/10/slovo-o-apokalipsi-andrej-tarkovski.html

Quote

Иси­до­ра СЕ­КУ­ЛИЋ: ИС­ТОК У ПРИ­ПО­ВЕТ­КА­МА ИВА АН­ДРИ­ЋА

Издвојено

Ознаке

(Репринт: Објављено у књижевном часопису БРАНИЧЕВО, 3-4/2011, у оквиру темата Књижевна критика или проветравање критичарских ложа)

______________________________________

 

Ве­ли­ка је раз­ли­ка из­ме­ђу при­ча и при­по­ве­да­ча на оном кра­ју све­та где сун­це из­ла­зи, и оном где сун­це за­ла­зи. На За­па­ду је при­ча пре све­га за­ми­сао, план, на­ра­ци­ја, ду­хо­ви­тост, стил; на Ис­то­ку је при­ча пре све­га ча­ра­ње. На За­па­ду нај­леп­ше при­че при­ча­ју умет­ни­ци; на Ис­то­ку пу­сти­ња­ци, ма­ги, му­дра­ци, ве­шци и све­ци. На За­па­ду при­по­ве­дач да­ро­ви­то ру­ку­је иде­јом и ма­те­ри­ја­лом; на Ис­то­ку је при­по­ве­дач ме­ди­јум кроз ко­ји се при­по­вет­ка са­ма при­ча. На Ис­то­ку, ре­кли би­смо, чо­век од ма­ште тре­ба са­мо да за­кло­пи очи, и при­ча је го­то­ва… У ве­ли­кој ме­ри ва­жи то што је ка­за­но и он­да кад се ра­ди о умет­нич­кој при­чи Ис­то­ка, тј. при­чи ин­спи­ри­са­ној Ис­то­ком и пи­са­ној од пи­сца ко­ме је Ис­ток за­ви­чај. Кад за­пад­ни пи­сац же­ли да да не­ки де­таљ ко­ји оби­чан дру­штве­ни жи­вот ни­је аси­ми­ло­вао, и не мо­же да аси­ми­лу­је, он зај­ми чуд­не ства­ри од­не­куд из ме­та­фи­зи­ке, и го­во­ри ма­лом бро­ју љу­ди; кад ис­точ­ни пи­сац то хо­ће, он ка­же ка­му, или та­бу, то јест ка­же сва­ки­да­шњу реч сва­ки­да­шњег чо­ве­ка, јер та­мо, на Ис­то­ку, љу­ди из да­на у дан ве­ру­ју у та­јан­стве­но и има­ју до­ка­зе о нат­при­род­ном. За Мо­па­са­на Ор­ле ка­же се да је био ве­ли­ки пси­хо­лог и умет­ник, а ми­сли се у се­би још и да је но­сио кли­цу по­ре­ме­ће­но­сти ума; кад је реч о Р. Та­го­ри и ње­го­вим дра­ма­ма, та­да се, сем на пси­хо­ло­ги­ју и умет­ност, ми­сли та­ко­ђе још и на не­што тре­ће, али си­гур­но ни­ко­ме не до­ла­зи сум­ња у не­ку пре­ди­спо­зи­ци­ју за ду­шев­ну бо­лест. Кад Ме­тер­линк хо­ће смрт да до­зо­ве, он ин­сце­ни­ра те­а­тар: ноћ, гро­за, утва­ре, „отво­ре­на вра­та, уга­ше­не лам­пе“; код Та­го­ре, у по бе­ла да­на, деч­ко че­ка смрт на про­зо­ру, ме­ђу играч­ка­ма. За­пад­на при­ча је пре све­га од­ло­мак жи­во­та, сту­ди­ја, исти­на, до­каз. Ис­точ­на при­ча је, и кад је мо­дер­на, пре све­га не­ко „ти­хо тка­ње“, не­ко ба­ја­ње; фан­та­зи­ја и бо­га­то ша­ре­на сли­ка; па­као или рај; ху­ка и по­ко­ри кр­ви, или ша­пат ду­бо­ко са­кри­ве­них тај­ни.

 

