Шта је скривено 9.октобра 2002.године / Миодраг Мркић*
____________________________
Одговорни уредник Треће Србије Димитрије Лукић, поред књижевног догађаја, програма конференције за штампу и да кажемо фоторепортаже даје још један текст који ето ја насловљавам са Шта је скривено 9.октобра 2002.године.
“Од Србије је скривен цео догађај”. Заиста велика упорност Мирослава Лукића, тридесетдве књиге, таленат неоспоран, тежак живот, једна запањујуће искреност о себи као ствараоцу итд. – дају за право одговорном уреднику првог броја Треће Србије, и ако му је Мирослав Лукић отац – дају му за право да каже:”… Мирослав Лукић који као да није од овог света”. И заиста је тако. Ја који сам написао оно што сам написао, и у што верујем, дивим се вољи Мирослава Лукића. Изгледа да је заиста у њему у питању нека вера “апостола богочовечанског реализма”. Искреност, упорност, воља… Свеједно је која је идеологија у питању. Ја и Мирослав Лукић идеолошки мислимо различито. У питању истине на нивоу тубитка се веома слажемо. То је довољно за књижевно уметничку сарадњу. Уз то тежимо истини. Ако је не видимо у истом у есхатолошком, телеолошком…, комуникација је могућа.
И одговорни уредник одрешито, кратко, јасно у вези са потпуним неодазивом штампе и медија на овај догађај каже:”Колико треба платити појединим новинарима културних рубрика тиражних дневника да дођу на конференцију И известе шта се на њој објављује. Узму новац… Детаљно филују конференције официјелних издавача…” О тој теми отприлике говорим и у књизи Превредновања као и у другим неким мојим књигама.
“Ево једног од лица оне непознате, потиснуте, маргинализоване Друге Србије…” – каже Димитрије Лукић. “…Заточниказоне уметничког неофицијализма, чији је Лукић најизразитији пример и апостол”. Да, у праву је Димитрије Лукић. Рецимо фразу: На млађима свет остаје. То знају и апостоли. И као религиозан човек каже Лукић и ово: “ Ти богоборци, пре свега те себичне и подле њушке, не виде величину гнева божјег.“ Уредник разликује Лукића и његова дела и “тривијалних мутаната савременика”. Он види да је “данашња држава Србија (или поједини утицајни српски издавачи) стала иза неких других имена, међу којима има толико залуталих писаца, и надуваних балона, свега и свачега”.
Димитрије каже још да Мирослав Лукић “ Не изгони бога из деце”, да “зна” и “верује”… Јесте – све је то тачно, али за мене важно јер немам велики интерес за биографије писаца ван дела писаца, песника. и, кључну ствар каже Димитрије за свог оца и писца:”Апостол богочовечанског реализма”. Да, заиста је тачно. Тачно у смислу да је Мирослав Лукић, рецимо старински, богом дани писац. Да је апостол у својој борби за песништво, а не за идеолошка превртљива слугарења у литератури. Ово “бого” – ја више доживљавам у смислу старих добрих слика о божанском пореклу поезије, у смислу слика : Пегаза, муза поезије, богиња… , нарочито у еповима и митовима, и делима атипичних писаца света.
Знам да је овде ово “апостол богочовечанског реализма” и света византијског, православног, светосавског итд. Мени не смета то што знам, али ми је важније да је Лукићев крилати коњ прави Пегаз, права муза, права богиња којих и иначе мало има кроз сва времена па и ова наша данашња.
“Шта данашња Србија скрива од саме себе?” Скрива Пегаза… “То је пораз саме Србије , данашње”. Лукићи тешите се. Тога скривања и пореза бивало је, бива и биће.
Димитрије Лукић овако завршава текст књижевни Догађај у Трећој Србији на 60 –тој страни: “Штампао сам у овим првим бројевима Треће Србије највише прилога Мирослава Лукића, из више разлога. Два разлога су најважнија: Први, то је најплодотворнији савремени српски писац, најозбиљнији, данас, и (други) истовремено то је писац чија је стваралачка жртва једна од највећих у српској књижевности. Као хармонику зњечио га је свет; једва је узео даха и јекнуо. Јеком жртве…“
____________ Прештампавамо овај текст Миодрага Мркића, тј. одломак преузет из целине „Сенке будућности“, као неку врсту опомене. Тај текст, иако можда невешто написан, актуелан је и данас, и задире у једну од табу тема српске јавности, културе и књижевности…
ЛеЗ 0007812
Академија АЛХЕМИЈЕ 