Повод / Бела Тукадруз

Гашина девојка (призор из Принципове улуице у Београду, март 2014).

Гашина девојка (призор из Принципове улуице у Београду, март 2014).

 

 

 

 

 

 

 

 

На салаш у Шибовима (Тине Милосава Ковача) одлазио сам са његовим  старијим унуком ( Војом Тињетом, годину дана старјим од мене – преминуо недавно – овај текст је започет у четвртак 23. априла 1998. године, око 4 поподне – пре шеснаест година! Нашао сам га у једној од бележница током прошлог лета и не знам зашто га вучем са собом? Можда ћу схватити кад се приближим крају тога текста?) Волели смо да идемо тамо током јесени, то јест суботом – кад нисмо ишли у школу. Терали смо тамо свиње – крдо свиња. Тамо је било доста горуна, жира и оскоруша. Живи су били и салаши: Шошићев, пок. Бране Аћима, Јосићски, пок. Миленка Пудиног, и „држава“ пок. Живка Чорбана – салаш на око 15-ак хектара у комаду, на једној падини у заветрини, окренутој западу. Читали смо тада књиге Бранка Ћопића („Орлови рано лете“)  и сањали да се и ми одметнемо у хајдуке, као они Ћопићеви јунаци. Понели бисмо у клечаним пртеним торбама храну за читав дан – тога добро могу да се сетим.Могу да се сетим и једног сеновитог воћњака  на стотинак корака од салаша Војиног деде, где смо седели под оскорушама и маштали наглас. Мало смо се дакле задржавали унутар салаша, са великим обором, налик на оборе хомољских бачија, претворене у шумске тврђаве.Жив је то био салаш, са кокошкама граоркама, ћуркама, пепељастим мачкама, кокрцама и овцама…

Одлазили смо и на салаш мог првог суседа Драгета Пуљежана (старијег годину дана, ишао са Војом у исти разред), на салаш у Дубравама, али се тамо нисмо задржавали дуго.Тај салаш у Дубравама је одавно урушен, као и салаши Ранисава Пуљежана… И неки други. Сви су салаши у Дубравама опустели – сви остали. Салаш пок. Драгчета Зврце, чича Добрин салаш, и салаш Тонета Банкера (покојни), салаш Лазића је лепо очуван и данас, на једном брежуљку, али заклоњен у шуми горуна од кошаве и северца. Настањују га поскоци и шарке!

Призор виђен из градског аутобуса крај београдске Аде Цигналије - март 2014

Призор виђен из градског аутобуса крај београдске Аде Цигналије – март 2014

Неколико пут смо одлазили и на салаш пок. Љубе Брениног (обесио се крајем шесдесетих), крај кога је био и велики салаш Стокића. Сви салаши у атару Мишљеновца су углавном опустели до краја одсамдесетих, осим Зрнковог у Басарама, и некадашњег салаша Црвенкових у Чипавицама (сада у поседу Танета Путара). Да додам и да су салаши на Паљевинама, рачунајући и Бачију  пок. Санде Уцета, и тзв. „државу“ Пере ла Бандере (Пере Лукића, преминуо почетком седамдесетих).

Тетка Наталија из Кучева (преминула срединоим осамдесетих) имала је салаш у Бранковашу, према атару Шевичком. Тамо сам понекад одлазио са њом (као гимназијалац), или са течом, у  време тзв. хистерије зване „Пикина вода“ – наводно је неко прогласио један кладенац лековитим…

Да поновим, у атару села Мишљеновца, не баш великом било је између два светска рата, па све до шесдесетих, око – стотинак салаша, да би на крају преостао само онај Зрнков у Басарама, „за семе“ (како се у шали говорило)  који су пре пар година откупили будзашто рабровски ловци, као свој кутак.