*

У при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа има мно­го Ис­то­ка, и има га од сва­ке вр­сте, стра­вич­ног, мрач­ног, по­е­тич­ног, ша­љи­вог, му­дрог. Са­рај­ли­ја, „де­те са Ис­то­ка“, Ан­дрић има бес­крај­но и вре­ло ин­те­ре­со­ва­ње за ислам­ски еле­мент ко­ји је то­ли­ко вре­ме­на био го­спо­дар и суд­би­на ње­го­ва за­ви­ча­ја, за све при­ми­тив­не, су­ро­ве, гро­зне, а уз то за­го­нет­не и жи­во­пи­сне ти­по­ве из тог ста­рог, тур­ског вре­ме­на Бо­сне. Тај је ин­те­рес код Ан­дри­ћа ду­бо­ко ин­ти­ман. При­ча ње­го­ва је за­то до би­зар­но­сти ори­ги­нал­на, је­зо­ви­то не­по­сред­на, и огре­зла у ко­ло­ри­ту. По­не­кад је те­шко ве­ро­ва­ти да је при­по­ве­дач Ан­дрић исто­ве­тан са де­ли­кат­ним, сен­ти­мен­тал­ним, хри­шћан­ским, ти­пич­но за­пад­ним пи­сцем књи­га Ех Pon­to и Не­ми­ри. Мно­го­стра­дал­на Бо­сна, ко­ја, као и бо­лан чо­век, ни­ти је мо­гла спа­ва­ти, ни­ти је дру­гом да­ва­ла да за­спи, та Бо­сна је од те­шке сво­је не­са­ни­це оста­ви­ла мно­го у на­сле­ђе јед­ном од нај­бо­љих сво­јих пе­сни­ка. У при­ча­ма Ива Ан­дри­ћа, пре­ма то­ме, уста­је пред нас оно од че­га је Бо­сни би­ло те­шко, али што је, у исти мах, ба­ца­ло на цр­ни жи­вот њен бо­га­те ша­ре и гро­теск­ног и стра­шног му­сли­ман­ског Ори­јен­та. Уста­је пред нас не­ка­да­шњи­ца, са ло­го­ри­ма и ха­но­ви­ма, ва­зда жи­вим дру­мо­ви­ма, са чар­шин­ли­ја­ма и ка­хва­ма, са пр­ља­вим и су­ро­вим жи­во­том, са стра­шним и та­јан­стве­ним, би­ва и сме­шним ти­по­ви­ма, ка­кви су Ђер­ђе­лез Али­ја, Му­ста­фа Ма­џар, Му­ла Ју­суф и дру­ги. Нож, пу­шка, мег­дан; бо­га­то оде­ло и бе­сни ати; лој, лук, зној, дро­њак; бес­по­сли­че­ње и пу­сто­ло­ви­не; пи­ја­не гла­ве, бе­сни ће­фо­ви; не­так­ну­те при­ми­тив­не сна­ге и пре­сне стра­сти. Па он­да, све то ре­ал­но и од­врат­но и стра­шно и је­сте и ни­је та­кво, јер је по­то­ну­ло у ону там­ну и слат­ку ста­ро­древ­ност у ко­ју се сви та­ко ра­до гњу­ра­мо. За­гњу­ри­мо се, жму­ри­мо, ослу­шку­је­мо, треп­ти­мо: пе­ва­ње не­ког не­ви­дљи­вог, уку­и­са­ње не­ког не­ви­дљи­вог, ста­ри адет не­чег дав­но по­то­ну­лог. До­ла­зе, за­тим, чи­та­ве пре­гр­шти ори­јен­та­ли­за­ма у сли­ка­њу тур­ци­за­ма у је­зи­ку, ко­је, кад не раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за ми­стич­не пред­ста­ве; кад раз­у­ме­мо, ве­зу­је­мо за слат­ка се­ћа­ња из при­ча и пе­са­ма. Па се он­да рас­ка­ла­шне и ври­шта­ве ша­ле од­ме­њу­ју са слут­њом не­че­га што је ве­чи­то са­кри­ве­но, или што чо­век ве­чи­то са­кри­ва. Иска­чу, за­тим, там­ни на­го­ни, као ру­ље зве­ри, и, жед­ни кр­ви и блу­ди, сна­жни као у дан ства­ра­ња све­та, за­у­ста­вља­ју ча­сом све, и за­по­ве­да­ју пир стра­сти и уми­ра­ња. У гроб­ној и му­дрој ти­ши­ни ко­ја оста­је по­сле то­га, ме­ша­ју се и из­јед­на­чу­ју суд­би­не, су­је­вер­ја и исти­не… И све то, ап­со­лут­но све, и псов­ка, и ла­сцив­ност, и по­жу­да, и ко­ми­ка, и ужас, ка­зу­је се по­ла­ко, рав­но­мер­но, по­ма­ло мо­но­то­но, по­ма­ло та­јан­стве­но, са жар­ком и слат­ком ре­чи­то­шћу, ко­ја не да за­дре­ма­ти, али не да ни са­свим про­бу­ди­ти се. За све на све­ту се не сме­мо раз­бу­ди­ти, јер, као и ста­ри Баг­дад, сав се Ис­ток нај­бо­ље ви­ди он­да кад су око нас „ло­ја­ни­ца, ку­то­ви пу­ни сен­ки, на про­зо­ру пар­че мо­дре но­ћи“

И ако је при­по­вет­ка Ива Ан­дри­ћа не­сум­њи­во ре­а­ли­стич­на, и за­пад­но-умет­нич­ка по све­му – по стро­го­сти пла­на, лич­ном то­ну, са­вр­ше­но­сти ком­по­зи­ци­је и сти­ла – она је, ка­ко већ ре­ко­смо, сва Ис­ток, Ис­ток и као до­ку­мент и као по­е­зи­ја. Не­дав­но штам­па­на при­ча У му­са­фир­ха­ни из­но­си пред чи­та­о­ца фра­тра Мар­ка, ко­ји дво­ри те­шко обо­ле­лог, на до­са­ду оста­вље­ног мр­ског Тур­чи­на Ма­ме­ле­џи­ју, дво­ри га и гр­ди га: „Пфу, ђе­на­бе­те, ни­кад не­ћеш ви­дје­ти бо­жи­јег ли­ца“, а у исти мах но­си у ду­ши те­жњу и план да му спа­се ду­шу, да га пре смр­ти пре­ве­де у хри­шћан­ство. У од­суд­ном тре­нут­ку, Тур­чин пљу­не на при­не­то рас­пе­ће. Али кад је ма­ло за­тим Ма­ме­ле­џи­ја умро, фра Мар­ко је „оја­ђен“, и мо­ли се бо­гу за по­кој­ни­ка. А мо­ли се не по не­кој ка­лу­ђер­ској ду­жно­сти, или по не­кој бож­јој за­по­ве­сти, не­го баш из са­ма се­бе, про­сто и при­род­но, баш као што, про­сто и при­род­но, у исто вре­ме пот­ки­да у ба­шти ли­шће на ре­па­ма, и мо­ли се бо­гу и за њих: „Хај! ра­сти, бо­же по­мо­зи.“ У тој при­чи, о ту­по­гла­вом и гру­бом фра-Мар­ку ко­ји ни­је за „све­ти ред“, има вр­ло мно­го фи­ног, ду­бо­ког, оп­ште­чо­ве­чан­ског, суп­тил­ног и умил­ног. Али ту при­чу, та­ква ка­ква је у Ан­дри­ћа, ни­ка­да не би мо­гао ин­спи­ри­са­ти за­пад­ни фра­тар, ни­ти би је, та­кву ка­ква је, на­пи­сао за­пад­ни при­по­ве­дач. Она је из­ра­ђе­на без „пси­хо­ло­ги­је“, без гра­да­ци­је ефе­ка­та, без вр­хун­ца. Све­га јед­но „ти­хо тка­ње“. Не тре­ба се ва­ра­ти да у оном са­бла­жњи­вом мо­мен­ту око рас­пе­ћа ле­жи не­ка ус­пе­тост при­ча­ња. На­про­тив. Чар ле­жи у чуд­ној, ако сме­мо ре­ћи, не­мој хар­мо­ни­ји две­ју ти­ши­на, оне мр­твач­ке у му­са­фир­ха­ни, и оне ма­на­стир­ске у скри­ве­ном и све­том пре­жи­вља­ва­њу фра-Мар­ка. Оно што би мо­гло би­ти по­ен­та, мо­ли­тва фра-Мар­ко­ва, опет је скроз не­па­те­тич­но; та се мо­ли­тва ја­вља у бла­гом пле­не­ру ба­ште, и у ви­ше ко­мич­ном не­го ми­стич­ном ме­ша­њу ства­ри – ре­пе и мр­тва­ца. Сим­бо­ли­зам кроз ко­мич­не де­та­ље, то је еми­нент­но ис­точ­ни умет­нич­ки ква­ли­тет.

Пр­во од ис­точ­них обе­леж­ја Ан­дри­ће­ве при­че ле­жи у на­чи­ну из­ла­га­ња са­др­жи­не, ко­ји под­се­ћа на усме­но при­ча­ње. Епи­зо­де и де­та­љи су мно­ги и ша­ре­ни, али крат­ки, кре­ћу се бр­зо, ни­жу се но­ви и но­ви – на јед­ној ма­лој стра­ни­ци Ђер­ђе­лез Али­је има их по­не­кад три и че­ти­ри – за­ба­вља­ју­ћи јед­на­ко, а не на­пре­жу­ћи чи­та­о­ца мно­гим ве­за­ма и од­но­си­ма. На­рав­но, де­та­љи ти, баш за­то што су та­кви, мо­ра­ју би­ти са­вр­ше­на умет­ност у ора­хо­вој љу­сци, и је­су то. На­и­ђе­те, на­пр., на не­ког фра­тра ко­ји има по­сла све­га у де­се­так ре­да­ка при­че, али он је та­кав да се ви до кра­ја при­по­вет­ке освр­ће­те за њим. Са де­та­љи­ма упо­ре­до, и глав­на ли­ни­ја раз­во­ја у при­чи др­жи се ста­ре схе­ме го­во­ре­не ис­точ­њач­ке при­че: пу­ту­је се, па за­ко­на­чи, па се ују­тро да­ље иде, па се срет­не ка­лу­ђер, па Ци­га­ни, па не­ко ве­се­ље, па ре­ка ко­ју тре­ба пре­ћи. Ђер­ђе­лез пу­ту­је, пу­ту­је; Му­ста­фа Ма­џар ја­ше, ја­ше, бе­жи, бе­жи; па­ше и вој­ске се­ле се, се­ле, из ло­го­ра у ло­гор; све про­ла­зни­ци, ха­џи­је и скит­ни­це жи­во­та, Ис­ток са сво­јим ра­до­зна­лим и жељ­ним и до­кол­ним стра­сни­ци­ма и сла­до­стра­сни­ци­ма. Нај­ва­жни­је се де­ша­ва уз пут, на дру­му, у ха­ну. Уз пут се пи­је, во­ли, раз­ра­чу­на­ва, уби­ја, уми­ре. То је углав­ном ри­там и тон при­по­вет­ке. Ду­гач­ких раз­го­во­ра, оп­шир­них опи­са, ту­ма­че­ња си­ту­а­ци­ја, фи­ло­зо­фи­са­ња, не­ма. Му­дрост до­ла­зи у по­ша­ли­ци: „Ноћ, ра­ки­ја и плит­ка па­мет не­ма­ју мје­ре.“ Ди­ја­лог ни­ка­да ни­је ни дуг ни за­пле­тен. Опис лич­но­сти је на­гао, сна­жан, као уда­ра­ње бе­ле­ге. Опис при­ро­де, по­кре­та, или че­га би­ло, та­ко­ђе је брз, али што ша­ре­ни­ји и гла­сни­ји, ка­ко би кроз чу­ла про­шао у ду­шу, или што ја­че остао у чу­лу. „Шкри­пе бра­ве, стру­жу ман­да­ли, са­кри­ва­ју се дје­вој­ке.“ „Од­ми­че Ђер­ђе­лез и би­ва све кра­ћи, као да му но­ге ула­зе у ти­је­ло.“ Ан­дри­ће­ви опи­си, то су шу­мо­ви, ми­ри­си, па­но­ра­ме, им­пре­си­је пи­па­ња. Му­ста­фа Ма­џар, ба­нув­ши опет је­да­ред ку­ћи, от­кљу­ча­ва чар­дак, до­хва­та у му­ше­му за­мо­та­ну зур­ну: „Туу ти­ти­та­таа… Ти­ши­на при­ма не­при­јат­но звук.“ И за об­ја­шње­ња чи­та­вих си­ту­а­ци­ја има да­ро­ви­ти Ан­дрић на­чин жи­вом реч­ју ка­зи­ва­не при­че: ме­сто сло­же­ног из­ла­га­ња, до­ла­зи го­ми­ла и ули­ца са сво­јим до­се­тљи­вим, ка­рак­те­ри­стич­ним, ин­ди­скрет­ним уз­ви­ци­ма. Кад се Ћор­кан – из при­по­вет­ке Ћор­кан и Шва­би­ца – по­ја­ви из ап­са, кад је да­кле ту рас­плет и за­вр­ше­так при­че, це­лу си­ту­а­ци­ју и сав уну­тра­шњи сми­сао да­ју не­ко­ли­ко ман­гуп­ски па­ко­сних уз­ви­ка чар­ши­је, и оно не­за­бо­рав­но, и ни­чим не­за­мен­љи­во: „ти-ри­дам, ти-ри­дам, ти­ри­ди­ри­ди­ри­ди­ри­ди-ри­дам“ чо­ве­ка ко­ји се је­два јед­ном ота­ра­сио љу­бав­не сре­ће… То­пли­на, не­по­сред­ност и ма­нир жи­ве ре­чи сто­је ма­ње-ви­ше у сви­ма при­по­вет­ка­ма Ан­дри­ће­вим, али је Ђер­ђе­лез Али­ја кла­си­чан при­мер за то. Ту би ствар до­бар ре­ци­та­тор мо­гао го­во­ри­ти као вр­сту на­род­ног епа, и као од на­род­ног епа оста­ле би за њом све ша­ре жи­во­та чи­та­вог јед­ног вре­ме­на и пле­ме­на.