Некада су сеоске шуме биле прозрачне, јер је било стотинак салаша и много оваца, крава и коза, које су брстеле и сапињале шуму. Данас су шуме постале толико непроходне, тамне, некако су се затвориле у себе као какво тамно царство, пуно ројева комараца и обада. Шума, у ствари, почиње, чим се крене уз поток и изађе из села стотинак метара. Мишљеновац је на стотинак километара од Београда, а већ има и око Пека и по бреговима праве примере континенталне прашуме. Околина села је у много чему налик, ако не и иста, оној слици од пре 250 година, када у селу није било ни петнаест породица, које су живеле у тзв. бурдељима према оближњем селу  (Мустапићу). У потоку су се појавиле и кркуше и пастрмке, иако воде у потоку има преко целе године само у горњем току потока. Заправо, поток тече и улива се само преко пролећа у Пек. У току осталих месеци, корито потока је суво од тзв. Воденице у Шљивици – зване Лукићска воденица, од које није остао ни камен на камену. Млађ пастрмки живи и преживљава у малим вировима, чекајући да падну обилне кише, да надође поток, и да млађ крене узводно, али најдаље до прве бетонске бране, то јест до багремара пок. Воје Сибиног. Развијени сточни фонд у селу одржавао је равнотежу у просторима и пределима сеоског атара. Данас у читавом селу (које је према последњем попису имало око две стотине домова) нема ни десетак домаћинстава, која, узев укупно, не држе ни пет коња, десет крава, ни сто оваца! Сви мајстори су помрли, од пинатара и пушкара, до колара и кафеџија, шнајдера и брица. Најспособнији и најраднији Мишљеновчани раде у Аустрији, Швајцарској, Француској, Немачкој. Неки Мишљеновчани држе и своје модне салоне у Паризу. Други су се прочули као легионари, достојни славе својих хајдучких предака. Срећа се осмехнула не једном, него члановима најмање двадесетак фамилија које су подигле праве палате, – има се, може се. Упркос свему, село одумире полако и неминовно, иако је на стотом километру од Београда, крај железничке пруге Београд- Зајечар. Знакова тога одумирања и гашења има на сваком кораку. Село су одражавали обичаји од његове далеке друге обнове па до шесдесетих година. Село има бензинску пумпу (крај друма, као и дискаће), три дућана, месну канцеларију, тзв. дом културе, школу која је некада била осмогодишња (данас четворогодишња), слика је депримирајућа и дијагноза је јасна! Кад изумре ово село кроз деценију-две, обновиће га, можда, који ће наићи туда крајем 21. века и неће се постидети да буду слуге земље. Све ће надживети, не породична већ сеоска гробља: Старац, Поточић. И црква на старом гробљу, јер је сазидана од чврстог материјала и камена самаца, који су ту стојали вековима, све до пред  крај изградње железничке пруге Пожаревац-Кучево (1938).

исто, само виђено изблиза - март 2014. Београд

исто, само виђено изблиза – март 2014. Београд

И све ће временом прећи у легенду. Напредоваће маховина, која је прво почела напредовати у осећањима и забораву, то јест у мозгу једног поколења које је на издисају.

Само ће Поток – поток око кога се образовало обновљено село тећи смарагдан спролећа, и пун пастрмки, као што тече и данас. И на његовим обалама ће бити пуно липа, јабука зуквача, дивљих трешања, расцветаних јоргована, јасмина и беле лозе (како овде зову павит). И даждевњака, после кише, крупних и црних са златним пегама по кожи. И дугих пужеба голаћа, и по двадесетак сантиметара. И неких нових врста змија црних  са црвеним пругама и црвеним ушима, можда баченим из авиона, на поклон новим прашумама Србије.

Село је пропшало и пропада јер не живи више од онога од чега је  живело вековима, већ  од новца који стиже поштом издалека од оних Мишљеновчана који своје кости све чешће остављају у туђини. ..

Оно што стварно напредује у селу то је флора и фауна, понављам, мада јој је тешко увребати раст…

Итд. Тачка…

Погледајте ту кућу повратника тамо на југуи Србије (снимљено почетком марта 2014. године у селу Ивање, општина Бојник. Ко помаже онима који би да се врате на село?Ко?

Погледајте ту кућу повратника тамо на југуи Србије (снимљено почетком марта 2014. године у селу Ивање, општина Бојник. Ко помаже онима који би да се врате на село?Ко?)

ЛеЗ 0007797 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s