Дру­га цр­та Ис­то­ка у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа, то је од­су­ство бур­жо­а­ског жи­во­та, бур­жо­а­ских ти­по­ва и ин­тер­и­је­ра. Не­ма му­жа и же­не, го­спо­ди­на и го­спо­ђе и не­ког тре­ћег, не­ма ин­тим­них стра­да­ња или хе­рој­ства по­ро­ди­це, ње­них чла­но­ва или чла­но­ва дру­штва, не­ма нер­вних по­тре­са ни су­за. На ста­ром ислам­ском Ис­то­ку су ин­тер­и­је­ри би­ли ма­хом не­до­куч­ни, ста­ја­ли ле­ђи­ма окре­ну­ти и пре­ма јав­ном ми­шље­њу и пре­ма суд­ни­ци, ни­су се да­ва­ли по­е­зи­ји. Ако је не­ко и ула­зио у њих, имао је очи и уши да оста­ви у пред­со­бљу, за­јед­но са кон­ду­ра­ма. А ако би се на­шао де­ли­ја, ју­нак, шал­џи­ја, де­ге­не­рик, или ка­ква би­ло сна­га, не­дуг, обест или та­лент, то је из­ла­зи­ло на чар­ши­ју, на друм, на мег­дан. Та­ко је нај­ве­ћим де­лом у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа. Ње­го­ве су фи­гу­ре по­нај­че­шће си­ро­ви ју­на­ци и крв­ни­ци, или бож­ја­ци и фу­ка­ра, пу­сто­ло­ви, ба­стар­ди, Ци­га­ни и Ма­ђа­ри по­тур­че­ња­ци, у Бо­сну оте­ра­не и не­за­до­вољ­не Стам­бо­ли­је, „ра­зно­ли­ка че­љад“ ко­ја ту­ма­ра по зе­мљи и све­ту, иде то­бо­же „у тр­го­ви­ну“, а ствар­но она­мо ,,куд их во­де мут­ни и стра­шни на­го­ни“, фан­том­ске или кр­ва­ве фи­гу­ре ко­је про­ја­шу по­ла жи­во­та, та­ко да их љу­ди зна­ју ве­ћи­ном са­мо по име­ну, по при­ча­њу, и по стра­ху. Та­ква су ли­ца, да­ка­ко, да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, баш ако се ме­ђу њи­ма на­ђе и ко­ји фра­тар, и ко­ји вр­ло до­ма­ћи ка­ди­ја. Пре­ма то­ме је и при­по­вет­ка о тим ли­ци­ма да­ле­ко од оне за­пад­не пси­хо­ло­ги­је по ко­јој се ју­на­ку, слич­но оном на­цр­та­ном чо­ве­ку у Је­ста­стве­ни­ци, сва­ки от­ку­цај ср­ца, сва­ки по­крет и ре­флекс на­ла­зе тач­но под ну­ме­ром и име­ном. Не­го се де­ге­не­ри­ци, ху­ље, ба­да­ва­џи­је, чар­шиј­ске бу­да­ле или бож­ји љу­ди ба­ца­ју пред нас са спо­ља­шњим жи­во­том на­го­на, те­ла, или пр­ве по­ми­сли, са два-три мо­мен­та кад у ин­ди­ви­дуи ис­ко­чи дно на врх, над­ме се це­ло ср­це, и она се из­ба­цу­је ја­ка и им­пе­ра­тив­на као да у том мо­мен­ту рас­по­ла­же це­лим сво­јим жи­во­том. За до­ста ве­ли­ки број Ан­дри­ће­вих ју­на­ка мо­же се ка­за­ти да су „слав­ни и сме­шни“, она­кви от­при­ли­ке ка­кав је Ђер­ђе­лез про­шао „по­ла ца­ре­ви­не“. У та­кве, сем фра-Мар­ка, Аб­ду­рах­ман-ефен­ди­је, Ћор­ка­на, до­ла­зи и Кри­ле­тић, Мо­ста­рац, из при­че Дан у Ри­му. Ње­му је до­ду­ше сце­на Рим и до­ба Ве­ли­ког ра­та, са не­ким ин­тер­на­ци­о­нал­ним ре­кви­зи­том, али је Кри­ле­тић ни­шта ма­ње сав бал­кан­ски и ис­точ­ни, не­при­је­мљив за За­пад, пи­ја­ни­ца, ина­џи­ја, аван­ту­рист из ма­лих ре­сто­ра­на, мо­жда чак „тур­ски без­о­бра­зан“ са же­на­ма, са­мо што се, слу­чај­но, ме­сто по дру­мо­ви­ма Бо­сне или Хер­це­го­ви­не, ло­ма­та и те­ту­ра као ку­рир по сви­ма европ­ским пре­сто­ни­ца­ма… Али има, за­тим, код Ан­дри­ћа фи­гу­ра ко­је, ко­ли­ко су да­ле­ко од све­га бур­жо­а­ског, то­ли­ко су исто да­ле­ко и од ма­ло­час из­не­се­не ка­рак­те­ри­сти­ке, то јест од то­га да бу­ду „слав­ни и сме­шни“. То су они по­зна­ти слу­ча­је­ви Ан­дри­ће­вих ју­на­ка, глав­них и спо­ред­них, где там­ни и стра­шни на­го­ни и де­ге­не­ри­са­ност ву­ку ју­на­ке и при­чу у ба­ла­дич­не је­зо­ви­то­сти и у пер­верз­не зло­чи­нач­ке стра­хо­ви­то­сти. Та­кви су Му­ла Ју­суф из при­че За ло­го­ро­ва­ња, де­ли­мич­но Аб­ду­се­лам-бег из при­че Му­ста­фа Ма­џар, и пре и из­над све­га стра­шни, сло­же­ни, не­ва­ља­ли и јад­ни Му­ста­фа Ма­џар сâм. Пол­на при­ро­да Му­ле Ју­су­фа пре­ва­зи­ла­зи Роп­со­ве сли­ке, а Му­ста­фа Ма­џар је, са сво­јим је­зо­ви­тим бе­са­ни­ци­ма и стра­ном про­шло­шћу, тип пред ко­јим чо­век дрх­ти. За­пад­ни са­та­ни­зам је спи­ри­ту­ал­на ствар крај тих по­ја­ва. Вр­ху­нац по­ма­ме код тих бе­сти­јал­них при­ро­да не ле­жи у не­ком пред­ме­ту, ко­ји се, нај­зад, жив или мр­тав са­вла­ђу­је, не­го у бе­сној хај­ци с но­же­ви­ма, у го­вље­њу стра­сти кроз пер­верз­ност и зло­чин док се, ако је мо­гућ­но, не сру­ши хај­кач, а не жр­тва. Му­ла Ју­суф има де­вој­ку ко­ју је хтео у за­тво­ре­ној со­би­ци, да­кле у ка­ве­зу. Али он ипак ви­ја то по­лу­лу­до ство­ре­ње по том ка­ве­зу, и то с бри­ја­чем у ру­ци, и не па­да на де­вој­ку по­сле пр­ве кр­ви, не­го по­сле тре­ће, кад јој цр­ве­ни млаз бљу­не из гр­ла, кад, то јест, уми­ре или је умр­ла, кад је да­кле хај­ки до­шао по­след­њи крај… Ка­ко би тај ма­те­ри­јал из­гле­дао у за­пад­ној при­чи? Си­гур­но би­смо ба­ци­ли књи­гу из ру­ке. Ова­ко, та чуд­на би­ћа ни­су гра­ђа­ни, ни­су дру­штво, ни­су ни­чи­ји оци ни бра­ћа, ско­ро и ни­чи­ји си­но­ви, не­го су је­зо­ви­те ис­точ­не ска­ске. И он­да их чи­та­мо са оним чуд­ним дрх­та­њем од ко­јег ни­ко од нас не бе­жи; са дрх­та­њем од ко­јег нам је уз пра­вог пе­сни­ка и у па­клу до­бро. Али уз ис­точ­ног пе­сни­ка. Ажда­је и зма­је­ви су са­мо на Ис­то­ку умет­ност.

Да­ља цр­та Ис­то­ка у Ан­дри­ће­вим при­ча­ма: но­си­о­ци до­га­ђа­ја, ју­на­ци, увек су му­шкар­ци. Же­не су са­кри­ве­не, спо­ред­не, ис­под жи­во­та, и ни­су лич­но­сти, не­го је­ди­но по­крет­не сна­ге. Или се ја­вља­ју са­мо као зло при­ви­ђе­ње, на­пр. же­на из Ер­зе­ру­ма у гро­зни­ча­вим сно­ви­ма Му­ста­фе Ма­џа­ра; или про­ми­чу умо­та­не у бо­шчу или се тек да­ју слу­ти­ти иза за­тво­ре­них про­зо­ра, дра­же­ћи уоста­лом и та­ко сву му­шку око­ли­ну, до жу­тог и кре­зу­бог иди­о­та Али­је; или иска­чу и про­ла­зе епи­зо­дич­но, на­сме­ја­не и рас­ка­ла­шне, за­по­де­ва­ју­ћи у му­шкар­цу оно што ће да­ти де­таљ при­по­вет­ке; или, као Ив­ка Ги­гу­ша, „ста­ра пе­зе­вен­ку­ша“, да му­шкар­цу у љу­бав­ном ло­ву по­сре­ду­ју. При­ми­тив­на, пу­те­на, је­до­но­ли­ка, же­на је ту да би је му­шка­рац ви­јао, ма­мио, пла­шио, дра­жио, ло­вио и имао; или да му­шкар­цу при­чи­ни не­ко стра­да­ње, и та­ко кре­не у ње­му пра­во или по­га­но ју­на­штво, учи­ни да бу­де „сре­ћан што је до­шао час кад ће сна­га да про­го­во­ри“. Ђер­ђе­лез уз­ви­ку­је пред Зем­ком, „бе­лом Ци­ган­ком“: „Она је… мој ду­шма­нин!“ ђи­па на но­ге, оти­ма се, ши­ри ру­ке, и да ни­је тре­штен пи­јан, ко зна шта би ура­дио… Сев­дах, ме­ђу­тим, ко­ји је још на­ро­чи­то по­ја­ва бал­кан­ског Ис­то­ка (где је про­ва­ли­ја из­ме­ђу му­сли­ма­на и ђа­у­ра ства­ра­ла те­шке љу­бав­не му­ке), сев­дах у сен­ти­мен­тал­ном сми­слу не до­ла­зи у Ан­дри­ће­вој при­по­ве­ци. Не до­ла­зи за­то што Ан­дрић, на­су­прот Св. Ћо­ро­ви­ћу, од ко­га су нам оста­ли бе­смрт­ни сев­да­си, ни­је до са­да ра­дио ин­тер­и­јер, ни уоп­ште ме­лан­хо­лич­ни Ори­јент са та­на­ним, че­жњи­вим ис­точ­њач­ким ду­ша­ма. Али оно што му је ула­зи­ло у план, сме­шног сев­да­ли­ју, дао нам је, као ни­ко што ни­је, у сво­ме Ђер­ђе­ле­зу. Ђер­ђе­лез, са чи­та­вим ре­дом дер­то­ва и скан­да­ла, уз­ди­ше, жу­ди и про­ма­ша, јед­ну за дру­гом, ка­ур­ку „у кр­зну и со­мо­ту“, па Ка­тин­ку, па Зем­ку, па „гој­ну удо­ви­цу и стра­сну Је­вреј­ку“, да за­вр­ши са оном до ко­је се мо­же кад год се хо­ће, и кад год се ни­шта бо­ље не­ма, са Је­ка­та­ри­ном у До­њим Та­ба­ци­ма.

Ја­вља се Ис­ток код Ан­дри­ћа још са јед­ним ка­рак­те­ри­стич­ним по­те­зом, са сле­пом, лу­дом, вар­вар­ском по­жу­дом за же­ном, са оним што би Б. Стан­ко­вић звао „не­чи­стом кр­вљу“, а што Иво Ан­дрић зо­ве „не­срећ­ном кр­вљу“. Тур­ци из ње­го­вих при­ча пру­жа­ју ру­ке за же­на­ма као су­ма­ну­ти. Уз инат и кав­гу, уз екс­це­се у је­лу у пи­ћу, ту је стал­но и пол­ни не­мир. Ма­ме­ле­џи­ја уми­ре, а ву­че се по го­лом по­ду да до­дир­не же­ни­не ди­ми­је. Ђер­ђе­лез, пред за­тво­ре­ним про­зо­ром ка­ур­ки­ним, до­би­ја на­пад по­ма­ме, и се­да на ко­ња „у без­ум­ном прох­те­ву да уби­ја и вре­ђа ма ко­га“. Ти љу­ди во­де из­ме­ђу се­бе нај­ла­сцив­ни­је го­во­ре кад их по­ди­ђе ва­тра; а уз ра­ма­зан­ски пост, „у су­мрач­но до­ба пред иф­тер“ по­што „од зви­је­зде до зви­је­зде“ ни­су сме­ли ни је­сти, ни пи­ти, ни пу­ши­ти – по­мах­ни­та­ју, и све се уз­др­жа­ва­ње про­мет­не он­да, но­ћу, у по­жу­ду за же­на­ма. Нај­бла­жи акорд у ко­јем та стра­стве­ност мо­же да се свр­ши, то је дерт. Ђер­ђе­ле­за као не­ку кр­пу ви­тла ма­шта и му­ка кад ви­ди Зем­ку на љу­ља­шци, кад гле­да ка­ко јој се ди­ми­је „пле­ту у сто на­бо­ра и ши­ба­ју не­бо“. А кад још Ци­ган­ке за­пе­ва­ју: „Раз­бо­ље се Ђер­ђе­ле­зе, аман, аман“, пе­сму ко­ја је по­ста­ла не­ка­да ра­ни­је, кад је он ле­жао те­шко ра­њен, ње­га об­у­зи­ма ту­га, не мо­же да раз­дво­ји оно и ово вре­ме, ме­ша све, и све­га га про­ла­зи „час вре­ла час хлад­на је­за“.

Јед­но од нај­сна­жни­јих, из­ну­тра­шњих зра­че­ња Ан­дри­ће­ва Ис­то­ка је­сте моћ су­ге­сти­је, су­ге­стив­ност ко­ја у ње­го­вим при­ча­ма за­ме­њу­је за­пад­ну ана­ли­зу. Му­ста­фа Ма­џар је мо­же би­ти нај­ја­чи, а си­гур­но нај­вир­ту­о­зни­ји при­мер за ту моћ, моћ по ко­јој се са­оп­шта­ва­ње при­че не де­ша­ва та­ко да сте ви не­по­мич­ни оче­ки­вач, а ју­нак да се до­во­ди до вас, и де­мон­стри­ра ва­шем схва­та­њу и осе­ћа­њу, не­го, на­про­тив, он, пла­сти­чан, цео и врео, оста­је на сво­ме ме­сту и у сво­ме вре­ме­ну, а ви, чи­та­лац, би­ва­те од­вла­че­ни у ње­го­ву не­по­сред­ну бли­зи­ну, и увла­че­ни у жи­ви круг ње­го­ве лич­но­сти. Ан­дрић је пра­ви маг да то учи­ни. Ски­не вас не­ку­да где вам је као ме­ђу мно­жи­ном огле­да­ла, где се сва­ки де­таљ са свих сво­јих стра­на ре­флек­ту­је сто­ти­ну пу­та, та­ко да се ви фор­мал­но опи­је­те од не­по­сред­но­сти и бо­ја, по­чи­ње­те пе­ву­ши­ти и жмир­ка­ти, и ту­кли би­сте се кад се ша­ре­ни ис­точ­њач­ки фе­њер уга­си, и меј­дан­џи­ја, или бу­љук љу­ди и же­на про­пад­ну у по­мр­чи­ни… Ана­ли­за ту, на­рав­но, по­ста­је су­ви­шна. Оди­ста, ни пред ко­јом ана­ли­зом не­ће чо­век та­ко да треп­не и стреп­не као што ће треп­ну­ти и стреп­ну­ти ако га не­ка го­ми­ла по­не­се, или не­ка за­го­нет­на лич­ност по­гле­да, и бли­зу ње­га ду­бо­ко уз­дах­не или ја­ук­не. Све од­је­да­ред би­ва ја­сно… Ска­ла Му­ста­фе Ма­џа­ра је вр­ло сло­же­на. Де­ге­не­рик, хи­по­хон­дар, ха­лу­ци­на­тор, он је по­га­нац, жи­во­ти­ња, кр­во­лок, пер­вер­зан зло­чи­нац ко­ји, та­ко као што би дру­ги оки­нуо увис, „до­хва­та ма­лу пу­шку и опа­ли је у мра­чан кут где су ле­жа­ли фра­три“. Али, с дру­ге стра­не, у ње­му има не­ке ра­фи­не­ри­је ми­сли – учио је шко­лу, – ра­фи­не­ри­је ду­ше – сви­рао је, и во­лео му­зи­ку, – чак ра­фи­не­ри­је зло­чи­на – уби­ја Аб­ду­се­лам-бе­га ду­хо­ви­то, еле­гант­но и чи­сто као да до­би­ја пар­ти­ју ша­ха. Он на не­ки ви­ши на­чин по­сма­тра и ве­зу­је ства­ри, има мо­ме­на­та стре­са­ња и стра­ха; он је­ди­ни у се­ри­ји ње­му слич­них Ан­дри­ће­вих ју­на­ка ди­же се до зна­чај­ног, и кон­се­квент­но све ја­чег и, ја­чег уну­тра­шњег га­ђе­ња, и фор­ми­ра од­ре­ђе­ну ми­сао и по­глед на жи­вот у ре­чи­ма са ко­ји­ма и уми­ре: „Сви­јет је пре­пун га­да!“ И тај Му­ста­фа, за­јед­но са стра­хо­ви­тим сво­јим бе­са­ни­ца­ма, ви­зи­ја­ма, на­па­ди­ма бе­сни­ла и зло­чи­ни­ма, сто­ји и оста­је без сва­ке мо­дер­не ана­ли­зе, чи­сто сна­гом су­ге­сти­је при­по­ве­да­ча, из ко­га не са­мо да го­во­ри чу­де­сна фан­та­зи­ја не­го би­је не­ка, ско­ро да ка­же­мо, не­кр­ште­на си­ла, са ко­јом до­зи­ва дав­ни­не и за­по­ве­да сен­ка­ма да жи­ве… Ре­кли би­смо сто­га да та сна­га су­ге­сти­је не­ће би­ти да је са­мо осо­бе­ност та­лен­та и умет­нич­ке тех­ни­ке у Ива Ан­дри­ћа, не­го да је не­ка и од та­лен­та још ду­бља уро­ђе­ност. Ди­рект­ни дар оне ста­ре Бо­сне, ко­ја Ан­дри­ћу не да ми­ра кроз бог зна ко­је прет­ке, или кроз бог зна ко­ју та­јан­стве­ну си­лу ис­точ­них кра­је­ва и жи­во­та… Шта је би­ла, и шта је мо­гла да­ро­ва­ти та ста­ра Бо­сна? Да ли ве­шти­ну ана­ли­зе, да ли моћ су­ге­сти­је? Ра­ја, па му­сли­ма­ни Бо­сан­ци, па Стам­бо­ли­је; ме­ша­ви­на, не­мир, тр­ве­ње, на­си­ље, мр­жња, и све у ве­чи­том стра­ху и мра­ку. Тур­чин Бо­са­нац му­чи и пре­зи­ре ра­ју, Стам­бо­ли­ја пре­зи­ре све што је Бо­сна. Лу­кав­ства, ин­три­ге, вре­ба­ња, зло­ста­вља­ња, осве­те. Крај то­га ра­то­ви и си­ро­ти­ња. И ни­шта дру­го. Та­кве су окол­но­сти, на­рав­но, из­ба­ци­ва­ле жи­во­те аморф­не, без то­ка и тен­ден­ци­ја, час стра­хо­ви­то раз­дво­је­не и ту­ђе, час у јед­но клуп­ко спле­те­не као жи­во­ти нај­ни­жих би­ћа. Чар­ши­ја глу­па и ле­ња, вла­сти угур­су­зи, жи­вот ра­је без ика­квих мо­да­ли­те­та, на­го­ни­ма и стра­сти­ма ниг­де пра­вил­не оду­шке. Нај­ма­њи узрок, да­кле, до­во­љан да уз­му­ти те стра­сти. Кад и у но­ви­је до­ба то чи­ни већ јед­на цир­ку­ска игра­чи­ца – Ћор­ка­но­ва Шва­би­ца, ка­ко ли је мо­ра­ло би­ти ра­ни­је и дав­но, кад од­је­да­ред тре­сне не­ка ју­на­чи­на, или не­ка пу­ста­хи­ја, или не­ки „с пра­вом нео­гра­ни­че­не вла­сти“ снаб­де­ве­ни Стам­бо­ли­ја!… Пи­та­мо за­то по­но­во ка­ква по­сла ту има ана­ли­за, или пси­хо­ло­ги­ја, или ап­страк­ци­ја? Где да за­поч­ну, на че­му да се за­у­ста­ве? Не, не, то је био жи­вот ко­ји ни­је знао за за­кључ­ке. И за­то се о том жи­во­ту не да ми­сли­ти. Ме­сто ми­сли до­ла­зи ма­шта, љу­бав за аван­ту­ру, кон­кре­тан и су­ге­сти­ван из­раз. И још не­што: оно без­и­ме­но и та­јан­стве­но што се кри­је у сва­ком де­те­ту Ис­то­ка, а по­го­то­ву умет­ни­ку. Оно спе­ци­фич­но ис­точ­њач­ко што ни­ко не мо­же има­ти и ни­ко не мо­же да­ти ако ни­је ро­ђен та­мо где се сун­це ра­ђа. Оно не­што што Пјер Ло­ти ни­је мо­гао на Ис­то­ку да узме; оно због чи­јег не­до­стат­ка је ве­ли­ки пе­сник Ба­рес до­са­дан у сво­ме Вр­ту на Орон­ту. Оно што на ислам­ском Ис­то­ку за­зи­ђу­је ку­ће, ба­ште и љу­де; што на крај­њем Ис­то­ку пра­ви по­зна­те за­го­нет­не ку­ти­је и ке­се, у ко­је љу­ди са­кри­ва­ју пи­сма и дра­ге пред­ме­те, ко зна, мо­жда и су­зе; оно, нај­зад, што та­ко сил­но бље­шти и ча­ра у при­по­вет­ка­ма Ива Ан­дри­ћа.

 

*

За­ни­мљив је раз­мак од Ан­дри­ћа ко­ји је пи­сао Ех Pon­to и Не­ми­ре па до Ан­дри­ћа при­по­ве­да­ча Бо­сне. Та­мо је он осе­ћај­ни, ме­ки, сјај­ни и еле­гант­ни про­за­ист и сти­лист. А ов­де, са ко­јом сна­гом и ве­шти­ном сте­же ону пу­те­ну и бе­со­муч­ну ма­су у жар­ке и жи­во­пи­сне фи­гу­ре! До ко­је ви­си­не ди­же при­чу о пу­стим си­ле­џи­ја­ма и цр­ним ду­ша­ма, ис­ти­чу­ћи их, ве­ли­ком умет­но­шћу, као не­ки пр­ви олуј ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и во­ље. Ка­ко не­за­бо­рав­не оста­ју пред очи­ма и у ду­ши те за­го­нет­не де­ли­је, ко­је ни­су зна­ле за дан и ноћ, за стид и страх, за сво­га и бли­жњег, за за­кон и отаџ­би­ну, ко­је је са­ма смрт мо­ра­ла да вре­ба и као гром из­не­на­да да по­га­ђа… За­пад и оп­ште-чо­ве­чан­ско про­ни­ца­ње, то је оно што у Ан­дри­ће­вим при­по­вет­ка­ма ди­ра у нај­фи­ни­је на­ше умет­нич­ке осе­тљи­во­сти. Али оно што ву­че као ду­би­на, што чи­ни да тим при­по­вет­ка­ма при­ла­зи­мо са же­ђу, то је Ис­ток. Ис­ток чи­ни те за­ди­вље­ни оста­вља­мо фи­гу­ре Ан­дри­ће­вих при­ча. Фи­гу­ре ко­је се та­ко ма­ги­страл­но ис­пр­су­ју, и ко­је су, по­ред свих по­ко­ра, на не­ки на­чин ве­ли­ке са оним за­го­нет­ним од че­га „крв у њи­ма тка и ра­сте“.

(Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, књ. X, 1923)

Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00359)

Ознаке

Билтен „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ (00359)
( среда, 29. јул 2015. – Салаш СЕВЕРАЦА)

Око 80%  простора на овој локацији испуњено  је, потрошено, значи: следећи билтен излази на неком другом месту, на једном од оних имагинарних салаша „Сазвежђа З“, о којима је последњих година бринуо  њихов власник, Оснивач Заветина.  Овај „Салаш СЕВЕРАЦА“  остаће и даље –  кућа са хиљаду прозора, кроз које ће и убудуће многи заинтересовани моћи слободно да провире, и погледају – далеко-далеко, дубоко-дубоко, високо-високо… Уредник је све до данашњега дана, једном кругу пријатеља, или радозналих, који су то изричито тражили, слао Новине будућности (друго име овог Билтена, који се одржао упркос свему последњих година), на директну интернет адресу. Уз могућност да у сваком часу – то откажу. Без образложења. Како се приближава 365. број Новина будућности, добио сам неколико непримерених писама, боље рећи псовки, углавном од непознатих ми особа, који су интернет схватили као корпу за смеће, где могу да истресу душевни пртљаг – ту се ништа не може. И пошто имам сазнања, да  билтене – неки од мојих пријатеља или поштовалаца, прослеђују другима, својим пријатељима, које не познајем, замолио бих све оне по свету, који су колико до јуче, то чинили, мислећи да чине добру ствар, да то више не раде. Ако некога занимају Билтени „Заветина“,  нека се пријави – директно издавачу… И добијаће их, без надокнаде…  –        М. Лукић

*1,bela tukadruz

(366, и ДАЉЕ)  ЛеЗ 0002603  Достојно јест

Икона Богородица Достојно јест (грч: Άξιον Εστί; рус: Достойно есть); Аксион Естин – Достојно Јест је главна икона-заштитиница целесветогорске монашке заједнице. Налази се у Кареји. На њој је приказана Пресвета Богородица која држи Богомладенца Исуса Христа, у стилу који се зове Елеуса (Ελεούσα), тј. Милосрдна.

Близу светогорске престонице, Кареје (Καρυές) у области која припада светом манастиру Пантократору (Παντοκράτορος) налази се велика литица са разним келијама. У једној од тих келија, посвећеној Успењу Владичице Богородице, живео је врлински старац јеромонах са својим послушником. Пошто по обичају сваке недеље у поменутом Протатском скиту служаху бденије, желећи да оде на службу, једне суботње вечери тај старац рече свом ученику: „Чедо, ја одох на уобичајено бденије, а ти остани у келији и читај колико можеш своје правило.“ И изашавши упути се према скиту.

*

(ЦАРСКИМ ДРУМОМ;)  ЛеЗ 0002602   Обреновићи и веза са Орловићима – Мартиновићима

ФАТАЛНА СУДБИНА ОБРЕНОВИЋА (3)
Обрен као отац
30. јул 2006. Пишу: Милорад Бошњак и Слободан Јаковљевић

ТРАГАЊЕ за „плавокрвним” пореклом Обреновића доводи до два опречна налаза. Према историчарима нашег доба, родоначелник ове династије је Милош Обреновић, књаз Србије, којем је име поочима господара Обрена Мартиновића било само основа за војводско, кнежевско, а затим краљевско име породице. Група једнако уважених истраживача с краја 19. и прве половине 20. столећа, налази да је њен родоначелник био – господар Обрен а не Милош (!) по наследним правима додељеним овој породици много раније. Налази те старије групе аутора су нашој јавности углавном непознати. Према Андрији Лубурићу и другим ауторима, Мартиновићи из Бруснице, колевке Обреновића код данашњег Горњег Милановца, потичу од кнеза Мартина из Бајица код Цетиња, који је директни потомак војводе Павла Орловића и његовог оца војводе Вука Црногорца, званог Орле или Оро (Орао). Војвода Вук Црногорац био је старешина Орловог или Соко-Града у Ужичкој нахији. Верује се да су „Ужичка Црна Гора“, а можда и „Рудничка Црна Гора“ добила назив управо по њему.По А. Лубурићу, Орлов-Град и Соко-Град је назив за исто утврђење, у различитим временима. Српски топоними током раздобља сеоба преношени су из једног подручја у друго.

*

Знак препознавања

Знак препознавања

(ПРОТОТИП)  Ег  (Азбучник Прототипа Енциклопедије ЗАВЕТИНА)

ЛеЗ 0002551 ПЕСМА,ФИЗИКА И МАТЕМАТИКА / Стеван Бошњак . –   Писмо и још нешто, крик предвечерњи лабудова на Дунаву (околина Београда)  /  Мирославе Лукићу Белатукадрузе, /
прихватих Твоју Идеју, јер видим да разгрће купиново џбуње и свако бодљикаво чудо уз џаде Историје.
Прочитао сам Јеленино обраћање енглеском амбасадору:
и мним: шта га пита колико ће бити 2020.!
Па: 8000 + 5000 = 13000.
Знаш да сам добар математичар али и прогностик прекогнитивик. //
Него, нешто ми се приказује да ће се до тада променити читаве области Светске Историје.
Али , математика ће остати божански идентична самој себи, као одувек и као заувек.
И то је добро. То Божанско.

ЛеЗ 0002552   Две песме / Милан С. Косовић

ЉУБОСТИЊО БИ НАМ ВИЂЕЊЕ

Дао Бог очи соколове
Остани нам на видику
Удостојих се с Богом познати те
Би нам виђење
У неки сан лаки
Који служи за препознавање
Ти бејаше снесена
Да узникнемо ка светлости часнога
И опет се молимо твоме преподобљу
Узбуркавајући самовољна срца
Љубостињо
Тајнице Божја

*

(СТАРА СРБИЈА) ЛеЗ 0002604  Не може ! –   Министар спољних послова Србије Ивица Дачић писао је генералном секретару Уједињених нација Бан Ки Муну поводом намере Косова да постане чланица Унеска, наводећи у писму да је то за Србију неприхватљиво, јер се Косово не може сматрати државом. Дачић је навео да Србија није променила своју позицију у односу на статус покрајине, иако се суочава са захтевима и настојањима Приштине да се укључи у рад међународних организација изван контекста договора о регионалном представљању и сарадњи

*

(Србија у огледалу)  ЛеЗ 0002605  Наш ‘Холивуд’ појели мољци

ЧУВЕНИ југословенски Холивуд у Кошутњаку, три месеца после продаје изгледа – тужно! Огроман посед у филмском граду прогутао је коров, а изузетна колекција костима виси у паучини и пропада у мемли, међу мољцима. Са студија и атељеа, у којима су снимљена култна дела домаће кинематографије и чувене копродукције, отпада фасада. А свуда около разбацан шут, обрасла трава. Место некадашњег сјаја и гламура налик је сценографији хорора.

Овај утисак из шетње поседом некада чувеног „Авала филма“, пре неколико дана, још је и страшнији него десетак дана пре продаје

*

(355, И  ДАЉЕ) ЛеЗ 0002606   Американци су га мртвог покрали!

ПРВИ сам у Југославији отворио ковчеге са архивом Николе Тесле, која је бродом „Србија“ стигли из Америке 1951. године. Био сам узбуђен као да сам открио све тајне света. Читајући Теслине записе и његове јединствене идеје, осећао сам као да се Тесла и ја целог живота знамо, и то као два искрена пријатеља. Био сам, међутим, изненађен, чак и уплашен, када сам видео да су делови бележака овог генија исцепани и покрадени. Американци су га мртвог покрали!

*

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(355, И  ДАЉЕ) ЛеЗ 0002610  Нова држава: Избегличка нација

ВАШИНГТОН – Амерички милионер и успешан трговац некретнинама Џејсон Бази предложио је „радикално решење“ за проблем избеглица у свету, предложивши да се, уз подршку најмоћнијих људи и влада, оснује нова нација и држава – само за избеглице.

*

(КУЛА)  ЛеЗ 0002607  Храбри кнежеви из таме заборава

Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака

*dragi del 2, 900

(МУЗЕЈ српских ренесансних духова  У ОСНИВАЊУ) ЛеЗ 0002609     Погледајте ово језеро доле, које је обликовао архитекта-поводањ. Да ли ће на њему бити саздан  Музеј камена Самца, кад нема шансе за музеј српских ренесансних духова?

Шта је у својој бити култура, шта је српска култура данас, шта је била, доиста, током 20. века? Каква је српска култура током тога века, и поезија, као њен саставни део, у најширем смислу те речи? Може ли се на ова питања одговорити једном студијом, једном књигом, једном антологијом?

Није ли то тема за неколико часописа и тимове истраживача? Да ли ми имамо нов уопште, тј. у периоду 1900. – 2000. година , разговетан поглед на српску културу и поезију 20. века?

*

(АЗ)  ЛеЗ 0002608  Бестселер као фелер,или ко да чита онолики „Рат и мир“?

ЈЕДНОМ се млади професор књижевности осмелио да приупита великог Лава Толстоја: како се постаје добар писац? Руски класик је брзо одговорио знатижељном. Потребна је – рече – тврда задњица, мало талента и много свакодневног писања.

Када је Сузана Манчић, чувена лото девојка из оне Југе објавила прву исповест, новинарима се жалила да је, због писања књиге, упропастила летњи одмор. Каква креативна брзина!

Невесела је чињеница да класици више нису у моди, као и све друго што тражи пажњу, образовање и промишљање

*

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

прве странице

(ЗАВЕТИНЕ +) ЛеЗ 0002611  Аукција романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, штампаног као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка

 МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту / Филип Сенковић – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) – Београд, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм.   –    (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош, изд. И издање у тврдом повезу)

.. Библиофилски раритет,-  достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин., али није продат, јер смо веровали да се може добити више. Као што и данас верујемо. Том ценом и започињемо ову аукцију.